Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Невидљиви, сувишни људи, најмања браћа - КАКО ИМ МОЖЕМО ПОМОЋИ?

Recommended Posts

Koliko često srećete „nevidljive ljude”?

 

2d6hogvcge

U psihologiju sam se zaljubila pre tačno deset godina, kada sam kao srednješkolka bila polaznik Istrazivačke stanice Petnica. Tamo sam se upoznala sa nekim osnovama eksperimentalne psihologije, da bih se kroz studije upoznala i sa ostalim granama psihologije. Psihologija braka i porodice je bila ta koja je izazivala u meni najveće uzbuđenje i maštala sam kako ću se jednog dana isključivo time baviti.

Nakon završenog fakulteta, zakucala sam na mnoga vrata, ali su se otvorila samo ona u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici. Već nakon nekoliko dana boravka u Selu sam shvatila da o sistemu socijalne zaštite ne znam apsolutno ništa i da na fakultetu ova, posebno osetljiva grana rada sa ljudima, uopšte nije pomenuta. Dobila sam posao u kome radim sa porodicama kojima je potrebna intenzivna podrška u krizi. Sjajno, imam posao koji se bavi porodicom, to sam oduvek želela! Ali – jer ono uvek postoji – radim sa porodicama koje su u krizi, između ostalog, jer se nalaze na socijalnoj margini.

Pored svih nedaća koje su ih snašle, poput nasilja, zanemarivanja dece, alkoholizma, susrela sam se i sa ljudima koji nemaju zadovoljene osnovne ljudske potrebe. Nemaju struju, vodu, toplu garderobu, dokumente. Kao neko ko je živeo zaštićen život, školovao se i odrastao u nekom možda drugom vremenu, našla sam se u šoku. Nisam znala odakle da krenem i na koji način da pomognem, ako pomoć postoji.

Kolege me često pitaju da li je moguć neki savetodavni rad sa našim komšijama, koje najčešće ne primećujemo? Savetodavni rad sa ovom „nevidljivom” grupom ljudi je veoma težak i skoro nemoguć, jer pored edukativne zapuštenosti, oni su gladni. Verujem da nikome nije do savetovanja ukoliko je gladan, ukoliko zna da ne može da dobije socijalnu pomoć, jer živi na crno u nekoj zemlji već godinama. Verujem, jer ni meni ne bi bilo do toga.

Vrlo često se na društvenim mrežama pojavi akcija prikupljanja pomoći za pojedinca koji prosi, ili živi teško, a činjenica je da je takvih ljudi oko nas i više nego što mislimo. Oni su takođe topli, ljubazni, oni su roditelji koji vole i brinu o svojoj deci, ali nam izgleda kao da su deca zanemarena, jer nisu uvek čisti i ponekad prose i ne odu svaki dan u školu.

c541b76f03

Kroz iskustvo koje sam stekla sam naučila da ta deca ne vole da idu u školu, jer nailaze na izolovanje od strane vršnjaka, nemaju dovoljno lepe sveske i nove patike za početak školske godine, a kada dođu kući plačući i navodeći razloge zbog kojih su pobegli iz škole, roditelji ne umeju da ih smire, a ne mogu da obećaju da će nešto promeniti. Ne mogu, jer ne znaju način kako da zadovolje sve zahteve koje pred njih stavlja država da bi došli do neophodne pomoći. Pitanje posla je misaona imenica, jer se radi o neobrazovanom stanovništvu, koje je odraslo u isto tako teškim uslovima i miri se sa sakupljanjem sekundarnih sirovina kao izvorom prihoda.

Razlog zašto pišem ovaj tekst je taj što imam potrebu da kažem ljudima da„nevidljivi ljudi“ postoje. Važno mi je da se stvori svest stanovništva da je mnogo veći procenat ljudi koji su na socijalnoj margini, nego što imamo utisak živeći zaštićene živote. Način na koji možemo da im pomognemo nije u potpunosti definisan, ali definitivno treba da krenemo svi zajedno u neku akciju koja će pomoći barem deci da se ne osećaju izolovano kao što je sada slučaj. Želela bih da apelujem na roditelje da razgovaraju sa svojom decom, da im objasne da njihovi drugari iz vrtića i škola nisu manje vredni ako ne pripadaju istom socijalnom miljeu kom oni pripadaju, jer nisu oni odgovorni za to. Važno je da i učiteljice, nastavnice, profesori i vaspitači znaju da obrate pažnju na ovu decu, jer su oni možda budući lekari i glumci, a niko nije dovoljno senzibilisan da primeti njihov talenat.

Mi, socijalni radnici, radimo na osnaživanju roditeljskih kapaciteta i snaga pojedinca, ali bez pomoći zajednice nismo u mogućnosti da napravimo mali korak za čovečanstvo, a veliki za naše komšije.

 

http://www.psihoverzum.com/koliko-cesto-srecete-nevidljve-ljude/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)

Share this post


Link to post
Share on other sites

POMOZIMO SIROMASNIMA I GLADNIMA – USLOVNA KAFICA –

Ova priča će vas zagrejati, bolje od kafe po hladnom danu.
Ulazim u mali kafić sa prijateljem i naručujem pice.
Dok se približavamo našem stolu, ulazi dvoje ljudi i poručuju:
– Pet kafa, molim vas…dve za nas, i tri “uslovne”
Plate porudžbinu, uzmu dve kafe i odu.
Pitam mog prijatelja: – „Šta je to “uslovna” kafa?
Sledeća porudžbina je bila sedam kafa, tri za nas i četiri “uslovne” kafe.
Dok se ja još uvek pitam šta je to “uslovna kafa”… uživam u sunčanom vremenu i lepom pogledu na trg …, u kafić ulazi čovek odeven u zapuštenu odeću – izgleda kao prosjak, i ljubazno pita:
– Da li imate “uslovnu kafu”?
Jednostavno je – ljudi plaćaju unapred kafu za nekoga, za one koji ne mogu i nemaju sa cim da priušte sebi “topao napitak”.
Tradicija sa “uslovnom kafom” počela u Napulju,
ali se proširila širom sveta.
Na nekim mestima na ovakav način možete naručiti ne samo kafu, već i sendvič, ili ceo obrok.
Širimo ovu pricu dalje, neka je primene ljudi sirom sveta…

 

https://vesnamihajlovicblog.wordpress.com/2013/03/28/pomozite-siromasnima-i-gladnima-uslovna-kafica/

Share this post


Link to post
Share on other sites
56 minutes ago, JESSY рече

slazem se...ali izgleda da smo usamljene sa svojim (raz)misljenjem...

Овако сам размишљала: Сачекаћу до вечерас, да видим колико је видљива и тема, а камоли људи. 

Ово је управо тема коју сви обилазе ( не мислим на форуму). Ово је тема коју су убацили у шаблон...у исти кош са оним немарним , који не желе ништа да учине...Ово је тема која ме лично највише боли.О њој бих викала на сав глас! Постоје људи који дају све од себе, од својих ограничених могућности, али су и даље људи.Међутим често буду убачени у кош број 1, или у кош број 2 , да би се лакше папиролошки завели и "решили" ...

Дивна је ова жена, дивно је њено признање, свест о себи, а онда и о друштву које до тада није познавала. Више нама таквих људи треба. Да када изађу из свог комфора, наставе да буду људи, а не да " почисте" око себе, а онда се врате тамо где је њима " безбедније" и безбрижније............................

Има их пуно...ма препуно и више од тога, који се боре рукама и ногама, гребу, отимају се...неки мали број и успе, остали одустану, предају се, А  ОНДА их тек околина ВИДИ.Спремна да осуди, опсује, чак и ликује над човеком који више нема ни снаге ,ни воље, ни ко зна чега све још...Пропао је...кажу и заслужио је живот какав је добио...а уистину,да ли је? 

Нисмо сви једнако јаки!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
41 minutes ago, JESSY рече

slazem se...ali izgleda da smo usane sa svojim (raz)misljenjem...

Zalosno!  A ocevidno (svuda oko nas) da je tako. 

Ono sto je mislim kljucno to je ovo sto se pomunje u gornjem tekstu Odnos prema tim ljudima. Nije to ni do para ni do donacija materijalne pomoci koliko je zalosno da ta deca ni u skolu ne mogu da idu zbog podsmeha vrsnjaka(a za sta bih novcano i zatvorom kaznjavala i pretila roditeljima tih vrsnjaka!) Najgore je to nerazumevanje. Svako ko posmatra te ljude kao popularno nazvano "polu svet" je obican paganin i Bogoborac. Misli ljudi treba da izmene da se preumiju iznutra da ciste casu iznutra a ne spolja i vec ce im pomoci. Zamislite koliko motiva ima neko sam sebi da pomogne da odraste (a covek sam sebi puno moze pomoci cesto visenego bilo ko ssastrane) ako  stalno nailazi na poglede u ljudima koji ga gledaju gore nego kuce. 

Odatle treba krenuti uciti decu da toj deci pomazu na sve nacine ali najpre uvazavanjem postovanjem i oni ce sami sebi pomoci a to je nesto sto ne kosta nista da se ne brinu oni kojima je dinar kao kuca ne trebaju novac davati nego mozak da ukljuce bar 2÷

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово о деци јесте кључно и веома важно.Мислим, колико год да су јака и шта год у будућности да савладају и изборе се, реч :"Јаднааа" или " Јадааан" боли цео живот.

Стварно је веома битно да научимо децу да поштују сиромашније.Нисам речита, не умем да кажем колико, али отприлике, битно је толико да може да одреди и даљи пут тог угроженог детета. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ah, kakva tema! Imam da pišem puno, al'sad nemam vremena.

Ona je prevažna, bitan je kvalitet, ne kvantitet pažnje, bar na forumu, to je poznato. U to ime sam je prikačila, imam tu moć! Važna je! Ništa nije važnije od ljudi! Jesu, djeca su važnija, nego odrasli ljudi! NIŠTA na svijetu nije važnije od djeteta.

Malo mi nije jasno iz teksta, žena prvo kaže da je psiholog pa na kraju mi socijalni radnici. No, pretpostavljam da je psiholog koja je kad je počela raditi u soc.zaštiti, zaljubila se u socijalni rad.

SR je misija, služenje. i to SVAKO može da radi. Osviješćeni, humani pojedinci to uvijek i rade. To su ljudi u zajednici koji imaju srce, energiju, volju, pamet, hrabrost, da se bore za druge, za

slabije. To je milosrđe, humanizam... Ima veze i sa principima naše vjere... Svako može da učini puno. Oni koji su sami prošli kroz neke probleme mogu da pomognu drugima sa istim takvim problemima. Voljni, srčani i energični pomažu, dok stručnjaci rade mnogo manje, garantujem!

Moderni soc.rad se zasniva više na osnaživanju ljudi i grupa da ponesu breme života, i osposobljavanje motivisanih laika za pružanje pomoći, povezivanje takvih ljudi sa izvorima u institucijama i centrima moći, itd. nego na čistom profesionalnom radu, profesionalac- korisnik.

Nevidljivi ljudi postoje. Nažalost, da! svi bi mogli da učine više. To su oni ljudi koje je Dosotjevski nazvao suvišnim. 'Suvišni ljudi ne treba da se radjaju. Napravite takav svijet, da nema suvišnih ljudi, pa ih tek onda rađajte!" Čitamo u novinama, čujemo, umro ovaj ili onaj, sam, napušten, ili se ubio od tuge, bolesti, siromaštva, nemoći... Ili ako nije umro ni ubio se, životari, pati, čeznuvši za ljudskom pomoći, podrškom, lijepom riječju, 2da požali, ka' da bi pomoga!"

Pa čitamo dijete zlostavljano, tučeno, prebijano, pa seksualno zlostavljano, pa ubijeno!!! I tužimo, i ljutimo se! A svi imamo tu odgovornost, da otvorimo oči, da gledamo oko sebe, jer su dani zli, jer mnogima treba pomoć, djeci naročito, nema izgovora za neaktivnost!

Pisaću još

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Teška, ali neophodna tema. Potsetila me na moje ("zaštićeno") detinjstvo i odrastanje. Tata je bio direktor jednog OUR-a na železnici koja je  to vreme bila pojam. Železnica je u ta dobra vremena vodila računa o svojim radnicima. Osim službe obrazovanja (organizacija kurseva i sl.) imala je i tzv.socijalu koja je brinula o raznim problemima radnika i njihovih porodica. Jedan od načina na koji je železnica brinula o radnicima, u nastojanju da poboljša njihov socijalni status, jeste dodela stanova. Ali, kako za izgradnju treba vremena, postojale su privremene "barake" u kojima su mogle boraviti porodice koje čekaju rešenje svog stambenog pitanja. Ovo je bilo značajno, jer pare za postanaratvo nikad nisu bile beznačajne. Jedna takva baraka bila je smeštena odmah pored OUR-a u kome je tata radio. Nekoliko porodica je tu živelo i bilo je dece, a mene je tata često vodio da se s njima igram. Radili smo nekad i domaće zadatke zajedno. Nisam se ja ni po čemu razlikovala od njih, osim po stanovanju. Niko nije nosio markirano, a nismo ni znali šta to znači, imali smo đačke kecelje, nosili užinu od kuće, rođendane obeležavali donošenjem bombona u školu koje smo onda (u vreme koje učiteljica odredi) brojali, pa delili brojem učenika u razredu i onda podelili... Danas, sve je drugačije. Rođendani se od najmanjeg uzrasta slave u igraonicama, pozivaju se deca istog socijalnog statusa, kupuju se preskupi pokloni, sve markirano... Danas mnoga deca ne idu na đačke ekskurzije jer roditelji nemaju novca. Kada sam ja bila đak, većina roditelja u razredu bi platila malo više tako da i taj jedan ili dva drugara idu s nama. Danas ih jednostavno ostave. U ovakvom društvu teško da iko želi da vidi "nevidljive", oni im samo kvare raspoloženje, a da bi neko odveo svoje dete da se igra sa detetom koje živi u baraci... Moja mama je umela da šije, plete, a i mene je naučila. Puno sam šila i plela kad su moja deca bila mala, pa i barbikama. Sad se za barbike kupuje garderoba, auto, soba... Postoji u Somboru dom za nezbrinutu decu i imalasu pre desetak godina deca po školama akciju, po principu ko šta da, s namerom da se sastave novogodišnji paketići za domce. Većina stvari su bile iznošena garderoba i stare igračke. Jedva su uspeli da skrpe poklone od stvari koje su nove ili bar izgledaju novo. Pa zar je moguće da neko misli da novogodišnji poklon drugom detetu može biti iznošena stvar njegovog deteta. To je korisno za svaki drugi dan, ali valjda bi novogodišnji paketić trbao biti poseban. Tužno, a na žalost moglo bi se pisati danima...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево прилике за СПЦ да новац разних политичара, мутивода и тајкуна (типа бата Гаше и екипе) уместо на прање савести (грађењем храмова који зјапе полупразни по разним вукојебинама) дотичних усмери на испуњавање кључних Христове заповести (Мт, 25 глава).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Trebala bi SPC da ima sirotišta. Znam da su monahinje negde imale na staranju decu čiji su roditelji poginuli u poslednjim ratovima. Bila je jednom reportaža o tome. Verujem da bi deci bilo bolje nego u državnim.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne znam vi ... ali ja ne volim da nekome nešto poklanjam ... to me uvek rastuzi ... I ta njihova sreća ... za mene nije sreća ... Ne znam zbog čega ... 

Jednom me je jedna devojčica zagrlila ... i malo je falilo da joj kažem - Pusti me dete ... Rekla mi je da joj se mnogo svidja moj ljubicasti prsluk i da bi htela da ga proba ... Poklonila sam joj taj prsluk i pobegla ... 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прича о...

Први дан..друга клупа десно. Седе..гледају ме...сасвим нови неко..ко зна шта су чули..видим меркају ме, знатижељни су како ћу да рагујем на ситна зановетања..ко сам ја..докле могу, а шта да мудро прескачу... свеске ту, књиге ту..поштује се још тај обичај добијања уџбеника од старијих, постоји и обичај сакупљања прибора за сиромашније ученике преко спонзора..за први дан у школи однекуд се добију и нове патике...

Други дан..показују ми свеске..све су записали са прошлог часа..занима их да случајно није био и неки домаћи који су пречули...не би да заостају...смешим се некако..не умем да објасним

Трећи дан...ходник, одмор, гуркају се, нешто загледају симпатије у пролазу..нешто испробавају гласове, пуни неке снаге..сви некако исти..све некако исто..од када радим...смешим се опет..не умем да објасним

Неки тамо дан...слегли се утисци..видим по очима, све већ знају о мени..докле могу ..

Реченица, већине дозив, гласи Не разумем..одјекује учионица тим дозивом..последњих година све дрскије..

Уздахнем , све ми је већ однекуд познато..последњих година виђам те погледе, знам шта следи

Неки тамо дан...друга клупа десно..крију очи...чујем и од њих

Не разумемо..Више волимо енглески

Неки тамо дан непознат сасвим..поглед без ичега...невидљиви ми сударамо се у немоћи својој

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Humbert Humbert рече

Ево прилике за СПЦ да новац разних политичара, мутивода и тајкуна (типа бата Гаше и екипе) уместо на прање савести (грађењем храмова који зјапе полупразни по разним вукојебинама) дотичних усмери на испуњавање кључних Христове заповести (Мт, 25 глава).

Ovu ideju, oštro i koncizno izrečenu, sam ja još 2012. napisala kao esej-srž projekta, fino, biranim riječima, potkrijepljeno književnošću i Jevanđeljem, iz aspekta struke socijalnog rada, ali razumljivo laicima, a s osvrtom koliko je to značajno za misiju, što treba da bude razumljivo kliru. Proslijedila sam ga dosad dvojici episkopa. Prvi put moj pop se sve složio sa mnom ali nije htio (smio) da se miješa (posreduje), pa sam poslala poštom (i ostala bez odgovora, naravno). Drugi put sam išla 'preko veze', preko ljudi koji su bliski episkopu, (i ostala bez odgovora). Bukvalno bi mnogi dali pare Crkvi jer bi se rado slikali kao donatori i oprali savjest, a njihove pare bi bile korisno upotrijebljene, ne za palače (Bože me prosti), već za one najmanje, potrebite, za koje je On rekao da će nam suditi...

Ne znam da li da kažem da sam sebe vidjela u mašti kao soc.radnika pored sabornog hrama, za minimalnu platu, manju nego u školi ili državnoj službi (radila bih i volonterski pored posla drugog, nebitno); u gradu gdje su toliki potrebiti i tolike institucije soc.zaštite koje ne mogu sve da zbrinu, gdje sam već bila aktivna u udruženju koje se borilo za prava djece i znala sam i potrebe i korisnike, i NVO, i političare... Projekti se dobijaju od IOCC a vjerovatno i dr. organizacija, mogu da smislim, napišem, prevedem, mogu i da sprovedem...

Ne mogu da steknem neku sigurnost s nekim stalnim osrednje plaćenim poslom, inače treba ponovo da se aktiviram... Neki dan me Stanoje Stanković postidio, riječima, da dok mi čekamo da klir, da Crkva odozgo nešto uradi, da će i sudnji dan doći, da se MORAMO aktivirati mi odozdo...

Share this post


Link to post
Share on other sites

E ovo zadnje Di mislim da je kljucno. 

Za klir treba da se molimo da se osveste da se prosvete da im Bog podari milosti smeksa srca i td. A za decu da uradimo svi koliko ko moze ako ne mozemo da ih zbrinemo pojedinacno onda da ih branimo da hrabrimo da se prica o tome. Kakvi bre NEVIDLJIVI moramo ih izvesti na videlo koliko je do nas a ne nipodastavati i kojestosta drugo. Pricati uticati na sredinu oko sebe da shvati promeni misljenje. Naroda je mnogo klira je malo mi svi to mozemo i bez njih to treba da nam bude jasno ako se narod slozi i obozi niko ne moze da ga sputa, mi smo izdali tu decu pa tek onda crkva drzava skola i td. Mi treba i da ih pomognemo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Иван Недић,
      Андреј Строцев, православни хришћанин из Минска, студент мастер студија религиологије на Високој школи социјалних студија у Паризу (EHESS), на својој страници на Фејсбуку доноси потресно сведочанство о пожару у париској катедрали Пресвете Богородице Госпође наше (Notre-Dame de Paris). У наставку дајемо превод сведочанства у целости. На приложеном видео-снимку појављује се и аутор сведочанства.

      Ево како је све било.
      Ја сам код куће, телефонирам родитељима. Почињем да говорим једну важну ствар, кад наједном, напољу се чује звук сирена. Затварам прозор, кажем: „Надам се да није ништа страшно“. Разговор завршавам тачно у осам сати.
      Укључујем Месинџер, отварам Фејсбук.
      Прва новост коју видим су фотографије Нотр Дама у пламену.
      Последњи пут сам био тамо 5. априла, када је изношен трнов венац Христов на поклоњење верницима.
      Излазим из куће. Живим у близини.
      Из своје улице видим огроман стуб дима.
      За неких 20 минута стижем пешке до мелкитске цркве Saint-Julien-le-Pauvre, насупрот које се преко реке налази Нотр Дам. Отуд се види цео пожар.
      Људи стоје и певају Аве Марија (Богородице Дјево) на француском – Je vous salue Marie.
      Остајем тамо.
      Све време долазе нови људи. У једном тренутку цела улица је прекривена са неколико стотина људи, и сви певају.
      Неки се моле на коленима, у шест редова.
      Неки држе иконе и розаријуме (бројанице).
      Мало социологије: скоро сви су између 20 и 30 година старости. Отприлике је подједнак број мушкараца и жена. Лица су европска, индијска, афричка, магребска, кинеска. Има и неколико деце.
      Појављује се мој комшија и неко време остаје. Затим долазе троје мојих пријатеља.
      Молитва је непрестана, без пауза.
      Одрасли мушкарци су у сузама. И не само они.
      Неколико пута неко излази напред и моли за минут тишине. Али, на крајевима се и даље чује певање.
      Први пут прочитан је одломак из Јеванђеља по Јовану 2, 13–25, о истеривању трговаца из Јерусалимског храма и Христовом пророчанству о његовом разорењу. Код јеванђелисте Јована то је Христова прва Пасха у Јерусалиму. Код осталих јеванђелиста то се догађа одмах после Христовог уласка у Јерусалим, тј. уочи последње Пасхе. Неки сматрају да је реч управо о Страсном понедељку.
      Други пут сви заједно читају Оче наш.
      Трећи пут се чита молитва светој Геновеви, заштитници Париза.
      Четврти пут – молитва Богородици папе Јована Павла II, коју је он својевремено изговорио испред Нотр Дама.
      Пети пут – молитва св. Франциска.
      Шести пут – поезија Шарла Пегија о Богородици.
      Седми пут – молитва за ватрогасце.
      (Можда сам нешто заборавио).
      Доноси се вода и кекс, сви додају једни другима.
      Нема ни свештеника, нити било кога ко би на било који начин руководио, све је апсолутно самоорганизовано.
      Појављују се дечак и девојчица са виолинама и певању додају своју музику.
      Смркава се, пале се уличне светиљке.
      Са два торња непрестано допире светлуцање батеријских лампи ватрогасаца.
      Изнад катедрале светлуцају црвене тачке и звездице – дронови.
      Са свих страна звоне звона.
      У 23.10 излази човек и саопштава да је структура катедрале успешно спасена.
      Неко почиње да пева химну Nous Te saluons, Couronnée d'étoiles (Поздрављамо те, звездама овенчану).
      Затим се пева још неколико Богородичиних песама.
      Стиже информација да су трнов венац Христов и туника св. Лудовика успешно изнесени из пламена.
      Неко почиње да пева Salve Regina (Слави се, Царице) на латинском, такође прихватају сви.
      Затим опет Je vous salue Marie, без престанка.
      Пламен се још увек уздиже, али је слабији.
      Људи постепено почињу да се разилазе.
      После поноћи устајем и крећем са пријатељима ка метроу.
      Прилази ми једна новинарка, показује ми телефон на ком је записала цео текст Je vous salue Marie и пита која је то молитва.
      Објашњавам јој.
      Прилазимо да погледамо из друге улице, тамо је исто такво мноштво народа, и сви певају.
      Слично је било и у другим улицама, на мостовима и трговима.
      Хиљаде људи сатима певају на улицама.
      Била је то нека врста [духовне] револуције.
       
      Извор: https://www.facebook.com/strocau/videos/2635502313343198/
      Превод са руског
      Иван С. Недић, Јелена Недић
       

      View full Странице
    • Од Иван Недић,
      Ево како је све било.
      Ја сам код куће, телефонирам родитељима. Почињем да говорим једну важну ствар, кад наједном, напољу се чује звук сирена. Затварам прозор, кажем: „Надам се да није ништа страшно“. Разговор завршавам тачно у осам сати.
      Укључујем Месинџер, отварам Фејсбук.
      Прва новост коју видим су фотографије Нотр Дама у пламену.
      Последњи пут сам био тамо 5. априла, када је изношен трнов венац Христов на поклоњење верницима.
      Излазим из куће. Живим у близини.
      Из своје улице видим огроман стуб дима.
      За неких 20 минута стижем пешке до мелкитске цркве Saint-Julien-le-Pauvre, насупрот које се преко реке налази Нотр Дам. Отуд се види цео пожар.
      Људи стоје и певају Аве Марија (Богородице Дјево) на француском – Je vous salue Marie.
      Остајем тамо.
      Све време долазе нови људи. У једном тренутку цела улица је прекривена са неколико стотина људи, и сви певају.
      Неки се моле на коленима, у шест редова.
      Неки држе иконе и розаријуме (бројанице).
      Мало социологије: скоро сви су између 20 и 30 година старости. Отприлике је подједнак број мушкараца и жена. Лица су европска, индијска, афричка, магребска, кинеска. Има и неколико деце.
      Појављује се мој комшија и неко време остаје. Затим долазе троје мојих пријатеља.
      Молитва је непрестана, без пауза.
      Одрасли мушкарци су у сузама. И не само они.
      Неколико пута неко излази напред и моли за минут тишине. Али, на крајевима се и даље чује певање.
      Први пут прочитан је одломак из Јеванђеља по Јовану 2, 13–25, о истеривању трговаца из Јерусалимског храма и Христовом пророчанству о његовом разорењу. Код јеванђелисте Јована то је Христова прва Пасха у Јерусалиму. Код осталих јеванђелиста то се догађа одмах после Христовог уласка у Јерусалим, тј. уочи последње Пасхе. Неки сматрају да је реч управо о Страсном понедељку.
      Други пут сви заједно читају Оче наш.
      Трећи пут се чита молитва светој Геновеви, заштитници Париза.
      Четврти пут – молитва Богородици папе Јована Павла II, коју је он својевремено изговорио испред Нотр Дама.
      Пети пут – молитва св. Франциска.
      Шести пут – поезија Шарла Пегија о Богородици.
      Седми пут – молитва за ватрогасце.
      (Можда сам нешто заборавио).
      Доноси се вода и кекс, сви додају једни другима.
      Нема ни свештеника, нити било кога ко би на било који начин руководио, све је апсолутно самоорганизовано.
      Појављују се дечак и девојчица са виолинама и певању додају своју музику.
      Смркава се, пале се уличне светиљке.
      Са два торња непрестано допире светлуцање батеријских лампи ватрогасаца.
      Изнад катедрале светлуцају црвене тачке и звездице – дронови.
      Са свих страна звоне звона.
      У 23.10 излази човек и саопштава да је структура катедрале успешно спасена.
      Неко почиње да пева химну Nous Te saluons, Couronnée d'étoiles (Поздрављамо те, звездама овенчану).
      Затим се пева још неколико Богородичиних песама.
      Стиже информација да су трнов венац Христов и туника св. Лудовика успешно изнесени из пламена.
      Неко почиње да пева Salve Regina (Слави се, Царице) на латинском, такође прихватају сви.
      Затим опет Je vous salue Marie, без престанка.
      Пламен се још увек уздиже, али је слабији.
      Људи постепено почињу да се разилазе.
      После поноћи устајем и крећем са пријатељима ка метроу.
      Прилази ми једна новинарка, показује ми телефон на ком је записала цео текст Je vous salue Marie и пита која је то молитва.
      Објашњавам јој.
      Прилазимо да погледамо из друге улице, тамо је исто такво мноштво народа, и сви певају.
      Слично је било и у другим улицама, на мостовима и трговима.
      Хиљаде људи сатима певају на улицама.
      Била је то нека врста [духовне] револуције.
       
      Извор: https://www.facebook.com/strocau/videos/2635502313343198/
      Превод са руског
      Иван С. Недић, Јелена Недић
       
    • Од Милан Ракић,
      О генералу авијације у пензији-пилоту Срети Малиновићу не треба трошити пуно речи. Више пута одликован за учешће у борбеним дејствима на свим ратиштима 1991-1999. године, овај ратни командант 98. ловачко-бомбардерског пука који се за време НАТО агресије као и сваки часни официр ставио на чело људи које је водио, својим делима је у "клаустрофобичној" кабини ловца-бомбардера "Орао", показао ко је и шта је.

      Од одласка у пензију са дужности Заменика команданта РВ и ПВО, Срето је поред пензионерских "обавеза" и гајења унуке, нашао по који пут време и да се огласи о актуелном друштвено-политичком тренутку, а нарочито о стварима које се тичу војске и ваздухопловства најпре.
      Не! Није Срето само пуки критичар ове наше стварности или експонената власти. Тамо где је нешто било добро, ако га се питало, Срето је знао да похвали или како год. Чак и најекстремније гласило режима, дневник "Информер", није штедео мастило и боју да понеку цртицу о нормалним потезима власти (које су новинџије поменутог листа мултиплицирале безмало у панегирике) и објави.

      Стицајем околности, Срето је своједобно и вашем уреднику за један портал дао веома запажен (није да се хвалим  ) интервју, који смо пренели и на страницама Поука.
      Но, наша стварност каква је мрачна и мучна; људи који су о неким стварима одлучивали и одлучују; жртве трагичних удеса и елементи циркуског у појединим стварима које се тичу војске у целини, РВ и ПВО, Министра одбране и проче, Срето је сецирао и критиковао, што је "прозвана" страна схватила као атак на њих; на власт; на друштво и државу у целини.
      Како је Срето о некој актуелности имао шта да каже, новинџије режимских писаних и електронских медија су се не мало пута налазиле у "необраном грожђу". Са једне стране добију налог да Срета ставе на "стуб срама", а са друге стране, свакако онај етички човек у њима "проради", па каже самом себи: "Како?"
      На пример, након Сретине анализе хеликоптерског удеса и критика упућених одговорнима, врхушка се нашла у проблему како да "одреагује". Са једне стране имате пилота са највишим летачким звањем (Златни летачки знак и Инструктор летења); са друге стране официр и борац који има три рата иза себе у којима је обављао борбене задатке; са треће стране човека којем нема неке посебне "зачкољице" да га се оплете по новинама и медијима.

      Тада је морао да реагује и саам Премијер, садашњи Прецедник, који је уместо новинџија које нису умеле, умео да каже за Срета да је "НАТО генерал".
      Е алал му вера! Ни мање ни више. Казати НАТО генерал човеку који је два пута ратовао против НАТО.
      И тако се у неколико последњих година, циклично смењују напади на Срета када каже нешто "против власти" (како они то схватају), а онда следећи пута, као што поменух, ако има нешто позитивно да се каже о "власти" (везано најпре за РВ и ПВО), ти исти рачунајући на кратко сећање конзумената вести, објаве Срета као да га пре неки дан нису "развлачили". Као "НАТО генерала". "Издајника". "Додај по жељи". Хистерија, шта ли?
      Али опет морам да подвучем, све то некако стидљиво и увијено, јер ипак већина зна ко је Срето. И да се разумемо - Срето није никакав надчовек из германских сказки оплемењених протестантском етиком, но је само један частан човек и официр. Каква је већина... Но се не чују, а Срето је ето хтео да се чује.
      Ипак, два последња наступа умировљеног генерала су показала да је ова власт изгубила компас, што је ипак одавно знано, али...
      Срето Малиновић: „Колико износи отпремнина да на дан НАТО агресије стојите уз Шредера?“
      Прво говор на протесту "1 од 5 милиона" на дан уочи 20-е годишњице НАТО агресије где је, као ловац-бомбардер што му је и "урођено", болно сецирао све недостатности пошасти која управља Србијом.
      А можда још и више пре неки дан, када је коментарисао саопштење са заједничке седнице Колегијума министра одбране и начелника Генералштаба Војске Србије, рекавши да је ово "увод у могућу злоупотребу војске у политичке сврхе".
      Борбено збијени у редове спремне за "одсудну битку" ради опстанка на власти у најкраћем, поједини елементи исте су показали недостатак свих скрупула и панику готово епских размера.
      Прво анонимно, путем извесног (опскурног) ФБ портала, у једној објави.

      А потом, када су све (или већина) маске пале, рачунају ваљда - нека падне и последња.

      Тако су на интернет страници странке из које је актуелни Министар одбране, објавили саопштење за јавност, где су, у паници можно бит, и Сретино име погрешили - "прекрстивши" га у Сретко.

      Исту вест-саопштење је објавио и портал који "каже" да није званична презентација актуелног министра одбране, али је ипак "јединствено место на коме се објективно и фактографски прате све државничке и политичке активности Александра Вулина..." (На истом порталу, трилингвално, на српском, руском и енглеском језику можете прочитати и Вулинов рад: "Зашто сам за разграничење")
      Поводом тога, на свом личном Фејсбуку, Срет(к)о је рекао:
      "Поштовани пријатељи!
      Мислио сам то по обичају игнорисати, јер нема потребе објашњавати оне који својим коментарима желе да увреде или само одрађују прљаве замисли, да ово нема, нити може имати било какве везе са мном. Није тешко претпоставити одакле ветар дува. Ако су ово патриоте, какви ли су нам тек непријатељи? Ваљда овакви као ја! Онда сам почаствован тим звањем! А није ми ни први пут.
      Глупости је тешко коментарисати. Вама на знање, Стреле-2М су биле углавном у трупној ПВО у КоВ, а ја нисам био у близини њих, осим када су испаљене на мене или када сам `99-е оформио једну групу пилота које је наш друг из базе Саша Чилерџић (нека извине ако сам погрешио име) обучио за руковање, ради самоодбране на размештајној просторији.
      Иначе, у каријери се нисам бавио логистиком, материјалним пословањем или делаборацијом убојних средстава, већ струком, обуком јединица и употребом снага.
      И да јесам, било је оних на вишој функцији од мене чији би потпис на сагласност био потребан. Али они, а ја још мање са позиције четвртог у хијерархији, нисмо били, нити могли бити надлежни за тако нешто. Тако да овај излив “патриотске” жучи, слање на преки суд или Голи оток морају одложити до неке нове “издаје” са микрофоном у руци.
      Свима који познају моју каријеру, мене и моје деловање, јасно је с којим циљем крећу прљавштине и подметања, али ради оних који ме прате, а не знају како ствари стоје морао сам рећи неке ствари.
      Пре две године сам се политички ангажовао и ако је то некоме, посебно од мојих колега, проблем и мисли да сам после тога постао нешто друго, нека ме отпрати и заборави, нећу замерити. Ко ми је веровао и верује, нека не брине, неће се стидети због мене. Недајте, ни да се ја стидим због вас. Нико не може прљавштинама да брише моје или ваше постојање!
      Онима који злонамерно реагују на било шта везано за мене и свему налазе ману, остављам нека одрађују посао и живе са својим фрустрацијама, а ја ћу се већ некако снаћи са својима.
      Очекујем да се интензивирају овакве умотворине и подлости, али пси лају каравани пролазе. Зато, драги моји, премостићемо ово и нећемо се деранжирати. Нема потребе расипати енергију на перфидије и пакост појединих свезналаца!
      У сваком случају, Вама хвала на подршци! Нисам ни сумњао!
      Свако добро свима!
      ПС.
      Мада би овај караван могао платити мостарину… Иде лето, требаће кинта, видећемо?!"
      К`о што Срето рече, "пси лају..." Или пак Јеванђелиста у Мт. 7, 6. Можда се и ниси требао правдати њима. Надам се да су скапирали да су дошли до краја.
      А да не грешим(о) душу, агенција Бета је пренела ову вест.

       
      Како год, нека Господ дадне мудрости свима! За после ћемо видети...
      Милан РАКИЋ
    • Од Логос,
      „А где је моја фотографија?
      Ставропигијални манастир Руске Православне Заграничне Цркве у Ново-Дивејеву почетком педесетих година основао је протопрезвитер Адријан Римеренко (потоњи владика Андреј Архиепископ рокландски) (1893-1978) недалеко од Њујорка. Сестре су у манастир дошле из разних земаља, између осталог, и из Кине.

      У прво време сестре обитељи су живеле у дугачкој бараци. Кад је владика Јован Шангајски долазио у манастир обилазио је келије у овој бараци и благосиљао је сестре. Код једне сестре, монахиње из Европе на ноћном сточићу стајала Владичина је урамљена фотографија, а стакло је напрсло.
      Знала је да ће он сад кренути да благосиља и било јој је непријатно ако Владика угледа свој портрет с напуклим стаклом. Зато је пре него што је Владика дошао сакрила портрет да га не види. Владика је ушао код ње у келију, па упита:
      – А где је моја фотографија из младости, која је стајала овде на ноћном сточићу?...
      „Биће довољно камилавки и клобука – има мало глава“
      Један кројач у Ново-Дивејеву специјализовао се за шивење црквених одевних предмета: скуфија, камилавки, клобука, подрасника... И једном приликом нико није купио наручену камилавку, стајала је и скупљала прашину. Дошао је Владика Јован, а наш кројач је био његов велики поштовалац. И иде он тако, носи некуд ову црну камилавку, хоће да је прода некоме и види: у сенци вењка седи Владика Јован.
      – Владико, молим вас да пробате камилавку! Као да је за вас шивена!
      – Хвала вам, не треба ми.
      – Молим вас, пробајте!
      – Не треба ми.
      – Али молим вас!
      – Знате, камилавки и клобука имамо доста – главе нам недостају.
      Како се шалио светитељ Јован Шангајски
      Валентина Козаченко је живела у Шангају с родитељима, старијом сестром и млађим брацом близу храма Пресвете Богородице „Споручница грешних“. Девојка је похађала школу Руског православног братства и Владика Јован је често обилазио ученике ове школе: проверавао је да ли знају житија својих светаца и тропаре који им се певају, учио их је да се правилно крсте, разговарао је с њима на духовне теме. Недељом су сви ученици долазили на службе и дочекивали епископа Јована у храму и он је водио рачуна о томе да се редовно исповедају и причешћују.
      Једном приликом, почетком летњег распуста Ваља се разболела. Девојчицино стање се брзо погоршавало, температура јој није спадала. Кад је Ваља због јаких болова у грлу одбила не само да једе, него и да пије, родитељи су дигли узбуну на сва звона. Испоставило се да је болница препуна, није било слободних кревета, лекар им је дао лек и послао их је кући. Ноћ је била тешка за целу породицу: девојчица је час губила свест, час поново дошла себи, није јој било тешко само да гута, већ и да дише.
      Ујутру је мама сва увела, упалих очију, дошла код кћерке и рекла јој гласом за који се потрудила да звучи бодро:
      – Ваљечка, ево Владике, дошао је да те обиђе!
      Капци болеснице су били тешки као од олова и она је једва отворила очи. Владика је у том тренутку пришао њеном кревету, благословио ју је нежно јој рекавши:
      – Дошао сам да ти испричам једну шалу.
      И Владика Јован поче да прича неку смешну причу коју Ваља није схватила, чак је није добро ни чула. Лежала је ћутке и било јој је толико лоше, а Владика је у међувремену почео сам да се смеје својој причи. На вратима су се појавили Ваљини родитељи – гледали су епископа у недоумици, али он као да их није ни примећивао.
      – Није ти се свидела ова шала, добро, испричаћу ти другу!
      И Владика јој је испричао неколико шала заредом пратећи сваку гласним смехом. Болесној девојчици се ниједна од њих није учинила смешном и гримаса патње није силазила с њеног бледог лица. Ваља је једва имала снаге да погледа према вратима: њен отац више није био у недоумици, љутио се. Али Владика није обраћао никакву пажњу на Ваљине родитеље и наставио је:
      – Сигуран сам да ће те следећа шала насмејати. Ево, слушај. Једном су се код једног епископа, истог као што сам ја, потукли келејник и ипођакон. Потукли су се, па су отишли код епископа да разјасне ситуацију. Епископ пита ипођакона: „На који те је начин ударио?“ А ипођакон одговара: „Није на начин него свећњаком!“ (У питању је игра речи. Реч „образ“ на руском значи и икона и начин, па се може превести: „Којом те је иконом ударио?“ и „На који начин те је ударио?“, прим. прев.)
      У том тренутку се Владика насмејао тако весело да болесна девојчица није издржала и праснула је у смех заједно с њим. Родитељи су их гледали очију разрогачених од изненађења, и то је Ваљи било још смешније. Док се девојчица смејала у њеном грлу као да је нешто пукло. Касније је сазнала да је имала тежак облик дифтерије и док се смејала пукли су мехури пуни гноја који су јој сметали да гута и да дише.
      Владика је одмах престао да се смеје и рекао је родитељима:
      – Очистите све, водите рачуна да Ваља испере уста и грло. Сад ће с њом све бити у реду.
      После тога је благословио девојчицу и отишао је. Ваља је приметила да је Владика изгледао страшно уморно, као да се није малочас весело смејао с њом. Чим је испрала уста и грло осетила је олакшање и заспала. Њен сан је био миран и лак, спала јој је температура.
      У току дана дошао је забринути доктор и опрезно је упитао Ваљину маму да ли је болесница жива. Мама му је чак весело одговорила:
      – Не само да је жива, него је и здрава. Спала јој је температура, мирно спава.
      Доктор није могао да поверује кад му је то рекла. Прегледавши девојчицу рекао је само:
      – То је чудо. Право чудо.
      Ваља се пробудила касно увече, затражила је храну, јела је с апетитом, па је поново заспала сном потпуно здравог детета, а запањени родитељи су дуго клечали покрај кћеркине постеље, плакали су и благодарили Господу Који им је послао овог дивног епископа – Владику Јована Шангајског. Много година касније Валентина Васиљевна Харви, девојачко презиме Козаченко, поделила је ову причу са свима онима којима је драга успомена на светитеља Јована Шангајског.

      Извор: Православие.ру
    • Од александар живаљев,
      Преподобни Симеон Дајбабски: Из ризнице духовних поука – Стослов први

      1. Чистоме срцу Бог се открива. Природа нам као жива књига казује о Богу.
      2. Часовник показује минуте и сате, а природа Бога Створитеља.
      3. Бог се огледа у природи као човјек у чистој води. А нечисто срце као мутна вода не даје да се види милост Божја.
      4. Погледај литице, шуме, мраве и пчеле како се труде, годишња доба како се смењују, како живот ври и тече, па ћеш упознати Божју милост и силу.
      5. Апотека се ријетко затвара, а Божје милосрђе никада.
      6. Бог укорава људе да их добру научи.
      7. Бог чека грешника на покајање све до смрти.
      8. Ковач може од гвожђа сковати срп или мач, а Творац васељене да уради што хоће.
      9. Љекар болеснику прво језик прегледа, а Бог највише човеку намјеру цијени.
      10.  На сваком крају мора вода је слана, а на сваком мјесту свијета Божије очи гледају.
      11.  Да нема снијега не би саонице вриједеле и да нема вјечног живота не би човјек имао значаја.
      12.  Рекло би се да вечером сунце у море тоне, а слава овога свијета да је то права слава. Међутим, сунце је на небу, а права слава у Бога.
      13.  Човјек је тумач славе Божије и посредник између Бога и природе, ако је чист и праведан.
      14.  На царском двору види се свјетска моћ, а на праведном човјеку Божија слава.
      15.  Сваки човјек прима од Бога неки дар којим га управља ка путу спасења.
      16.  Свако је од нас велики сиромах без Божијег дара. А Бог свакога дарива.
      17.  Наш живот брзо пролази као кап росе што цвијет грли.
      18.  Људски вијек је кратак као један дан а затим долази дубока смрт као дубока ноћ. Зато живи часно и чувај се од гријеха док траје дан твога живота, јер када дође ноћ твоје смрти све је касно.
      19.  Овај свијет је као цвијет: има у себи и меда и горчине и брзо вене. Праведници га мудро користе, па се подвизима на вријеме спасавају.
      20.  Има људи који непримјетно живе у овом свијету и своје врлине крију. Али доћи ће час да се виде њихова дјела и да се прославе у вечности.
      21.  Као што сјеверни вјетар разгони маглу, тако и осјећање страха Божјег зле мисли.
      22.  Човјек је као воћка. Један газда хтједе да посијече неродну воћку. А слуга га замоли да је остави, па ће је он окопавати и његовати. И збиља идуће године донесе плодове. Тако милост Божја и нама продужава године живота да донесемо плодове покајања.
      23.  Истина је својствена човјеку, па и ономе који често поступа против истине, јер му није мило да буде преварен.
      24.  Свакоме учини добро вазда и не разликуј људе ни по чему, осим гријеха.
      25.  Треба на вријеме да упознаш своје моћи и да не заборављаш да си смртан и да ове ноћи можеш умријети. Зато се на време побрини о својој и туђој души.
      26.  Кад бациш клинац у ватру, постаје усијан као и она. Тако и ти кад слушаш Божју науку и по њој живиш, постајеш сличан Богу.
      27.  Не може изаћи пиле из јајета, ако кокош не лежи на њему. Тако ни човјек добро чинити ако га не загрије Божија благодат.
      28.  За добру слику треба вјешт мајстор, здрава даска и постојане боје. У твоме дјетињству, даска твога срца може да прими разне боје. Чувај чистоту свога срца да би Господ у њему насликао Свој божански лик.
      29.  Дух Свети освећује васељену. Он и тебе освећује и у теби борави ако си му послушан чистим срцем у коме огањ љубави спаљује сваки гријех.
      30.  На пароброду траже карту од путника, а на небу од хришћана срце чисто.
      31.  Возач треба да мијења гуму испод кола кад је у квару, а хришћанин да чисти своје срце.
      32.  Прикупи средства, па гради кућу; а срце очисти па се Богу моли.
      33.  Нека ти не лежи стока испод тавана нити препуњај стомак јелом: биће ваздух чистији у кући, а срце ведрије у њедрима.
      34.  Около куће нека ти је двориште, а око срца страх Божји ради сигурности тијела и душе.
      35.  Кад хоћеш коња да појашеш, изједначи реминике од узде у руци, а кад станеш Богу да се молиш исправи своје срце.
      36.  Не држи сваки коњ једнако ков, нити сваки човјек љутину на ближњега. Код коња то зависи од копита, а код човјека од његовог срца
      37.  У млину је ред, ко први дође, први меље. А у Рају правило: ко светије живи томе и првенство.
      38.  Ко хоће да хвата младу пчелу нека има при себи љубичицу, а ко жели да има Духа Светог нека му је срце чисто.
      39.  Пчеле не дају туђим пчелама у њихове кошнице, ни прави хришћани грешним мислима у своје срце.
      40.  Могу бити и дрвени обручи на бачви па да држе скупо вино и сиромаси људи да имају право срце.
      41.  Причувај барут од кише и влаге, а срце од уживања и страсти да не пострадаш.
      42.  Чувај очи од прашине и дима, а срце од зависти и жена, да не будеш слијеп телом и душом.
      43.  На Васкрс је прилично да имаш шарено јаје у џепу, а срце чисто у свако доба.
      44.  Густа шума краси сваки манастир, а чисто срце радује Господа Бога.
      45.  На царском двору види се барјак, а на праведном човјеку Божија слава.
      46.  Може прстен носити и ко се није вјерио и свето живјети и ко није калућер.
      47.  Из коњског репа ваде се струне за гусле, а из паћеног живота вјечна слава у царству Божијем.
      48.  Не брини да видиш ноге у змије нити се надај да добијеш Рај без труда и напасти. Чувај се змије, особито мислене, и сноси биједе да заслужиш спасење.
      49.  Најјачи је чамац храстови, а најпаметнији човијек трпељиви.
      50.  Снијег на сјеверу бива у тежини лакши, а у нади свака се мука лакше трпи.
      51.  Лисица када види да не може отети се из гвожђа, ногу прегризе, да живот спаси. И ти претрпи и пожртвуј се ради вјечног добра.
      52.  Што ће лампа кад је Сунце. И слава земаљска при небеској. Презри мање ради вишега, што је мудро и корисно.
      53.  Да се начини креч, треба кречану и имати, а да се стекне спасење треба се жртвовати.
      54.  Уклони се другом у снијегу с пртине, и претрпи ријеч љутине, биће паметније.
      55.  Војнички шатор брани војнике од кише и врућине, а ћутање хришћанина у животу од оуде и лажи.
      56.  чисти прозори диче кућу, а мудре ријечи славе човјека.
      57.  кад вино стане, љепше је, а ријеч смишљенија важнија је.
      58.  Послије трке проходај коња, а послије љутине помири се са братом; што прије то боље.
      59.  Ако ти је соба топла, не отварај врата често. А ако имаш у себи Духа Светог не говори много.
      60.  Не дај тигли да пане са крова нити грешан дан да буде у твом животу да не останеш без крова и без спасења.
      61.  Чувај огледало од прашине, а савјест од грјеха да ти право казују: огледало лице, а савјест твоје поступке.
      62.  Узми паре прије него кренеш да возиш да не буде љутње, а промисли прије, па реци да не буде гријеха.
      63.  Медовину је лако начинити гдје има доста меда, и душу спасити гдје је страх Божји.
      64.  Кројач не шије одијело идући нити се тече душа лежећи. Кројачу треба да сједне, а хришћанину да се жртвује.
      65.  Какше је телету поиграти од три мјесеца него волу од више година. И човијеку душу спасити на три рапа земље него богаташу на великој имовини.
      66.  Маслини прија приморска клима, а души побожно друштво.
      67.  За кишу је потребан кишобран, а за душу смирење. Кишобран се добија за новац, а смирење познавањем себе.
      68.  Ко ти је кућа сламом покривена, чувај се пожара и ако ти је душа мила не дружи се са женама због двоструког огња.
      69.  Имај пред кућом воду, а пред очима слово Божије, па ће бити чистији тијело и душа.
      70.  Оба камена у млину кад су љута, не могу жито мљети како треба; ни онај који једнако воли свијет и Бога не може душу спасити.
      71.  Пијани кројач штети одијело, а празни разговор квари душу.
      72.  И без велике воде, може млин да меље, и без даривања блага, може се душа спасити.
      73.  Заробљена јаребица тугује за шумом и слободом, а грешна душа за Богом и вјечним животом.
      74.  Лака је пљева од пшенице, али се и од ње може товар накупити, као и од малих грехова душа опаклити.
      75.  Немој сакривати прут од деце ни смртну успомену од душе, биће деца мирнија а душа побожнија.
      76.  Неки се људи прекрсте кад гром удари, а неки се сјете смрти само кад мртвог виде. Прекрсти се и без грома и сјети се смрти и без мртваца, па ћеш мање гријешити.
      77.  Увијек мисли о својој души и кад си срећан и кад си у биједи и патњи. Стално мисли о својој души макар живио у дворцу или пећини.
      78.  Пази на своју душу док нијеси одоцнио. Што ћеш радити ако је изгубиш?
      79.  Наша душа пролази кроз искушења у овом свијету као блудни син. Добро је за њу ако је таква као онај који се враћа у Очев загрљај.
      80.  Твоје имање на земљи је ништавило као и оног неправедног богаташа. Право богатство је у чистоти твоје душе и њеном трпљењу.
      81.  Као што се тијело храни и одијева да би живјело, тако и душа. А она гладни гола кад нема добрих дијела и чисте вјере. И тако немоћну лако је нападају зли дуси.
      82.  Душа је сестра тијелу и брине се о њему као права сестра о брату. Она тугује кад јој брат развратно живи. Али је и крива зато што се није о њему на вријеме побринула.
      83.  У рат се не иде без праха и олова нити се живи хришћански без вјере и добрих дјела.
      84.  Треба јака студен па да се ријека заледи и много прегнућа па да се вјера одржи.
      85.  Гдје су јаке пчеле, бјежи од њих паук и гдје је тврда вјера зли дуси теже нападају.
      86.  Неки људи мећу изнад пчелињака коњску главу, а неки уз вјеру држе и сујеверје.
      87.  Два камена чине млин за мељаву жита, а вјера и дјела спасење душе.
      88.  Не лете муве на врућу супу нити очајање пада на јаку вјеру.
      89.  Дијете плаче када га мајка умива, а маловјерни ропти на Бога кад је у биједи, која чисти душу као вода лице.
      90.  Скакавац је мален и нејак, али у друштву оплијени поља и усијеве. А човјек је земља и прашина, али вјером свијет побјеђује.
      91.  Кројачу треба конац и игла за шивење, а човјеку вјера и љубав за спасење.
      92.  Сапун и вода перу одјећу, а вјера и дјела спасавају душу.
      93.  Здраво весло чини се кривим у води, зато боље вјеруј разуму него очима.
      94.  Треба да је хладно пиво за госте, а врућа вјера у души, па да је обоје на своме мјесту.
      95.  Кажу да је болесно мјесто гдје су комарци, а слаба вјера гдје је раскош.
      96.  Ласта при зиду гнијездо гради, а човјек се правом вјером спасава.
      97.  Под високом јелом удобно је топлоту наћи, а са тврдом вјером чудеса чинити.
      98.  Силна киша може и кречану угасити, а тјелесна задовољства вјеру изгубити.
      99.  По својој вољи кречи кућу, а у свакој прилици чини добро, бићеш миран.
      100. Ево и голуб се научи да писмо носи, а како да ти не навикнеш добра чинити.
      https://radiosvetigora.wordpress.com/2014/03/31/преподобни-симеон-дајбабски-из-ризни/
×
×
  • Create New...