Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      У име Оца и Сина и Светог Духа "Ко претрпи до краја, тај ће се спасти". (Мт.24:13) Ове ријечи заузимају веома значајно мјесто у историји спасења рода људског. Ријечи кратке, али много значајне за нас људе овдје на земљи. На првом мјесту то је трпљење, на које Бог позива нас, који смо створени по слици и прилици Његовој, нас које је призвао из небића у биће, нас које је украсио многбројним даровима и разним врлинама, једном ријечју, нас које је призвао у живот вјечни. Образац трпљења дао нам је Он сам, који нас је и призвао на спасење, Господ наш, Исус Христос, који је сва страдања и унижења претрпио до краја, а притом не зароптавши ни у једном тренутку. За вријеме Часног Поста, у страсној седмици, ми пјевамо: ,,Слава долготерпјенију твојему Господи, то јест ,,Слава дуготрпљењу твоме Господе“, и заиста не само што је Господ као човјек претрпио сва страдања, него је Он и као Бог трпељив. Непрекидно чека и очекује човјека да се врати к Њему и да се врати на прави пут истинитог Богопознања. Без обзира колико се човјек удаљио од лица Божијег и колико је упоран у своме гријеху, Бог је онај који непрекидно чека човјеков повратак. Тако и ми, драга браћо свештеници, будући да смо рукоположењем директно добили благодат свештенства од светих Апостола, а за образац и критеријум живота имамо Христа, треба да будемо образац трпљења својој пастви, и то не само трпљења него и свих других врлина. Ви то знате, али ја још једном да поновим, да је свештеничка служба веома узвишена, али са друге стране и врло одговорна, јер, између осталог, и поред бриге за своје лично спасење, свештеник је дужан да се стара за своју паству и да је својим трпљењем и љубављу усмјери на пут ка Царству Божијем. Треба стално да се опомињемо, браћо, ове свештеничке одговорности, утолико прије, уколико знамо да ће се и на страшном суду од нас много више тражити него од наших парохијана. Наш патријарх Павле, када говори о свештенству, каже: ,,Онако како се свештеник брине о својој парохији и пастви, тако ће се и Христос старати о њему и његовој породици“. У току је и Часни Пост, вријеме када вјерници посебно испуњују храмове, исповиједају се, и траже од свештеника духовну помоћ и савјете како да побиједе гријех и одоле разним искушењима које вребају у ово смутно вријеме, да би што достојније приступили Светој Чаши и што спремније дочекали Празник који слиједи, Празник над Празницима, Васкрсење Христово. Прије свега, пастир ће најприје помоћи помоћи вјерницима својим личним примјером, молитвом и духовним савјетом, али не треба се зауставити на овоме, него као што милост и љубав Божија прате човјека у све дане живота његовог, како каже Свети Пророк: ,,Милост твоја Господе, пратиће ме у све дане живота мојега“, тако и свештеник треба непрестано по својој могућности да прати и надгледа животе вјерника и непрекидно им буде на услузи, и да својим примјером трпљења и љубави, научи вјернике да ове врлине постану њихове врлине. Без стрпљења нема спасења. Било у радости, било у жалости, или у болести или у било каквим опасностима које сналазе човјека, човјек је позван изнад свега да трпи, да до краја претрпи, да носи свој крст. Да га понесе, не у очајању или безнађу, него у дубокој нади да ће се Господ постарати. Колико је трпио праведни Јов, колико је само требало трпљења Праоцу Авраму, када је повео сина свог јединца да га принесе на жртву. Колико је требало вјере и љубави према Богу да на синовљево питање, гдје је жртва, одговори: ,,Господ ће се постарати за жртву“.И заиста, када је Аврам већ подигао нож, спреман да иде до краја, Господ је послао Анђела свог и спасао је дјечака, Аврам је угледао овна запетљаног у жбуње, узео га је и принио на жртву. Велика и света тајна жртве Аврамове, и најсветија тајна Христове жртве кроз коју је и откривена та тајна дуготрпељивости Божије и Божанске љубави и Божанског човјекољубља. Зато размишљајмо о свим тегобама свога живота и сјећајмо се тих ријечи Аврама праоца ,,Господ ће се постарати“, и никада немојмо посумњати да ће се Бог побринути за нас, јер брине се Бог и за траву пољску и за птице небеске, а да неће за људе који су дјеца Његова, и нека су нам увјек на памети Јеванђелске ријечи ,,ко претрпи до краја, тај ће се спасити“ љубављу Божијом, силом Христовом, коме нека је слава и хвала у вијекове. АМИН. Проповијед на свешеничкој исповијести,
      Цирих, 06. априла 2009.год.
      Свештеник Ђорђе Лукић,парох у Лугану
       
      http://kandilovere.blogspot.com/2011/10/blog-post_22.html
       
    • Од Иван Ивковић,
      Питање:
      Оче Саво, молим Вас да ми одговорите на следеће питање.
      Шта да уради жена, која је одувек у вери, када је пред браком са мушкарцем, који јој у потпуности у свему одгвовара и љубав постоји, али који није у вери, није ни крштен, не занима га делатно хришћанство, иако каже да верује у Бога? Није крштен и каже да га то не занима, значи нема венчања у цркви. шта да уради она? Да ли да одустане од веначања са њим или да зарад брака одустане од венчања у цркви, иако је то за њу незамисливо да уради?
      Одговор:
      Искрено речено, ту постоји проблем. Наша вера није само нека приватна ствар, рецимо као неки хоби, и да се особи са којом желимо да живимо то може да се свиђа или не свиђа. Хришћанска вера, ако се живи на прави начин је кључна ствар нашег живота и све што чинимо радимо у светлу те наше вере у Христа. Тако је и са браком. Брак није само неко правно повезивање човека и жене, нити је само питање репродукције, већ је пре свега света тајна која подразумева да две особе које су у вери одлуче да живе заједно, али тако што ће њихов заједнички живот, као једног тела, бити икона живота у Христу. Ако се неко обрати Христу док је већ у грађанском браку са другом особом то је нешто сасвим друго и тада љубављу и молитвом треба чинити све што је могуће да се светлост вере појави и у срцу другог супружника. Хришћани на љубав човека и жене не треба да гледају искључиво као на биолошки процес, као на телесну и душевну привлачност, већ пре свега на спремност да обоје у заједничкој вери узрастају у љубави према Богу. Наша вера нас учи да нема истинске љубави према ближњима без љубави према Богу. Може да постоји привлачност, верност и друге особине које су везане за човеков биолошки састав и сличне особине налазимо и код животиња, али љубав у хришћанском смислу нема пуноћу без љубави према Богу која супружнике и сједињује светотајински. Дакле, ако се љубав и брак искључиво гледају на телесном и душевном нивоу супружници неће бити суштински везани оном духовном споном која је неопходна да би им тај начин живота био на спасење и живот вечни.
      У овом конкретном случају мислим да треба бити стрпљив и да човеку кога је та жена заволела треба искрено рећи да је њена вера за њу веома важан део њене личности и да он, ако је истински воли, треба и да је разуме и прихвати као целовиту личност са којом ће поделити целог себе. То није питање формалности, тј. да он како би дошло до брака прихвати да се крсти и венча у цркви само да би се испунио тај предуслов. Веома је важно да обоје живо осете да их не повезује само оно спољашње већ да су и духовно блиски.
      Посебно сам нагласио да је реч о избору који треба направити пре ступања у брак. Ако су супружници већ у браку и једно од њих двоје се обрати, наравно да не треба раскидати заједнички живот и да треба наставити живети са својим супругом или супружницом, пре свега због деце, али исто тако да би Бог призвао спасењу и онога који није у вери. Међутим, када се двоје младих људи налазе пред одлуком да започну брачни живот, мислим и сведочим традицију Цркве да није добро свесно ићи у брачну заједницу са супружником који не само није у вери него је и противан Богу и заповестима Божијим. Наравно, постоји увек могућност да и такав живот доведе до обраћења другога и до срећног и благословеног брака, али, нажалост, најчешћи су случајеви у којима није тако. Постоје дакле изузеци успешних заједница који су из једне телесне заједнице узрасли у обзиљну духовну везу у Христу, али то не може да буде правило нити савет.
      И сам познајем супружнике који су започели свој брачни живот грађанским браком и да је у међувремену обраћење једнога од њих довело до обраћења другога и да су на крају одлучили да за свој заједнички живот добију благослов Цркве. Сада, када нема много некрштених душа и када хришћанин или хришћанка који обзиљно живе свој живот у Христу желе да ступе у брак крајње је пожељно да њихова супружница или супружник такође буду у вери, како би њихова заједница од самог почетка била благословена. Света тајна брака је часна и поштована у Цркви и има смисао само у евхаристијском контексту, као заједница мушкарца и жене који желе да живе свој живот у Христу у брачној заједници, делећи једни са другим све у Христу, јер то је суштина хришћанског брака. Ово може да изгледа као теорија али ако нам је приоритет живот у Христу, а тек потом све друго, наравно да томе све треба бити подређено. Проблем данашњег секуларизованог друштва јесте да се вера често доживљава као помоћно средство да живимо боље и срећније наш земаљски живот. Ако баш све не иде како треба многи се онда и разочарају јер очекују од Бога да им дарује срећу. То је погрешна перспектива и можемо говорити у том случају више о животу у Христу као средству, а не као циљу нашег постојања.
      Наравно, као монах не претендујем да могу да дам најбоље правило али покушавам да размишљам на основу онога што сам успео да научим у познанству и контакту са људима који су ми тражили савет.
    • Од JESSY,
      Свако од нас се сусрео са чињеницом да исповедамо једну исту ствар. Рекло би се, да се унутар нас ништа не мења. Шта радити у таквој ситуацији? О томе расуђује епископ Слуцки и Солигорски Антоније (Дороњин).
      Епископ Антоније: Уколико осећате да се исповест претворила у пуку формалност, да борбе са грехом нема, да се једна иста сагрешења понављају из дана у дан – постоји ли могућност изаћи из такве кризе? Како пронаћи одлучност да се борите? То је веома сложено и нужно питање. Одмах желим да вам кажем да је исповест тајна, о којој брину не само мирјани, него и свештеници и епископи и митрополити: сви ми се исповедамо. Свештенство се стара о томе да се исповеда минимум једном недељно. И пред нама такође увек стоји питање: како не дозволити да се исповест претвори у формалност? Због тога и долазимо духовнику, ми смо свесни једног или два греха у својој души и схватамо да то „није добро“, да је потребно имати један списак – и често почињемо да измишљамо. Но покајање је некомпатибилно са лицемерством и лажју. Шта онда?
      Исповест је аутономни чин који није повезан са светим Причешћем. Свето Причешће има своју припрему, а исповест – своју. Али, тако се десило у историји наше Руске Цркве, да је данас обавезно неопходно исповедити се, како би се приступило Светом Путиру. И многи сматрају исповест као „пропусницу“ или „карту“ за Причешће.
      У вези са тиме је установљена таква пракса, зато што је у историји наше Цркве постојао период када су се људи ретко причешћивали. Уколико би се причешћивали једном годишње, онда су заиста обавезно морали да се исповедају и да посте једну недељу пред Причешће. Чули смо, вероватно: да бисмо могли да се причешћујемо, било је неопходно држати недељни пост? Та традиција је формирана у времену пред револуцију, зато што је по Закону Руске империје сваки човек био дужан да се причести најмање једном годишње и свештеник је њему издавао сертификат.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Исповест свештенства архијерејског намесништва новосадског првог    Нови Сад: У понедељак, треће седмице Часног поста, 16. марта 2020. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести.     По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки.   После извршене свете Тајне исповести, прота Слободан је подсетио свештенство о значају покајања и пожелео је присутним свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења.   Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду.   Свештеници су, заједно са својим исповедником, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме.     Свештенство архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести     Горњи Ковиљ: Истога дана, после вечерњег богослужења и Великог повечерја у Световазнесењском храму у Горњем Ковиљу, свештеници архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести. Беседећи, протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић је истакао значај истинског покајања за свештеника и свештеничку службу, говорећи да свештеник треба да лечи своју душу како би имао снаге да се моли и бори за спасење својих парохијана.   Протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, захвалио је проти Слободану на указаном  труду и љубави. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави у просторијама Светосавског дома.     Исповест свештенства суботичког и сомборског намесништва     Суботица: У уторак, треће седмице Часног поста, 17. марта 2020. године, у Световазнесењском храму у Суботици, после јутарњег богослужења, свештенство суботичког и сомборског намесништва приступило је светој Тајни исповести.   Свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки.   Поучном беседом присутним свештеницима се обратио прота Слободан, а протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, захвалио је оцу Слободану Марковићу на указаном труду и поверењу. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави.   Исповест свештенства оџачког и бачкопаланачког намесништва     Манастир Бођани: Свештенство оџачког и бачкопаланачког намесништва светој Тајни исповести је приступило 18. марта 2020. године, у Световаведењском храму манастира Бођани.   Протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки, који је исповедио свештенике, указао је на смисао благословеног периода Часног поста и на значај покајања.   У име присутног свештенства, благодарност проти Слободану је изразио протонамесник Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, треће седмице Часног поста, 16. марта 2020. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести.     По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки.   После извршене свете Тајне исповести, прота Слободан је подсетио свештенство о значају покајања и пожелео је присутним свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења.   Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду.   Свештеници су, заједно са својим исповедником, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме.       Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...