Jump to content
JESSY

"Само не прелазите границу!" - Исповест и разрушени брак

Оцени ову тему

Recommended Posts

                                                                                       0001.jpg?w=199&h=280

 

Анонимна прича о томе како неправилно схватање сексуалности у црквеној средини може да постане извор проблема у породичном животу и у односима с Богом.
У чланку «Молитвослов и дечак» Владимир Берхин (председник фонда Предание.ру) је говорио о том
е, како црквена субкултура делује на пробуђујућу сексуалност адолесцената: дубоко неуротизирајућих адолесцента, оптерећујући га невероватним осећањем кривице и тешким неурозама, просто зато што поседује тело, а у телу здраве сексуалне импулсе. Владимир је прецизирао да може да говори само о проблемима дечака – док о томе шта се дешава са уцрковљеним девојкама, он није компетентан.
Желим да, испричам о том
е шта происходи с уцрквољеним девојкама. У крајњој мери, шта је произашло са једном девојком – са мном. Нећу да говорим о историји свог уцрковљења у целини, мада су и неки друге моменти били поприлично тужни – говорићу само о сексуалном аспекту.
Ова прича није књижевно штиво. То није чланак – то је исповест о ономе што ме све до сада «боли».
Можда ће вам се прича показати сувише отворена, можда ће вас смутити или ће изазвати подсмехе. Ја се никад не би одлучила о том
е да пишем под својим именом. И за мене је важно да ви то чујете

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

«Не прелазите границу! Не размишљајте о белом мајмуну!»

Моје уцрквољење је произашло са седамнаест година. Била сам девственица и уопште сасвим невин човек – калсична „девојчица са наочарима – филолог“. Ако ћемо право, мој први истински „дечко“ се појавио баш тамо, на црквеном прагу – мој вршњак, такође млади неофит-интелектуалалац. Заљубили смо се једно у друго на први поглед, обоје смо маштали о многодетној породици, одмах смо почели својој будућој деци да смишљамо имена и професије.
Сећам се како смо се, признавши једно другом  свој
а осећања и одллучивши венчати се, следећег дана држали се за руке, сијајући, изгледали као класичне заљубљене будале – упутили се да узмемо благослов за брак. Духовник нас је благословио, но при том је добацио веома сугестивно и строго, чак је и поновио неколико пута: «Знајте: сада када сте муж и невеста – то је најопасније време за вас! Не преступајте границу! Ни у ком случају пре брака не преступајте границу!»
До тада, фактички, нисмо ни размишљали о сексуалној страни везе. У прво време заљубљености то некако није занимљиво. Ти волиш човека у потпуности, не делећи га на душу и тело. Но принцип „не размишљај о белом мајмуну“ је прорадио: од тада се забрањена „граница“ трајно уселила у наше мисли.
На жалост, није било могуће да се одмах
венчамо – још нисам била напунила 18 година, а и породичне ствари су захтевале да одложим свадбу. И тај «предбрачни» период је за нас постао не само срећан, него у исто време и мучан – управо због «границе».
Привлачили смо једно друго. Ма како да смо се борили да се не саблазнимо – но, нашавши се насамо, нисмо могли да раздвојимо руке и усне једно од другог. „Границу“ ми нисмо преступали, но више пута смо били веома близу.
И сваки пут – за време састанка или одмах после – осећала сам ужас и изједајући стид, због тога што радим нешто мрско, прљаво, апсолутно недопустиво, вршим «грех блуда», који ме чини прљавом и недостојном у очима Господа. И не само то: оставши сама продужавала сам да размишљам о свом женику, маштала о њему, покушавала да уобразим блискост с њим, узбуђивала се… и то је такође био мрски, скверни грех.
Притом сам осећала снажан когнитивни дисонанс, зато што у дубини душе нисам могла да схватим, шта је у томе лоше. Ја никог не обмањујем, никоме ништа не отимам – просто волим свог женика. Зашто је то тако скверно? Постепено, полусвесно сам дошла до закључка да су скверни и греховни – сама осећања, сама телесна блискост.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мучење стидом

Од свега је најстрашнија била исповест. На исповести сам била дужна све то да признам. То је било право мучење и  сада ми је тешко присећати се тог – мучења стидом. Замуцкујући, без снаге да одлепим поглед од пода, ја – малена стидљива девственица – причам туђем одраслом мушкарцу такве интимне ствари о себи, које би се стидела да кажем чак и рођеној мајци. Горко себе корећи у том што сам «опет то чинила» или «опет о том размишљала». Умирала сам од стида. Он је све спокојно слушао, изгледа да није примећивао моје стање. Причестивши се ишла сам као «на аутомату», све заборавивши и само се радујући, што се све напокон завршило. Потом ми је требало још неколико дана да дођем себи, после тог моралног само-силовања.
Само једном ми је духовник покушао дати, да тако кажем, пастирски савет. Када сам се посебно горко жалила на блудне жеље, он је рекао: «Н
о, ако те твој женик тако распаљује на грех, можда би било боље да се растанеш са њим?»
Но ту сам се већ смутила. Поред свих бубица које су се већ успеле расплодити у мојој глави, једно сам ипак схватала: растајати се због тога што осећамо једно према другом то, што су и дужни осећати муж и жена – то је неко безумље. «Н
о, у реду, – рекао је он, невољно – ако већ тако волите једно друго – венчајте  се. Но, главно је, ни у ком случају не преступајте границу!»

Уважење Господа или бежање од скверни?

Мислим да бих далеко лакше поднела уздржање, да ми је неко у том моменту објаснио: у сексу нема ничега лошега, у сексуалној привлачности према женику – такође, Господ хоће само да ми, из уважавања према Њему, сачекамо до свадбе. Но све што сам слушала и читала уокруг – молитве из молитвеника, православна литература, проповеди, благочестиви разговори – све ме је убеђивало управо у том, да је «све то» нека грозна, неописива гадост.
Навешћу један пример, и то не најизражајнији. Више се не сећам где сам прочитала благочестиву византијску легенду о девојци која је певала на клиросу (певници). Девојка се разболела и умрла, а после неког времена се јавила у виђењу настојатељу своје цркве. Он се веома зачудио када је видео, да је она у аду. «Шта се десило? – питао је он. «Ти си била тако благочестива, добродетељна, ником ништа лоше ниси учинила…» – «Тешко мени! – одговорила је она – У нашу цркву је долазио један леп младић. Стојећи за певницом, погледала сам на њега, маштала о њему и распаљивала се блудном страшћу – и стидела сам се да то признам на исповести. За тај нераскајани грех сам и отишла у ад».
Краснореч
иво, зар не? Као да је за мене писана та историја. Управо због тих мени веома познатих осећања и мени познату ситуацију – Господ човека сматра за последњу олош и отправља га у ад.
У том правцу су били наклоњени и разговори између другара – таквих уцрковљених момака и девој
ака. Младим људима је из разумљивих разлога својствено да много размишљају о сексу и немало говорити о њему; но код нас су такви разговори били поприлично специфични. Често би сазнала о интимном животу такве задивљујуће «подробности», о којима не само тада, него ме је и сада стид о томе говорити; и сви су они портврђивали да је реч  о нечем страшном, одвратном, недопустивом, о падању у нечистоту, која неминовно води вечној погибељи

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Немогућност да постанем жена

Уопште, када смо се венчали и после свадбе, прве брачне ноћи – показало се, да ја не могу бити жена. Физички.
Код мене се развило тежи облик неурозе. У медицини то стање називају вагинизмом.
Нисмо могли да будемо муж и жена – ни те ноћи, ни следеће, ни кроз недељу, ни кроз месец. „Преступити границу“ мени се чинило катастрофом, крај света, после којег ће бити немогуће живети. Тако сам стискала ноге да их чак ни силом није било могуће раздвојити, вриштала сам, плакала и одбијала од себе. То је био ирационални ужас, који је било немогуће преодолети.
Притом се сексуална жеља код мене сачувала, као и раније сам хтела свог мужа, веома сам желела да будем добра жена и да имам децу… но ништа нисам могла да урадим са собом.
Он – исто тако млад и неискусан, као и ја – такође није знао шта са тим да ради. Плашио се мојих хистерија, веома се плашио да ми нанесе бол. И на крају крајева одступио. Као и раније смо се занимали отвореним ласка
њима, но ништа више од тога – и обоје смо се старали да изгледа као да је све нормално.
Намеће се питање, зашто нисам пошла доктору и уопште зашто никако нисам покушавала да то пре
бродим. То је сасвим тешко објаснити. Вероватно је суштина неурозе у томе да престајеш бити господар самом себи. Проблем, који се надвио над тобом, тако је страшан, тако претежак, да ниси у стању с њом се узети у коштац –затворши очи и живиш тако, као да га нема.
Да се идем лечити мени ни на памет није падало, зато што ја то нисам сматрала за болест – мени се чинило да је то пре још један грех. Још један доказ моје греховности, искварености, а поред осталог и – плашљивости, безвољности. Но тај «грех» ја нисам могла чак ни да исповедам – да не говорим о том да се са неким посаветујем, зато што нисам схватала каквим речима да објасним то што
се са мном дешава. И било ме је стид.
Једини излаз из положаја, који сам тада себи могла претпоставити – јесте, да тако кажем, самосталан рад са својим телом, усмерен на то, како да
савладам тај страх и грчеве у мишићима. Проблем је још и у томе што су се сва та дејства једнозначно односила к греху рукоблуда. Тако да је и тај пут био затворен.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

«Жена-кастрат»

После неколико година муж ме је оставио. Не могу да га кривим – он није могао да реши мој проблем , хтео је нормалан супружнички живот и као и пре хтео је децу, а ја му нисам могла дати ни једно ни друго.
До тог времена смо обоје напустили цркву. Он се касније врат
ио; ја сам се «расцрковила» сасвим и престала сам да сматрам себе верујућом. Но од свог проблема никуда нисам побегла.
И најсветлије, најплодотворније године, године младости, сам провела у дубокој депресији. У убеђењу, да сам – «кастрирана», «жена-кастрат», код које не може бити ни породице, ни личног живота. Од које ће се мушкарци клонити у ужасу, сазнавши „страшну тајну“. А ако неко ипак пристане да има са мном посла – за таквог, ма какав он био, треба да се ухватим обема рукама и сагласим се на било какве услове. Зато што ништа боље ја „ограничена“, гадна и скверна, и не заслужујем.
Тешко је и описати колико ми је муке све то донело.

Не проклетство, него болест

Постепено сам то пребродила – нема потребе да подробно описујем, како.
После тридесете је до мене већ дошло, да то није
 «проклетство» или нешто слично, него болест  која се може лечити и излечити. Пошла сам да се лечим. У кабинету гинеколога сам се напокон избавила од девствености. Са тридесет пет година сам почела полако, пажљиво, да превазилазим страхове и комплексе – да излазим с мушкарцима и ступам са њима у «пуноцене» блиске односе. А данас, од око четрдесет, одједном сам схватила, да ми ништа не смета да испуним своју машту – да затрудним и родим дете.
Како «ништа»… Разуме се, смета ми много што-шта. Узраст, здравље, то што сам сама, навике «окореле старе цуре» – сав пртљаг, којег није било са мојих двадесет година. Но чак и у најбољем случају – више од једног детета, максимум два, могу да родим. Онакве породице о каквој сам маштала – код мене никада неће бити.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Све се може пребродити

Не знам, шта још да кажем.
Осакатили су ме. Сломили су ми живот.
Не знам зашто. Нисам урадила ништа лоше, про
сто сам била веома млада, наивна и пријемчива, хтела сам да будем добра мајка – и добра хришћанка.
Првих године после свега тога сам мрзела хришћанство и православну цркву. Потом сам се мало успокојила. Схватила сам да је глупо кривити за своју беду људе, који никаквог односа к њој немају. Или кривити веру и поглед на свет, шт
о је, уопште говорећи, нешто сасвим друго.
Сада ми је у хришћанству много тога симпатично, симпатични су ми и многи верујући људи, теме које разматрају су ми често блиске и занимљиве… но повратак је апсолутно немогућ. Црква – је место где су ме унаказили. Бог којему се моле православни (уз услов да Он постоји) – јесто Онај, Којему сам се поверила као ћерка Оцу, и Који је дозволио да тако са мном поступе. Ако Он ипак постоји – шта да радим, после смрти ћу се с Њим објашњавати лично. Но више никаквих посредника не желим. Та глава је за мене затворена.
Но, ма шта било – та
ј систем ме није успео сломити. Све сам преболела, мада је на то потрошено много година. Иако ме то као и раније боли и вероватно ће болети до краја живота – но сада сам снажнија од своје немоћи и бола.
Желим да изразим саосећање свима ко је у цркви прошао кроз лоше искуство и психолошке трауме, желим им среће и хоћу да им кажем: да се све може
савладати.
 

http://blog.predanie.ru/article/tolko-ne-perestupajte-gran-ispoved-i-razrushennyj-brak/

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 27 минута, JESSY рече

Сада ми је у хришћанству много тога симпатично, симпатични су ми и многи верујући људи, теме које разматрају су ми често блиске и занимљиве… но повратак је апсолутно немогућ. Црква – је место где су ме унаказили. Бог којему се моле православни (уз услов да Он постоји) – јесто Онај, Којему сам се поверила као ћерка Оцу, и Који је дозволио да тако са мном поступе. Ако Он ипак постоји – шта да радим, после смрти ћу се с Њим објашњавати лично. Но више никаквих посредника не желим. Та глава је за мене затворена.

@JESSY

Na pocetku, samo da se ogradim, i da te izdvojim - ovo sto cu da kazem ne odnosi se naravno na tebe, niti ima ikakve veze sa tobom, pricamo o tekstu.

...

Dakle, fuj. Krajnje bezvezan i ljigav tekst, salonski, kao da je narucen za neku drugorazrednu spasnku TV dramu.

I jos ovako nakazan zakljucak na kraju...

Zamislite, molim vas... pa sve je to bilo tako idilicno, ma kakva bajka, vise od bajke, i spremno da se ovekoveci, ali je na kraju niko drugi nego Crkva (!) ucinila da sve to trajno propadne. "Crkva je mesto gde su me unakazili", kao kad kazes - "oteli su me, i bila sam u logoru, i tamo su mi svasta uradili najgore". A najkrivlji je Bog, koji je zaboga dozvolio da do ovoga uopste dodje, kako ga samo nije stid... :0212_rolleyes:

Sto bi rek`o Narod - "sio mi ga djura (kaput!), pa mi tesno ispalo".

Najobicniji pateticni pamflet, nista drugo...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Nego, ne znam treba li da kazem da znam mnogo mladih i jos mladjih ljudi u Crkvi , i da nikad nisam ni cuo o ovako necem, kamoli licno upoznao... ili da ne kazem?... nisam pametan sta da radim...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Natasa. рече

Rusi, Rusi, Rusi i opet Rusi :vrtiglavu:

Ima kod njih ponekad neverovatnih krajnosti, da dobijes bronhitis od smrzavanja. Onomad, pre neki dan "pravoslavne" haljine, a sad "pravoslavni" emosi...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 46 минута, obi-wan рече

ovo sto cu da kazem ne odnosi se naravno na tebe, niti ima ikakve veze sa tobom, pricamo o tekstu.

наравно, јасно...желела сам да чујем коментаре....

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Znam neke crkvene Ruse što žive u Beogradu i kultura je vrlo specifična.

Recimo, majka smatra da ako joj dete oko godinu dana prolazi kroz fazu kada plače u crkvi, ne treba dolaziti pred kraj liturgije, ne treba dete možda ostaviti kod kuće sa nekim, nego ga treba dobro istući pre svake liturgije da se isplače i umori i onda bude mirno :(

Ima još gomila takvih priča. Moguće mi je čak i da poverujem da je ova priča gore moguća. Znam i u našoj  crkvi mnoge koji su sličan 'vajb' iskusili od ispovednika, posebno ako su nešto išli po manastirima (jedan dečko je dobio naredbu da mokri bez dodirivanja i gledanja u ud da ne bi došao u iskušenje - njegova majka koja je kupatilo ribala nije bila srećna, malo je reći). Neki su izašli iz crkve, neki to prevazišli, ali ima svačega. Ništa ovako ekstremno nisam čula, doduše.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

Ako se ne varam, kod Grka ne moze svaki svestenik da ispoveda, vec samo oni koji imaju blagoslov episkopa? Cita se I posebna molitva za svestenike koji ispovedaju? Razumem da kod nas to nije tradicija jer nismo imali dovoljno svestenika u vreme komunizma, ali moze li se sada nesto promeniti po tom pitanju...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Питање:
      Оче Саво, молим Вас да ми одговорите на следеће питање.
      Шта да уради жена, која је одувек у вери, када је пред браком са мушкарцем, који јој у потпуности у свему одгвовара и љубав постоји, али који није у вери, није ни крштен, не занима га делатно хришћанство, иако каже да верује у Бога? Није крштен и каже да га то не занима, значи нема венчања у цркви. шта да уради она? Да ли да одустане од веначања са њим или да зарад брака одустане од венчања у цркви, иако је то за њу незамисливо да уради?
      Одговор:
      Искрено речено, ту постоји проблем. Наша вера није само нека приватна ствар, рецимо као неки хоби, и да се особи са којом желимо да живимо то може да се свиђа или не свиђа. Хришћанска вера, ако се живи на прави начин је кључна ствар нашег живота и све што чинимо радимо у светлу те наше вере у Христа. Тако је и са браком. Брак није само неко правно повезивање човека и жене, нити је само питање репродукције, већ је пре свега света тајна која подразумева да две особе које су у вери одлуче да живе заједно, али тако што ће њихов заједнички живот, као једног тела, бити икона живота у Христу. Ако се неко обрати Христу док је већ у грађанском браку са другом особом то је нешто сасвим друго и тада љубављу и молитвом треба чинити све што је могуће да се светлост вере појави и у срцу другог супружника. Хришћани на љубав човека и жене не треба да гледају искључиво као на биолошки процес, као на телесну и душевну привлачност, већ пре свега на спремност да обоје у заједничкој вери узрастају у љубави према Богу. Наша вера нас учи да нема истинске љубави према ближњима без љубави према Богу. Може да постоји привлачност, верност и друге особине које су везане за човеков биолошки састав и сличне особине налазимо и код животиња, али љубав у хришћанском смислу нема пуноћу без љубави према Богу која супружнике и сједињује светотајински. Дакле, ако се љубав и брак искључиво гледају на телесном и душевном нивоу супружници неће бити суштински везани оном духовном споном која је неопходна да би им тај начин живота био на спасење и живот вечни.
      У овом конкретном случају мислим да треба бити стрпљив и да човеку кога је та жена заволела треба искрено рећи да је њена вера за њу веома важан део њене личности и да он, ако је истински воли, треба и да је разуме и прихвати као целовиту личност са којом ће поделити целог себе. То није питање формалности, тј. да он како би дошло до брака прихвати да се крсти и венча у цркви само да би се испунио тај предуслов. Веома је важно да обоје живо осете да их не повезује само оно спољашње већ да су и духовно блиски.
      Посебно сам нагласио да је реч о избору који треба направити пре ступања у брак. Ако су супружници већ у браку и једно од њих двоје се обрати, наравно да не треба раскидати заједнички живот и да треба наставити живети са својим супругом или супружницом, пре свега због деце, али исто тако да би Бог призвао спасењу и онога који није у вери. Међутим, када се двоје младих људи налазе пред одлуком да започну брачни живот, мислим и сведочим традицију Цркве да није добро свесно ићи у брачну заједницу са супружником који не само није у вери него је и противан Богу и заповестима Божијим. Наравно, постоји увек могућност да и такав живот доведе до обраћења другога и до срећног и благословеног брака, али, нажалост, најчешћи су случајеви у којима није тако. Постоје дакле изузеци успешних заједница који су из једне телесне заједнице узрасли у обзиљну духовну везу у Христу, али то не може да буде правило нити савет.
      И сам познајем супружнике који су започели свој брачни живот грађанским браком и да је у међувремену обраћење једнога од њих довело до обраћења другога и да су на крају одлучили да за свој заједнички живот добију благослов Цркве. Сада, када нема много некрштених душа и када хришћанин или хришћанка који обзиљно живе свој живот у Христу желе да ступе у брак крајње је пожељно да њихова супружница или супружник такође буду у вери, како би њихова заједница од самог почетка била благословена. Света тајна брака је часна и поштована у Цркви и има смисао само у евхаристијском контексту, као заједница мушкарца и жене који желе да живе свој живот у Христу у брачној заједници, делећи једни са другим све у Христу, јер то је суштина хришћанског брака. Ово може да изгледа као теорија али ако нам је приоритет живот у Христу, а тек потом све друго, наравно да томе све треба бити подређено. Проблем данашњег секуларизованог друштва јесте да се вера често доживљава као помоћно средство да живимо боље и срећније наш земаљски живот. Ако баш све не иде како треба многи се онда и разочарају јер очекују од Бога да им дарује срећу. То је погрешна перспектива и можемо говорити у том случају више о животу у Христу као средству, а не као циљу нашег постојања.
      Наравно, као монах не претендујем да могу да дам најбоље правило али покушавам да размишљам на основу онога што сам успео да научим у познанству и контакту са људима који су ми тражили савет.
    • Од JESSY,
      Свако од нас се сусрео са чињеницом да исповедамо једну исту ствар. Рекло би се, да се унутар нас ништа не мења. Шта радити у таквој ситуацији? О томе расуђује епископ Слуцки и Солигорски Антоније (Дороњин).
      Епископ Антоније: Уколико осећате да се исповест претворила у пуку формалност, да борбе са грехом нема, да се једна иста сагрешења понављају из дана у дан – постоји ли могућност изаћи из такве кризе? Како пронаћи одлучност да се борите? То је веома сложено и нужно питање. Одмах желим да вам кажем да је исповест тајна, о којој брину не само мирјани, него и свештеници и епископи и митрополити: сви ми се исповедамо. Свештенство се стара о томе да се исповеда минимум једном недељно. И пред нама такође увек стоји питање: како не дозволити да се исповест претвори у формалност? Због тога и долазимо духовнику, ми смо свесни једног или два греха у својој души и схватамо да то „није добро“, да је потребно имати један списак – и често почињемо да измишљамо. Но покајање је некомпатибилно са лицемерством и лажју. Шта онда?
      Исповест је аутономни чин који није повезан са светим Причешћем. Свето Причешће има своју припрему, а исповест – своју. Али, тако се десило у историји наше Руске Цркве, да је данас обавезно неопходно исповедити се, како би се приступило Светом Путиру. И многи сматрају исповест као „пропусницу“ или „карту“ за Причешће.
      У вези са тиме је установљена таква пракса, зато што је у историји наше Цркве постојао период када су се људи ретко причешћивали. Уколико би се причешћивали једном годишње, онда су заиста обавезно морали да се исповедају и да посте једну недељу пред Причешће. Чули смо, вероватно: да бисмо могли да се причешћујемо, било је неопходно држати недељни пост? Та традиција је формирана у времену пред револуцију, зато што је по Закону Руске империје сваки човек био дужан да се причести најмање једном годишње и свештеник је њему издавао сертификат.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Исповест свештенства архијерејског намесништва новосадског првог    Нови Сад: У понедељак, треће седмице Часног поста, 16. марта 2020. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести.     По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки.   После извршене свете Тајне исповести, прота Слободан је подсетио свештенство о значају покајања и пожелео је присутним свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења.   Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду.   Свештеници су, заједно са својим исповедником, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме.     Свештенство архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести     Горњи Ковиљ: Истога дана, после вечерњег богослужења и Великог повечерја у Световазнесењском храму у Горњем Ковиљу, свештеници архијерејског намесништва новосадског другог приступили су светој Тајни исповести. Беседећи, протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић је истакао значај истинског покајања за свештеника и свештеничку службу, говорећи да свештеник треба да лечи своју душу како би имао снаге да се моли и бори за спасење својих парохијана.   Протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, захвалио је проти Слободану на указаном  труду и љубави. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави у просторијама Светосавског дома.     Исповест свештенства суботичког и сомборског намесништва     Суботица: У уторак, треће седмице Часног поста, 17. марта 2020. године, у Световазнесењском храму у Суботици, после јутарњег богослужења, свештенство суботичког и сомборског намесништва приступило је светој Тајни исповести.   Свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки.   Поучном беседом присутним свештеницима се обратио прота Слободан, а протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, захвалио је оцу Слободану Марковићу на указаном труду и поверењу. После свете Тајне исповести уприличена је трпеза љубави.   Исповест свештенства оџачког и бачкопаланачког намесништва     Манастир Бођани: Свештенство оџачког и бачкопаланачког намесништва светој Тајни исповести је приступило 18. марта 2020. године, у Световаведењском храму манастира Бођани.   Протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки, који је исповедио свештенике, указао је на смисао благословеног периода Часног поста и на значај покајања.   У име присутног свештенства, благодарност проти Слободану је изразио протонамесник Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, треће седмице Часног поста, 16. марта 2020. године, после јутарњег богослужења у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, свештеници архијерејског намесништва новосадског првог приступили су светој Тајни исповести.     По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, свештенике је исповедио протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки.   После извршене свете Тајне исповести, прота Слободан је подсетио свештенство о значају покајања и пожелео је присутним свештеницима и ђаконима да у здрављу душе и тела дочекају празник Христовог Васкрсења.   Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, захвалио је проти Слободану Марковићу на указаној љубави и труду.   Свештеници су, заједно са својим исповедником, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, провели душекорисно време у разговору на духовне и пастирске теме.       Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополит волоколамски Иларион подржава недавну изјаву председника РФ Владимира Путина у корист традиционалног схватања брака као свезе мушкарца и жене.      Високопреосвећени је изјавио: „Радује ме што је Председник то јавно изјавио, пошто, нажалост, видим шта се дешава у неким западним земљама са беспризорном, срамотном, наметљивом, али и агресивном пропагандом тзв. алтернативног породичног начина живота, кад нпр. два мушкарца и две жене могу образовати породицу и усвојити дете. Тада они не би били мама и тата, већ заиста „родитељ један“ и „родитељ два“, закључио је митрополит Иларион.   Осврћући се на чињеницу да неки у  западном друштву инсистирају да брак може имати различите облике, Митрополит је нагласио: „Ипак, мислим да је у нашој земљи, где се огромна већина људи држи традиционалних вредности, чак независно од своје верске оријентације, веома важно да Устав садржи схватање брака као свезе између мушкарца и жене“.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...