Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

"Само не прелазите границу!" - Исповест и разрушени брак

Оцени ову тему

Recommended Posts

                                                                                       0001.jpg?w=199&h=280

 

Анонимна прича о томе како неправилно схватање сексуалности у црквеној средини може да постане извор проблема у породичном животу и у односима с Богом.
У чланку «Молитвослов и дечак» Владимир Берхин (председник фонда Предание.ру) је говорио о том
е, како црквена субкултура делује на пробуђујућу сексуалност адолесцената: дубоко неуротизирајућих адолесцента, оптерећујући га невероватним осећањем кривице и тешким неурозама, просто зато што поседује тело, а у телу здраве сексуалне импулсе. Владимир је прецизирао да може да говори само о проблемима дечака – док о томе шта се дешава са уцрковљеним девојкама, он није компетентан.
Желим да, испричам о том
е шта происходи с уцрквољеним девојкама. У крајњој мери, шта је произашло са једном девојком – са мном. Нећу да говорим о историји свог уцрковљења у целини, мада су и неки друге моменти били поприлично тужни – говорићу само о сексуалном аспекту.
Ова прича није књижевно штиво. То није чланак – то је исповест о ономе што ме све до сада «боли».
Можда ће вам се прича показати сувише отворена, можда ће вас смутити или ће изазвати подсмехе. Ја се никад не би одлучила о том
е да пишем под својим именом. И за мене је важно да ви то чујете

Share this post


Link to post
Share on other sites

«Не прелазите границу! Не размишљајте о белом мајмуну!»

Моје уцрквољење је произашло са седамнаест година. Била сам девственица и уопште сасвим невин човек – калсична „девојчица са наочарима – филолог“. Ако ћемо право, мој први истински „дечко“ се појавио баш тамо, на црквеном прагу – мој вршњак, такође млади неофит-интелектуалалац. Заљубили смо се једно у друго на први поглед, обоје смо маштали о многодетној породици, одмах смо почели својој будућој деци да смишљамо имена и професије.
Сећам се како смо се, признавши једно другом  свој
а осећања и одллучивши венчати се, следећег дана држали се за руке, сијајући, изгледали као класичне заљубљене будале – упутили се да узмемо благослов за брак. Духовник нас је благословио, но при том је добацио веома сугестивно и строго, чак је и поновио неколико пута: «Знајте: сада када сте муж и невеста – то је најопасније време за вас! Не преступајте границу! Ни у ком случају пре брака не преступајте границу!»
До тада, фактички, нисмо ни размишљали о сексуалној страни везе. У прво време заљубљености то некако није занимљиво. Ти волиш човека у потпуности, не делећи га на душу и тело. Но принцип „не размишљај о белом мајмуну“ је прорадио: од тада се забрањена „граница“ трајно уселила у наше мисли.
На жалост, није било могуће да се одмах
венчамо – још нисам била напунила 18 година, а и породичне ствари су захтевале да одложим свадбу. И тај «предбрачни» период је за нас постао не само срећан, него у исто време и мучан – управо због «границе».
Привлачили смо једно друго. Ма како да смо се борили да се не саблазнимо – но, нашавши се насамо, нисмо могли да раздвојимо руке и усне једно од другог. „Границу“ ми нисмо преступали, но више пута смо били веома близу.
И сваки пут – за време састанка или одмах после – осећала сам ужас и изједајући стид, због тога што радим нешто мрско, прљаво, апсолутно недопустиво, вршим «грех блуда», који ме чини прљавом и недостојном у очима Господа. И не само то: оставши сама продужавала сам да размишљам о свом женику, маштала о њему, покушавала да уобразим блискост с њим, узбуђивала се… и то је такође био мрски, скверни грех.
Притом сам осећала снажан когнитивни дисонанс, зато што у дубини душе нисам могла да схватим, шта је у томе лоше. Ја никог не обмањујем, никоме ништа не отимам – просто волим свог женика. Зашто је то тако скверно? Постепено, полусвесно сам дошла до закључка да су скверни и греховни – сама осећања, сама телесна блискост.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мучење стидом

Од свега је најстрашнија била исповест. На исповести сам била дужна све то да признам. То је било право мучење и  сада ми је тешко присећати се тог – мучења стидом. Замуцкујући, без снаге да одлепим поглед од пода, ја – малена стидљива девственица – причам туђем одраслом мушкарцу такве интимне ствари о себи, које би се стидела да кажем чак и рођеној мајци. Горко себе корећи у том што сам «опет то чинила» или «опет о том размишљала». Умирала сам од стида. Он је све спокојно слушао, изгледа да није примећивао моје стање. Причестивши се ишла сам као «на аутомату», све заборавивши и само се радујући, што се све напокон завршило. Потом ми је требало још неколико дана да дођем себи, после тог моралног само-силовања.
Само једном ми је духовник покушао дати, да тако кажем, пастирски савет. Када сам се посебно горко жалила на блудне жеље, он је рекао: «Н
о, ако те твој женик тако распаљује на грех, можда би било боље да се растанеш са њим?»
Но ту сам се већ смутила. Поред свих бубица које су се већ успеле расплодити у мојој глави, једно сам ипак схватала: растајати се због тога што осећамо једно према другом то, што су и дужни осећати муж и жена – то је неко безумље. «Н
о, у реду, – рекао је он, невољно – ако већ тако волите једно друго – венчајте  се. Но, главно је, ни у ком случају не преступајте границу!»

Уважење Господа или бежање од скверни?

Мислим да бих далеко лакше поднела уздржање, да ми је неко у том моменту објаснио: у сексу нема ничега лошега, у сексуалној привлачности према женику – такође, Господ хоће само да ми, из уважавања према Њему, сачекамо до свадбе. Но све што сам слушала и читала уокруг – молитве из молитвеника, православна литература, проповеди, благочестиви разговори – све ме је убеђивало управо у том, да је «све то» нека грозна, неописива гадост.
Навешћу један пример, и то не најизражајнији. Више се не сећам где сам прочитала благочестиву византијску легенду о девојци која је певала на клиросу (певници). Девојка се разболела и умрла, а после неког времена се јавила у виђењу настојатељу своје цркве. Он се веома зачудио када је видео, да је она у аду. «Шта се десило? – питао је он. «Ти си била тако благочестива, добродетељна, ником ништа лоше ниси учинила…» – «Тешко мени! – одговорила је она – У нашу цркву је долазио један леп младић. Стојећи за певницом, погледала сам на њега, маштала о њему и распаљивала се блудном страшћу – и стидела сам се да то признам на исповести. За тај нераскајани грех сам и отишла у ад».
Краснореч
иво, зар не? Као да је за мене писана та историја. Управо због тих мени веома познатих осећања и мени познату ситуацију – Господ човека сматра за последњу олош и отправља га у ад.
У том правцу су били наклоњени и разговори између другара – таквих уцрковљених момака и девој
ака. Младим људима је из разумљивих разлога својствено да много размишљају о сексу и немало говорити о њему; но код нас су такви разговори били поприлично специфични. Често би сазнала о интимном животу такве задивљујуће «подробности», о којима не само тада, него ме је и сада стид о томе говорити; и сви су они портврђивали да је реч  о нечем страшном, одвратном, недопустивом, о падању у нечистоту, која неминовно води вечној погибељи

Share this post


Link to post
Share on other sites

Немогућност да постанем жена

Уопште, када смо се венчали и после свадбе, прве брачне ноћи – показало се, да ја не могу бити жена. Физички.
Код мене се развило тежи облик неурозе. У медицини то стање називају вагинизмом.
Нисмо могли да будемо муж и жена – ни те ноћи, ни следеће, ни кроз недељу, ни кроз месец. „Преступити границу“ мени се чинило катастрофом, крај света, после којег ће бити немогуће живети. Тако сам стискала ноге да их чак ни силом није било могуће раздвојити, вриштала сам, плакала и одбијала од себе. То је био ирационални ужас, који је било немогуће преодолети.
Притом се сексуална жеља код мене сачувала, као и раније сам хтела свог мужа, веома сам желела да будем добра жена и да имам децу… но ништа нисам могла да урадим са собом.
Он – исто тако млад и неискусан, као и ја – такође није знао шта са тим да ради. Плашио се мојих хистерија, веома се плашио да ми нанесе бол. И на крају крајева одступио. Као и раније смо се занимали отвореним ласка
њима, но ништа више од тога – и обоје смо се старали да изгледа као да је све нормално.
Намеће се питање, зашто нисам пошла доктору и уопште зашто никако нисам покушавала да то пре
бродим. То је сасвим тешко објаснити. Вероватно је суштина неурозе у томе да престајеш бити господар самом себи. Проблем, који се надвио над тобом, тако је страшан, тако претежак, да ниси у стању с њом се узети у коштац –затворши очи и живиш тако, као да га нема.
Да се идем лечити мени ни на памет није падало, зато што ја то нисам сматрала за болест – мени се чинило да је то пре још један грех. Још један доказ моје греховности, искварености, а поред осталог и – плашљивости, безвољности. Но тај «грех» ја нисам могла чак ни да исповедам – да не говорим о том да се са неким посаветујем, зато што нисам схватала каквим речима да објасним то што
се са мном дешава. И било ме је стид.
Једини излаз из положаја, који сам тада себи могла претпоставити – јесте, да тако кажем, самосталан рад са својим телом, усмерен на то, како да
савладам тај страх и грчеве у мишићима. Проблем је још и у томе што су се сва та дејства једнозначно односила к греху рукоблуда. Тако да је и тај пут био затворен.

Share this post


Link to post
Share on other sites

«Жена-кастрат»

После неколико година муж ме је оставио. Не могу да га кривим – он није могао да реши мој проблем , хтео је нормалан супружнички живот и као и пре хтео је децу, а ја му нисам могла дати ни једно ни друго.
До тог времена смо обоје напустили цркву. Он се касније врат
ио; ја сам се «расцрковила» сасвим и престала сам да сматрам себе верујућом. Но од свог проблема никуда нисам побегла.
И најсветлије, најплодотворније године, године младости, сам провела у дубокој депресији. У убеђењу, да сам – «кастрирана», «жена-кастрат», код које не може бити ни породице, ни личног живота. Од које ће се мушкарци клонити у ужасу, сазнавши „страшну тајну“. А ако неко ипак пристане да има са мном посла – за таквог, ма какав он био, треба да се ухватим обема рукама и сагласим се на било какве услове. Зато што ништа боље ја „ограничена“, гадна и скверна, и не заслужујем.
Тешко је и описати колико ми је муке све то донело.

Не проклетство, него болест

Постепено сам то пребродила – нема потребе да подробно описујем, како.
После тридесете је до мене већ дошло, да то није
 «проклетство» или нешто слично, него болест  која се може лечити и излечити. Пошла сам да се лечим. У кабинету гинеколога сам се напокон избавила од девствености. Са тридесет пет година сам почела полако, пажљиво, да превазилазим страхове и комплексе – да излазим с мушкарцима и ступам са њима у «пуноцене» блиске односе. А данас, од око четрдесет, одједном сам схватила, да ми ништа не смета да испуним своју машту – да затрудним и родим дете.
Како «ништа»… Разуме се, смета ми много што-шта. Узраст, здравље, то што сам сама, навике «окореле старе цуре» – сав пртљаг, којег није било са мојих двадесет година. Но чак и у најбољем случају – више од једног детета, максимум два, могу да родим. Онакве породице о каквој сам маштала – код мене никада неће бити.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све се може пребродити

Не знам, шта још да кажем.
Осакатили су ме. Сломили су ми живот.
Не знам зашто. Нисам урадила ништа лоше, про
сто сам била веома млада, наивна и пријемчива, хтела сам да будем добра мајка – и добра хришћанка.
Првих године после свега тога сам мрзела хришћанство и православну цркву. Потом сам се мало успокојила. Схватила сам да је глупо кривити за своју беду људе, који никаквог односа к њој немају. Или кривити веру и поглед на свет, шт
о је, уопште говорећи, нешто сасвим друго.
Сада ми је у хришћанству много тога симпатично, симпатични су ми и многи верујући људи, теме које разматрају су ми често блиске и занимљиве… но повратак је апсолутно немогућ. Црква – је место где су ме унаказили. Бог којему се моле православни (уз услов да Он постоји) – јесто Онај, Којему сам се поверила као ћерка Оцу, и Који је дозволио да тако са мном поступе. Ако Он ипак постоји – шта да радим, после смрти ћу се с Њим објашњавати лично. Но више никаквих посредника не желим. Та глава је за мене затворена.
Но, ма шта било – та
ј систем ме није успео сломити. Све сам преболела, мада је на то потрошено много година. Иако ме то као и раније боли и вероватно ће болети до краја живота – но сада сам снажнија од своје немоћи и бола.
Желим да изразим саосећање свима ко је у цркви прошао кроз лоше искуство и психолошке трауме, желим им среће и хоћу да им кажем: да се све може
савладати.
 

http://blog.predanie.ru/article/tolko-ne-perestupajte-gran-ispoved-i-razrushennyj-brak/

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, JESSY рече

Сада ми је у хришћанству много тога симпатично, симпатични су ми и многи верујући људи, теме које разматрају су ми често блиске и занимљиве… но повратак је апсолутно немогућ. Црква – је место где су ме унаказили. Бог којему се моле православни (уз услов да Он постоји) – јесто Онај, Којему сам се поверила као ћерка Оцу, и Који је дозволио да тако са мном поступе. Ако Он ипак постоји – шта да радим, после смрти ћу се с Њим објашњавати лично. Но више никаквих посредника не желим. Та глава је за мене затворена.

@JESSY

Na pocetku, samo da se ogradim, i da te izdvojim - ovo sto cu da kazem ne odnosi se naravno na tebe, niti ima ikakve veze sa tobom, pricamo o tekstu.

...

Dakle, fuj. Krajnje bezvezan i ljigav tekst, salonski, kao da je narucen za neku drugorazrednu spasnku TV dramu.

I jos ovako nakazan zakljucak na kraju...

Zamislite, molim vas... pa sve je to bilo tako idilicno, ma kakva bajka, vise od bajke, i spremno da se ovekoveci, ali je na kraju niko drugi nego Crkva (!) ucinila da sve to trajno propadne. "Crkva je mesto gde su me unakazili", kao kad kazes - "oteli su me, i bila sam u logoru, i tamo su mi svasta uradili najgore". A najkrivlji je Bog, koji je zaboga dozvolio da do ovoga uopste dodje, kako ga samo nije stid... :0212_rolleyes:

Sto bi rek`o Narod - "sio mi ga djura (kaput!), pa mi tesno ispalo".

Najobicniji pateticni pamflet, nista drugo...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Natasa. рече

Rusi, Rusi, Rusi i opet Rusi :vrtiglavu:

Ima kod njih ponekad neverovatnih krajnosti, da dobijes bronhitis od smrzavanja. Onomad, pre neki dan "pravoslavne" haljine, a sad "pravoslavni" emosi...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 46 минута, obi-wan рече

ovo sto cu da kazem ne odnosi se naravno na tebe, niti ima ikakve veze sa tobom, pricamo o tekstu.

наравно, јасно...желела сам да чујем коментаре....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Znam neke crkvene Ruse što žive u Beogradu i kultura je vrlo specifična.

Recimo, majka smatra da ako joj dete oko godinu dana prolazi kroz fazu kada plače u crkvi, ne treba dolaziti pred kraj liturgije, ne treba dete možda ostaviti kod kuće sa nekim, nego ga treba dobro istući pre svake liturgije da se isplače i umori i onda bude mirno :(

Ima još gomila takvih priča. Moguće mi je čak i da poverujem da je ova priča gore moguća. Znam i u našoj  crkvi mnoge koji su sličan 'vajb' iskusili od ispovednika, posebno ako su nešto išli po manastirima (jedan dečko je dobio naredbu da mokri bez dodirivanja i gledanja u ud da ne bi došao u iskušenje - njegova majka koja je kupatilo ribala nije bila srećna, malo je reći). Neki su izašli iz crkve, neki to prevazišli, ali ima svačega. Ništa ovako ekstremno nisam čula, doduše.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Ako se ne varam, kod Grka ne moze svaki svestenik da ispoveda, vec samo oni koji imaju blagoslov episkopa? Cita se I posebna molitva za svestenike koji ispovedaju? Razumem da kod nas to nije tradicija jer nismo imali dovoljno svestenika u vreme komunizma, ali moze li se sada nesto promeniti po tom pitanju...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди, ожени се курвом, и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа“ (Ос 1, 2). У овим стиховима пројављује се суштински моменат за адекватно разумијевање и књиге али и личности Осије, а то је да ниједан старозавјетни пророк није снажније илустровао пророчку поруку својим личним животним искуством, као што је то био случај са Осијом.

      Пророк Осија (Јахве je помоћ, спасење) је живио у VIII вијеку и био је млађи савременик пророка Амоса. Податке о њему, који су веома оскудни, црпимо из књиге која носи његово име. Оно што из књиге сазнајемо јесте да је пророк Осија био син Веирије и да је рођен у Сјеверном царству, гдје је своју пророчку дjелатност вршио пред крај владавине цара Јеровоама II (783-743) и у немирним годинама које су претходиле паду Самарије. Оквирно можемо рећи да је дјеловао од 750. до 725. године прије Христа, зато што у његовој књизи немамо податке да је доживио пад Самарије 722. године. За разлику од Амоса који је био логичан и непристрасан, пророк Осија је био и сувише везан за своју отаџбину да би могао замислити како Бог није гајио нарочиту љубав за ово подручје и његов народ. Он је волио ову земљу, волио је њен народ и био је сигуран да их и Бог воли.
      Осијин пророчки пут отпочиње његовим браком са женом по имену Гомера. Претпоставља се да је Гомера била проститутка у једном од хананских храмова, коју је Осија покушао да придобије за сопствено разумијевање Божијих односа са народом, мада је сасвим могуће и да му је била жена, па је њено невјерство, које читамо на самом почетку књиге, било потпуно неочекивано. У сваком случају, Осија и Гомера су имали троје дјеце. Свакоме је било надјенуто име које је симболично изражавало судбину израиљског народа. Првоме је било дато име Језраел, као изјава да ће Бог осветити покољ који Јуј бјеше починио. Другом је надјенуто име Лорухама (Невољена), да каже како је Израиљ прокоцкао и Божију љубав и опроштај, а треће дијете названо је Лоамија (Нисте мој народ) што је уједно коначна потврда степена одступништва Израиља.  Гомера је потом напустила Осију и отишла да живи са другим човјеком (Ос 1, 2-2, 5), па га у наредној епизоди из његовог живота видимо како одлази на тржницу и угледа проститутку која је допала некаквог ропства из ког се може откупити малом свотом новца. Дирнут њеном молбом, пророк је откупљује и узима да живи с њим (Ос 3, 1-5). Неки истраживачи вјерују да је ово била друга жена, а не Гомера, мада, ако се појединости ове приче упореде са Осијином потоњом поруком о Божијем односу са Израиљом, више смисла има претпоставити да је ова проститутка у ствари била Гомера, коју је вјероватно напустио човјек са којим је до тада живјела. У сваком случају је ова лична трагедија дала тон Осијиној поруци народу. Као што је његова љубав према Гомери била одбачена и презрена, тако је и љубав Божија према Израиљу била одбачена и презрена. Па ипак, пророк Осија наглашава да та љубав никад није престала бити љубављу која спасава. 
      Поставља се питање на који начин је доживљавана израиљска заједница, ако се узме у обзир да је пророк Осија могао да је представи као блудницу? Односно, како је уопште могуће успоставити аналогију односа оца и сина, или брачника, између Јахвеа и Израиља? Заједница је могућа само између две различите личности које љубав обједињује. Једна је Јахве, а која је друга? Одговор на ово питање лежи у схватању Израиља као корпоративне, саборне личности. Наиме, у догађају Изласка, Јахве се јавља цjелокупној заједници, а не само народним представницима. То је први сусрет Јахвеа и тзв. „саборне личности Израиља“. 
      Невјерност према Богу Јахвеу и некритичко приклањање Ваалу, пророк Осија означава као блудничење у најгорем смислу ријечи. Тим су путем кренули управо они који су најодговорнији у народу: цареви и кнезови, а са њима чак и свештеници међу којима је завладао „дух блуда“ (Ос 5, 4). 
      Не само да ће народ и свештеници бити кажњени због блудничења, него ће и цареви и кнезови потпасти под исту казну, јер је и њих захватио исти дух. Осија види како се они заправо хране „гријесима мога народа и лакоме се на безакоње“ (Ос 4, 8). Њихов блуд се огледа у томе што они траже помоћ и ослонац код туђинаца, а не ослањају се на Јахвеа. Осија тврди: „Они позивају Египат, иду у Асирију“ (Ос 7, 11). Па ипак, Јахве је господар и Египта и Асирије. Будући да су у злу огрезли: „У зору ће заувијек нестати цара Израиљева“ (Ос 10, 15). Ту је врхунац онога што Осија предвиђа у скоријој будућности.
      У уској вези са духом свеопштег блудничења, као најгоре издаје јесу засигурно и међусобне завјере и сукоби (Ос 6, 6-7), којима његови сународници кују сплетке и устају једни на друге, па стога Осија и износи Јахвеову тужбу: „Цареве су постављали без мене, кнезове бирали без знања мога“ (Ос 8, 4)… „Сви су они орали безбожност, жели безакоње, јели плод преваре“ (Ос 10, 13)… „Своје поуздање нису ставили у Јахвеа, него у кола своја и мноштво ратника својих“ (Ос 10, 13)… „Посијали су вјетар и пожеће олују“ (Ос 8, 7). Међутим, доћи ће дан неизбјежног отријежњења, кад ће бити уништена лажна сигурност коју је народ изградио на непоузданим темељима. Биће то заиста страшан дан: „Када ће се говорити брдима: Покријте нас!, и бријеговима: Падните на нас!“ (Ос 10, 8). 
      Осијини судови нису нипошто самовољни, већ се превасходно изричу у свјетлости Савеза са Синаја. Због тога његова порука поред етичког карактера, носи прије свега историјско-теолошко обиљежје. У тим и таквим оквирима, пророк истиче двије константе: Јахвеову трајну вјерност према народу и Израиљову трајну невјерност према Јахвеу.  
      Осија показује како је Јахве био Израиљев Бог још „у земљи египатској“ (Ос 12, 10, 13, 4); водио их је преко слуге свога Мојсија (Ос 12, 4). Јахве је љубио Израиљ још док је био дијете (Ос 11, 1). Он је учио „Јефрема да ходи“ (Ос 11, 3) држећи га за руку као што то раде отац или мајка; Јахве се брижно надвио над њим, дајући му да једе (Ос 11, 4). Свим овим дивним сликама завршава се заправо онај дио Осијине књиге који говори о Јахвеовој очинској љубави према Израиљу. Јахве се опходи према народу као према своме сину. Његова љубав носи карактер ненадмашиве њежности која трага и онда кад је све изгубљено.     
      Насупрот таквој очинској љубави Јахвеа, Израиљ испољава такав вид понашања, да Јахве мора извести жалостан закључак: „Што сам их више звао, све су даље од мене одлазили“ (Ос 11, 2). Посљедице су биле поразне за народ, јер Израиљ није спознавао да их је Јахве увијек изнова настојао опоравити од њихова зла, односно да их је настојао спасити.
      Осија је кренуо од горког искуства невјерне заручнице према вјерном заручнику и тиме осликао стварно стање народа према Богу и Бога према народу. Својом невјерношћу, која је захватила најодговорније у народу, као и сам народ, али и читаву земљу, Израиљ је раскинуо односе повјерења, отуђивши се од Бога, постајући Невољена и Не-мој народ. Али истовремено, тим је чином народ једноставно изгубио сигурне темеље постојања, јер је почео свој живот да гради на невјерности, лажима, превари, што је имало погубне последице на свакодневни живот. 
      Имајући све то пред очима, Осија најављује коначан нестанак државе и култа. Јахве је одбацио не само цареве, које је Израиљ постављао без његова знања, већ и сам култ. Штавише, народ ће на својим плећима понијети последице криве усмјерености и невјерности према Јахвеу. Израиљ се као народ и као држава сломио заправо на своме Богу. Јахве је за народ постао „попут мољца и попут чира на његову телу“ (Ос 5, 12-13). Израиљ једноставно није познао свога Бога. 
      Па ипак, колико год Осија истицао величину невјерности, понајприје оних најодговорнијих, он ипак види и упућује на излаз из тог стања уништења. Највеће заслуге пророка Осије састоjе се у томе што је упркос суду који ће задесити Израиљ, нагласио величанствену побједу љубави Божије, која се испољава кроз различите облике, као што су заручнички и родитељски. „Како да те дам, Јефреме? Да те предам, Израиљу? Како да учиним од тебе као од Адама? да те обратим да будеш као Севојим? Устрептало је срце моје у мени, усколебала се утроба моја од жалости“ (Ос, 11,8; Јер. 9, 7; Ос. 6, 4. ; 5 Мој. 29, 23; Јер. 31, 20).
      Прекрасне слике којима се описује Јахвеова љубав, попут мајке која води и подиже своје дијете, која га учи ходати, која га коначно привлачи свезама љубави, представљају врхунац Осијине теологије. У њима је Јахве приказан као истински заручник који љуби и онда кад друга страна не узвраћа на ту љубав. Осија не пориче да је Бог судија и да ће се над Израиљом судити, али свијетли тонови његове поруке долазе из несагледивих дубина љубави која подиже, у коријену мијења и спасава. Јер ипак, љубав Божија, која није ограничена као она људска, има моћ и храброст да раскине окове људске изопачености. Његова љубав неће остати неузвраћена, нити ће Јахве остати равнодушан према народу. Јер како истиче пророк Осија, Јахве ће ступити у борбу не само са својим противницима, него и са самим собом! Пророк наиме види, како се на чудесан начин у Јахвеом срцу води борба између срџбе и љубави. Посве ново у Осијиној теологији представља коначан резултат те борбе, у којој побјеђује љубав отварајући будућност народу. (Ос 11, 7-8). Јахве ће вратити народ првој љубави тако што ће га поново одвести у пустињу. И у пустињи ће заправо започети ново вријеме за народ. То је вријеме Новог савеза у којем ће Јахве говорити срцу, а народ ће остати у непрестаном дијалогу са Њим. Израиљ ће препознати Бога у љубави и вјерности, а Бог ће завољети Невољену и Не-народ: 
      „Али ево, ја ћу је примамити и одвешћу је у пустињу, и говорићу с њом лијепо. И даћу јој винограде њезине од тога мјеста, и долину Ахор за врата надању, и ондје ће пјевати као за младости своје и као кад је ишла из Мисира. И тада ћеш ме, говори Господ, звати: мужу мој; а нећеш ме више звати: Вале мој. Јер ћу уклонити из уста њезинијех имена Вала; и неће им се више помињати имена. И заручићу те себи довијека, заручићу те себи правдом и судом и милошћу и милосрђем. И заручићу те себи вјером, и познаћеш Господа. И тада ћу се одазвати, говори Господ, одазваћу се небесима, а она ће се одазвати земљи. А земља ће се одазвати житу и вину и уљу, а то ће се одазвати Језраелу. И посијаћу је себи на земљи, и смиловаћу се на Лорухаму, и рећи ћу Лоамији: ти си мој народ, и он ће рећи: Боже мој! (Ос 2, 14-23).

      Бранко Репаја

      Извор: Теологија.нет
    • Од JESSY,
      „Пре четири и по године упознала сам младића. Јако смо се волели, иако смо се свађали скоро сваки дан, због разних ситница, небитних. Обоје смо веома плаховити. После три године, почели смо да живимо заједно. Ја сам променила посао и скоро увек сам остајала до касно. Он ме је чекао код куће, спремао вечару и слично, а пред Нову годину ме је запросио. Веома сам се радовала и размишљала о томе каква је то срећа за мене, коначно ћу се удати. Полако смо почели да спремамо свадбу. Недељу дана пре сам отпутовала у Питер на пословни пут, а он је остао код куће сам. Када сам се вратила, рекао ми је да се растајемо, да ме више не воли. Ја сам за њега једна сродна душа, сестра, али га не привлачим као девојка.“ Елена, 24 године.
      „Урадио сам нешто ужасно. Сад седим и не знам шта да радим. Пре 3 месеца сам запросио девојку са којом живим. Осећања међу нама су постојала, све је било дивно. Али недавно су нестала, испарила. Покушавао сам да их вратим, али никако ми не успева. Ја њу не волим, она мене да. Љуби, грли, видим да жели да буде са мном. А мени се срце слама што не могу да одговорим на њену нежност. Испада да се претварам. Она види да сам безосећајан, пита зашто? Шта могу да одговорим, ако не осећам ништа? Већ је било озбиљних свађа и скандала због тога. Свадба се примиче, припреме теку, а мени на души стоји камен. Скоро да смо се били растали, али је она рекла да према мени још увек нешто осећа и да жели да покушамо поново, иако сам признао да је не волим. Тако ми је ужасно тешко коначно јој рећи све, када се и даље нада. А ја ноћима не спавам, сав сам измучен, катастрофално сам смршао. Тако ми је жао, али је не волим и непријатно ми је да будем са њом.“ Игор, 24 године
    • Од Поуке.орг инфо,
      Кажу да муж последњи сазна да га жена вара, али не зато што нико неће да му каже да га жена вара, него зато што он сам то не жели да види. Иста је ствар и са људима који живе у лошим браковима. Иако постоје бракови који се одавно не могу назвати браковима, људи у њима ипак истрајавају - неки из навике, неки из страха, а неки зато што немају куд...
      Знам једног типа који је у браку већ доста дуго са неком женом - не знам ни сам како бих је назвао. У ствари, он је с њом у том браку више фиктивно, будући да она њему и њиховој деци дозвољава да бораве у њиховом стану само 5 - 6 пута у току године. Остатак времена он и деца проводе живећи као бескућници - спавају или у подруму, или у ходнику зграде, или некада испред врата стана.
      Она неће да их пусти да уђу зато што су, како каже, штрокави, па ће јој упрљати намештај. Џаба јој муж објашњава да он нема где да се истушира, и да не би ни он ни деца били тако прљави када би их пустила да уђу у стан и да се окупају - она неће ни да чује. Каже, само што је орибала плочице, неће ваљда сад да пусти њих да их усвиње.
      Није она била таква одувек. Међутим, од када је почела да се дружи са некаквим сумњивим ликовима, неким надрилекарима, политичарима, гуруима и сличним лудацима, скроз је полудела. Имала је она, додуше, и доста јако паметних пријатеља, који су покушавали да је уразуме, али у последње време она једноставно неће за њих да чује. Каже - Нема будале док школе не заврши. Па су и они полако, један по један, дигли руке и од ње и од њеног мужа и деце.
      Муж, јадничак, и даље гаји неку наду да ће она доћи себи. И даље доноси целу своју плату сваког месеца и даје је до динара жени, која те паре потроши како се њој ћефне. Њему некада буде криво, па се наљути и почне да прича како ће је оставити, али она га увек обесхрабри причама о томе како брак није неозбиљна ствар, и како он као отац породице има обавезу према њој, а да она има право да са новцем располаже како жели.
      Понекад, додуше, она и попусти, па га пусти и по десетак или петнаест дана у току године да борави у кући. Додуше, без деце, и под условом да јој за те дане посебно доплати, мимо плате. Он тада покушава да је одобровољи да пусти и децу да уђу, али њој не пада на памет. Каже - шта мене брига за њих, нек се сами снађу, они и треба сами да се сналазе.
      Не знам колико пута су покушали људи добре воље да му објасне да не може она имати само права, а он само обавезе. Не вреди. Каже - боље и таква жена него никаква. И све то исто покушавца да убеди и децу - говори им да им је она ипак мајка, да је мајка само једна, и да је греота о мајци говорити ружно. Не знам да ли он сам у све то верује, а верујем да не зна више ни он.
      Нека од деце која су мало већа су већ отишли својим путем. Кажу, није она њима никада ни била мајка, и да им таква мајка ни не треба. Остала су само она најмања, која се бољег ни не сећају, и која за боље ни не знају. Докле - не знам...
      Вреди ли брак уопште оваквих понижења? И може ли се то, Боже ме опрости, уопште и назвати браком?
       
      http://www.youtube.com/watch?v=wxkHvOBytNk
       
      Ова прича и јесте и није измишљена...
      У ствари, прича је метафора за стање у којем је литургијски живот код нас...
      Жена = Црква (= црквена јерархија)
      Стан = Литургија
      Боравак у стану = Учешће у литургијској заједници (= причешће)
      Муж = Теолози, вероучитељи, и други православни хришћани који желе да живе литургијским животом
      Деца = Прост неупућен народ
      Прљавштина, штрока = Грех, недостојност
      Плата = Подвиг, труд, свака врста залагања
      Пријатељи = Образовани људи, пријатељи и учитељи Цркве
      Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци = Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци
       
       
    • Од Логос,
      У петак Средопосне недеље, дана 12. априла 2019. године, свештеници Епархије осечкопољске и барањске су у Даљ планини приступили су светој Тајни исповести. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију пређеосвећених дарова уз саслужење архимандрита Мирона (Вучићевића), настојатеља манастира, протојереја-ставрофора Чеде Лукића, архијерејског намесника боровског, протојереја-ставрофора Саше Кузмановића, архијерејског намесника вуковарског, протојереја Ђорђа Ковачевића, архијерејског намесника барањског, протојереја Александра Ђурановића, архијерејског намесника осечког и ђакона Предрага Јелића из Даља. Из своје архипастирске бриге и љубави према повереном свештенству и народу Епископ Херувим је на Литургији проузнео следећу беседу:

      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који смо се сабрали овде у манастиру Успења Пресвете Богородице, у нашој капели Преображења Господњег које нас увек позива на преображење душе и тела. 
      Период у којем се налазимо је период Преображења целокупне творевине, али пре свега човека као круне те творевине. Као људи Божји, као свештеници и пастири, позвани смо да гајимо и негујемо љубав и да ту љубав ширимо. Никако другачије не можемо бити пастири словесног стада ако немамо љубави пре свега међу собом, ако не изграђујемо љубав како нас учи наш Створитељ који је први Пастироначалник Стада. Једино таквом љубављу можемо сведочити Христа и све Тајне из нашег Домостроја Спасења, уколико изграђујемо љубав међу собом. Често пута се то деси, можемо то чути, а и сами то знате, једни друге мрзимо, оговарамо и смештамо различите сплетке, али никако се не сетимо покајања и тога да је то заиста наш брат. Без обзира у којој служби Цркве био он је свакако наш брат и најближи којег ми имамо. Сви смо ми пастири и стојимо пред престолом, служимо службу Свевишњем Богу. Ако служимо Богу онда свакако морамо изграђивати љубав, не можемо са мржњом у очима гледати једни на друге. Често се дешава да једни друге не можемо гледати и да једни са другима не можемо причати нити указати једни другима на погрешке. Јер свако је увредљив и тражи замерку, тражи трн у оку брата свога. Као пастири Божји нисмо на то позвани. Позвани смо да љубимо и милујемо једни друге, да будемо једни другима ослонац, да носимо бреме – Крст Христов. На то нас позива Црква Божја и пастирство које смо примили благодаћу Духа Светога. Благодат Светог Духа надопуњује све недостатке и немоћи. Ако имамо мржње и нетолеранције како можемо другима ширити и преносити љубав Христову? Онда то не можемо и нисмо добри људи, нисмо добри пастири свог стада. Тада дође вук и распуди овце и наше стадо се разбежи и нестане. Ако смо истински пастири, ако смо пастири словесног стада, онда сваком човеку, без обзира дал’ он платио парохијал или долазио у цркву, морамо да приступимо на исти начин. Морамо да имамо љубави, сваки човек јесте икона Живога Бога. Свакако да требамо људе упућивати на тај пут, да буду заиста људи достојни словесног Стада. Све у Цркви је усмерено ка покајању. Ако покажемо љубав према њима, сви људи ће осетити Тајну покајања и то да су део стада. Ако покажемо мржњу они ће се распудити и нестати, више их ту неће бити. Имамо пастирску одговорност да те људе сабирамо, да те људе непрестано приводимо Цркви Христовој. Из приче о блудноме сину можемо научити и из примера оног сина који је остао уз оца. Чудио се што отац милује његовог брата који се вратио. Тако се и Христос вероватно више радује ономе обраћенику који је дошао да потражи пут спасења него нама, јер ми следимо пут Христов и већ живимо у заповести Христовој. Црква треба да се радује онима који нису у словесном стаду, а које ми својом пастирском љубављу и умећем можемо да уврстимо и причаслимо тој Заједници. Требамо бити носиоци те Тајне нашега Пастироначалника Господа Исуса Христа који је прави образац пастирске службе и онога што ми као пастири носимо. Примивши свету Тајну свештенства ми смо добили да будемо пастири љубави и мира који ће волети своје стадо, а ја као Епископ да волим своје свештенство и да имам љубави према свакоме човеку. Ако се деси каква грешка Црква Божија нас на различите начине увек усмерава на покајање како би свако спознао пут истине и пут Христов. Свака епитимија, то сви добро знамо, јесте пут дат како би се појединац вратио у заједницу љубави. Често чујем ”Епископ је овакав, онакав…”. Морамо имати љубави. Све што се чини – чини се првенствено из љубави, а никако из мржње према било коме. Требамо сви заједно да изградимо ово наше словесно стадо које нам је поверено како бисмо при Другом Христовом доласку могли изаћи пред Лице Божје носећи благослов пастирства који нам је дан. Та одговорност треба да нас краси, да нас носи и сабира. Љубав увек треба да нас сабира и да се преображавамо у тој љубави. Да једни друге можемо гледати лицем к лицу, да можемо понети крст брата свога као што је Христос ради нас носио Крст и пострадао на Голготи ради нашега спасења. 

      Нека је благословен данашњи дан и ово сабрање, да се чешће виђамо у овој нашој светој обитељи, да узносимо Богу молитве и да се преображавамо. И ово је гора Таворска која нас упућује на пут нашег преображења. Нека сте благословени драги оци и нека је благословен данашњи дан и ово наше сабрање, да се не распемо него да ово наше заједничарење продужимо за трпезом љубави. Амин. Радост заједничарења је благословом Преосвећеног Епископа настављена за трпезом љубави у манастирској трпезарији. 
       
      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски служио је 3. априла 2019. године Литургију пређеосвећених дарова у храму Светог Василија Острошког на Бањици. Саслуживали су протојереј-ставрофор Драгослав Стикић, протонамесник Бранислав Борота, јереји Игор Лукић и Борјан Антић, протођакони Стеван Рапајић и ђакон Славко Аничић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског другог исповедали су протојереји-ставрофори Милован Глоговац и Милосав Радојевић. Уследио је братски састанак у Парохијском дому храма Светог Василја на Бањици.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...