Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Перл Харбор, преображај прекаљеног ратника у хришћанског проповедника!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Седмог децембра навршава се тачно 75 година од јапанског напада на Перл Харбор, чиме је почео рат на Пацифику. Изузетно успешним бомбардовањем Хаваја непосредно је руководио летачки ас, капетан Мицуо Фучида, којег је искуство из рата касније подстакло да се преобрати у хришћанство и пресели у САД. Његова животна прича добра је илустрација поратног преображаја јапанског менталитета.

west-va.jpg

Пре тачно 75 година, ујутру 7. децембра 1941. године по локалном времену, неколико стотина јапанских авиона бомбардовало је америчке положаје на хавајском острву Оаху, што је био повод за улазак Сједињених Америчких Држава у Други светски рат.

Удар на луку Перл Харбор и околне аеродроме усмртио је 2.403 америчких војника и ранио их још 1.178, док су 21 брод и 188 авиона уништени, а још 159 летелица оштећено.

Јапанске снаге су изгубиле само 29 летелица и неколико џепних подморница, односно, 64 војника.

Потпуно изненађење

Мада се на обе стране очекивао скорашњи почетак рата, сам напад на Перл Харбор био је велико изненађење за Американце.

Наиме, изостала је отворена објава рата, а вест да Јапан прекида преговоре са САД, што је практично значило да би непријатељства могла сваког часа да отпочну, пренесена је команди Пацифичке флоте на Хавајима са великим закашњењем и стигла је након што је напад већ био окончан.

Око сат времена пре почетка бомбардовања, на уласку у луку је примећена јапанска мини-подморница, на коју је један амерички разарач чак отворио ватру – то су, заправо, били први пуцњи у рату између две државе – али је њено присуство схваћено као извиђачка мисија, а не као увод у велику акцију.

Zero_Pearl_Harbor_2.jpg

Такође, истурена радарска станица на Хавајима је регистровала наилазак јапанске ваздушне експедиције, али је дежурни официр погрешно закључио да је реч о америчким бомбардерима Б-17, чији се долазак из матице очекивао тог јутра из приближно истог смера.

И, уопште, због претензија Земље излазећег сунца на југоисточну Азију, недовољног познавања опремљености и степена обучености јапанске војске, Американци су веровали да би први удар Јапанаца у евентуалном рату био усмерен на њихова упоришта на Филипинима.

Ратни вук

Међутим, Јапанци су се месецима унапред вредно припремали за напад на Перл Харбор – шпијунирали са земље, извиђали из ваздуха и с мора, развијали тактику напада, обучавали пилоте, преправљали торпеда како би их прилагодили употреби у плиткој луци острва Оаху и производили нове авионске бомбе веће разорне моћи.

Њихов циљ је био да задавањем тешког ударца седишту Пацифичке флоте уклоне највећу препреку за освајање западног дела Тихог океана и југоисточне Азије и тако се докопају преко потребних нафтних поља Индонезије, која је у то време била холандска колонија.

Јапан се већ неколико месеци налазио под нафтним ембаргом, који су спроводиле западне силе на челу са Сједињеним Америчким Државама и које су тиме настојале да присиле режим у Токију да повуче своје трупе из Кине, коју су постепено окупирале током тридесетих година, и из француске Индокине (данашњи Вијетнам, Лаос и Камбоџа), у коју су ушле 1940. након капитулације Париза пред Хитлером, да би спречиле снабдевање кинеског покрета отпора.

72333579_manchuria_1931_prisoner_getty_6

Један од вођа обуке и планера тактике за напад на Перл Харбор био је капетан Мицуо Фучида, летачки ас који се претходно истакао у борбама на кинеском небу.

Mitsuo-Fuchida.jpg

Као командант саме операције, Фучида је у рано јутро 7. децембра из бомбардера „Накађима“ Б5Н „кате“, кружећи над Хавајима, усмеравао друге летелице, осматрао причињену штету и слао извештаје надређенима о току борбе.

По повратку на матични носач „Акаги“, Фучида је, наводно, затражио од својих претпостављених да издају наредбу за још један удар, како би се докрајчили преостали, углавном непокретни циљеви.

JapaneseAircraftCarrierAkagi3Deck_croppe

Јапански бомбардери су у два таласа, циљајући луку и аеродроме на Хавајима, нанели тешке губитке Американцима у људству и борбеној техници, али су складишта горива и муниције, командни објекти и, врло битно, бродоградилиште и радионице за оправку, остали нетакнути.

Међутим, јапанска команда тај захтев није услишила у страху да би сами носачи који су слали бомбардере на Перл Харбор могли да остану небрањени од евентуалних напада из ваздуха док је део њихове ескадриле на путу за Хаваје, а део који се вратио из акције још седи на палубама неупотребљив, истрошеног горива и муниције.

Тако силни јапански напад на Перл Харбор, у којем је учествовало чак шест носача авиона, заправо, није у потпуности елиминисао америчке капацитете на Хавајима.

Штавише, неки од бродова који су тог дана били потопљени, касније су извучени са дна, поправљени и враћени у службу.

First-Wave-preparing-to-take-off-from-Ja

Неколико сати после напада на Перл Харбор, јапанске снаге су извршиле и ударе по америчким базама на острвима Вејк, Гуам и на Филипинима, те напале британске положаје у Хонгконгу и Сингапуру.

Потоњи брзи продор на југ пружио је капетану Фучиди обиље прилика да још усаврши своју ратничку вештину.

У првој половини 1942. године, он је предводио и ваздушни напад на аустралијски град Дарвин и бомбардовање британских упоришта у Шри Ланки.

1024px-Darwin_42.jpg

Међутим, у јуну исте године, током за Јапанце катастрофалне битке за Мидвеј, док се на свом носачу авиона опорављао од операције слепог црева, Фучида је, у настојању да се спасе са тешко оштећеног пловила, задобио повреде које су га удаљиле из службе у првим борбеним редовима.

Симболична одмазда

И док се о Перл Харбору све зна, мање је познато да су Американци у знак одмазде неколико месеци касније бомбардовали јапанске градове Токио, Нагоју, Осаку и Кобе, како би непријатељу показали да немају намере да одустану од борбе и препусте му читав Пацифик.

8d852728d1600866e2608d7360c6ed67.jpg

Шеснаест авиона Б-25 са носача „Хорнет“ је 18. априла 1942. године извршило тај изненадни напад у којем је Јапан по први пут претрпео разарање на својој територији и поднео прве цивилне жртве.

Мада је акција имала занемарљив војни ефекат, она је подигла тешко уздрмани морал америчке морнарице и психолошки утицала на непријатеља, чему су се управо Американци и надали.

Наиме, налет америчких бомбардера дубоко је изненадио Јапанску царску војску, која је веровала да је њена држава, нарочито након снажних удара по Хавајима и Филипинима, безбедна од америчког бомбардовања.

Doolittle-ariders-over-Tokyo.jpg

Напад је, сматра се, и присилио јапанску морнарицу да код атола Мидвеј покуша још један велики, сложени напад на преостале ефективе САД у Тихом океану, који се због исхитреног планирања и лоше координације завршио фијаском – из строја су избачена чак четири јапанска носача и око 250 авиона.

Услед тог пораза, и због брзог попуњавања америчких јединица борбеним средствима и људством, иницијатива у вођењу рата прешла из јапанских руку у руке америчких стратега.

battle_midway28.jpg

Поменути априлски удар на јапанске градове био је акција у којој није био предвиђен повратак летелица.

Пошто је било јасно да бомбардери неће имати довољно горива да се врате на носач, планери операције су дошли на идеју да након избацивања убојног товара пилоти наставе лет преко јапанске територије и докопају се Кине, где би их дочекале пријатељске снаге Чанг Кајшека.

У бомбардовању Токија и других градова на највећем јапанском острву Хоншу учествовало је укупно 80 америчких ваздухопловаца.

doolittle960.jpg

Три су погинула, а сви други, осим осам, су успели да избегну хапшење, захваљујући помоћи кинеског становништва.

Судбинско заточеништво

Јапанци су организовали опсежну потрагу и успели су да ухвате две посаде, од којих је једна при слетању остала без два човека – они су се удавили када је њихов авион, који је остао без горива, пао у море у близини кинеске обале.

Међу ухапшених осам авијатичара се налазио и каплар Џејкоб Дешејзер, човек који ће касније променити Фучидин живот.

iSLI42.png

Пошто се велики део Кине налазио под јапанском окупацијом, а сигналне ватре које је требало да обележе слетну стазу на слободној територији нису биле упаљене, његов авион је слетео у руке непријатељу.

Посада Дешејзеровог бомбардера одмах је бачена у тамницу, у којој је испитивана и мучена пребијањем и лишавањем хране.

Најпре су држани у Шангају, где су тројица убрзо погубљена јер су јапанске војне власти установиле да су одговорни за бомбардовање цивила.

Још један Американац је касније умро у затвору, од глади и болести.

Међутим, временом је оштар затворски режим попустио и заробљеним Американцима су на њихово тражење подељене књиге, међу којима је била и Библија.

По сопственом тврђењу, Дешејзер, којем је иначе отац био свештеник, тада се преобратио у верника – морални императив Светог писма који налаже да прогонитељу треба окренути и други образ, те Исусове речи „Опрости им, оче, не знају шта чине“ посебно су му помогли да превлада мржњу коју је осећао према Јапанцима због напада на Перл Харбор и третмана којем су он и његови другови били подвргнути у заробљеништву.

Преобраћeње ратника

Три године по завршетку сукоба, Дешејзер се посветио проповедништву и мисионарском раду у Јапану.

У једном од летака који је дељен на улицама Токија, којим су јапански грађани позивани да се приклоне хришћанском учењу, биле су записане и његове речи о томе како га је Исус спасао мржње и душевног немира, упркос горком искуству из дуготрајног заробљеништва.

9623785.jpg

Фучида, којем је наређено да дође у престоницу да би сведочио на суђењу јапанском војном руководству, примио је тај летак и озбиљно га проучио, јер је претходно од својих бивших колега, јапанских војника, чуо да се с јапанским ратним заробљеницима поступало хумано и да је међу америчким медицинским особљем које је водило бригу о њима била верница чије су родитеље, хришћанске мисионаре, на Филипинима мачем побили Јапанци.

Фучида је желео да зна како је могуће да неко не жели освету за убиство родитеља и зашто истрајава у вери упркос таквој судбини.

Привукло га је и обећање да би то учење, које је наглашавало опроштај, могло да му помогне да укроти душевну стихију која га раздирала: бол због капитулације, гнушање према америчкој окупацији, сумње у вези са сопственом улогом у рату, али и очајничку жељу да оправда сопствено и поступање Јапанске царске армије.

Кредибилитет том обећању давале су речи колеге авијатичара који је имао слично искуство и дилеме.

У то време је у Јапану владала глад и становништво је било кивно на војску, коју је кривило за уништавање државу гурањем у рат у којем је пораз био известан још пре првог испаљеног метка.

Пуно грађана се живо сећало осионости официрског кадра у опхођењу према обичном народу, као и цензуре и хапшења политичких неистомишљеника које је спроводила војна полиција.

Током рата Фучида је био прослављени летачки ас и национални херој највишег статуса, а сада је био презрен и огорчен човек, који се од увреда и малтретирања крио у унутрашњости, где је гајио живину, осећајући да његов живот више нема смисла. 

Captain-Fuchida.jpg

У настојању да нађе излаз из таквог стања, Фучида је ступио у везу са америчком мисионарском групом и прешао у хришћанство. 

Састао се са Дешејзером и од тада надаље њих двојица, као војници који су директно учествовали у првим нападима на противника и фигуре велике симболичке важности, удруженим снагама су проповедали измирење, опроштај и суживот два народа.

How_the_Power_of_Christ_Turned_Hatred_in

Као ватрени протестант, Фучида се потом упутио на дуга путовања по САД с циљем да упозна бившег непријатеља, проучи Западну културу и да, преносећи своје искуство духовног преображаја, допринесе помирењу два народа и ширењу хришћанске поруке о љубави и праштању.

Сматра се да је током година одржао преко две хиљаде говора и састанака широм САД, при чему је наилазио на широк спектар реакција, од аплауза и хвале, преко саосећања и разумевања, до бучних протеста и грдње.

Његов преображај професионалног војника, чији је сав труд био усмерен на што ефикаснију ликвидацију непријатеља, у миротворца, који се свим снагама бори да окаје своје грехе и буде достојан опроштаја, био је потпун.

Fuchida_Corbis_U1181929.jpg

Штавише, он се крајем педесетих са породицом и преселио у САД, где су његова деца постала амерички држављани.

Тако је Фучидина животна прича постала репрезентативни пример, могло би се рећи и симбол, дубоке и невероватно брзе трансформације Јапана од агресивне колонијалне силе жедне освајања у мирољубиву државу која прижељкује да предводи човечанство у економском развоју и борби за светски мир.

Она је и добра илустрација преображаја јапанског менталитета, који је у деценијама након рата прошао пут од снажног отпора страном диктату до својевољног, чак ентузијастичног, прихватања страног политичког, економског и културног утицаја.

Иља МУСУЛИН, РТС Токијо

01.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Odličan tekst, alu uprska posljednja rečenica 

Цитат

Она је и добра илустрација преображаја јапанског менталитета, који је у деценијама након рата прошао пут од снажног отпора страном диктату до својевољног, чак ентузијастичног, прихватања страног политичког, економског и културног утицаја.

odakle bi se dalo zaključiti da je prihvatanje stranog političkog, ekonomskog i kulturnog (hajde ovo dvoje posljednje i nekako) uticaja nešto pozitivno.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Goku рече

Odličan tekst, alu uprska posljednja rečenica 

odakle bi se dalo zaključiti da je prihvatanje stranog političkog, ekonomskog i kulturnog (hajde ovo dvoje posljednje i nekako) uticaja nešto pozitivno.

Мислим да је аутор само констатовао стање "на терену", премда се може протолмачити и на твој начин... Иначе, слично овој, ономад је екранизована једна слична прича, с тим што се том приликом амерички пилот окренуо хришћанству, док његов јапански "џелат" није хтеода прекрши своје, ајд да кажем тако - цивилизацијско наслеђе... Још једаред, да искористим прилику да препоручим (одличан) филм...

Филм о овом капетану америчке авијације из Другог рата, "комотно" се може сместити у све три најчитаније филмске теме на нашем Форуму. И на тему "Ваздухопловни филмови", јер је главни јунак летач оператор/бомбардер у саставу 7. ваздушне армије на Пацифичком војишту и у тему"Филмови по истинитим људским причама", јер је ово једна истинита прича о упорности, официрској части, снази воље,... Ипак, препоручићу га овде...

Пре 5 година, Лаура Хиленбранд је објавила роман "Непокорен", истиниту причу о једном америчком атлетичару-средњепругашу, учеснику ЛОИ у Берлину 1936. године и потоњем авијатичару, који је након отказа авиона током једног задатка и пада у Тихи океан, преживео најневероватније догађаје...

gallery_286742_24_148565.jpg

Књига је убрзо постала бестселер и како то обично бива, а што би рекли код мене у Мачви, "доитиле" су је "филмаџије"-конкретно браћа Коен и Анђелија Џоли и направили истоимени филм...

unbroken-cover-1.jpg

Дакле, прича о Луису Замперинију. Испричана на класичан начин филмског заната путем флешбекова, додуше у првом делу, када нас режисер упознаје са Замперинијевим више него проблематичним детињством, потом са откривањем његовог тркачког талента и напослетку учешће на ЛОИ у Берлину, где Замперини и није забележио неки успех, јер је у финалу био осми. Али је чињеница да је тај последњи круг трке на 5000 метара, тих последњих 400 метара истрчао за неких 10 секунди брже од дотадашњег рекорда... Тада младићу од 19 година, тренери су темпирали форму за ЛОИ у Токију 1940. године и пењање на победнички трон у две дисциплине-1500 и 5000 метара. Међутим, сви знамо да се та олимпијада никада није одиграла...

angelina-jolie-and-louis-zamperini.02.50

Замперини се прикључује ваздухопловству и након обуке, бива промовисан у официрски чин и звање летача бомбардера и постаје део посаде легендарног америчког тешког бомбардера Либератор Б-24, који је са својих нешто мање од 20000 произведених примерака, свакако био један од стубова победе Савезника у Другом рату... 

B-24_Liberators_in_Formation,_1980.JPEG

Након једног сулудог задатка који је посада из колегијалности прихватила (требали су да извиде место пада колега-али на неисправном авиону-сви су знали да је летелица неисправна), током лета над непрегледним пространством Тихог океана, долази до отказа мотора и авион пада у море. Гине 7 чланова посаде и један морнар којег су повели на задатак, док удес преживљавају један од пилота, један летач стрелац и бомбардер Замперини. Читавих 47 дана у два бедна гумена чамчића за спасавање, хранећи се сировом рибом, једним младунчетом ајкуле и албатросима, њих двојица (након месец дана је од исцрпљености преминуо летач стрелац)... Дакле, више од месец и по дана, на Тихом океану... Четрдесет седмог дана их проналази један јапански брод. У прво време их држе на неком атолу, а касније када схвате да имају једног пилота и једног олимпијца и да то на неки начин у сврху пропаганде могу искористити, Јапанци их пребацују у неке логоре код Токија (ту их раздвајају)....

Zamperini-1938-breaks-NCAA-mile-e1404415

Има сцена док плутају по пучини, када Замперини разговара са Богом и обећава му да ће, уколико преживи, свој живот посветити Њему... Засигурно, да је знао кроз какву ће тортуру проћи у радним логорима, можда је и помишљао да би му боље било да су га ајкуле појеле... Али снага коју је Замперини показао, не физичка, јер "сенка" од првобитног човека у логорским условима и нема снаге... Него унутрашња снага и воља, побеђују и остављају разоружаног и његовог логорско џелата Муцухиро Ватанабеа... Који "подилкани" још више и са још већим жаром бије Замперинија, када овај одбије да у једном пропагандном задатку који су покушали да му наметну, исприча на радо станици неку причу у корист Јапана, а контра Амера...

promo244320809.png?w=1200

Углавном, мсилим да нећете погрешити уколико прихватите овај предлог и погледате филм. Нисам читао оне "филмске тривије", тако да не знам колико је Анђелија малтретирала Џека О` Конела који тумачи Замперинија и колико је он морао кила да смрша, јер се онај "логорски костур" не може нашминкати. Само негде видех да је за тих неколико минита и пар сцена у којима је Замперини приказан као атлетичар, Анђа ангажовала профи тренера Грега Смита, који је пуне три недеље по 5 сати дневно вежбао са О` Конелом да би овај снимио пар "трчећих" сцена у родној Калифорнији, Олимпијском стадиону у Берлину и Јапану...

Значи, "Unbroken" - "Непокорен"

IMDb

Занимљиво је, да је након завршетка Другог рата, Замперини вративши се у САД и оженивши се, неколико година патио од посттрауматског стреса, а онда је уз подршку жене и шире породице, одлучио да своје обећање дато Богу током плутања по Тихом океану-испуни. Истина, како нам је у филму приказано, Замперини је рођен и одрастао као припадник римокатоличке цркве, али је касније постао мотивациони говорник и проповедник, али Евангелистичке цркве колико видим по интернету. Но, није ни битно... У свој највећи успех је убрајао и то што према својим тлачитељима из затвора, није гајио мржњу него им је опростио, а након сусрета са њима једном пригодом, многи од њих су се крстили...

Unbroken%2BLouis%2BZamperini%2BNagano%2B

Иако као олимпијиски такмичар никада није учествовао на олимпијади у Јапану, 1998. године му је МОК изашао у сусрет и Замперини је био један од носилаца олимпијског пламена за ЗОИ Нагано `98. Намера је била да се Замперини пола века касније види и са својим највећим џелатом-Муцухиро Ватанабеом, који је иначе био на листи 40 ратних злочинаца из Јапана које су САД "потраживале". Ипак, након неколико година од свршетка рата, САД су одустале од потраге, а Ватанабе је изашао "из илегале". 

882e656067f90fa590ecf472bfa4f54a.jpg

Тада у Нагану, није хтео да се сретен са Замперинијем...

Иначе, прошлог лета је у својој 97-ој години преминуо Замперини и није стигао да види филм о себи...

Louis-Zamperini-Monument-Dedication-grou

А ево и документарца о овом декари...

 

zapamarini.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Филм, на жалост, нисам погледао, јер сам од раније упознат како режисер(ка) снима аутентичне (под наводницима) приче, па једноставно преко тога нисам могао прећи...
Што ме подсјети,овај дио из уводног поста

Цитат

мање је познато да су Американци у знак одмазде неколико месеци касније бомбардовали јапанске градове Токио, Нагоју, Осаку и Кобе, како би непријатељу показали да немају намере да одустану од борбе и препусте му читав Пацифик.

је такође приказан у филму, у Перл Харбур-у и то, колико се сјећам, управо овако како је описано.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 50 минута, Goku рече

Филм, на жалост, нисам погледао, јер сам од раније упознат како режисер(ка) снима аутентичне (под наводницима) приче

Прдрасуда... Барем овог филма гледе.

пре 51 минута, Goku рече
Цитат

како би непријатељу показали да немају намере да одустану од борбе и препусте му читав Пацифик.

је такође приказан у филму, у Перл Харбур-у и то, колико се сјећам, управо овако како је описано.

и штета што су се као сила понашали рачунџијски... Требали су нацистичку гамад раније да почну да "секу"

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Милан Ракић рече

Прдрасуда... Барем овог филма гледе.

Знам.

 

пре 4 минута, Милан Ракић рече

и штета што су се као сила понашали рачунџијски... Требали су нацистичку гамад раније да почну да "секу"

 

пре 3 часа, Милан Ракић рече

извршило тај изненадни напад у којем је Јапан по први пут претрпео разарање на својој територији и поднео прве цивилне жртве.

Милане, извињавам се што није баш везано за ову тему, али када се дотакосмо..

Бомбардовање цивилних циљева.

Видимо да је у WWII било уобичајено, у току НАТО агресије је било "колатерална штета". Да ли данас постоје неке конвенције по том питању (на основу нога што читам о тренутно актуелним ратиштима рекао и бих да не постоје или су мртво слово на папиру) и какво је ваше лично мишљење о томе? Рецимо, одбијање извршења задатка који би укључивао цивилне жртве?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Goku рече

Милане, извињавам се што није баш везано за ову тему, али када се дотакосмо..

Бомбардовање цивилних циљева.

Видимо да је у WWII било уобичајено, у току НАТО агресије је било "колатерална штета". Да ли данас постоје неке конвенције по том питању (на основу нога што читам о тренутно актуелним ратиштима рекао и бих да не постоје или су мртво слово на папиру) и какво је ваше лично мишљење о томе? Рецимо, одбијање извршења задатка који би укључивао цивилне жртве?

Конвенција која обавезује нападача, обавезује и онога који је нападнут, односно, оног који се брани... У најкраћем, твоја и моја авлија, с обзиром да смо цивили је неприкосновено цивилна територија... Док не дозволимо да се на њој "инсталира" нека "војна инсталација"... И мош ти нзаначити 1000 слова "Х" и "повешати" стотине "црвених крстова"; ако си утер`о тенк у авлију, авлија је легитимни циљ...

Иначе, занимљиво, генерал Дулитл који је са 80 летача водио одмазду на Пацифичком војишту коју поменусмо, касније је прекомандован на европско, где је руководио операцијама 15. ваздушне армије САД, под чијом командом су били, између осталих и пилоти из заштитног пука "Црвених репова" (Црнци - ловци, који су вршили ловачку заштиту бомабрдера који су "рокали" нацистичке инсталације), односно и четири посаде (укупно 40 летача на 4 "Либератора") Југословенскок краљевског ваздухопловства које су биле причислене 15. армији... Такође, искуства ваздушне борбе коју је врло добро проучио у окршају са Јапанцима на Пацифику, послужила је за промовисање до тада незабележеног начина ваздушног ратовања и ловачке заштите бомбардера, која је, између осталог допринела и одличним успесима совјетског РВ на источном војишту, који су у координацији са Америма наступали ка Европи, до једног момента... Када је политика "однела све у Хондурас"...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одлични текстови.

Ја мислим да нема човека који у одређеним ситуацијама не може да промени свој став. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Goku рече

Знам.

 

 

Милане, извињавам се што није баш везано за ову тему, али када се дотакосмо..

Бомбардовање цивилних циљева.

Видимо да је у WWII било уобичајено, у току НАТО агресије је било "колатерална штета". Да ли данас постоје неке конвенције по том питању (на основу нога што читам о тренутно актуелним ратиштима рекао и бих да не постоје или су мртво слово на папиру) и какво је ваше лично мишљење о томе? Рецимо, одбијање извршења задатка који би укључивао цивилне жртве?

Sta si japanci radili po Aziji od 1895 do 1945 ne da su zasluzili da budu bombardovani svuda nego su zaluzili da ih nema . I danas su isti, rasisti i fasiti bez premca u svetu i danas bi isto radili samo li im se ukaze prilika .

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, zuti car рече

ne da su zasluzili da budu bombardovani svuda nego su zaluzili da ih nema .

ух... 
Знам један мали народ са Балкана за који њихови сусједи (а и комшије), да не кажем и демократе са запада тврде исто. 
И вјероватно су убијеђени да су у праву колико и Ви. 
Е, сад, "zaluzili da ih nema" је малко (или се барем мени чини) у супротности са оним што се потенцира у горњим текстовима: опроштај, прображај и слично.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Милан Ракић рече

под чијом командом су били, између осталих и пилоти из заштитног пука "Црвених репова" (Црнци - ловци, који су вршили ловачку заштиту бомабрдера који су "рокали" нацистичке инсталације)

...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 38 минута, obi-wan рече

...

Посебна је добра и реалистична сцена када амерички пилот херојски успева да уништи немачки млазњак иако је сам директно погођен са неколико граната калибра 30 мм.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Goku рече

ух... 
Знам један мали народ са Балкана за који њихови сусједи (а и комшије), да не кажем и демократе са запада тврде исто. 
И вјероватно су убијеђени да су у праву колико и Ви. 
Е, сад, "zaluzili da ih nema" је малко (или се барем мени чини) у супротности са оним што се потенцира у горњим текстовима: опроштај, прображај и слично.
 

Propaganda je jedno a cinjenice nest sasvim drugo. Japanc \i su tokom perioda kolonizacije od 1895 do 1945 pobili 50 miliona ljudi po citavoj Aziji, mahom Kineza . Ono sto su oni radili ., recimo kinezima po kojekakvim logorima cini da Ausvic izgleda kao banja . I sto je najgore , za dlaku se nisu promenili , i danas rzmislaju isto kao i tada ,fasisti i rasisti bez premca . Postoji jedna ogromna razlika izmedju ja[anskog fasizma i recimo nemackog . U nemackoj su cinili zlocine ali su bili svesni sta rade ,bili su svesni da su to zlocini , japanci sa druge strame nisu imali nikakvu svest p tome da cine zlocine, sve sto radili sa njihove tacke gledisya je bilo ispravmo i opravdano .

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...