Jump to content
  1. NinaSavic

    NinaSavic

  2. Аристарх

    Аристарх

  3. Јанко

    Јанко

  4. Тања1

    Тања1

  5. Драган Јашић

    Драган Јашић

  6. Икар Губелкијан

    Икар Губелкијан

  7. Dominika

    Dominika

  8. Иван Ц.

    Иван Ц.

  9. dusica cirovic

    dusica cirovic

  10. ivanaika

    ivanaika

  11. ines

    ines

  12. Tavita

    Tavita

  13. Pisum

    Pisum

  14. Goku

    Goku

  15. aliluja

    aliluja

  16. Драгана Милошевић

    Драгана Милошевић

  17. obi-wan

    obi-wan

  18. Guest

    Guest

  19. Милан Ракић

    Милан Ракић

  20. АлександраВ

    АлександраВ

  21. PredragVId

    PredragVId

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у подгоричкој цркви Светог Ђорђа под Горицом. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да данас прослављамо оне који су у нашем роду Господа прославили – Свете краљеве Милутина и Драгутина (у монаштву Теоктиста) и Светог Варнаву Хвостанског.   Звучни запис беседе   „Они су за Њим ходили и Њему служили и Њему јединоме се поклањали. Данашњи владари, они жртвују за себе, за своје угодности, за своју власт све и сва. И своју душу жртвују, и свој народ тврдећи често да они то служе народу. А уствари служе себи и својим страстима. А некадашњи владари, хришћански владари, они су жртвовали и своју власт, и своје здравље, и сами себе су жртвовали за Христа Господа. Ево краља Милуитина, који богатство које му је Бог дао, као владару онога времена, није трошио на наџаке и на буздоване, и на уживања и на своја задовољства и властољубље. Четрдесет храмова је краљ Милутин саградио, и манастира, од којих многи и дан-данас постоје“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да су неки од тих храмова срушени у наше вријеме.   „Чак су опстали у вријеме турске окупације, али су их срушили данашњи моћници и силници овога свијета. Храм у Мушутишту на Косову, само њега да поменемо, је срушен. Остао је кроз сву историју сачуван, а бомбе НАТО пакта су га срушиле у ово наше вријеме“, подсјетио је он.   Митрополит Амфилохије је додао да је краљ Милутин све што је имао приносио Богу.   „И служио је народу своме и служио је Богу своме. И оставио је за собом дивни спомен и дивне светиње. А његов брат Драгутин, не само што је служио Господу, него је, попут својих предака, Светога Симеона Мироточивога и Светога Саве, и осталих светих Немањића, постао и монах Теоктист. Потпуно је себе принио Господу на дар краљ Драгутин. Тиме је показао да је прави хришћански владар био, попут цара Константина и цара Јустинијана у прадревна времена“, казао је Владика.   Казао је и да је Свети исповједник Варнава Хвостански, као млад епископ 1947. године посвједочио Христа и да су га због тога затворили титоисти.   „Рекао је у својој првој бесједи да су милиони оних који су пострадали за Христа у Русији. И због тога су и код нас побили хришћане у то вријеме. И зато је био затваран, да би на крају пострадао 1964. године Врнава Настић, дивни изданак нашега рода“, казао је Митрополит Амфилохије.   Након Литургије, Митрополит Амфилохије је са свештенством освештао Светогеоргијевску гостопримницу у новосаграђеној црквеној згради која се налази поред цркве Светог Ђорђа.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Трибина „Дете у хришћанству – Христос у детету“ одржана је у спомен на професора Владету Јеротића, 11. новембра 2019. године, у Позоришту младих, у Новом Саду. На трибини су говорили протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин, проф. др Стаменко Шушак, проф. др Исидор Граорац и др Владимир Сакач.     Прота Милош Весин обратио се присутнима на почетку трибине, истакавши завештање које су говорници имали према професору Владети Јеротићу, који је и сâм намеравао да организује трибину о хришћанству и детету.   Звучни запис поздравног слова порте Милоша Весина   Проф. др Стаменко Шушак, руководилац Клинике за кардиоваскуларну хирургију при Институту у Сремској Каменици, нагласио је да смо сви деца Божја, те да нико неће ући у Царство небеско ако не буде као дете.   Звучни запис обраћања др Стаменка Шушака   Отац Милош Весин је говорио о Христу Који је Свеприсутан и Који проговара кроз дете као живо ткање које непрестано расте у нама – ткање Христа Који узраста – помажући и нама да узрастемо.   Звучни запис обраћања проте Милоша Весина   Проф. др Исидор Граорац, који је деценијама предано пратио рад професора Владете Јеротића, истакао је, поред осталог, да све почиње и све се завршава управо дететом, указавши на чињеницу да се деца помињу кроз све векове човековог постојања, а уткана су и у срж наше свете Цркве која слави осам векова аутокефалности.   Звучни запис обраћања др Исидора Граорца   О наследству које је професор Владета Јеротић усадио у све своје вишедеценијске пријатеље, познанике и поштоваоце, говорио је др Владимир Сакач. Он је нагласио важност пружања љубави деци и подсетио да све без љубави јесте ништа, а ништа са љубављу је све.   Звучни запис др Владимира Сакача     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези је са судбином српског народа. Црква је богочовјечанска институција и њу, у овом свијету, чине клир и крштени народ.     „Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода…“, каже Јустин Поповић.   Не разумијевајући природу и суштину Цркве, црногорска Демократска партија социјалиста, која је на власти већ три деценије, у предлогу свог новог политичког програма, који би требало да буде усвојен на 8. Конгресу партије који је заказан за 30. новембар 2019. године, каже да ће се залагати за обнову Црногорске православне цркве.   „Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета. Наша је додатна обавеза снажење црногорског националног идентитета, који је највише на удару оних који својим патерналистичким приступима и негацијом црногорског националног и културног идентитета суштински негирају потребу постојања Црне Горе”, каже се у овом предлогу.   “Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију”, каже Радован Биговић.   Црногорска Влада је, у мају ове године, усвојила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који предвиђа коначни обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори, првенствено кроз присвајање њене имовине (манастира, цркава…).   Најновије страдање Православне цркве у Црној Гори није настало ни из чега и није изнебуха. Оно има своју генезу.   На попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године 94,38 одсто њених житеља изјаснило се да говори српским језиком. Осталима је, углавном, матерњи био албански. На том попису изјашњавање је било према матерњем језику, јер је то био основ народносне припадности. Српским језиком, дакле, говорили су они који су себе сматрали Србима.   Током Другог свјетског рата, идеолошки подупрти од Бољшевика и стратешки енглеским империјализмом, револуционарски несојски, под окриљем фашистичког окупатора, Титови комунисти извели су револуцију и преузели власт у Југославији. “Умјесто црногорског српства”, казао је историчар Предраг Вукић, на примјеру Цетиња, у интервјуу “Дуги” 2000. године, “прокламовано је Титово црногорство и црногорство утемељено на комунизму, које искључује српство као идентитет наших предака. Умјесто православља, прокламован је атеизам, умјесто ћирилице постепено се уводи латиница. Стари културни модел се руши, а нови се ствара од стране режима.”   И, већ на попису становништва Црне Горе 1948. године, број Срба смањује се на 1,78 одсто, и бива их мање од Хрвата (1,80 одсто). На том попису, први пут, фамозно, појављује се једна нова нација, које није било на ранијим пописима у Црној Гори – црногорска. На том попису етничким Црногорцима изјаснило се 90,67 одсто становника Црне Горе. Ова нација први пут је поменута на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, и то индиректно, као несрпска нација. Комунистичка партија Југославија у вријеме одржавања овог конгреса имала је 2034 члана.   У агресивној идеолошкој припреми за овај попис, у новонасталом стању у земљи, Црногорцима који су били дубоко везани за своју традицију, који су се држали својих предака као дрво свога коријена, прокламовано (и наметнуто) је ново правило: нијеси оно што јеси, него си оно како се осјећаш, с тим што је људима “објашњено” да национално треба да се изјашњавају као Црногорци јер живе у Црној Гори.   Овој националној смутњи Срба у Црној Гори претходило је велико страдање Српске православне цркве. Током другог свјетског рата комунисти и фашисти, и непосредно по његовом завршетку само комунисти, побили су преко сто православних свештеника из Црне Горе. Године 1945. у Букуљи, код Аранђеловца, убили су и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који је на трон цетињских митрополита устоличен 23. фебруара 1941. године, када је рат већ буктао у Европи. Он је на овом трону поднио тегобу страдања своје пастве и својих клирика у Другом свјетском рату и непосредно након њега, првенствено од комуниста, понијевши Христов вијенац мучеништва.   Адреса злочинаца над Српском православном црквом и православним српским народом у Црној Гори у Другом свјетском рату прецизно је наведена у Резолуцији свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, која је донешена на заједничком братском састанку у Никшићу 29. децембра 1943. године. Потписали су је 23 свештеника. У њој се, директно и пророчки, констатује:   “Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа (у Другом свјетском рати – прим. Ј.П.) – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.   Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.   Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.   Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.   Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.”   Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживјели комунистички погром у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили у страху за своје животе и егзистенцију својих породица. Један број њих, у том страху, директно се приклонио комунистичким властима, прихватајући њихово поимање нације и устројства Цркве. Они су 14. и 15. јуна 1945. године (баш тих дана када је убијен Митрополит Јоаникије) одржали скупштину са које су издали Резолуција у пет тачака. Како наводи историчар Александар Стаматовић, “прва тачка односила се на тражење ове групе свештеника, да свештенство ‘Православне Цркве у Југославији’ буде национално равноправно. Друга тачка је назначила да ова група свештеника не може примити за администратора Митрополије митрополита Јосифа због његовог наводног противнародног рада и јер је тобоже наметнут, него је за администратора тражен епископ тимочки Емилијан. У трећој тачки је констатовано да ће се, како не постоји архијерејски замјеник, а ни Црквени суд, формирати Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори. У четвртој тачки је назначено да ће се предузети иницијатива за сазив свештеничке скупштине православног свештенства Југославије ради оснивања Централног свештеничког удружења, које ће регулисати односе између Федеративне Југославије и Православне Цркве, пошто наводно то Свети Синод није урадио, а Свети Синод је оптужен да спроводи ‘великосрпске шовинистичке идеје’. У петој тачки је предложено да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника.”   Преко Свештеничког удружења, Вјерска комисија при тадашњој црногорској Влади преузела је фактичку управу над Митрополијом црногорско-приморском, па је чак и свештенике постављала. Предсједник Вјерске комисије био је распоп Ђорђије Калезић.   По повратку Патријарха српског Гаврила Дожића из нацистичког логора Дахау у земљу, на засиједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1947. године за Митрополита црногорско-приморског изабран је викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић. Када је дошао у Црну Гору, затекао је катастрофално стање у Цркви: Свештеничко удружење било је директно подређено комунистичким властима, Цркви је био одузет, и даље је одузиман, значајни дио мовине, свештеници су остали без прихода па су или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали и државним службама и предузећима да би прехранили породице, народ се одбио од Цркве…   Митрополит Арсеније, ревносни служитељ Богу, потрудио се да Цркву у Црној Гори доведе у колико-толико у редовно стање. Али, комунистичке власти у њему су препознале опасност по своје тековине уништења Цркве и, 1954. године, у монтираном судском процесу, осудиле су га на 11 година робије. Након двије године пуштен је из затвора, али му је забрањен повратак у Црну Гору.   За вријеме утамничења Митрополита Арсенија и његовог прогонства, управу над Митрополијом црногорско-приморском преузео је Патријарх српски Викентије Проданов, који је на тај положан изабран по упокојењу Патријарха Гаврила 1950. године. Он се упокоји 1958. године, и за администратора Митрополије црногорско-приморске, накратко, постављен је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, а од маја наредне године викарни епископ будимљански Андреј Фрушић. Када је он изабран за Епископа бањалучког, у мају 1961. године, за Митрополита црногорско-приморског изабран је Данило Дајковић. Његовим доласком на цетињски митрополитски трон почиње другачије поглавље у историји Митрополије црногорско-приморске.   Данило Дајковић је за Митрополита црногорско-приморског постављен по налогу Удбе. Међутим, овај горштак родом из Друшића у Ријечкој нахији, обудовјели свештеник и црквени службеник у Македонији и Патријаршији у Београду, али и ратник у црногорској војсци у балканским и Првом свјетском рату, у духу својих предака и имајући страха од Бога, није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру Православну цркву у Црној Гори. Једине демонстрације у вријеме владавине Комунистичке партије Црном Гором организоване су на Цетињу управо против њега. “Напредни” ђаци Цетињске гимназије 1969. године демонстрирали су пред Цетињским манастиром зато што Митрополит Данило нипошто није хтио да пристане да се руши црква Светог Петра Цетињског и на њено мјести гради Његошев маузолеј. Када, ипак, није успио да се одупре овом злочину, у вријеме док је Ловћенска црква рушена, августа 1972. године, склонио се у Швајцарску.   Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену символична је круна страдања Православне цркве у Црној Гори од комуниста. Као што ће и њена обнова бити материјални показатељ да је идеолошко безбожје у Црној Гори утихло.   Митрополит Данило, такође, никада није хтио да пристане на настојање комунистичких власти да Митрополију црногорско-приморску одвоје од Српске православне цркве, по моделу расколничке Македонске православне цркве. Ту је он, заиста, велики пред Богом, без обзира на начин на који је дошао на положај Митрополита црногорско-приморског.   У вријеме Митрополита Данила, усљед процеса растакања комунистичке власти у Југославији, па и у Црној Гори, који је све више узимао маха, смањен је притисак на свештенике. Али комунистичка идеолошка страст богоборства није престала.   Пензионисањем престарјелог Митрополита Данила, на његову молбу, 1990. године, и устоличењем Митрополита Амфилохија Радовића на његово мјесто наредне године, за Српску православну цркву у Црној Гори почиње ново, и данас актуелно поглавље, вјероватно никада теже у њеној историји.   Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима и у Црној Гори, услиједила је његова метаморфоза, убрзано пресвлачење.  Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима. Умјесто новог друштвеног устројстава, добили смо нову превару.   Демократија, та највећа системска превара у историји свијета, пружила је људима наду у слободу. Човјека је Бог створио као слободно биће и Он му ту слободу не ограничава. Слободу ограничавају људи једни другима. Слобода је природна потреба човјека, али његов доживљај слободе замагљен је: он слободу дожиљава не у њеном истинском смислу, као право на живот у јединству са Богом, него као њену супротност – као могућност удовољавања материјалним потребама свога тијела и својим страстима, што му пружају друштвени положај и материјално благостање.   У тој наизглед разузданости слободе, а у ствари под строгим надзором комунистичке Удбе која није дозволила да јој друштвена кретања измакну контроли, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двије супротстављене групације Црногораца: оних који су се држали својих српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије. Политичке партије које су, у том брзом развоју догађаја, настајале мимо контроле Удбе, цјепкане су трудом Удбиних људи у њима и утицај политичких партија које су преживјеле Удбине интервенције минимизиран је.   Већ на попису становништва 1991. године број житеља Црне Горе који су се изјаснили да су Срби било је 9,34 одсто, а број оних који су се изјаснили да су Црногорци смањен је на 61,86 одсто. На попису становништа 2003. године број Срба у Црној Гори ”порастао” је на 31,99 одсто, док је оних који су говорили српским језиком било 63,49 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто, док је оних који су говорили црногорским језиком било 21,96 одсто.   Још на Петровдан 1991. године организован је напад каменицама на Цетињски манастир. Пола године раније, 17. јануара, “Црногорска православна црква” своје постојање, као невладина организација, пријавила је станици милиције на Цетињу. Уз мук правосудних органа и полиције, услиједило је отимање цркава Митрополије, углавном у Катунској нахији, од оних који су идеолошки подржавали ову Удбину творевину, под изговором да су оне “власништво села” (иако село не постоји као правна категорија). Напади на цркве нијесу дали плода онима који су те нападе изводили, напротив, и у њима, углавном, данас богослужи канонско свештенство Митрополије црногорско-приморске.   “Пораст” броја Срба у Црној Гори био је аларм актуелном режиму да нешто хитно предузме у заустављању тог процеса и његовог окретања у супротни смјер. Услиједили су: преименовање српског језика у “црногорски”, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује Црногорце у односу на Србе, без обзира на стручност…   Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили да су Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили да су Црногорци порастао је на 44,98 одсто.   И поред снажне присиле на свим нивоима друштва и у свим областима друштвеног живота да се смањи број Срба у Црној Гори, није постигнут жељени резултат и процес замјене историјског српског идентитета Црногораца новим, црногорским, у суштини идеолошким, у посљедње вријеме прерастао је у паничну, рекло би се судбинску интервенцију режима, израженију како истиче вријеме до пописа становништва 2021. године. У тој интервенцији, главном препреком режим је означио Српску православну цркву у Црној Гори. Завршни обрачун са њом, идеолошки, назначен је у предлогу новог политичког програма владајуће Демократске партије социјалиста и, правно, Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.   И раније, кроз сву своју историју, Православна црква, па и у Црној Гори, страдала је тако што су још рушили богомоље, уништавали имовину, палили књиге и документа, паству мамили и присиљавали на одрицање од Христа и, често, убијали. Страдање за Распетог Христа је у природи Цркве овога свијета. Радикалним одрицањем од хришћанских вриједности живота и од православног Истока, који су Црну Гору и Црногорце, заједно са Бокезима, Приморцима, Брђанима, Старохерцеговцима… провели кроз Сциле и Харибде вјекова, актуелни црногорски режим поданички се приклонио богоборном западњачком вриједносном систему, евроатлантској породици која клања богу Новцу, утирући црногорско биће и сводећи Црну Гору само на њено име.   Ововремено страдање у свијету, негдје више негдје мање, перфидније је него икада. Глобалистичка идеологија, у коју је, сродна јој по бићу и духу, природно уточила комунистичка, растаче породицу, полност, интересима капитала који је изњедрио подводи школство, науку, културу, па и спорт, и све више видивом чини своју духовност, обезличавајући човјека и претварајући га у масу. Глобалистичка идеологија је преплавила народ, па и паству Православне цркве, а све више пенетрира и у сам клир. Раслабљени човјек овог времена не види, или неће да види разлику између Бога и мамона, нема воље да се одупре злу овога свијета.   Страдање Православне цркве у Црној Гори данас је опште, од глобалистичке идеологије, и посебно, од режима који је промотер те идеологије. Зато је оно веће неко икада до сада.   (Излагање на Округлом столу “Положај и проблеми српског народа у Црној Гори” који је одржан у Београду 6. новембра 2019. године)     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Епархија канадска обележила је велики јубилеј Српске Православне Цркве на епархијском нивоу у недељу 3. новембра Светом Архијејеском Литургијом у храму Св. Тројице у Кичинеру, и свечаним банкетом у сали при храму Св. Великомученика Георгија у Ватерлуу. Св. Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ славонски Г. Сава, уз Преосвећене архијереје осјечкопољског и барањског Г. Херувима, и канадског Г. др Митрофана, уз саслужење већине свештенослужитеља Епархије канадске, протојереја Томе Бекуришвилија (Грузијска Православна Црква), и протоћакона Милована Гогића (Епархија средњезападноамеричко - новограчаничка СПЦ). Парохијски хор ’’Св. Роман Мелод’’, под вођством Биљане Важић, милозвучно је одговарао на богослужењу.     Поучним словом о аутокефалности, и улози Св. Саве у стицању исте, обратио се старешина храма Св. Тројице протојереј др Горан Гојковић. Након богослужења, на којем се велики број верника причестио, Епископ канадски Г. Митрофан захвалио се свим учесницима и организаторима овог великог славља предавши реч Епископу осјечкопољском и барањском Г. Херувиму да поучи овај литургијски сабор. Владика Херувим је бираним речима позвао све сабране да буду свесни јединог употпуњеног сабрања - литургијског сабрања око Св. Тајне Евхаристије. Владика је посебно нагласио да благодат Духа Светога делује тамо где смо окупљени у име Господње, у миру, слози и хришћанској љубави.   Након молитвеног саборовања преко шест стотина верника дочекало је архијереје у импозантној сали ЦШО Св. Великомученика Георгија. Овом приликом Краљевска федерална коњаница Канаде доделила је почасну стражу епископима, и то официри Лепа Павловић и Чуонг Тију. Програм који је водио јереј Јован Марјанац, секретар Епархије канадске, отпочео је са молитвом и благословом Владике Херувима, и химнама Канаде и Србије. Свечани поздравни говор одржао је домаћин Владика Митрофан, поздравивши своју браћу архијереје, и заблагодаривши им са прикладним поклонима. Владика се додатно захвалио представницима сестринских помесних цркава у Канади, протојереју Томи Бекуришвили (Грузијска Православна Црква), и протојереју Јулијану Стојици (Румунска Православна Црква) као и свим сабраним представницима црквених, националних, и културних организација.   Поздраве и честитске испред дипломатских представништава Босне и Херцеговине, и Републике Србије исказали су новодошли Амбасадор Босне и Херцеговине у Отави г. Марко Милисав, и Генерални конзул Републике Србије у Торонту г. Василије Петковић.   Поводом овог великог јубилеja уприличен је разноврсан културно-уметнички програм са богатим духовним, песничким, и фолклорним садржајем. У програму су се представили хорови ’’Кир Стефан Србин’’ из Торонта, и ’’Св. Роман Мелод’’ из Кичинера, фолклорне и певачке групе СКУД ’’Опленац’’ из Мисисаге,  ’’Гаврило Принцип’’ из Ватерлуа, ’’Стеван Синђелић’’ из Кичинера. Специјални гости ’’Ивериони’’ и певачка група ’’Иверон’’ из грузијске заједнице у Торонту одушевиле су све присутне својим народним репертоаром. Музички интермецо у току послужења извели су Марко Пејановић (клавир), и Марина Бранковић (виолина), професори музике.   Овим поводом Владика Митрофан је представио новоосновани Фонд за Омладину Епархије канадске, којим ће се подстицати ангажман млађих нараштаја у Канади у разне сврхе како бисмо их приближили Цркви. Првенствено, управници овог фонда, организоваће први светосавски бал Епархије, 1. фебруара 2020. године са циљем да се побољшају услови рада летњег кампа за децу.   Обележавање 800. година аутокефалности Српске Православне Цркве на нивоу Епархије канадске окончано је закључним словом и благословом Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа славонског Г. Саве, кога многи од присутних су се сећали још од његовог службовања на северноамеричком континенту. Уз помну пажњу пуне сале, Владика Сава је на српском и енглеском језику причао о кључним тренуцима за СПЦ на овом континенту. Владика се осврнуо на период након Другог светског рата, тешку поделу раскола, помирење истог, и данашње време. Особито цењено је то што је Владика Сава сам учесник свих ових историјских збивања, ступивши у Манастир Св. Саве у Либертивилу још 1956. године као искушеник.   Заблагодаривши Господу и Светом Сави сви су отишли својим домовима свесни да је овај историјски скуп велики благослов за целокупно српство у дијаспори.     Извор: Епархија канадска
    • Од александар живаљев,
      Хрвати све мање верују цркви
        Аутор: A. M.четвртак, 07.11.2019.  Политика Online - Хрвати све мање верују цркви
      WWW.POLITIKA.RS Хрвати су данас мање религиозни него што су били пре две деценије, а чак 60 одсто њих нема поверење у Цркву. То је показало истраживање о религијским променама у хрватском друштву... Катедрала на загребачком Каптолу (Фото EPA-EFE/ANTONIO BAT) Хрвати су данас мање религиозни него што су били пре две деценије, а чак 60 одсто њих нема поверење у Цркву. То је показало истраживање о религијским променама у хрватском друштву од 1999. до 2018. године којим су руководили професори Филозофског и Правног факултета из Загреба.  
      Студија је утврдила да су жене, мање образовани и и особе из мањих места склоније религиозности, као и да постоји веза између црквене религиозности и десне политичке оријентације. Осим тога, показује истраживање, пре 20 година било је неупоредиво више људи који иду у цркву него што их је данас.
      Професор Синиша Зриншчак, са загребачког Правног факултета, објашњава за „Јутарњи лист” да је очигледан пад поверења у цркву. На питање који су разлози томе, Зриншчак одговара да то за сада није истражено, али додаје да су људи вероватно незадовољни начином деловања Цркве, које је превише политичко, а премало се бави другим питањима, на пример, незапосленошћу или сиромаштвом. То, како објашњава, није одлика само Хрватске, већ свуда у свету постоји раскорак између броја људи који се изјашњавају као верници и оних који иду у цркву.
      Хрватска је, иначе, на седмом месту међу европским земљама по проценту декларисаних верника.
      JURICA PAVIČIĆ: KAKO SU PASTIRI RASTJERALI STADO U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika
      AUTOR:  Jurica Pavičić  
       OBJAVLJENO:  27.10.2019.
      Goran Mehkek / CROPIX Josip Bozanić
       
      U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika, otjerati od sebe umjerene i centriste te udaljiti znatan dio ljudi koji imaju sklonost i potrebu za duhovnošću. Uz Crkvu je kao praktično-vjernička zajednica ostala manjina građana, ali je ta manjina politički rigidnija i ideološki homogenija nego ikad, pokazalo je istraživanje
       
        Početkom rujna beogradska povjesničarka Dubravka Stojanović održala je na šibenskom festivalu FALIŠ predavanje o političkom populizmu. Analizirajući bivše i sadašnje populizme od Venezuele do Westminstera i od Trumpa do Vučića, povjesničarka je istaknula jedinu zajedničku nit koja povezuje sve populizme i ujedno ih čini dubinski antidemokratskim. Populizam, naime, uvijek govori u ime “naroda”.
      Svaka populistička ideologija za sebe drži da je izraz “pravog”, stvarnog naroda. Svoje protivnike ona smatra anomalijom, odnarođenom “elitom”. A pošto jedina predstavlja stvarni narod, populistička ideologija progovara u ime “većine”.
      Govor “u ime većine”, naravno, nije rijedak ni u hrvatskom političkom diskursu. A ako u Hrvatskoj postoji ideologija koja se rado laća argumenta većine, onda je to bez sumnje klerikalna ideologija. Za konzervativne skupine bliske Crkvi samorazumljiva je istina da oni predstavljaju “većinu”: većinu koja je možda reprezentirana u medijima, nevidljiva u kulturi, većinu koja nije u prilici snimati filmove, objavljivati knjige ili govoriti na TV-u, ali koja svejedno ostaje nesumnjiva većina.
        Na to pravo većina klerikalnih parapolitičkih skupina pozivala se i kad je gurala referendumske inicijative i kad je pokretala antimanjinske političke akcije i kad je ratovala s “nepoćudnom” kulturom. Pri tom je taj status većine najčešće išao pod ruku s paušalno nabačenim brojem: 80%. Osamdeset je posto, naime, “nas”. “Naroda”. Dvadeset posto, to je taman mjera za količinu njih - “urbanih jugoslavena” iii “odnarođene elite”. Pri tom broj - 80% - nije slučajan. Taj broj se, naime, podudara s brojem onih građana RH koji se na popisu deklariraju kao katolici, ili koji barem imaju sakramente.
      U tu brojku - dakako - vjeruju sami klerikalni aktivisti, u nju vjeruje i Crkva. No, teško se oteti dojmu da u nju bar donekle vjeruju i liberalni političari. Za razliku od Staljinakoji se rugao “koliko divizija ima Papa?”, lijeva i/ili liberalna politika u Hrvatskoj kao da već desetljećima vjeruje da iza biskupa stoje “divizije”, odnosno - da je Crkva kadra mobilizirati masovnu šutljivu većinu i pomrsiti vam račune. Stoga je u tu i takvu Crkvu bolje ne dirati.
      Naravno, svakom tko razumije hrvatsko društvo i dosad je bilo jasno da iza te brojke 80% stoji neusporedivo složenija stvarnost. No, ovih dana pojavilo se jedno sociološko istraživanje koja pokazuje da je mit o većini kojim rado operira klerikalna ideologija zapravo kudikamo veća obmana nego što bi čovjek pomislio na prvu.
      Istraživanje o kojem je riječ provela su dvojica zagrebačkih sociologa - Krunoslav Nikodem s Filozofskog fakulteta i Siniša Zrinšćak s Pravnog fakulteta. Na reprezentativnom i stratificiranom uzorku anketiranom pješice, a ne telefonski, dvojica su sociologa istražila odnos prema vjeri i Crkvi kao instituciji, vjerska i ideološka preklapanja te prakticiranje religioznosti kod hrvatskih građana. Te su rezultate usporedili sa sličnim istraživanjima iz 2008. i 1999. Rezultati koje su dobili, barem meni, nisu neočekivani. A ako bi se mogli svesti na sukus, taj bi sukus bio ovo: Katolička crkva u Hrvatskoj sama je sebi najveći neprijatelj, a događa joj se točno ono što je svojim djelovanjem i zaslužila.
      Prva brojka koja ozbiljno slama mit o 80% ona je brojka na kojoj počiva svaki razgovor o praktičnoj religioznosti: naime, broj onih koji uopće idu u crkvu. Prema uvidima Zrinšćaka i Nikodema, u Hrvatskoj samo 22% ljudi u crkvu ide barem jednom na tjedan, a njih još 13% barem jednom mjesečno. Dakle, samo trećina hrvatskih građana prakticira ono što bi trebala biti baza svake organizirane religioznosti - a to je slavljenje euharistije. Taj broj (35%) manji je od onih koji navode da na misu idu “rijetko” ili “nikada”: takvih je zbrojeno 41%.
      Za Crkvu je - međutim - još pogubniji drugi podatak: da se broj onih koji na misu idu barem jednom mjesečno strmoglavo smanjuje. Takvih je u godini Tuđmanove smrti bilo 52%., godine 2008. 41%, a danas ih je 35%.
      Za Crkvu kao instituciju, međutim, još su porazniji pokazatelji o povjerenju u Crkvu. Prema Zrinšćakovim i Nikodemovim nalazima, broj onih koji imaju “veliko” ili “veoma veliko” povjerenje u Crkvu otprilike se podudara s brojem praktičnih vjernika (38%). Ali, 60% anketiranih u Crkvu nema povjerenje, a od toga čak 20,8 % kaže da prema Crkvi ne gaji “nikakvo” povjerenje. Takvih je 1999. bilo 5%, a 2008 12%. S druge strane, broj onih koji u Crkvu imaju “veoma veliko” povjerenje, od 1999. - se prepolovio!
      Zagrebački sociolozi pokušali su istražiti i izvore tog (ne)povjerenja, a nalazi su i tu porazni. Većina anketiranih drži da je Crkva zabrazdila upravo na onim temama oko kojih se preko ideološkog rada i klerikalnih pipaca najviše trsi. Tako 58% anketiranih smatra da Crkva ne daje odgovor na moralne probleme, 55% da ne daje odgovor na obiteljske probleme, a 54% da ne daje odgovor na socijalne probleme. Ova posljednja tema jedina je gdje se status Crkve popravio: onih koji su smatrali da je Crkva socijalno neosjetljiva prije 11 godina bilo je 64%.
      Prema uvidima Nikodema i Zrinšćaka, stvarni praktični katolici u Hrvatskoj (više?) nisu većina, nego nimalo nezanemariva manjina, ali ipak - manjina. Znači li to da su i vjernici u najširem smislu manjina? E, tu stižemo do možda najzanimljivijeg dijela istraživanja. Naime - ne! Broj ljudi koji se identificira s nekom vrstom duhovnosti, imaju neki odnos prema transcendenciji, moli se kući ili upražnjava neku privatnu formu vjere, ili se nije smanjio ili se smanjio neznatno.
      Ljudi - ukratko - imaju potrebu za spiritualnošću, ali ih je očito netko ili nešto odvratio od toga da tu potrebu kanaliziraju kroz The Crkvu u kojoj su kršteni. Ljudi koji zaista imaju potrebu za religioznošću iz nekog su “misterioznog” razloga odustali od institucije koja širi nacionalizam, pravda fašizam, podržava maltretiranje manjina, institucije koja ustrajno prekraja vlastitu i opću povijest, tolerira mržnju i živi u mezalijansi s vlašću. Isti ti nevjerni Tome umjesto da potrebu za vjerom nađu u takvoj instituciji - sastavljenoj od dobrostivosti, milosrđa i krotkosti - duhovnost nalaze u mirisnim štapićima, sektama, jogi ili pak običnoj molitvi uz kuhinjski stol. Zamislite, tko bi se tom obratu načudio?
      A ako je Crkva u dvadeset godina udvostručila broj ljudi koji od nje zaziru i uvećala broj onih koji svoju duhovnost prakticiraju mimo nje, što je onda s onima koji u crkvu - i dalje idu? Ako je vjerovati podacima Zrinšćaka i Nikodema, ti i takvi su u međuvremenu postali ideološki kudikamo homogeniji. “U promatranom razdoblju”, pišu sociolozi, “došlo je do jačanja veze između i crkvene i osobne religioznosti i ‘desne’ političke orijentacije. Ovo potvrđuje da religioznost nije više ni samo opći identitetski okvir hrvatskih građana, kako su ponajviše sugerirali podaci iz 1999. godine, nego da je za dio vjernika religioznost najvažnija podloga i sastavnica njihove ideološke orijentacije.”
      Za one koji nisu shvatili, možda da ovo još jednom ponovimo prostonarodski. U proteklih deset ili dvadeset godina, sjajnoj je hrvatskoj Crkvi uspjelo prepoloviti broj svojih praktičnih vjernika, otjerati od sebe sve umjerene i centriste. Uspjelo joj je udaljiti od sebe znatan dio ljudi koji imaju sklonost i potrebu za duhovnošću.
      Uz Crkvu je kao praktično-vjernička zajednica ostala samo manjina građana, ali je zato ta manjina politički rigidnija, tvrdokornija i ideološki homogenija nego ikad. Pri tom nam ostaje neodgovoreno pitanje na koje sociologija ne može dati odgovor: je li preostalo praktično vjerništvo desnije i rigidnije jednostavno zato što je preostalo (odnosno - jer im se Crkva nije zgadila), ili je to nešto u što se pretvoriš nakon što si predugo izložen ovoj i ovakvoj Crkvi?
      Čitajući nalaze zagrebačkih sociologa, analitičar se ne može a ne nasmijati gorkog ironiji. Tijekom pedeset godina, ateistička i lijeva ideologija pokušavala je hrvatske građane odvratiti od Crkve i religioznosti. U tome je bila kolosalno neuspješna: ljudi su išli u crkvu, a ti ljudi koji su išli u crkvu bili su i ideološki i klasno različiti. Ali, ono što nije uspjelo Titu i Marxu, Jakovu Blaževiću i Stipi Šuvaru, uspjelo je zato “genijima” poput Željke Markić, Ksenije Abramović i Vice Batarela. Ono što nije uspjelo ideološkim komisijama i školskoj nastavi TIPSS-a, uspjelo je Hrvatskoj biskupskoj konferenciji.
      Otjerali su od Crkve pristojne i umjerene, udaljili od sebe urbanu srednju klasu, naveli su stvarno duhovne da duhovnost nađu drugdje. Nakon što su godinama Crkvi davali još jednu i još jednu šansu, nakon što su po stoti put morali slušati šovenske ispade, filipike o pederima i referendumski agitprop, ti i takvi ljudi najednom su - odustali. Shvatili su da ne mogu to slušati i da svojom prisutnošću na misi TOME daju legitimitet. Pa su na misu prestali ići.
      Crkvi se - ukratko - dogodilo točno ono što su još prije dvadeset godina prognozirali umni, a među takvima je bilo puno pametnih svećenika i liberalnih teologa. Već tada su prognozirali čime bi mogao uroditi brak Crkve i nacionalne ideologije, kakve će biti posljedice konkordata, školskog vjeronauka i crkvenog upletanja u obiteljsko i seksualno ćudoređe. Proroštvo se ispunilo. Kako je Crkva sijala, tako sada i žanje.
      JURICA PAVIČIĆ: KAKO SU PASTIRI RASTJERALI STADO U proteklih 20 godina hrvatskoj je Crkvi uspjelo prepoloviti broj praktičnih vjernika
      WWW.JUTARNJI.HR Za Crkvu je poguban podatak da se broj onih koji na misu idu barem jednom mjesečno strmoglavo smanjuje. Takvih je 1999...  
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...