Jump to content

Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника


Препоручена порука

Не знам колико ће трајати ова полемика између знања и незнања али верујем да ће се из свега овога нешто добро родити јер у супротном потреба за филтрирањем се не би ни јавила.

Да се ја питам а не питам се, зато предлажем, појачати садржајно ове области у образовном систему и надам се решити доста проблема будућим генерацијама.

:laie_14:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 13.8k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

  • Zoran Đurović

    1565

  • о.Горан

    1423

  • Ведран*

    1372

  • Bokisd

    1152

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Аман, људи ви нисте нормални. Ја немам никакве сумње да је Бог створио свет, али то је вера. Читам књиге научника иако нисам такав (јесам научник у теологији), па ме одушевљава Ледерман, а прича о Вол

Добар дан! Да ли сте били добри?  Видим порађали сте се док сам био присилно одсутан.

Колега, није проблем шта ја знам и какав сам као патролог. Оно што је битно је да сам ја доктор са првог папског универзитета. И да мени докторат није поклоњен. То се ради тамо у Србији. Овде је Боси

Постоване слике

On 16.3.2019. at 15:51, ИгорМ рече

у образовном систему

Ministarka Colic je (bila) deo tog sistema, kao sto je i profesor doktor psiholoski. Sistem nije inteligentno dizajniran da filtrira mutacije znanja.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Radoznali Raša: TE je u sukobu sa Drugim zakonom termodinamike

Evolucionista: netačno, Zemlja nije zatvoren sistem

Radoznali Raša: pošto Zemlja nije zatvoren sistem, kako onda metode datiranja mogu biti validne?

Evolucionista: Shieeet!

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Tumaralo. рече

Radoznali Raša: TE je u sukobu sa Drugim zakonom termodinamike

Evolucionista: netačno, Zemlja nije zatvoren sistem

Radoznali Raša: pošto Zemlja nije zatvoren sistem, kako onda metode datiranja mogu biti validne?

"Evolucionista": Rašo, mani se lupetanja, zašto metode datiranja ne bi bile "validne" zbog toga što Zemlja dobija energiju sa Sunca?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Avocado рече

"Evolucionista": Rašo, mani se lupetanja, zašto metode datiranja ne bi bile "validne" zbog toga što Zemlja dobija energiju sa Sunca?

Pa ne samo energiju... ima tu zračenja raznija. Ako Zemlja nije zatvoren sistem onda kosmički uticaji mogu da izmene vreme poluraspada.

Kako možemo tvrditi da je vreme poluraspada radioaktivnih elemenata konstantno u sistemu koji nije zatvoren?

Npr. kako slabi magnetno polje Zemlje tako je više zračenja ...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 26 минута, Tumaralo. рече

Pa ne samo energiju... ima tu zračenja raznija.

Ima nekih zračenja sa Sunca koja nisu energija?

 

пре 26 минута, Tumaralo. рече

Ako Zemlja nije zatvoren sistem onda kosmički uticaji mogu da izmene vreme poluraspada.

Hipotetiči mogu... ali to ne čine.

Ne znam čemu uopšte prvi deo rečenice, kao da je sporno da li je Zemlja zatvoren sistem...

 

пре 26 минута, Tumaralo. рече

Kako možemo tvrditi da je vreme poluraspada radioaktivnih elemenata konstantno u sistemu koji nije zatvoren?

Tako što:

a) primećujemo da je vreme poluraspada konstantno od kada ga posmatramo,

b) modeli nam pokazuju da bi svašta bilo drugačije (a nije) da je vreme poluraspada bilo drugačije.

To je klasični kreatardski zajeb... sličan onom: možda je brzina svetlosti bila drugačija... koji hipotetiše o drugačijoj vrednosti neke konstante, bez da razmotri šta sve zavisi od te konstante (u slučaju brzine svetlosti, za početak, daleko veća energija u odnosu na masu, zbog E=mc2)... isto važi i za poluraspad radioaktivnih elemenata... možeš ti to hipotetički da ubrzaš da bi smanjio starost Zemlje, samo što višak energije proizveden takvim ubrzanim radioaktivnim raspadom čini Zemlju daleko toplijom (energija se brže oslobađa) i štetno zračenje na Zemlji daleko većim...

Doduše sad nisam siguran ni da li hipotetišeš da je nekom magijom samo na Zemlji bio ubrzan poluraspad ili u celom univerzumu... u oba slučaja je katastrofično...

 

пре 26 минута, Tumaralo. рече

Npr. kako slabi magnetno polje Zemlje tako je više zračenja ...

???

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, Avocado рече

Tako što:

a) primećujemo da je vreme poluraspada konstantno od kada ga posmatramo, 

b) modeli nam pokazuju da bi svašta bilo drugačije (a nije) da je vreme poluraspada bilo drugačije. 

 Od kada ga posmatramo?  od pre 100 godina max... da li je to dovoljan uzorak za period od nekoliko milijardi godina?

Zato sam i pomenuo magnetno polje Zemlje. Ono, između ostalog, predstavlja zaštitu od zračenja. Pa kako ono slabi, a znamo da slabi, onda više zračenja dospeva do nas. Ne? 
Zar pojačano zračenje iz kosmosa neće uticati na radiokativnost elemenata na Zemlji?

Pri tome, ne znamo početnu količinu nestabilnih elemenata pomoću kojih vršimo datiranje..
Takođe, kako znamo koliko je onih elemenata koji ostaju posle raspada (recimo olovo kod jedne od metoda) prisutno na Zemlji baš usled raspada (uranijuma u tom primeru) a ne usled drugih razloga? Pretpostavljam da ne potiče svo olovo na planeti usled raspada uranijuma...

Što se tiče C-14 metode, jel postignut ekvilibrium u atmosferi? Ako nije, kako može taj metod biti validan? Ne znamo kolika je njegova priustnost u atmosferi pre nekoliko hiljada godina..
Još je bitnije pitanje - zašto nije postignut evilibrium do sad? To je trebalo još davno da se desi ako su svi procesi koji se tiču nastanka c-14 konstantni...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Tumaralo. рече

 Od kada ga posmatramo?  od pre 100 godina max... da li je to dovoljan uzorak za period od nekoliko milijardi godina?

To jeste prilicno dobar uzorak... ali nije samo to... pokusavali smo na razne načine da utičemo na rad. raspad i nismo uspeli... 

 

Цитат

Zato sam i pomenuo magnetno polje Zemlje. Ono, između ostalog, predstavlja zaštitu od zračenja. Pa kako ono slabi, a znamo da slabi, onda više zračenja dospeva do nas. Ne? 
Zar pojačano zračenje iz kosmosa neće uticati na radiokativnost elemenata na Zemlji?

Neće. Ne utiču ni daleko veće količine zračenja koje možemo da napravimo u eksperimentu.

 

Цитат

Pri tome, ne znamo početnu količinu nestabilnih elemenata pomoću kojih vršimo datiranje..

Ali možemo osnovano da pretpostavimo... kao i da proverimo kako funkcionise model zasnovan na tim pretpostavkama.

 

Цитат


Takođe, kako znamo koliko je onih elemenata koji ostaju posle raspada (recimo olovo kod jedne od metoda) prisutno na Zemlji baš usled raspada (uranijuma u tom primeru) a ne usled drugih razloga? Pretpostavljam da ne potiče svo olovo na planeti usled raspada uranijuma...

Malo komplikovanije za objasnjenje. Guglaj.

 

Цитат

Što se tiče C-14 metode, jel postignut ekvilibrium u atmosferi? Ako nije, kako može taj metod biti validan?

Tako što daje konzistentne rezultate koji se uklapaju sa drugim metodama i koji su tacni za predmete čiju starost pouzdano znamo (npr. predmete iz srednjeg veka).

Kako metod koji konstantno daje tačne rezultate može da ne bude validan samo zato što neko fantazira da je univerzum mnogo mladji nego što jeste?

 

Цитат

Ne znamo kolika je njegova priustnost u atmosferi pre nekoliko hiljada godina..

Znamo... između ostalog baš zbog ove metode koju smo morali da kalibriramo koristeći druge metode.

 

Цитат

Još je bitnije pitanje - zašto nije postignut evilibrium do sad? To je trebalo još davno da se desi ako su svi procesi koji se tiču nastanka c-14 konstantni...

Ne znam odakle ti ideja da treba da se postigne ekvilibrijum.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 50 минута, Avocado рече

Kako metod koji konstantno daje tačne rezultate može da ne bude validan samo zato što neko fantazira da je univerzum mnogo mladji nego što jeste?

Ово је суштинско објашњење зашто кретардизам не може да буде наука, јер он полази од свог предубеђења и гледа да га докаже, а не да се служи опсервацијама и елаборацијама истих. Ови људи само губе време, као да нису читали да ће за сваку празну реч човек одговарати... Видех оне друге, равноземљаше, који сада не негирају Ератостенов експеримент, али мењају свој модел да би показали како се он уклапа у модел РЗ!:))   

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Avocado рече

Tako što daje konzistentne rezultate koji se uklapaju sa drugim metodama i koji su tacni za predmete čiju starost pouzdano znamo (npr. predmete iz srednjeg veka).

Da li bi mogao neki link da daš vezano za ovo?

I za jedno i za drugo.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mada, period poluraspada možemo menjati i to na više načina.

- Primenom dilatacije vremena - smanjenjem/pojačanjem gravitacionog polja u kome je radioaktivni preparat:))) ili ubrzavanjem radioaktivnog preparata u akceleratoru (što je već i uradjeno).

- Menjanjem stanja u kome se nalazi neki od elektrona vezanih u atomu. Ovo se može primeniti pre svega kod onih radioaktivnih elemenata za koje je karakterističan elektronski zahvat. I ovo je radjeno. Najekstremniju situaciju bismo imali ako bismo u potpunosto jonizovali atom. Tada više ne bi bilo elektrona vezanih u atomu, te ne bi moglo doći ni do elektronskog zahvata, što znači da bi T1/2 bio beskonačno dug.

No i tako ostvarene, u laboratoriji, promene T1/2 su izuzetno male - ne veće od 1%.

Postoji i treća mogućnost i to je najpribližnije ovome o čemu piše Tumaralo. Mikročestica uleće u jezgro i izaziva nuklearnu reakciju. Ta nuklearna reakcija može biti propraćena radioaktivnim raspadom ali tu nastaje takva čorbica ( ili bolje reći potaž) nuklearnih reakcija da je nemoguće razlučiti šta je čime uslovljeno.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Zoran Đurović рече

Ово је суштинско објашњење зашто кретардизам не може да буде наука, јер он полази од свог предубеђења и гледа да га докаже, а не да се служи опсервацијама и елаборацијама истих.

Sva velika imena iz sveta nauke su polazila od "predubeđenja". Radi se o polaznoj filozofiji i njoj shodnom pogledu na svet.

Filozofija > filozofija prirode > naučna teorija

Pogledajmo od samog početka naučne revolucije: Kopernik je bio pitagorejac, Kepler je bio pitagorejac, Galileo je bio platonista, Bruno je bio neoplatonista..

Na to nam ne skreću pažnju savremeni naučnici, koji su de facto obični činovnici koji uopšte ne kapiraju značaj toga niti im je to poznato. Dok su "poznati naučnici" današnjice u stvari samo TV personalities.

Prva revolucija koja se desila jeste napuštanje aristotelovskog pogleda na svet (koji je praktično bio uzdignut na nivo dogme u rimokatoličkom svetu) u korist alternativnih pogleda na svet, isprva platonskom i pitagorejskom.

Tek kada je promenjena metafizika postala je mogućna promena u razumevanju fizike.

Pomenuti mislioci i naučnici su formulisali svoje teorije prirode čisto na bazi preumljenja dok je empirijski svet ostao isti, jednako poznat. Njihove teorije nisu apsolutno pobile prethodno važeće. Sve dok Galileo nije bio u mogućnosti  da posmatra Jupiterove satelite putem najnovijeg tehničkog sredstva - teleskopa, čime je empirijski ukazano na veću verovatnoću ispravnosti Kopernikove teorije. Tek posle suđenja Galileu, rimokatolička crkva stavlja Kopernikovo delo u indeks zabranjenih knjiga, dakle 70 godina posle izdavanja.

Promena filozofskih uverenja je omogućila bolje razumevanje prirodnih fenomena i dovela do značajnih naučnih otkrića.

Istinski značajni prirodnonaučni uvidi su se okončali sa kvantnim fizičarima koji su svi odreda bili klasično obrazovani.

Filozofija dozvoljava fiziku. Ne obrnuto.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 55 минута, Tumaralo. рече

Sva velika imena iz sveta nauke su polazila od "predubeđenja"

Зато ја и кажем да је кретардизам обична глупост. Као и равноземљаштво. А наука ми даје за право. Не верујеш ваљда да је све то само светска завера? Случај Питдаунског човека не бих приписао кретардској завери да би они тиме дезавуисали ТЕ. Једноставно је узак круг људи имао користи од овог лажирања. Као што не верујем у идиотске тврдње да су музеји спаљивали остатке дивова. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Zoran Đurović       

 

Zašto je Bog ovako stvorio pa deca imaju problem sa srcem, ljudi sa bubrezima itd? Zašto je stvori tako da izgleda kao da je stvarala slepa priroda a ne inteligentno biće?

 

 Prvi razlog je nivo kompleksnosti razvojnih puteva u organizmu. Ako se jedan organizam posmatra individualno, veoma je teško razlučiti šta se i gde tačno događa u pojedinačnim ćelijama u toku razvoja. Ali ako se posmatra evolutivno nasleđe, možemo pojavu osobine da pratimo na genetskom nivou, i da ustanovimo koji geni su za nju odgovorni - i tako, možemo da prepoznamo koji geni kod čoveka vrše istu funkciju (i možda igraju ulogu u nekoj bolesti).
    Na primer, određen broj ljudske dece se rađa svake godine sa anomalijom u građi srca: komora srca nije potpuno podeljena, već omogućava mešanje arterijske i venske krvi, što proizvodi razne probleme. Da bi ustanovili koji geni su odgovorni za ovaj razvoj, naučnici su se okrenuli vodozemcima (koji imau jednodelnu srčanu komoru), kornjačama (koji imaju delimično podeljenu komoru) i krokodilima (koji imaju potpunu podelu). Zajednički preci ove tri vrste su bili veoma srodni ranim sinapsidima, koji su preci svih sisara (pa samim tim i čoveka).
    Koristeći evolutivne profile i analizirajući uporedan razvoj i genetsku aktivnost ćelija srca ovih životinja, naučnici su ubrzo identifikovali kontrolni gen po imenu Tbx5. Negativne mutacije u ovom genu, ili spoljni uticaji koji menjaju njegovu aktivnost, dovode do problema sa razvojem srca kod dece. Sada, na osnovu ove evolucione analize, može se početi sa razvojem ciljanih terapija usmerenih za sprečavanje i lečenje ovog čestog srčanog defekta.

    Drugi razlog je evoluciona istorija ovih procesa. Da bi smo razumeli proces, moramo pre svega da razumemo početnu tačku i završnu tačku. Otud, recimo, da bi smo razumeli proces razvoja krila, moramo da razumemo njegovo evoluciono poreklo od šape dinosaurusa. U suprotnom, procesi koje posmatramo izgledaju potpuno arbitrarno i besmisleno.
    Pogledajmo nekoliko konkretnih primera u kojima nasleđena osnova diktira dalje razvojne procese. Počnimo sa jednim čuvenim primerom:

Primer: Vrat i nervi žirafe. U fosilnom zapisu postoje tragovi nekoliko predačkih vrsta žirafida, od čijih potomaka danas imamo samo žirafe i okapije. No, za sada nismo našli fosile koji pokazuju kako se tačno razvio vrat današnjih žirafa: svakako imamo primere predaka čiji je vrat veoma dug u poređenju sa drugim srodnim vrstama, ali nedostaju prelazi između prosto dugog vrata, i ogromnog vrata kakav vidimo kod današnjih žirafa.

    Nađeni su prelazni fosili vrata žirafe. Nedugo nakon što je ovo poglavlje napisano, objavljeno je da je konačno nađen prelazni fosil žirafida, po dužini vrata na pola puta između prethodno poznatih fosila i modernih žirafa. Mada se zna da je fosil nađen, njegova naučna analiza još nije objavljena, zbog čega za sada ovaj tekst ostavljamo bez promene. Čim budu dostupni detaljniji podaci o novom fosilu, uključićemo ih u ovo objašnjenje.

    Kako bez fosila možemo da proverimo da li su žirafe evoluirale? Pa, postoji nekoliko desetina načina, pre svega baziranih na genomici (kojom možemo da pokažemo da je genom današnjih žirafa kopija sa modifikacijama genoma okapija, i tako dalje kroz stablo nasleđa). Nezavisno, imamo paleobiogeografske dokaze, koji pokazuju nasleđe porodice žirafida u datom području. Ali povrh i preko toga, možemo pogledati razvoj vrata žirafe, i videti da li se on uklapa u evolucioni model.

    Prva stvar koju možemo da ispitamo je struktura vrata. Svi sisari, od miševa do kitova, imaju sedam pršljenova u vratu. U fosilima predaka žirafe takođe vidimo sedam pršljenova. Ovo je lep primer fiksirane osobine u razvoju - pošto je razvoj kičme usko povezan sa razvojem mnogih drugih osobina, on se evolutivno jako teško može promeniti. Otud, ako se vrat žirafe razvio kroz nasleđe sa modifikacijom, možemo da očekujemo da ova osobina ostane nepromenjena. Pogledajmo sada kostur žirafe:

zirafa.jpg
Crtež skeleta žirafe, Ričard Lajdeker. Adaptacija fotografije Patrika Žiroa (Patrick Giraud).

    Današnje žirafe takođe imaju sedam pršljenova u vratu. Ovi pršljenovi pokazuju delimične adaptacije - recimo, veza između njih je prerasla u pun zglob koji omogućuje da se vrat fleksibilnije kreće u stranu. No, ograničen broj pršljenova ipak proizvodi čitav spektar problema, kao što vidimo na fotografiji žirafe koja pije: nezgrapna i ranjiva pozicija u kojoj se životinje nalaze kada god piju vodu ili pasu travu.
    Dakle, ne vidimo nikakve promene namenjene izduženju vrata. Ne vidimo planirano građenu strukturu. Umesto toga, vidimo standardnu ugnježdenu hijerarhiju, malu promenu nasleđenih osobina.
    Ovo je možda još lepše ilustrovano kroz jedan još stariji zaostatak evolucije: rekurentni laringijalni nerv. Pogledajmo malo evolucione istorije.

    Pored svih napomena, vredi dodati da žirafin vrat u stvari nije neverovatno dugačak u poređenju sa veličinom njenog tela; nama vrat žirafe izgleda impresivno uglavnom zato što se radi o gigantskoj životinji. Mnoge druge vrste, na primer gerunuk, imaju proporcionalno dugačak vrat, koji nama izgleda kraće samo zato što je cela životinja mnogo manja.

    Kod riba, razvoj prednjeg dela tela u velikom delu zavisi od signala koje šalju škržni lukovi. Kada se embrion ribe razvija, tkivo škrga se pojavljuje vrlo rano, i svaki njegov sloj šalje određene signalne molekule, na osnovu kojih se onda orjentišu ćelije drugih tkiva. Tako, na primer, peti škržni luk oslobađa signal pomoću koga se ćelije krvnih sudova navode i formiraju šesti arterijski luk (krvni sud koji prati škrge). Nerv koji kontroliše mišiće i osećaj petog škržnog luka raste iz korena mozga pravo ka svojoj meti, prateći isti signal:

fishnerve.jpg

Deo anatomije riba: peti škržni luk je prikazan kao plavi oval; šesti arterijski luk je prikazan crvenim; četvrta grana vagusa (kod kasnijih tetrapoda rekurentni laringijalni nerv) je prikazana zelenom bojom.

    U toku dalje evolucije, ovo tkivo je zadržalo svoju važnost. Embrioni svih tetrapoda (reptila, ptica, sisara) prolaze kroz takozvani "faringula" stadijum u razvoju, kada se blizu glave embriona formiraju lučne strukture na osnovu kojih se orjentiše razvoj ostatka prednjeg dela tela.
    Deo hrskavičavog tkiva koji kod riba postaje peti škržni luk, u telu sisara postaje larinks, deo grla koji je važan za pravilno disanje i pravilnu proizvodnju zvukova. Krvni sudovi koji kod riba postaju šesti arterijski luk, pritom, kod sisara formiraju važan srčani krvni sud, poznat kao "ductus arteriosus".

    No, ovde imamo jedan mali, malecni problem. U toku evolucije sisara, srce je ostalo u okviru grudnog koša, dok su se glava i vrat izdužili. Međutim, onaj osnovni signalni sistem je ostao nepromenjen. On bi mogao da se promeni planski, ali evoluciono je njegova promena blokirana!

    Uopšte, razvojni sistemi cele lobanje su dobrim delom nasleđeni od ribljih. Razvoj ljudskog grla, nosa i vilice kontrolišu isti sistemi koji proizvode škržne kosti kod riba. Ljudski embrion u toku svog razvoja prvo prati ovaj riblji program, proizvodi osnovna tkiva za proizvodnju škržnih kostiju (sa svim nervima i krvnim sudovima koji su za to potrebni), pa tek zatim te strukture menja u današnje prepoznatljive ljudske oblike.

    Zašto? Razmislimo ovako: ako se desi mutacija zbog koje nerv izgubi sposobnost praćenja signala, on onda nikada neće stići do grla, i grlo neće funkcionisati kako treba. A ako se desi mutacija u signalnom sistemu koji navodi nerv, tako da se nerv sada kreće na drugačiji način, ta mutacija će istovremeno dovesti do deformacije srca i smrti od kardiovaskularnih problema. Otud, iako se struktura grla i tela drastično promenila, ovaj nerv nastavlja da prati isti signal i isti put ka svom cilju.

    Ovo dovodi do situacije koju nalazimo kod svih tetrapoda, uključujući tu i čoveka. Rekurentni laringijalni nerv prati signal na osnovu koga silazi od korena mozga niz vrat sve do grudnog koša, zatim zaokreće uz srce oko aorte (i ductus arteriosusa, preostatka šestog arterijalnog luka), i onda se penje nazad uz vrat do larinksa.
     Zbog praćenja signalnog puta koji je ostao kroz evoluciju još od riba, nepotrebna dužina ovog nerva je veliki problem za naše današnje hirurge (slučajno oštećenje ovog nerva u toku operacija na srcu, recimo, može da dovede do problema sa grlom i gubitka sposobnosti govora).
    U vratu žirafe, ovo preuzima gigantske razmere: da bi povezao dve tačke udaljene samo nekoliko centimetara, rekurentni laringijalni nerv putuje više od šest metara.

giraffenerve.jpg

    Ovo je samo jedan trivijalan primer ovakvog genetskog ostatka; slični primeri nasleđenih osobina koje danas samo proizvode probleme se mogu naći kod svih živih bića.

    No, može se reći da su ovo samo male i direktne stvari, ograničene na jednu sporednu osobinu. Pogledajmo jedan primer mnogo dubljeg i mnogo starijeg problema.

Primer: Evolucija bubrega. Osmotski pritisak je jedna od osnovnih činjenica fizike i biologije. Ako polupropustljivu membranu (kao što je ćelijska membrana životinja) stavimo između dve tečnosti sa različitim koncentracijama soli, dobićemo kretanje čestica. Čestice soli će se kretati iz slanije vode prema manje slanoj, dok će se voda kretati od manje slane ka više slanoj strani. Ovaj tok će se nastaviti dogod postoji ikakva razlika.

b1.jpg

    Koncentracija soli u ćelijskoj tečnosti je veoma važna za život. Da bi se procesi života mogli odigravati kako treba, potrebno je prisustvo natrijuma, kalijuma, hlorida, magnezijuma, kalcijuma, i mnogih drugih jona. 
    Za živa bića u moru, ovo nije problem. Morska voda sadrži sasvim dovoljnu količinu soli za održanje života, i sve što organizam treba da uradi je da dopusti ovim solima da se kreću iz okolne vode u njegovo telo. Praktično svi morski beskičmenjaci na svetu žive na ovaj način: njihove telesne i ćelijske tečnosti sadrže istu količinu soli kao i okolna morska voda.

b2.jpg

    Životinje u slatkoj vodi, međutim, imaju ozbiljan problem. Da bi mogle da uzimaju kiseonik iz vode, one moraju da drže svoje propustljive škrge u stalnom kontaktu sa okolnom tečnošću, u kojoj ima mnogo manje soli nego u telu. Otud, po pravilima osmoze, kako kiseonik ulazi u telo ribe kroz škrge, istovremeno u telo ulazi i okolna voda dok dragocene soli izlaze iz tela. Rezultat ovoga je da slatkovodne životinje nikada ne piju vodu, uvek traže izvore soli i minerala u svojoj ishrani, i dobar deo energije troše na neprestano pumpanje minerala i soli nazad u ćelije.

b3.jpg

    No, pored ovoga, one moraju da izbace iz tela suvišnu apsorbovanu vodu. One ovo čine u vidu urina, u kome istovremeno izbacuju i rastvorljive otpadne materije. Za ovu funkciju, evoluirali su posebni organi, bubrezi, koji troše značajnu količinu energije da iz tela (suprotno osmotskom pritisku) ispumpaju što više vode mogu, proizvodeći veoma redak urin.
    Mada je ovo veoma značajan selektivni problem za slatkovodne organizme, on je takođe univerzalan: sve slatkovodne životinje (crvi, anelidi, insekti, ribe, vodozemci...) imaju isti problem, i moraju da ulažu istu količinu energije u ovo. Obratimo sada pažnju na dve specifične stvari.
    Prvo, slatkovodni kičmenjaci su evoluirali bubrege specijalizovane za proizvodnju velikih količina veoma razređenog urina (da bi iz tela izbacili što više vode, i što manje soli), što zahteva aktivno pumpanje soli prema unutrašnjosti tela (slatkovodni beskičmenjaci koriste sličan sistem, ali kroz drugačije sisteme organa).
    Drugo, velika koncentracija soli u unutrašnjosti tela znači da se ta so brže gubi, i da neželjena voda većom brzinom ulazi u telo. Iz ovog razloga, slatkovodni kičmenjaci su evoluirali način života koji zahteva minimum soli - njihova ćelijska koncentracija soli je otprilike jedna trećina koncentracije koju nalazimo u morskoj vodi.

b4.jpg

    Ovo nas dovodi do ključne stvari: kičmenjaci sa lobanjom (takozvani kranijati) su evoluirali u slatkoj vodi, što znači da su evoluirali ovaj sistem bubrega, i nižu količinu soli u ćelijama. Povrh toga, nakon što su se ove osobine razvojno ustalile, one nisu mogle prosto da se uklone - što znači da su ove osobine zatim nasledili svi njihovi potomci. Time dolazimo do veoma zanimljive situacije koju vidimo danas.

    Naime, nakon što su se kičmenjaci iz slatke vode vratili u more, naišli su na suprotan problem. Odjednom, njihove ćelije su sadržale mnogo manje soli nego okolna voda. Znači, so stalno ulazi u njihovo telo, a pritom neprestano gube vodu! Da bi kompenzovale za ovo, morski kičmenjaci neprestano piju, i moraju da iz tela izbace što manju količinu što koncentrisanije tečnosti. Za ovo, potrebni su im sistemi koji pumpaju so iz tela napolje, obrnuto od slatkovodnih kičmenjaka. No, ovde nalazimo prvu zanimljivu stvar: njihovi bubrezi nisu napravljeni da rade ono što treba. Umesto toga, oni su nasledili bubrege slatkovodnih kičmenjaka, koji i dalje pumpaju so unutra i vodu napolje, i koji time proizvode urin koji je manje koncentrisan od okolne morske vode. Da bi kompenzovali za gubitak vode, ove životinje aktivno troše energiju pumpajući vodu nazad u telo kroz škrge, i pumpajući so napolje. Sve današnje morske ribe pate od ovog problema!

b5.jpg

    Povrh ovoga, imamo dodatnu komplikaciju sa tetrapodima (vodozemci, reptili, ptice, sisari...). Sve ove životinje su takođe nasledile unutrašnju koncentraciju soli od svojih slatkovodnih predaka, tj. otprilike 1/3 koncentracije prisutne u morskoj vodi. One takođe (uključujući tu i čoveka) i dalje nose isti osnovni dizajn: bubrege koji pumpaju razređenu vodu iz tela, i troše energiju da zadrže što više soli u telu. Naša fiziologija je napravljena za život u slatkoj vodi. 
    Pošto ove životinje ne dišu kroz škrge, one nemaju isti problem kao slatkovodne ribe, i ne moraju da se brinu oko suvišne vode koja ulazi u telo, ili dragocene soli koja izlazi. Ali one imaju jedan drugi problem: kroz disanje i kroz izbacivanje retkog urina, one gube velike količine vode, a zadržavaju velike količine soli u telu. Otud, svi tetrapodi moraju neprestano da nekako unose vodu u organizam, i moraju da nekako izbace višak soli.

b6.jpg

    Vodozemci nikada nisu prevazišli ovaj problem, i do dan danas žive isključivo u slatkovodnoj sredini (postoji samo jedan izuzetak, koji je evoluirao veoma specifične žlezde, i na osnovu toga može da živi u delimično slanoj vodi). Reptili i praktično sve ptice takođe ni dan danas ne mogu da proizvedu koncentrisani urin, već koriste posebne žlezde u očima i nosu, kroz koje izbacuju suvišnu so iz krvi (ove žlezde takođe nisu potpuno nova stvar, već su adaptacije prethodno postojećih suznih i pljuvačnih žlezda). 
    Sisari su evoluirali drugačije rešenje, okrećući nasleđene bubrežne pumpe u specijalnu petlju (takozvana Henleova petlja), u kojoj se naizmeničnim pumpanjem i ispumpavanjem soli proizvodi koncentrisani urin. Ptice-pevačice (Passeriformes) su nezavisno evoluirale strukturalno i razvojno drugačiji pristup koji dovodi do istog konačnog rešenja.

    Ova potpuno nepotrebna dvostruka petlja je primer štetnog evolucionog nasleđa: deo strukture tela koje se ne možemo otarasiti, i koja čini naše bubrege mnogo osetljivijim nego što bi inače bili.

Primer: Ljudsko telo. Ljudsko telo sadrži mnogobrojne zaostatke evolucije.
    Recimo, Kičma se završava nizom stopljenih repnih vertebri, sve sa neupotrebljivim mišićem za pokretanje tog nepostojećeg repa (extensor coccygis). Ušne školjke su opremljene sa po tri mišića za pokretanje ušiju - i sva tri mišića su i dalje prokrvljena i imaju svoje nerve, iako su potpuno nemoćni da pokrenu ljudsko uho. Ljudska vilica je postala smanjena kroz evoluciju, ali geni za broj zuba se još nisu adaptirali, zbog čega većina nas ima bolne, urasle umnjake koje moramo da vadimo (ili da se sa njima patimo celog života).
    Evolucija disajnog puta od jednjaka čini da svi tetrapodi imaju rizik da im hrana zapadne u disajne kanale; ali ljudska evolucija govora je dovela do produbljenja larinksa, zbog čega smo mi posebno osetljivi na ovaj problem; na hiljade ljudi, većinom dece, umiru svake godine kroz davljenje hranom.

 

1. Ljudska leđa. U fosilima ljudskih predaka možemo da vidimo kako se kičma postepeno ispravljala, i kako se karlica razvijala u skladu sa sve uspravnijim i uspravnijim položajem tela. No, isto kao sa "Baha Buba" primerom iz prethodnih poglavlja, adaptacija postojećeg oblika nikada ne može da bude onoliko dobra kao proizvodnja novog. Pošto su naša leđa samo adaptacija leđa prilagođenih za četvoronožni hod, ona nose mnoge zaostatke iz tog perioda, među kojima je i pelvis nagnut unapred. Zbog ovakvih stvari, ona su inherentno slaba i loše prenose sile koje nastaju u toku uspravnog hoda. Rezultat je da preko trećine čovečanstva pati od bolova u leđima, i da jedno nepažljivo dizanje tereta veće težine može dovesti do ozbiljne povrede leđa. Dodatni rezultat je smanjena fizička snaga; odrasli šimpanza može lako odraslom čoveku da iščupa ruku iz ramena, dok čovek tako nešto nikada ne bi mogao da učini šimpanzi. Uspravni hod koji nam je omogućio slobodne šake i korišćenje alatki ima svoju evolucionu cenu.

    2. Sinusi. Delimično zbog smanjenja ljudskog lica, i delimično zbog rasta mozga, ljudski nosni sinusi su posebno tesno stisnuti. Ovo stiska kanale kojima se oni prazne, i usporava pražnjenje nagomilanih otpadaka. Povrh toga, kanal sfenoidnog sinusa je zbog ugnježdene hijerarhije razvoja okrenut - uvis. Zbog ovakvog slabog pražnjenja, bakterije se slobodno množe u sinusnoj sluzi i tečnosti, zbog čega mnogi od nas pate od čestih sinusnih infekcija i bolesti.

    3. Trudnoća. Možda vizuelno najbolji primer efekata uspravljanja na ljudsku fiziologiju je raspored stomaka žene. Pogledajmo presek kroz donji abdomen ženskog tela:

abdomen.jpg

    Raspored i građa organa je nasleđena kroz ugnježdenu hijerarhiju. No, posledice su velike. U kom pravcu leži težina deteta u materici tokom trudnoće? Pa, uporedimo: na donjoj slici označimo veličinu materice u toku trudnoće plavom isprekidanom linijom. Kod četvoronožnih životinja, kojima je stomak paralelan sa zemljom, gravitacija vuče dete u pravcu zelene strelice. Kod uspravnog čoveka, težina ide prema karlici (crvene strelice):

abdomen2.jpg

    Rezultat je da materica u toku cele trudnoće "sedi" na bešici i rektumu, sa posledicama koje su poznate svim trudnicama (i njihovim muževima). Zbog ovakvog rasporeda organa, trudnoća često proizvodi i dugotrajne posledice po zdravlje žene. No, ovaj raspored se ustalio kroz stotine miliona godina evolucije, i zadnjih par miliona godina uspravnog hoda nisu dovoljni da ga značajno promene...

    Ovo su samo neki lakše objašnjivi primeri tragova i nuzefekata evolucije. Prava i potpuna slika postaje vidljiva tek sa stanovišta biohemije i genetike, kada se na molekularnom i ćelijskom nivou posmatra razvoj organizama, i kada se jasno vidi kako nasleđene osobine ograničavaju razvoj budućih. No, nadamo se da su prethodni primeri dovoljni da se stekne makar opšta ideja ove linije dokaza.

http://www.teorijaevolucije.com/uvod9.html

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са преосвећеном господом епископима: бањалучким Јефремом, бачким Иринејем и рашко-призренским Теодосијем, примио је 4. јуна 2021. године, у Патријаршијском двору у Београду г. Мирослава Лајчака, специјалог представника Европске уније за дијалог између Београда и Приштине, и г. Метју Палмера, специјалног изасланика Сједињених Америчких Држава за Западни Балкан.

       
      У дугом и отвореном разговору представници Европске уније и Сједињених Америчких Држава су упознали Светејшег Патријарха и архијереје са активностима које предузимају ради наставка дијалога између представника Београда и Приштине. Истакли су и да се ангажују и на решавању проблема на нижем, општинском нивоу, као што је питање везано за статус и имовину манастира Високи Дечани, за захтев Приштине да се са листе угрожених споменика културе под заштитом Унеска уклоне манастири Пећка Патриjаршиjа, Високи Дечани и Грачаница, као и црква Богородице Љевишке у Призрену, за право слободе кретања, као и друга питања од највећег значаја за свакодневни живот Српске Православне Цркве и верног народа на Косову и Метохији.
      Посебно су истакли да су древни манастири, као што су Високи Дечани, Грачаница и други, за њих живи организми, а не само споменици културе и да тако треба и да остане. Нагласили да они не носе никаква готова и унапред припремљена решења или притиске, него да разговори које воде са Његовом Светошћу и архијерејима сведоче да желе поштено и праведно решење.
      Његова Светост Патријарх г. Порфирије и епископи су захвалили представницима Европске уније и Сједињених Америчких Држава на ангажовању, које може битно да олакша тежак живот свештенства, монаштва и српског православног народа на Косову и Метохији. „Њихову мисију, с обзиром на то да је заснована на дијалогу, доживљавамо као јеванђелску, јер као хришћани, сваког човека видимо као брата, као ближњег и стога смо увек спремни на дијалог. За нас су Косово и Метохија, Република Српска и Црна Гора од животне важности“, поручио је Патријарх и истакао да није непознаница да Владу у Приштини дијалог суштински не интересује, што убедљиво потврђују проблеми манастира Високи Дечани, захтев упућен УНЕСКУ и свакодневне тешкоће наше Цркве и народа широм јужне српске покрајине.
      Највиши представници Српске Православне Цркве су подржали дијалог, али не под условом да на било који начин угрожава или доводи у питање интересе Цркве, верног народа и државе Србије. Став Српске Православне Цркве је добро познат: ради се о незаконитој сецесији дела територије и не постоји начин да неко наметне такво решење које ће прихватити незакониту сецесију. Патријарх Порфирије је изнео став да кроз дијалог треба ићи ка европском решењу, које је у духу Европске уније, где границе омекшавају и постају мање важне. Српски архијереји су нагласили забринутост због односа приштинских власти према Српској Православној Цркви која доследно поштује тамошње законе: „Очекујемо да институције поштују Цркву, да не насрћу на наше име, наш идентитет, и порекло наших светиња“, истакaо је патријарх Порфирије и нарочито указао да Цркву не чине само парохијски и манастирски храмови, свештенство и монаштво, него верни народ који је прогнан из својих кућа и који не види могућност да оствари своја имовинска права уколико то не може и широм културног света познати манастир Високи Дечани упркос правоснажним пресудама правосудних органа. Косово и Метохија су за Србе оно што је Јерусалим за Јевреје, а Пећка Патријаршија за Српску Православну Цркву оно што је Ватикан за Католичку Цркву.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Председник Републике Србије г. Александар Вучић је угостио на ручку Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и епископе, учеснике Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве.

       
      Како је предвиђено, Вучић и архијереји разговарали су, између осталог, о тренутној ситуацији на Косову и Метохији, положају српског народа у јужној покрајини, као и о српским светињама.
    • Од Milan Nikolic,
      Пролазио сам пре неки дан поред споменика и мислим се како би било лепо да се дружимо мало на том месту. Има ли неко заинтересован? Ја већ потврђујем да долазимо нас четворо.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 24. априла 2021. године, на Лазареву суботу, свету архијерејску Литургију у нишком катедралном храму Силаска Светог Духа на апостоле, уз саслужење Преосвећене господе Епископа тимочког Илариона и нишког Арсенија.
      Повезане вести:
      Свечaни дочек Патријарха српског Порфирије у Нишу
      Свечано отварање Музеја црквених старина Православне Епархије нишке

       
      Саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије „Светих Кирила и Методија“ у Нишу; протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма у Нишу; протојереј-ставрофор Нанад Микић; јермонах Сава (Бундало); протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки; протојереј Златко Василић, архијерејски намесник други нишки;, протосинђел Нектарије (Ђурић) и ђакони Радомир Врућинић, Вук Јовановић и Ђорђе Филиповић.
      После читања светог Јеванђеља беседио је Његова Светост Патријарх поучивши верне о великом празнику Васкрсења четвородневног Лазара.
      За десном певницом блажена и тропаре појали су протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Дејан Крстић и протојереј Владица Савић, а одговарала је Нишка црквено-певачка дружина „Бранко“. 
      Литургију је красило присуство многобројних малишана који се празнику Врбици посебно радују. Велики број верних је узео учешће у духовном сабрању и причестило се Телом и Крвљу Христовом.
      Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније обратио се на крају свете Евхаристије Његовој Светости Патријарху заблагодаривши му на очинском благослову који је својом посетом донео Епархији нишкој и у знак сећања на велики дан уручио Патријарху символичан дар братске љубави.
       
      Извор: Радио Глас и Медијско-информативна служба Православне Епархије нишке
    • Од Иван Ц.,
      RTV Beseda · 21 04 2021 Nasi U Svetu - Marko Delic, Teolog
×
×
  • Креирај ново...