Jump to content

Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника


о.Горан

Препоручена порука

Не знам колико ће трајати ова полемика између знања и незнања али верујем да ће се из свега овога нешто добро родити јер у супротном потреба за филтрирањем се не би ни јавила.

Да се ја питам а не питам се, зато предлажем, појачати садржајно ове области у образовном систему и надам се решити доста проблема будућим генерацијама.

:laie_14:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 13.8k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

  • Ведран*

    1372

  • Zoran Đurović

    1565

  • о.Горан

    1423

  • Bokisd

    1152

On 16.3.2019. at 15:51, ИгорМ рече

у образовном систему

Ministarka Colic je (bila) deo tog sistema, kao sto je i profesor doktor psiholoski. Sistem nije inteligentno dizajniran da filtrira mutacije znanja.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Tumaralo. рече

Radoznali Raša: TE je u sukobu sa Drugim zakonom termodinamike

Evolucionista: netačno, Zemlja nije zatvoren sistem

Radoznali Raša: pošto Zemlja nije zatvoren sistem, kako onda metode datiranja mogu biti validne?

"Evolucionista": Rašo, mani se lupetanja, zašto metode datiranja ne bi bile "validne" zbog toga što Zemlja dobija energiju sa Sunca?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Avocado рече

"Evolucionista": Rašo, mani se lupetanja, zašto metode datiranja ne bi bile "validne" zbog toga što Zemlja dobija energiju sa Sunca?

Pa ne samo energiju... ima tu zračenja raznija. Ako Zemlja nije zatvoren sistem onda kosmički uticaji mogu da izmene vreme poluraspada.

Kako možemo tvrditi da je vreme poluraspada radioaktivnih elemenata konstantno u sistemu koji nije zatvoren?

Npr. kako slabi magnetno polje Zemlje tako je više zračenja ...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 26 минута, Tumaralo. рече

Pa ne samo energiju... ima tu zračenja raznija.

Ima nekih zračenja sa Sunca koja nisu energija?

 

пре 26 минута, Tumaralo. рече

Ako Zemlja nije zatvoren sistem onda kosmički uticaji mogu da izmene vreme poluraspada.

Hipotetiči mogu... ali to ne čine.

Ne znam čemu uopšte prvi deo rečenice, kao da je sporno da li je Zemlja zatvoren sistem...

 

пре 26 минута, Tumaralo. рече

Kako možemo tvrditi da je vreme poluraspada radioaktivnih elemenata konstantno u sistemu koji nije zatvoren?

Tako što:

a) primećujemo da je vreme poluraspada konstantno od kada ga posmatramo,

b) modeli nam pokazuju da bi svašta bilo drugačije (a nije) da je vreme poluraspada bilo drugačije.

To je klasični kreatardski zajeb... sličan onom: možda je brzina svetlosti bila drugačija... koji hipotetiše o drugačijoj vrednosti neke konstante, bez da razmotri šta sve zavisi od te konstante (u slučaju brzine svetlosti, za početak, daleko veća energija u odnosu na masu, zbog E=mc2)... isto važi i za poluraspad radioaktivnih elemenata... možeš ti to hipotetički da ubrzaš da bi smanjio starost Zemlje, samo što višak energije proizveden takvim ubrzanim radioaktivnim raspadom čini Zemlju daleko toplijom (energija se brže oslobađa) i štetno zračenje na Zemlji daleko većim...

Doduše sad nisam siguran ni da li hipotetišeš da je nekom magijom samo na Zemlji bio ubrzan poluraspad ili u celom univerzumu... u oba slučaja je katastrofično...

 

пре 26 минута, Tumaralo. рече

Npr. kako slabi magnetno polje Zemlje tako je više zračenja ...

???

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 часа, Avocado рече

Tako što:

a) primećujemo da je vreme poluraspada konstantno od kada ga posmatramo, 

b) modeli nam pokazuju da bi svašta bilo drugačije (a nije) da je vreme poluraspada bilo drugačije. 

 Od kada ga posmatramo?  od pre 100 godina max... da li je to dovoljan uzorak za period od nekoliko milijardi godina?

Zato sam i pomenuo magnetno polje Zemlje. Ono, između ostalog, predstavlja zaštitu od zračenja. Pa kako ono slabi, a znamo da slabi, onda više zračenja dospeva do nas. Ne? 
Zar pojačano zračenje iz kosmosa neće uticati na radiokativnost elemenata na Zemlji?

Pri tome, ne znamo početnu količinu nestabilnih elemenata pomoću kojih vršimo datiranje..
Takođe, kako znamo koliko je onih elemenata koji ostaju posle raspada (recimo olovo kod jedne od metoda) prisutno na Zemlji baš usled raspada (uranijuma u tom primeru) a ne usled drugih razloga? Pretpostavljam da ne potiče svo olovo na planeti usled raspada uranijuma...

Što se tiče C-14 metode, jel postignut ekvilibrium u atmosferi? Ako nije, kako može taj metod biti validan? Ne znamo kolika je njegova priustnost u atmosferi pre nekoliko hiljada godina..
Još je bitnije pitanje - zašto nije postignut evilibrium do sad? To je trebalo još davno da se desi ako su svi procesi koji se tiču nastanka c-14 konstantni...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Tumaralo. рече

 Od kada ga posmatramo?  od pre 100 godina max... da li je to dovoljan uzorak za period od nekoliko milijardi godina?

To jeste prilicno dobar uzorak... ali nije samo to... pokusavali smo na razne načine da utičemo na rad. raspad i nismo uspeli... 

 

Цитат

Zato sam i pomenuo magnetno polje Zemlje. Ono, između ostalog, predstavlja zaštitu od zračenja. Pa kako ono slabi, a znamo da slabi, onda više zračenja dospeva do nas. Ne? 
Zar pojačano zračenje iz kosmosa neće uticati na radiokativnost elemenata na Zemlji?

Neće. Ne utiču ni daleko veće količine zračenja koje možemo da napravimo u eksperimentu.

 

Цитат

Pri tome, ne znamo početnu količinu nestabilnih elemenata pomoću kojih vršimo datiranje..

Ali možemo osnovano da pretpostavimo... kao i da proverimo kako funkcionise model zasnovan na tim pretpostavkama.

 

Цитат


Takođe, kako znamo koliko je onih elemenata koji ostaju posle raspada (recimo olovo kod jedne od metoda) prisutno na Zemlji baš usled raspada (uranijuma u tom primeru) a ne usled drugih razloga? Pretpostavljam da ne potiče svo olovo na planeti usled raspada uranijuma...

Malo komplikovanije za objasnjenje. Guglaj.

 

Цитат

Što se tiče C-14 metode, jel postignut ekvilibrium u atmosferi? Ako nije, kako može taj metod biti validan?

Tako što daje konzistentne rezultate koji se uklapaju sa drugim metodama i koji su tacni za predmete čiju starost pouzdano znamo (npr. predmete iz srednjeg veka).

Kako metod koji konstantno daje tačne rezultate može da ne bude validan samo zato što neko fantazira da je univerzum mnogo mladji nego što jeste?

 

Цитат

Ne znamo kolika je njegova priustnost u atmosferi pre nekoliko hiljada godina..

Znamo... između ostalog baš zbog ove metode koju smo morali da kalibriramo koristeći druge metode.

 

Цитат

Još je bitnije pitanje - zašto nije postignut evilibrium do sad? To je trebalo još davno da se desi ako su svi procesi koji se tiču nastanka c-14 konstantni...

Ne znam odakle ti ideja da treba da se postigne ekvilibrijum.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 50 минута, Avocado рече

Kako metod koji konstantno daje tačne rezultate može da ne bude validan samo zato što neko fantazira da je univerzum mnogo mladji nego što jeste?

Ово је суштинско објашњење зашто кретардизам не може да буде наука, јер он полази од свог предубеђења и гледа да га докаже, а не да се служи опсервацијама и елаборацијама истих. Ови људи само губе време, као да нису читали да ће за сваку празну реч човек одговарати... Видех оне друге, равноземљаше, који сада не негирају Ератостенов експеримент, али мењају свој модел да би показали како се он уклапа у модел РЗ!:))   

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Avocado рече

Tako što daje konzistentne rezultate koji se uklapaju sa drugim metodama i koji su tacni za predmete čiju starost pouzdano znamo (npr. predmete iz srednjeg veka).

Da li bi mogao neki link da daš vezano za ovo?

I za jedno i za drugo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Mada, period poluraspada možemo menjati i to na više načina.

- Primenom dilatacije vremena - smanjenjem/pojačanjem gravitacionog polja u kome je radioaktivni preparat:))) ili ubrzavanjem radioaktivnog preparata u akceleratoru (što je već i uradjeno).

- Menjanjem stanja u kome se nalazi neki od elektrona vezanih u atomu. Ovo se može primeniti pre svega kod onih radioaktivnih elemenata za koje je karakterističan elektronski zahvat. I ovo je radjeno. Najekstremniju situaciju bismo imali ako bismo u potpunosto jonizovali atom. Tada više ne bi bilo elektrona vezanih u atomu, te ne bi moglo doći ni do elektronskog zahvata, što znači da bi T1/2 bio beskonačno dug.

No i tako ostvarene, u laboratoriji, promene T1/2 su izuzetno male - ne veće od 1%.

Postoji i treća mogućnost i to je najpribližnije ovome o čemu piše Tumaralo. Mikročestica uleće u jezgro i izaziva nuklearnu reakciju. Ta nuklearna reakcija može biti propraćena radioaktivnim raspadom ali tu nastaje takva čorbica ( ili bolje reći potaž) nuklearnih reakcija da je nemoguće razlučiti šta je čime uslovljeno.

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Zoran Đurović рече

Ово је суштинско објашњење зашто кретардизам не може да буде наука, јер он полази од свог предубеђења и гледа да га докаже, а не да се служи опсервацијама и елаборацијама истих.

Sva velika imena iz sveta nauke su polazila od "predubeđenja". Radi se o polaznoj filozofiji i njoj shodnom pogledu na svet.

Filozofija > filozofija prirode > naučna teorija

Pogledajmo od samog početka naučne revolucije: Kopernik je bio pitagorejac, Kepler je bio pitagorejac, Galileo je bio platonista, Bruno je bio neoplatonista..

Na to nam ne skreću pažnju savremeni naučnici, koji su de facto obični činovnici koji uopšte ne kapiraju značaj toga niti im je to poznato. Dok su "poznati naučnici" današnjice u stvari samo TV personalities.

Prva revolucija koja se desila jeste napuštanje aristotelovskog pogleda na svet (koji je praktično bio uzdignut na nivo dogme u rimokatoličkom svetu) u korist alternativnih pogleda na svet, isprva platonskom i pitagorejskom.

Tek kada je promenjena metafizika postala je mogućna promena u razumevanju fizike.

Pomenuti mislioci i naučnici su formulisali svoje teorije prirode čisto na bazi preumljenja dok je empirijski svet ostao isti, jednako poznat. Njihove teorije nisu apsolutno pobile prethodno važeće. Sve dok Galileo nije bio u mogućnosti  da posmatra Jupiterove satelite putem najnovijeg tehničkog sredstva - teleskopa, čime je empirijski ukazano na veću verovatnoću ispravnosti Kopernikove teorije. Tek posle suđenja Galileu, rimokatolička crkva stavlja Kopernikovo delo u indeks zabranjenih knjiga, dakle 70 godina posle izdavanja.

Promena filozofskih uverenja je omogućila bolje razumevanje prirodnih fenomena i dovela do značajnih naučnih otkrića.

Istinski značajni prirodnonaučni uvidi su se okončali sa kvantnim fizičarima koji su svi odreda bili klasično obrazovani.

Filozofija dozvoljava fiziku. Ne obrnuto.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 55 минута, Tumaralo. рече

Sva velika imena iz sveta nauke su polazila od "predubeđenja"

Зато ја и кажем да је кретардизам обична глупост. Као и равноземљаштво. А наука ми даје за право. Не верујеш ваљда да је све то само светска завера? Случај Питдаунског човека не бих приписао кретардској завери да би они тиме дезавуисали ТЕ. Једноставно је узак круг људи имао користи од овог лажирања. Као што не верујем у идиотске тврдње да су музеји спаљивали остатке дивова. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Zoran Đurović       

 

Zašto je Bog ovako stvorio pa deca imaju problem sa srcem, ljudi sa bubrezima itd? Zašto je stvori tako da izgleda kao da je stvarala slepa priroda a ne inteligentno biće?

 

 Prvi razlog je nivo kompleksnosti razvojnih puteva u organizmu. Ako se jedan organizam posmatra individualno, veoma je teško razlučiti šta se i gde tačno događa u pojedinačnim ćelijama u toku razvoja. Ali ako se posmatra evolutivno nasleđe, možemo pojavu osobine da pratimo na genetskom nivou, i da ustanovimo koji geni su za nju odgovorni - i tako, možemo da prepoznamo koji geni kod čoveka vrše istu funkciju (i možda igraju ulogu u nekoj bolesti).
    Na primer, određen broj ljudske dece se rađa svake godine sa anomalijom u građi srca: komora srca nije potpuno podeljena, već omogućava mešanje arterijske i venske krvi, što proizvodi razne probleme. Da bi ustanovili koji geni su odgovorni za ovaj razvoj, naučnici su se okrenuli vodozemcima (koji imau jednodelnu srčanu komoru), kornjačama (koji imaju delimično podeljenu komoru) i krokodilima (koji imaju potpunu podelu). Zajednički preci ove tri vrste su bili veoma srodni ranim sinapsidima, koji su preci svih sisara (pa samim tim i čoveka).
    Koristeći evolutivne profile i analizirajući uporedan razvoj i genetsku aktivnost ćelija srca ovih životinja, naučnici su ubrzo identifikovali kontrolni gen po imenu Tbx5. Negativne mutacije u ovom genu, ili spoljni uticaji koji menjaju njegovu aktivnost, dovode do problema sa razvojem srca kod dece. Sada, na osnovu ove evolucione analize, može se početi sa razvojem ciljanih terapija usmerenih za sprečavanje i lečenje ovog čestog srčanog defekta.

    Drugi razlog je evoluciona istorija ovih procesa. Da bi smo razumeli proces, moramo pre svega da razumemo početnu tačku i završnu tačku. Otud, recimo, da bi smo razumeli proces razvoja krila, moramo da razumemo njegovo evoluciono poreklo od šape dinosaurusa. U suprotnom, procesi koje posmatramo izgledaju potpuno arbitrarno i besmisleno.
    Pogledajmo nekoliko konkretnih primera u kojima nasleđena osnova diktira dalje razvojne procese. Počnimo sa jednim čuvenim primerom:

Primer: Vrat i nervi žirafe. U fosilnom zapisu postoje tragovi nekoliko predačkih vrsta žirafida, od čijih potomaka danas imamo samo žirafe i okapije. No, za sada nismo našli fosile koji pokazuju kako se tačno razvio vrat današnjih žirafa: svakako imamo primere predaka čiji je vrat veoma dug u poređenju sa drugim srodnim vrstama, ali nedostaju prelazi između prosto dugog vrata, i ogromnog vrata kakav vidimo kod današnjih žirafa.

    Nađeni su prelazni fosili vrata žirafe. Nedugo nakon što je ovo poglavlje napisano, objavljeno je da je konačno nađen prelazni fosil žirafida, po dužini vrata na pola puta između prethodno poznatih fosila i modernih žirafa. Mada se zna da je fosil nađen, njegova naučna analiza još nije objavljena, zbog čega za sada ovaj tekst ostavljamo bez promene. Čim budu dostupni detaljniji podaci o novom fosilu, uključićemo ih u ovo objašnjenje.

    Kako bez fosila možemo da proverimo da li su žirafe evoluirale? Pa, postoji nekoliko desetina načina, pre svega baziranih na genomici (kojom možemo da pokažemo da je genom današnjih žirafa kopija sa modifikacijama genoma okapija, i tako dalje kroz stablo nasleđa). Nezavisno, imamo paleobiogeografske dokaze, koji pokazuju nasleđe porodice žirafida u datom području. Ali povrh i preko toga, možemo pogledati razvoj vrata žirafe, i videti da li se on uklapa u evolucioni model.

    Prva stvar koju možemo da ispitamo je struktura vrata. Svi sisari, od miševa do kitova, imaju sedam pršljenova u vratu. U fosilima predaka žirafe takođe vidimo sedam pršljenova. Ovo je lep primer fiksirane osobine u razvoju - pošto je razvoj kičme usko povezan sa razvojem mnogih drugih osobina, on se evolutivno jako teško može promeniti. Otud, ako se vrat žirafe razvio kroz nasleđe sa modifikacijom, možemo da očekujemo da ova osobina ostane nepromenjena. Pogledajmo sada kostur žirafe:

zirafa.jpg
Crtež skeleta žirafe, Ričard Lajdeker. Adaptacija fotografije Patrika Žiroa (Patrick Giraud).

    Današnje žirafe takođe imaju sedam pršljenova u vratu. Ovi pršljenovi pokazuju delimične adaptacije - recimo, veza između njih je prerasla u pun zglob koji omogućuje da se vrat fleksibilnije kreće u stranu. No, ograničen broj pršljenova ipak proizvodi čitav spektar problema, kao što vidimo na fotografiji žirafe koja pije: nezgrapna i ranjiva pozicija u kojoj se životinje nalaze kada god piju vodu ili pasu travu.
    Dakle, ne vidimo nikakve promene namenjene izduženju vrata. Ne vidimo planirano građenu strukturu. Umesto toga, vidimo standardnu ugnježdenu hijerarhiju, malu promenu nasleđenih osobina.
    Ovo je možda još lepše ilustrovano kroz jedan još stariji zaostatak evolucije: rekurentni laringijalni nerv. Pogledajmo malo evolucione istorije.

    Pored svih napomena, vredi dodati da žirafin vrat u stvari nije neverovatno dugačak u poređenju sa veličinom njenog tela; nama vrat žirafe izgleda impresivno uglavnom zato što se radi o gigantskoj životinji. Mnoge druge vrste, na primer gerunuk, imaju proporcionalno dugačak vrat, koji nama izgleda kraće samo zato što je cela životinja mnogo manja.

    Kod riba, razvoj prednjeg dela tela u velikom delu zavisi od signala koje šalju škržni lukovi. Kada se embrion ribe razvija, tkivo škrga se pojavljuje vrlo rano, i svaki njegov sloj šalje određene signalne molekule, na osnovu kojih se onda orjentišu ćelije drugih tkiva. Tako, na primer, peti škržni luk oslobađa signal pomoću koga se ćelije krvnih sudova navode i formiraju šesti arterijski luk (krvni sud koji prati škrge). Nerv koji kontroliše mišiće i osećaj petog škržnog luka raste iz korena mozga pravo ka svojoj meti, prateći isti signal:

fishnerve.jpg

Deo anatomije riba: peti škržni luk je prikazan kao plavi oval; šesti arterijski luk je prikazan crvenim; četvrta grana vagusa (kod kasnijih tetrapoda rekurentni laringijalni nerv) je prikazana zelenom bojom.

    U toku dalje evolucije, ovo tkivo je zadržalo svoju važnost. Embrioni svih tetrapoda (reptila, ptica, sisara) prolaze kroz takozvani "faringula" stadijum u razvoju, kada se blizu glave embriona formiraju lučne strukture na osnovu kojih se orjentiše razvoj ostatka prednjeg dela tela.
    Deo hrskavičavog tkiva koji kod riba postaje peti škržni luk, u telu sisara postaje larinks, deo grla koji je važan za pravilno disanje i pravilnu proizvodnju zvukova. Krvni sudovi koji kod riba postaju šesti arterijski luk, pritom, kod sisara formiraju važan srčani krvni sud, poznat kao "ductus arteriosus".

    No, ovde imamo jedan mali, malecni problem. U toku evolucije sisara, srce je ostalo u okviru grudnog koša, dok su se glava i vrat izdužili. Međutim, onaj osnovni signalni sistem je ostao nepromenjen. On bi mogao da se promeni planski, ali evoluciono je njegova promena blokirana!

    Uopšte, razvojni sistemi cele lobanje su dobrim delom nasleđeni od ribljih. Razvoj ljudskog grla, nosa i vilice kontrolišu isti sistemi koji proizvode škržne kosti kod riba. Ljudski embrion u toku svog razvoja prvo prati ovaj riblji program, proizvodi osnovna tkiva za proizvodnju škržnih kostiju (sa svim nervima i krvnim sudovima koji su za to potrebni), pa tek zatim te strukture menja u današnje prepoznatljive ljudske oblike.

    Zašto? Razmislimo ovako: ako se desi mutacija zbog koje nerv izgubi sposobnost praćenja signala, on onda nikada neće stići do grla, i grlo neće funkcionisati kako treba. A ako se desi mutacija u signalnom sistemu koji navodi nerv, tako da se nerv sada kreće na drugačiji način, ta mutacija će istovremeno dovesti do deformacije srca i smrti od kardiovaskularnih problema. Otud, iako se struktura grla i tela drastično promenila, ovaj nerv nastavlja da prati isti signal i isti put ka svom cilju.

    Ovo dovodi do situacije koju nalazimo kod svih tetrapoda, uključujući tu i čoveka. Rekurentni laringijalni nerv prati signal na osnovu koga silazi od korena mozga niz vrat sve do grudnog koša, zatim zaokreće uz srce oko aorte (i ductus arteriosusa, preostatka šestog arterijalnog luka), i onda se penje nazad uz vrat do larinksa.
     Zbog praćenja signalnog puta koji je ostao kroz evoluciju još od riba, nepotrebna dužina ovog nerva je veliki problem za naše današnje hirurge (slučajno oštećenje ovog nerva u toku operacija na srcu, recimo, može da dovede do problema sa grlom i gubitka sposobnosti govora).
    U vratu žirafe, ovo preuzima gigantske razmere: da bi povezao dve tačke udaljene samo nekoliko centimetara, rekurentni laringijalni nerv putuje više od šest metara.

giraffenerve.jpg

    Ovo je samo jedan trivijalan primer ovakvog genetskog ostatka; slični primeri nasleđenih osobina koje danas samo proizvode probleme se mogu naći kod svih živih bića.

    No, može se reći da su ovo samo male i direktne stvari, ograničene na jednu sporednu osobinu. Pogledajmo jedan primer mnogo dubljeg i mnogo starijeg problema.

Primer: Evolucija bubrega. Osmotski pritisak je jedna od osnovnih činjenica fizike i biologije. Ako polupropustljivu membranu (kao što je ćelijska membrana životinja) stavimo između dve tečnosti sa različitim koncentracijama soli, dobićemo kretanje čestica. Čestice soli će se kretati iz slanije vode prema manje slanoj, dok će se voda kretati od manje slane ka više slanoj strani. Ovaj tok će se nastaviti dogod postoji ikakva razlika.

b1.jpg

    Koncentracija soli u ćelijskoj tečnosti je veoma važna za život. Da bi se procesi života mogli odigravati kako treba, potrebno je prisustvo natrijuma, kalijuma, hlorida, magnezijuma, kalcijuma, i mnogih drugih jona. 
    Za živa bića u moru, ovo nije problem. Morska voda sadrži sasvim dovoljnu količinu soli za održanje života, i sve što organizam treba da uradi je da dopusti ovim solima da se kreću iz okolne vode u njegovo telo. Praktično svi morski beskičmenjaci na svetu žive na ovaj način: njihove telesne i ćelijske tečnosti sadrže istu količinu soli kao i okolna morska voda.

b2.jpg

    Životinje u slatkoj vodi, međutim, imaju ozbiljan problem. Da bi mogle da uzimaju kiseonik iz vode, one moraju da drže svoje propustljive škrge u stalnom kontaktu sa okolnom tečnošću, u kojoj ima mnogo manje soli nego u telu. Otud, po pravilima osmoze, kako kiseonik ulazi u telo ribe kroz škrge, istovremeno u telo ulazi i okolna voda dok dragocene soli izlaze iz tela. Rezultat ovoga je da slatkovodne životinje nikada ne piju vodu, uvek traže izvore soli i minerala u svojoj ishrani, i dobar deo energije troše na neprestano pumpanje minerala i soli nazad u ćelije.

b3.jpg

    No, pored ovoga, one moraju da izbace iz tela suvišnu apsorbovanu vodu. One ovo čine u vidu urina, u kome istovremeno izbacuju i rastvorljive otpadne materije. Za ovu funkciju, evoluirali su posebni organi, bubrezi, koji troše značajnu količinu energije da iz tela (suprotno osmotskom pritisku) ispumpaju što više vode mogu, proizvodeći veoma redak urin.
    Mada je ovo veoma značajan selektivni problem za slatkovodne organizme, on je takođe univerzalan: sve slatkovodne životinje (crvi, anelidi, insekti, ribe, vodozemci...) imaju isti problem, i moraju da ulažu istu količinu energije u ovo. Obratimo sada pažnju na dve specifične stvari.
    Prvo, slatkovodni kičmenjaci su evoluirali bubrege specijalizovane za proizvodnju velikih količina veoma razređenog urina (da bi iz tela izbacili što više vode, i što manje soli), što zahteva aktivno pumpanje soli prema unutrašnjosti tela (slatkovodni beskičmenjaci koriste sličan sistem, ali kroz drugačije sisteme organa).
    Drugo, velika koncentracija soli u unutrašnjosti tela znači da se ta so brže gubi, i da neželjena voda većom brzinom ulazi u telo. Iz ovog razloga, slatkovodni kičmenjaci su evoluirali način života koji zahteva minimum soli - njihova ćelijska koncentracija soli je otprilike jedna trećina koncentracije koju nalazimo u morskoj vodi.

b4.jpg

    Ovo nas dovodi do ključne stvari: kičmenjaci sa lobanjom (takozvani kranijati) su evoluirali u slatkoj vodi, što znači da su evoluirali ovaj sistem bubrega, i nižu količinu soli u ćelijama. Povrh toga, nakon što su se ove osobine razvojno ustalile, one nisu mogle prosto da se uklone - što znači da su ove osobine zatim nasledili svi njihovi potomci. Time dolazimo do veoma zanimljive situacije koju vidimo danas.

    Naime, nakon što su se kičmenjaci iz slatke vode vratili u more, naišli su na suprotan problem. Odjednom, njihove ćelije su sadržale mnogo manje soli nego okolna voda. Znači, so stalno ulazi u njihovo telo, a pritom neprestano gube vodu! Da bi kompenzovale za ovo, morski kičmenjaci neprestano piju, i moraju da iz tela izbace što manju količinu što koncentrisanije tečnosti. Za ovo, potrebni su im sistemi koji pumpaju so iz tela napolje, obrnuto od slatkovodnih kičmenjaka. No, ovde nalazimo prvu zanimljivu stvar: njihovi bubrezi nisu napravljeni da rade ono što treba. Umesto toga, oni su nasledili bubrege slatkovodnih kičmenjaka, koji i dalje pumpaju so unutra i vodu napolje, i koji time proizvode urin koji je manje koncentrisan od okolne morske vode. Da bi kompenzovali za gubitak vode, ove životinje aktivno troše energiju pumpajući vodu nazad u telo kroz škrge, i pumpajući so napolje. Sve današnje morske ribe pate od ovog problema!

b5.jpg

    Povrh ovoga, imamo dodatnu komplikaciju sa tetrapodima (vodozemci, reptili, ptice, sisari...). Sve ove životinje su takođe nasledile unutrašnju koncentraciju soli od svojih slatkovodnih predaka, tj. otprilike 1/3 koncentracije prisutne u morskoj vodi. One takođe (uključujući tu i čoveka) i dalje nose isti osnovni dizajn: bubrege koji pumpaju razređenu vodu iz tela, i troše energiju da zadrže što više soli u telu. Naša fiziologija je napravljena za život u slatkoj vodi. 
    Pošto ove životinje ne dišu kroz škrge, one nemaju isti problem kao slatkovodne ribe, i ne moraju da se brinu oko suvišne vode koja ulazi u telo, ili dragocene soli koja izlazi. Ali one imaju jedan drugi problem: kroz disanje i kroz izbacivanje retkog urina, one gube velike količine vode, a zadržavaju velike količine soli u telu. Otud, svi tetrapodi moraju neprestano da nekako unose vodu u organizam, i moraju da nekako izbace višak soli.

b6.jpg

    Vodozemci nikada nisu prevazišli ovaj problem, i do dan danas žive isključivo u slatkovodnoj sredini (postoji samo jedan izuzetak, koji je evoluirao veoma specifične žlezde, i na osnovu toga može da živi u delimično slanoj vodi). Reptili i praktično sve ptice takođe ni dan danas ne mogu da proizvedu koncentrisani urin, već koriste posebne žlezde u očima i nosu, kroz koje izbacuju suvišnu so iz krvi (ove žlezde takođe nisu potpuno nova stvar, već su adaptacije prethodno postojećih suznih i pljuvačnih žlezda). 
    Sisari su evoluirali drugačije rešenje, okrećući nasleđene bubrežne pumpe u specijalnu petlju (takozvana Henleova petlja), u kojoj se naizmeničnim pumpanjem i ispumpavanjem soli proizvodi koncentrisani urin. Ptice-pevačice (Passeriformes) su nezavisno evoluirale strukturalno i razvojno drugačiji pristup koji dovodi do istog konačnog rešenja.

    Ova potpuno nepotrebna dvostruka petlja je primer štetnog evolucionog nasleđa: deo strukture tela koje se ne možemo otarasiti, i koja čini naše bubrege mnogo osetljivijim nego što bi inače bili.

Primer: Ljudsko telo. Ljudsko telo sadrži mnogobrojne zaostatke evolucije.
    Recimo, Kičma se završava nizom stopljenih repnih vertebri, sve sa neupotrebljivim mišićem za pokretanje tog nepostojećeg repa (extensor coccygis). Ušne školjke su opremljene sa po tri mišića za pokretanje ušiju - i sva tri mišića su i dalje prokrvljena i imaju svoje nerve, iako su potpuno nemoćni da pokrenu ljudsko uho. Ljudska vilica je postala smanjena kroz evoluciju, ali geni za broj zuba se još nisu adaptirali, zbog čega većina nas ima bolne, urasle umnjake koje moramo da vadimo (ili da se sa njima patimo celog života).
    Evolucija disajnog puta od jednjaka čini da svi tetrapodi imaju rizik da im hrana zapadne u disajne kanale; ali ljudska evolucija govora je dovela do produbljenja larinksa, zbog čega smo mi posebno osetljivi na ovaj problem; na hiljade ljudi, većinom dece, umiru svake godine kroz davljenje hranom.

 

1. Ljudska leđa. U fosilima ljudskih predaka možemo da vidimo kako se kičma postepeno ispravljala, i kako se karlica razvijala u skladu sa sve uspravnijim i uspravnijim položajem tela. No, isto kao sa "Baha Buba" primerom iz prethodnih poglavlja, adaptacija postojećeg oblika nikada ne može da bude onoliko dobra kao proizvodnja novog. Pošto su naša leđa samo adaptacija leđa prilagođenih za četvoronožni hod, ona nose mnoge zaostatke iz tog perioda, među kojima je i pelvis nagnut unapred. Zbog ovakvih stvari, ona su inherentno slaba i loše prenose sile koje nastaju u toku uspravnog hoda. Rezultat je da preko trećine čovečanstva pati od bolova u leđima, i da jedno nepažljivo dizanje tereta veće težine može dovesti do ozbiljne povrede leđa. Dodatni rezultat je smanjena fizička snaga; odrasli šimpanza može lako odraslom čoveku da iščupa ruku iz ramena, dok čovek tako nešto nikada ne bi mogao da učini šimpanzi. Uspravni hod koji nam je omogućio slobodne šake i korišćenje alatki ima svoju evolucionu cenu.

    2. Sinusi. Delimično zbog smanjenja ljudskog lica, i delimično zbog rasta mozga, ljudski nosni sinusi su posebno tesno stisnuti. Ovo stiska kanale kojima se oni prazne, i usporava pražnjenje nagomilanih otpadaka. Povrh toga, kanal sfenoidnog sinusa je zbog ugnježdene hijerarhije razvoja okrenut - uvis. Zbog ovakvog slabog pražnjenja, bakterije se slobodno množe u sinusnoj sluzi i tečnosti, zbog čega mnogi od nas pate od čestih sinusnih infekcija i bolesti.

    3. Trudnoća. Možda vizuelno najbolji primer efekata uspravljanja na ljudsku fiziologiju je raspored stomaka žene. Pogledajmo presek kroz donji abdomen ženskog tela:

abdomen.jpg

    Raspored i građa organa je nasleđena kroz ugnježdenu hijerarhiju. No, posledice su velike. U kom pravcu leži težina deteta u materici tokom trudnoće? Pa, uporedimo: na donjoj slici označimo veličinu materice u toku trudnoće plavom isprekidanom linijom. Kod četvoronožnih životinja, kojima je stomak paralelan sa zemljom, gravitacija vuče dete u pravcu zelene strelice. Kod uspravnog čoveka, težina ide prema karlici (crvene strelice):

abdomen2.jpg

    Rezultat je da materica u toku cele trudnoće "sedi" na bešici i rektumu, sa posledicama koje su poznate svim trudnicama (i njihovim muževima). Zbog ovakvog rasporeda organa, trudnoća često proizvodi i dugotrajne posledice po zdravlje žene. No, ovaj raspored se ustalio kroz stotine miliona godina evolucije, i zadnjih par miliona godina uspravnog hoda nisu dovoljni da ga značajno promene...

    Ovo su samo neki lakše objašnjivi primeri tragova i nuzefekata evolucije. Prava i potpuna slika postaje vidljiva tek sa stanovišta biohemije i genetike, kada se na molekularnom i ćelijskom nivou posmatra razvoj organizama, i kada se jasno vidi kako nasleđene osobine ograničavaju razvoj budućih. No, nadamo se da su prethodni primeri dovoljni da se stekne makar opšta ideja ove linije dokaza.

http://www.teorijaevolucije.com/uvod9.html

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Саборност је једно од суштинских својстава Цркве, интуитивно разумљиво сваком православном хришћанину, али које истовремено има и неисцрпну тајанствену садржину. Саборност је и братско једноумље чланова Васељенске Православне Цркве, која има свог Поглавара Господа Исуса Христа“, подсетио је Његова Светост Патријарх српски Порфирије у својој поздравној поруци организаторима и учесницима Међународне конференције „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“.

       
      Конференција се одржава 11. новембра 2021. године у Кијево-печерској лаври под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија. Поруку Предстојатеља Српске Православне Цркве на састанку је прочитао представник Патријарха српског при Патријарху московском и целе Русије епископ моравички Антоније.
      Како је истакао Његова Светост Патријарх Порфирије, извор саборности је сарадња Бога и човека који негује своје срце, а плодови јачања саборности постају умножавање међусобне љубави, која је заповеђена Богом.
      „Господ нам је пресудио да живимо у ери осуде љубави (Мт. 24, 12) и оскудице осећаја саборности у православном свету“, са жаљењем је констатовао Његова Светост. „Последице те кризе биле су и тешкоће које су задесиле канонску Украјинску Православну Цркву.
      Предстојатељ Српске Цркве је истакао: „Подршка расколницима, претње и насиље, отимање православних цркава и доношење дискриминаторних закона против канонског Православља не могу се правдати никаквим државним или националним разлозима, јер све то представља отворену борбу против Христа Спаситеља, као и против Његове Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“.
       
      Извор: Мospat.ru
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 31. октобра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду председницу Представничког дома Републике Кипар госпођу Аниту Димитрију.

       
      Предстојатељ Српске Православне Цркве је, у срдачном и пријатељском разговору са председницом кипарског парламента, нагласио велики значај даљег унапређења узајамног поштовања и љубави између два братска православна нарада и две државе.
      Патријарх је такође истакао да, с обзиром на сличне историје, па и слична искушења наше две земље морају као основни правац деловања имати мир и очување мира. У том смислу саговорници су показали највиши степен разумевања за проблеме који постоје, с обзиром на то да су делови територија обе земље насилно заузети, а православно становништво протерано, као и да и у Републици Кипар и у Републици Србији постоји свест да решавање свих проблема мирним путем мора бити на првом месту. 
      Госпођа Анита Димитрију је захвалила Његовој Светости на пријему и позвала га да посети Кипар.
      Састанку су присуствовали амбасадор Републике Кипра у Србији господин Димитриос Теофилакту, као и сарадници Представничког дома Републике Кипар.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 31. октобра 2021. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Луке у Крњачи.

      Саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуство многобројног верног народа. На крају евхаристијског сабрања епископ Стефан је освештао славске дарове, преломио славски колач и честитао свим присутним храмовну славу.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 17. октобра 2021. године у Дому културе у Пријепољу игуман манастира Хиландар архимандрит Методије одржао је предавање на тему Православно монаштво и његова улога у савременом свету. Да је тема била занимљива говори и то што је сала била испуњена скоро до последњег места.

       
      Звучни запис предавања
       
      На почетку, након отпеваног тропара Светом Сави, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је у поздравном слову рекао: – Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, донео нам је благослов Свете Горе и манастира Хиландара посебно. Ништа чудно у томе да се тако поново повезују и своје заједништво ојачавају манастир Хиландар и манастир Милешева, светосавски су у најпунијем смислу и један и други. У име свих нас, у име целе Епархије милешевске изражавам добродошлицу нашем драгом оцу игуману. Добро сте нам дошли и јако сте нас обрадовали.
      Архимандрит Методије је потом својим излагањем заинтересовао слушаоце за поменуту тему. Након завршеног предавања, Преосвећени Епископ Атанасије се најсрдачније захвалио предавачу а затим позвао слушаоце да поставе питања. Датим одговорима тема још више проширена и појашњена.
       
      Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      До недавно нисам ни размишљао да ли се зна која је винова лоза најстарија на свету, мислио сам да се тиме нико није ни бавио. Међутим погрешио сам. На основу старих записа, те уметничких слика из 1657. и 1681, али и научном методом сондирања стабла и бројањем годова 1972. године, за најстарију лозу на свету проглашена је Стара трта из Марибора. 
       
      Засађена у време Турака, преживела је ратове, честе мариборске пожаре, али и опаку филоксеру из друге половине XIX века, када је ова подмукла ваш затрла многе винограде у свету. У новијој историји Стара трта је била животно угрожена 1963. када је на реци Драви саграђена брана, што је утицало на промену климе, пре свега на влажност земљишта чиме је отпочело сушење кореновог система древне лозе. Реаговањем Института за пољопривреду лоза је ипак преживела.
      Стара трта је 2004. године уписана у Гинисову књигу рекорда као најстарији чокот на планети. Са ње се сваке године убере 35 до 55 килограма грожђа, а дан њене бербе је посебна манифестација и наравно туристички догађај. 
      Иако је сама берба ове древне вињаге прост чин од пола сата посла, манифестација у част бербе траје готово недељу дана под именом Фестивал старе трте.
      Од убраних плодова Старе трте, прави се вино које флаширају у посебне флашице од 250 милилитара које је направио познати уметник Оскар Когој. Годишње се произведе не више од сто таквих бочица, које представљају драгоцен протоколарни поклон града Марибора. Поред манифестације брања Старе трте, постоји и манифестација њене резидбе када се резнице уручују на дар градовима који се одређеним критеријумима бирају као достојни за овакав дар. Уколико нисте заслужни да добијете бочицу вина или резницу, можете купити суви лист Старе трте који се продаје у њеном музеју по цени од 21 евро.
      Словеначка Стара трта данас има свој фестивал, свој музеј, своју химну и наравно свој сајт www.staratrta.si
      А сад о лози која је дупло старија од "најстарије", или о стварно најстаријој лози на свету
      На јужној страни хиландарске саборне цркве, сваком посетиоцу манастира Хиландара пада у очи високо узрасла и снажно разграната лоза, полегла по нарочито изграђеној перголи. 
      Њено стабло долази из зида на метар и по од земље, из гроба Светог Симеона у коме се уствари и налази њен корен. 
      Када је од смрти Светог Симеона (Стефана Немање) протекло седам година и када је Свети Сава дошао из Карејске поснице у Хиландар, да би припремио пренос моштију Светог Симеона у Студеницу, онда су хиландарски монаси неутешно плакали што се лишавају присуства светитељевих моштију. Тада се Св. Симеон јавио у сну игуману Методију и рекао му да је потребно да његове мошти буду у Србији, али да ће њима за утеху из његовог гроба изнићи лоза, и док она буде рађала дотле ће и његов благослов бити на братству. Свети Сава је пренео мошти свога оца у Србију 1207. године, а из гроба је изникла лоза која и дан данас рађа. Сем орезивања овој лози се не пружа никаква друга мера неге и заштите.
      Лоза Светог Симеона није јединствена само по томе што више од 800 година расте из зида и рађа здраве плодове, већ зато што су њени плодови имају и лековито дејство. Њен плод разрешује неплодност супружника који са вером прихватају њено чудотворство. 
      Најстарије сачувано сведочанство о чудотворном дејству ове лозе потиче из 1585. године, што је већ старије од раније поменуте Старе трте. Наиме, Турчин који није имао деце чуо је за ову чудотворну лозу и са вером узевши од њених плодова добио је сина. Предање говори да је он у знак захвалности довео свог сина да га остави у Хиландару, а да су монаси на то рекли "не остваљај га нама, јер га је Господ молитвама Св. Симеона теби даровао, а ти ћеш се одужити на други начин". Тада је тај Турчин манастиру даровао имање које је и данас у поседу Хиландара и познато је под именом Каково.
      Данас постоји посебно упутство састављено од неколико молитвених правила, које се прописује супружницима који користе грожђе Св. Симеона. Не знамо када је тачно ово упутство састављено, обзиром да о њему нема писаних трагова од пре Другог светског рата. Догађај са раније поменутим Турчином нам управо и сведочи да је најбитнија вера.
      Грожђе са лозе Светог Симеона се традиционално бере уочи Крстовдана, да би на сам празник после заамвоне молитве на литургији било благосиљано. Игуман на крају службе дели свима од ових плодова. Ово је једини дан у години када могу сви који су у Хиландару да једу од овог чудотворног грожђа. Већ после празничне трпезе, грожђе се односи на сушење како би се до наредне бербе делило само онима којима је потребно због порода.

      Извор: Светогорске стазе
×
×
  • Креирај ново...