Jump to content
о.Горан

Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

Recommended Posts

пре 1 минут, Bokisd рече

naravno, ono, kontekst,.. :D ... ako je arhiktekta napravio savrseni projekat i plan za gradnju zgrade, mosta, da li je on kriv ako neko ne ispostuje njegove nacrte... 

Ako je napravio zgradu i dizajnirao je tako da se sruši i pobije ogroman broj ljudi ako jedan čovek pritisne veliko crveno dugme koje je arhitekta postavio na zgradu (uz znak "ne pritiskaj ni slučajno"), onda da... jeste kriv... pogotovo ako je sveznajuć pa zna da će neko nekad sigurno da pritisne to dugme (mada za takvu pretpostavku ne mora ni da bude sveznajuć)...

To prebacivanje krivice na Adama i Evu jednostavno ne funkcioniše nikako... oni su samo bili neposlušni i probali plod... nisu oni stvorili smrt... a pogotovo nisu stvorili patnju... ima tu par potencijalnih i solidnih (mada ne sjajnih) objašnjenja (npr. "ko zna zašto je to sve dobro i nužno, čudni su putevi Gospodnji") ali u svakom od njih ne stoji Kratosova konstatacija o Bogu sadisti, u svakom od njih je Bog dobar iako dopušta da smrt i patnja postoje... nije sadista ni uz smrt i patnju na ovom svetu...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 42 минута, Avocado рече

Ako je napravio zgradu i dizajnirao je tako da se sruši i pobije ogroman broj ljudi ako jedan čovek pritisne veliko crveno dugme koje je arhitekta postavio na zgradu (uz znak "ne pritiskaj ni slučajno"), onda da... jeste kriv... pogotovo ako je sveznajuć pa zna da će neko nekad sigurno da pritisne to dugme (mada za takvu pretpostavku ne mora ni da bude sveznajuć)...

To prebacivanje krivice na Adama i Evu jednostavno ne funkcioniše nikako... oni su samo bili neposlušni i probali plod... nisu oni stvorili smrt... a pogotovo nisu stvorili patnju... ima tu par potencijalnih i solidnih (mada ne sjajnih) objašnjenja (npr. "ko zna zašto je to sve dobro i nužno, čudni su putevi Gospodnji") ali u svakom od njih ne stoji Kratosova konstatacija o Bogu sadisti, u svakom od njih je Bog dobar iako dopušta da smrt i patnja postoje... nije sadista ni uz smrt i patnju na ovom svetu...

 

Ali, taj sto je pritisnuo dugme, pre nego sto je sve otislo u losem pravcu, dobio je priliku da odlozi realizaciju do koje dovodi pritiskanje crvenog dugmeta ( cak je i tu naknadnu mogucnost odbio) i samim time Bog ne moze da bude kriv za njegov izbor.

Sve je to posledica slobode prvih ljudi koji su stvoreni po liku Boga koji je po svojoj prirodi prvenstveno slobodno bice. Bog je dao coveku ono sto i sam poseduje i nece sigurno da krsi covekovu slobodu na silu jer bi na taj nacin Bog isao protiv samog sebe. Zbog te' slobode nismo roboti i neki automati i kompjuteri gde je sve podeseno na 1 i 0 i prekodirano. 

Kako drugacije je trebalo da nas stvori Bog ? Ako nije bilo drugog nacina osim da budemo kao slobodne licnosti, onda nema svrhe za bilo kakvim (drugim) stvaranjem coveka, sve bi bilo predvidjeno i kodirano i bezlicno, kakav bi to svet bio i covek u njemu .

I, povrh svega i svih losih stvari,  danasnji svet je opet jedno dobro mesto za zivljenje, covek je jedno kreativno i predivno bice, duhovno i uzviseno koje kroz ljubav moze dotaci zvezde. I, to je sve zbog toga sto je Bog podario coveku slobodu po svojoj slici koju covek moze koristiti i na dobro i na lose.

I, sad, problem u prici oko greske Adama i Eve je u toj slobodi da izaberu da budu u zajednici sa Bogom ili da pocnu neki drugi nacin zivljenja. Zbog toga sto su bili kruna svega stvorenog i zbog toga sto je sve stvoreno radi coveka, u tom coveku se i prelamala sudbina, ne samo njega , nego i citavog sveta i zivih bica. I, kako sve njega prati u dobru, tako ga i prati u losem.

Ali, na kraju krajeva, sve ce na kraju opet doci u dobro stanje na kraju vekova.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Tumaralo. рече

Što se tiče dužine života, Stari Zavet nam tačno govori koliko je ko živeo od partrijarha od Adama pa nadalje. Od 900 i nešto pa sve manje i manje da bi došli na manje od 100.

 

Занимљиво је како заљубљеници у лаж тј. тзв. еволуцију налазе "логичка решења" за ову дуговечност Патријараха :)). Те је наводно то збир година потомака, те је година била краћа :smeh1: итд. Види се да им је Ђура духовни татко, какав татко таква и "логика" :))...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, Bokisd рече

Ali, taj sto je pritisnuo dugme, pre nego sto je sve otislo u losem pravcu, dobio je priliku da odlozi realizaciju do koje dovodi pritiskanje crvenog dugmeta ( cak je i tu naknadnu mogucnost odbio) i samim time Bog ne moze da bude kriv za njegov izbor.

Taj sto je pritisnuo dugme je odgovoran za to... arhitekta je odgovoran za to sto je zgrada dizajnirana da se srusi kad neko pritisne dugme.

 

Цитат

I, povrh svega i svih losih stvari,  danasnji svet je opet jedno dobro mesto za zivljenje, covek je jedno kreativno i predivno bice, duhovno i uzviseno koje kroz ljubav moze dotaci zvezde.

Repliciras pogresnom coveku. Krstos iznosi tezu da bi tvorac danasnjeg sveta bio sadista. Smaraj malo njega a ne mene koji samo reagujem na njegovuv tezu.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Avocado рече

ali u svakom od njih ne stoji Kratosova konstatacija o Bogu sadisti, u svakom od njih je Bog dobar iako dopušta da smrt i patnja postoje... nije sadista ni uz smrt i patnju na ovom svetu...

Stoji,ako je evolucija tačna jer onda on kroz masovna ubijanja(prirodno selektiranje mutiranih) stvarao,pobio je gomilu bića da bi došao da svoje ikone u vidu čoveka.Ako su mehanizmi sadistički onda oslikavaju karakter njihovog kreatora.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Heraklit рече

Stoji,ako je evolucija tačna jer onda on kroz masovna ubijanja(prirodno selektiranje mutiranih) stvarao,pobio je gomilu bića da bi došao da svoje ikone u vidu čoveka.Ako su mehanizmi sadistički onda oslikavaju karakter njihovog kreatora.

Ne stoji ovo boldirano... jer to da li je gomilu bića pobio nema nikakve veze sa tim da li je TE tačna... sasvim nesporno je (po vašem verovanju) stvorio univerzum u kojem je gomila bića umrla, a i dalje umire... često uz veliku patnju... to je činjenica... datost... to kakav je današnji svet se ne menja s obzirom na to da li je TE tačna ili ne.

Ne zavise činjenice od tačnosti hipoteza, već tačnost hipoteza zavisi od činjenica...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Avocado рече

Ne stoji ovo boldirano... jer to da li je gomilu bića pobio nema nikakve veze sa tim da li je TE tačna... sasvim nesporno je (po vašem verovanju) stvorio univerzum u kojem je gomila bića umrla, a i dalje umire... često uz veliku patnju... to je činjenica... datost... te se ne menja s obzirom na to da li je TE tačna ili ne.

Ne zavise činjenice od tačnosti hipoteza, već tačnost hipoteza zavisi od činjenica...

To je sadašnje stanje a u početku ne bejaše tako po knjizi Postanja.Nema ni patnje,ni ubijanja,ni smrti.Smrt je uljez koji u svet ulazi grehom a u TE smrt je oruđe kreacije ili ako uzmemo da je Bog ,,vodio,, evoluciju ili uspostavio mehanizme pa pustio,potpuno je svejedno,Božije oruđe i posle taj isti Bog dolazi da nas spašava od onoga bez čega nije ni mogao da nas stvori.Ja pričam sa aspekta verujućeg čoveka da je to to otalno nespojivo,tebe kao ateistu kapiram.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Heraklit рече

To je sadašnje stanje a u početku ne bejaše tako po knjizi Postanja.Nema ni patnje,ni ubijanja,ni smrti.Smrt je uljez koji u svet ulazi grehom a u TE smrt je oruđe kreacije ili ako uzmemo da je Bog ,,vodio,, evoluciju ili uspostavio mehanizme pa pustio,potpuno je svejedno,Božije oruđe i posle taj isti Bog dolazi da nas spašava od onoga bez čega nije ni mogao da nas stvori.Ja pričam sa aspekta verujućeg čoveka da je to to otalno nespojivo,tebe kao ateistu kapiram.

Кратос, лупаш као и обично. Бог је хтео ОВАЈ свет, како ти то и Василије Велики говори, али у твоју главуџу не улази. Твој Сотона би онда био паметнији од Бога јер је успео да му поквари све планове. Тада не можеш да одговориш да је Бог добар, јер је могао да створи свет у коме не би било смрти, него неке санкције. Као што лопова који украде 10.000 еу не убијамо, него га ставимо у затвор, не би ли се дозвао памети. Дакле, ми говоримо о различитим боговима. Твој је неки садиста. Ја никад не бих узео да убијем своје дете ако нешто погреши. Користио сам каиш, али нисам убио дете. Лепо ти је дочарао Авбокадо како ти замишљаш Бога, а тај Бог није Бог Писама и онај у кога ја верујем.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да, добро је и то што не негираш да си Кратос, јер би поред лажног профила, себи накачио и грех лажи. А знамо ко је отац лажи...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 25 минута, Heraklit рече

To je sadašnje stanje a u početku ne bejaše tako po knjizi Postanja.Nema ni patnje,ni ubijanja,ni smrti.Smrt je uljez koji u svet ulazi grehom a u TE smrt je oruđe kreacije ili ako uzmemo da je Bog ,,vodio,, evoluciju ili uspostavio mehanizme pa pustio,potpuno je svejedno,Božije oruđe i posle taj isti Bog dolazi da nas spašava od onoga bez čega nije ni mogao da nas stvori.Ja pričam sa aspekta verujućeg čoveka da je to to otalno nespojivo,tebe kao ateistu kapiram.

Ako je tacno to sto kazes, Bog je opet sadista jer je uspostavio mehanizam da covekovim padom za koga je znao da ce da se desi udje smrt i patnja. Dakle ja i hiljade neduznih stvorenja treba da ispastamo zato sto je tamo neki Adam zajebo stvar. Ako vec hoces da se bavis takvim razmisljanjima onda odgovori zasto je Bog pun ljubavi dozvolio da u Jasenovcu na najzverskiji nacin bude ubijeno 700 000 ljudi? Zasto je Bog ljubavi dozvolio da srbi budu onako zlocinacki pobijeni u Podrinju kao je RTS prekjuce prikazao?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Heraklit рече

To je sadašnje stanje a u početku ne bejaše tako po knjizi Postanja.Nema ni patnje,ni ubijanja,ni smrti.Smrt je uljez koji u svet ulazi grehom a u TE smrt je oruđe kreacije ili ako uzmemo da je Bog ,,vodio,, evoluciju ili uspostavio mehanizme pa pustio,potpuno je svejedno,Božije oruđe i posle taj isti Bog dolazi da nas spašava od onoga bez čega nije ni mogao da nas stvori.Ja pričam sa aspekta verujućeg čoveka da je to to otalno nespojivo,tebe kao ateistu kapiram.

Хајде цитирај из Библије болдовано.

Као верујући читам да је Бог све добро створио и ИСПУНИО ЗЕМЉУ биљем и животињама. Да је насадио врт НА ИСТОКУ (ван њега није било ни биља ни животиња? Кит је био и у врту? Али, тамо се наводе само реке?!?). За биљке и животиње псалмопојац користи изразе да настају и нестају, у прах се враћају, и тако обнављају лице земље!

Дакле, и са тезом о селекцији међу живим светом пре човека (ван врта) нема говора о СМРТИ у теолошком смислу, јер је смрт промашај циља стварања. Први је промашио човек, па кроз њега улази смртност у Едемски врт где су и биљке и животиње које Господ тамо засади за човека (примети да Ева одговара змији да могу јести од сваке биљке У ВРТУ осим... - занимљив склоп реченице) биле у том другачијем, рајском окружењу, храњене нествореним енергијама па тиме и нетрулежне, саобразне Адаму и Еви...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 25 минута, Heraklit рече

To je sadašnje stanje a u početku ne bejaše tako po knjizi Postanja.Nema ni patnje,ni ubijanja,ni smrti.Smrt je uljez koji u svet ulazi grehom a u TE smrt je oruđe kreacije ili ako uzmemo da je Bog ,,vodio,, evoluciju ili uspostavio mehanizme pa pustio,potpuno je svejedno,Božije oruđe i posle taj isti Bog dolazi da nas spašava od onoga bez čega nije ni mogao da nas stvori.Ja pričam sa aspekta verujućeg čoveka da je to to otalno nespojivo,tebe kao ateistu kapiram.

Дођем на ову тему да одморим мисли од посла и налетим на неки твој пост у овом стилу, не могу да се отмем утиску да ће неко исто читајући помислити "Кратос, верујући човек на путу ка атеизму" :ani_biggrin: 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, grigorije22 рече

Ako vec hoces da se bavis takvim razmisljanjima onda odgovori zasto je Bog pun ljubavi dozvolio da u Jasenovcu na najzverskiji nacin bude ubijeno 700 000 ljudi? Zasto je Bog ljubavi dozvolio da srbi budu onako zlocinacki pobijeni u Podrinju kao je RTS prekjuce prikazao?

Гришо, то ти питај св. Ђорђа, Димитрија, Стратилате... Па ако ти они кажу да је њихов Бог садиста онда да се сложимо.

Перспектива ти је тако овоземљана...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Његова Светост Патријарх српски Иринеј примио је 14. децембра 2018. године у Патријаршији српској  у Београду директоре основних и средњих школа са територије Архиепископије београдско-карловачке. Свечани пријем је почео Молитвом Господњом коју су извели ученици београдске Музичке школе Мокрањац, а потом је поздравно слово произнео предстојатељ Српске Православне Цркве.
       
      Његова Светост је срдачном добродошлицом поздравио директоре основних и средњих школа, истакавши да је већ постао обичај да се крајем године сви сусретну и дискутују о ономе што просветни радници и Црква заједно чине како би образовање деце и верска настава били на висини и по садржајима како то и заслужују. -Ово је прилика да разговарамо о успесима и неуспесима, и да оно што је добро подржимо и оснажимо, а оно што није добро исправимо, да буде онако како треба, казао је, између осталог, Свјатјејши Патријарх.

      Присутнима се затим обратио протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, председник Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке, који је подсетио да се и ове године наставља лепа традиција да Његова Светост директорима београдских школа отвара врата свог дома да би са њима разговарао о заједничком раду на просвећивању младих. Проф. Сандо је истакао да верска настава бележи успехе, да се неки од проблема и слабости исправљају, јер Црква има капацитете да понуди све оно што је потребно за извођење верске наставе у српским школама. Поздраве у име Министарства просвете пренео је др Александар Пајић, посебни саветник надлежан за послове средњег образовања и образовања одраслих, који је истакао да је сарадња Министарства просвете и Цркве веома добра. Надахнуто слово је произнео директор гимназије Патријарх Павле г. Јасмин Николовски који је говорио о значају верске наставе и њеном утемељењу у духу младог човека који где год да пође носи оно што је темељ вере и отаџбине. У име свих директора београдских школа захвалила је директорка Основне школе Данило Киш гђа Данијела Чоловић.

      У овој години за самопрекоран рад Његова Светост је уручио захвалнице начелнику Војне гимназије пуковнику Мирославу Гвозденовићу и начелнику Средње стручне школе потпуковнику др Стевану Мушицком. Захвалнице су уручене и истакнутим директорима основних школа: гђи Александри Брајовић Зороњић (ОШ Драган Лукић), г. Добрици Синђелићу (ОШ Свети Сава) и гђи Данијели Чоловић. У музичком програму наступали су ученици музичких школа Коста Манојловић и Мокрањац, као и етно група Фенечки бисери који делају при манастиру Фенеку. На свечаности су похваљени и вероучитељи г. Милован Парезановић, гђа Сања Станишић и гђа Милица Ракић, која има изузетне резултате са децом која похађају наставу у школама при београдским болницама. На крају пријема Свјатјејши Патријарх је поделио пригодне поклоне сабранима и пожелео срећну и благословену сарадњу Цркве и школе.

      Пријему су присусtвовали директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић; гђа Весна Недељковић, помоћник министра за предшколско и основно образовање; протојереј-ставрофор Предраг Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског; протођакон Стеван Рапајић, секретар Црквеног суда; главни и одговорни уредник Светосавског звонца гђа Радмила Мишев. Да скуп протекне у најбољем реду побринули су се организатори: секретар Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке мр Сандра Дабић и чланови Одбора ђакон Бранислав Кеџић и проф. Јован Лазаревић.




       
      Извор: Српска Православна Црква
       
    • Од Ромејац,
      ТРАГОМ ФЕЉТОНА „НАДБИСКУП СТЕПИНАЦ И ХОЛОКАУСТ У НДХ”
      Потресно казивање сликара и скулптора Недељка Неђе Гоге, који је као петогодишњак преживео усташки логор за децу у Сиску

      Дечији логор у стаклани Сисак
      На предлог сисачког бискупа Владе Кошића, у Сиску ће за који дан, 30. новембра, бити одржан „научни” скуп ,,Збрињавање ратне сирочади у Сиску 1942–1943”. Организатори су Хрватски студиј Свеучилишта у Загребу и Хрватско католичко свеучилиште. Међу учесницима ће бити и др Влатка Вукелић, која је почетком овог месеца у „Гласу концила” изјавила да је тврдња о постојању концентрационог логора за децу у Сиску, у време НДХ, „апсолутна лаж”. Циљ предстојећег скупа је, према њеним речима, да се докажу напори локалног становништва и надбискупа Алојзија Степинца у помоћи деци која су страдала, те да се „покушају дефинирати судбине особа које су преживјеле ту хуманитарну калварију”.
      Када је у Сиску 9. маја ове године подигнут споменик надбискупу Алојзију Степинцу, поводом 120-годишњице његовог рођења, монсињор Јурај Батеља, челна особа акције за проглашење Степинца свецем, изјавио је да су усташки концентрациони логори за децу у Сиску и Јастребарском били прихватилишта, која су организовале „установе НДХ”.
      Логор у Сиску заиста је носио службени назив Прихватилиште за децу избеглица, а био је под покровитељством „женске лозе” усташког покрета, католичких часних сестара и политичке полиције – Усташке надзорне службе.
      Какво је то „прихватилиште” било и зашто је од 3. августа 1942. до јануара 1943. године прогутало животе око 2.000 српске деце, углавном с Козаре, узраста од колевке до петнаест година? На ово питање одговара Недељко Неђо Гога, преживело дете-логораш, сликар и скулптор, светски путник и инвалид прве категорије, човек готово нестварне биографије.

      Петнаестак година после проживљеног у логорима Јасеновац и Сисак, после тешких психичких и физичких криза, ипак се искобељао из света мрачних сећања на пакао у који је 1942. бачен као петогодишњак са старијим братом Васом. И данас је једва спреман да о доживљеном сведочи.
      – Техником самосавлађивања и контроле емоција овладао сам током годину дана боравка на Тибету, где сам као тешки инвалид, на штакама и с несносним боловима, стигао 1956. и тамо остао нешто дуже од годину дана, али и данас, кад видим нож, кад видим униформу, ма коју униформу, кад видим чизме с високим сарама, почињем да се тресем – каже наш саговорник.
      Нож – због клања недужне деце и слика које су му се урезале у сећање, униформу због усташких злочинаца који су крв с ножа лизали... А чизме, питамо Гогу, зашто му се смрачи када види чизме? Није спреман да одговори.
      Радије сведочи како је њега и брата му, из сисачког логора, у једној готово надреалној акцији, наизглед осуђеној на пропаст, извукла мајка Савка, партизанка, пушкомитраљезац с Козаре.

      Неђо Гога је добио захвалницу од Стивена Спилберга, којом му славни режисер захваљује на „непроцењивом
      доприносу” који је дао пристајући да сведочи о свом животу пред камерама, за Спилбергову
      чувену филмску архиву о Холокаусту и геноциду
      А до тада, шта се дешавало до тада?
      – Били смо окружени часним сестрама – каже Гога – оне су нам спремале и доносиле храну, оне су „бринуле” о нама. Болесни, с ранама по целом телу, изгладнели, у ритама, пуни вашки и смрдљиви, чекали смо да нам на земљу, у блато, искрену казан кључале водурине с мало кромпира. И увек исто – ми деца бисмо почела да се грабимо, да бар нешто од те „хране” окусимо, а онда би почели јауци. Наше ручице су већ раније биле изранављене и у пликовима, морали смо брзо да их извлачимо из те вреле текућине, чекајући као гладни вуци да се бар мало охлади.
      – Часне сестре су стајале око нас, сладиле се над том сликом из пакла, смејале се и подстрекавале нас да прионемо, да будемо брзи.
      – Срећом, уз мене је био старији брат, зрелији од мене. После првих таквих искустава упозорио ме је да треба да се стрпим, да сачекам. Упозоравао ме и на нешто још важније. Увек је пред нас децу у тим врелим помијама, избацивано и туцано стакло које су часне сестре справљале као „додатак оброку”. Јели смо и то стакло, унезверени од глади. Због халапљивости коју је било немогуће контролисати, већи комади стакла су расецали утробу многих. Такви су се у најтежим мукама убрзо растајали од живота – казује Неђо Гога.
      Мучно је оваква сведочења слушати, мучнину ствара и писање о њима, али данас, када снажни гласови поричу да је у Сиску постојао усташки логор за децу, да је то било „прихватилиште” за њихову добробит, елементарна је
      морална и професионална обавеза новинара да из саговорниковог сећања „ишчупа” бар још неку слику.
      Док се Гога опире, причамо о сликарству и уметности, о његовим путовањима диљем света, о смирености коју му је у живот уткало искуство стечено на Тибету.
      Нисте, ваљда, на неком од тих путовања, неким случајем, или у некој тучи, сломили нос, упитах саговорника.
      – Нисам – одговара смирено, чак уз осмех. – Усташа ми је у логору у Сиску нос одсекао. Брат и друга деца су ми одсечени комад носа прилепили, увили га у прљаве рите, да зауставе крварење и скрпе што се скрпити могло. На шта је мој нос личио кад нас је мајка ишчупала из логора тешко је и замислити. Онда је 1945, пред крај рата, протутњала и једна черкеска, белогардејска јединица, били су на страни нациста. Био је међу њима и један лекар. Када ме је видео, имао сам тада осам година, узео ме к себи, расекао ми поново нос и зашио га по медицинском протоколу. Добро је то урадио, од онда имам само мање сметње при дисању.

      Фрањо Вујдец, гробар у Сиску
      – Усташама ни мој исечени нос није био довољан да задовоље своје животињско сладострашће – наставља Гога. – Бајонетима су ми као петогодишњаку пробадали бутине и на левој и на десној нози, дубоки, велики ожиљци су и данас јасно видљиви. Због свега тога сам, када нас је мајка извукла из логора, заиста био „живи леш”. Није смела да ме подигне него ме је увила чврсто у неке крпетине, као бебу на рођењу, да јој се на распаднем у рукама – смирено каже Гога.
      Искористих тај моменат и упитах поново за чизме – зашто се узнемири када види чизме, за нож и униформу је појаснио.
      – Зато што су угланцане чизме усташа с високим сарама у мом сећању нешто најокрутније, оне су ми нанеле највећи бол. Онако малог, изнемоглог, гладног, изранављеног, бацио ме на земљу и онда ухватио за косу, поставио у седећи положај, раширених ногу. Једном чизмом ми је подупро леђа, а другом је згазио на моје мошнице. Онесвестио сам се од пакленог, неописивог бола. Тако су кастрирали нас, српску децу, да немамо порода. На моју срећу, тај усташа је у брзини само половично обавио свој злочиначки посао. Када сам стасао, после рата, изродио сам две ћерке, близнакиње – каже озареног лица Неђо Гога, који већ двадесет година живи и ствара у свом летњиковцу у Врњачкој Бањи, пошто је 1999. године избачен из свог новобеоградског атељеа.
       
      http://www.politika.rs/scc/clanak/416630/Svedocenje-iz-pakla
    • Од ризница богословља,
      У среду 21. новембра, када прослављамо Сабор Светог Архангела Михаила и свих небеских сила бестелесних, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион учинио је канонску посету Вајузи у архијерејском намесништву кладовском, поводом храмовне славе. Преосвећени Епископ Иларион началствовао је евхаристијским сабрањем народа Божијег уз саслуживање христољубивих клирика Епархије тимочке протојереја – ставрофора Нике Туфегџића, пензионисаног свештеника, протонамесника Душана Динића и јерођакона Илије (Јовановића).   Благољепију литургијског сабрања допринело је милозвучно појање ђакона при зајечарском саборном храму Рођења Пресвете Богородице  Вука Јовановића као и хора при кладовском саборном храму Светог Ђорђа.   У својој надахнутој Архипастирској омилији, Владика Иларион је поучио сабране о значају и улози Небеских Сила бестелесних за наш пут спасења и Њихову заштиту на том путу. О Њиховој присутности како на Светој Литургији тако и у нашем свакодневном животу. Иако су за нас невидљиви, њихово присуство се осећа као мајчинска љубав према свом детету, као љубав војника према својој отаџбини.   По свршетку заамвоне молитве преломљен је славски колач након чега је уследило пригодно послужење у порти храма, трудом надлежног пароха протонамесника Душана Динића, а љубављу и добротом благочестивог народа Вајуге, богослужбено сабрање је настављено трпезом хришћанске љубави. Ово је била прва званична Архипастирска посета Вајузи од како се Владика Иларион налази на трону Епископа тимочких.   Извор: Епархија тимочка
    • Од ризница богословља,
      У вези са питањем ”културе егоизма”, односно ”антропологије егоизма” или индивидуалистичког егоцентризма, стоји и један врло важан проблем са којим се суочава Црква данас, а то је проблем духовне осетљивости и неосетљивости међу самим хришћанима, удовима Тела Христовог.   Питање духовне осетљивости - ма како спрам осталих драматичних питања и проблема делује некако ”бенингно” или у најмању руку ”другостепено” - једно је од кључних духовних питања савремености, и то, посматрано из две различите, али узајамно међузависне перспективе. Најпре, из перспективе Цркве, то јест перспективе богословско-антрополошког и пастирско-духовничког искуства, учења и сведочења Цркве, а потом, истовремено, из перспективе савременога човека који још није упознао Цркву и налази се изван њене ризнице спасења, за кога је то питање, у самој животној свакодневици једно од основних, најважнијих и најсложенијих проблема од кога много страда и он и његово друштво.   Уствари, ове две перспективе, перспектива Цркве и перспектива света - ма колико теоријски и практички деловале различите, па чак у многим својим елементима и супротне - уско су међусобно повезане. и то на наглашено сотириолошки начин. Црква је позвана да својим искуством обновљеног и уцеловљеног начина живота, ”новога живота у Христу” (Римљ. 6, 11), дакле. не само својим ”учењем”, већ, пре свега, својим бићем у Христу, јер је она Тело Христово, као светотајински источник нове твари, обнавља, очишћује, просветљује и преображава човека и читав род људски, свет и историју, чак и онда - уствари управо онда - када се тај човек и тај свет противе Јеванђељу Христовом и Домостроју Христа Богочовека, јер је такво противљење показатељ најдубље духовне оболелости и кризе човека и света, којој је потребно литургијско-светотајинско лечење и благодатна педагогија Цркве. Заправо, ако се дубље загледамо у тајну историје спасења видимо да не постоји подела на оно што је ”црквено” као ”сакрално” и оно што је ”световно” као ”профано” и недостојно спасења: Црква обухвата све, јер је Тело Христово које свеобухватном Тајном Оваплоћења грли све што постоји - ништа није остало изузето из Оваплоћења и Домостроја спасења, тако да ништа не остаје ни изван домашаја Цркве као Тела Христа. Ништа, осим слободне воље створених бића, то јест човека створеног као боголико словесно биће, тачније осим злоупотребе слободе која то Оваплоћење Логоса и спасење Његово, Домострој Његов може да одбаци, и тиме да и себе, и своју заједницу са другим људима, и свој свет одвуче поново у ”секуларизам” - отуђеност од Бога и Богом назначеног циља његовог постојања, у сведеност на самог себе (у ”посветовњаченост”), а то је да се укључи у Тело Христово, да постане Црква, што и јесте суштина секуларизма као ”највеће јереси нашега времена”.[1] Та антрополошка свејерес хуманистичког секуларизма или секуларистичког хуманизма[2], по речима о. Александра Шмемана, чини саму суштину савремене западне антропоцентричне цивилизације.[3] ”Секуларизам је негација богослужења. Он није негација Божије егзистенције, а тиме и неке религије. Ако је секуларизам у богословском смислу јерес, он је првенствено јерес о човеку. Он је негација човека као биће које поштује Бога, који је homo adorans: човек за кога је богослужење суштински чин, који је и претпоставка његове човечности и осмишљења њега самог”.[4] Хуманистички секуларизам је негација човека као богослужбеног, литургијског, евхаристијског бића, а тиме и негација човековог света као потенцијалне свете тајне, као твари светотајниског општења Бога и човека.   Западни хуманитарни секуларизам је ”прогутао западно хришћанство”[5] и ”интегрисао” га у свој свеобухватни поглед на свет, при чему је та ”интеграција” значила управо радикалну секуларизацију западног хришћанства, која је била у тој мери радикална да се та цивилизација убрзо самодефинисала у историји као ”постхришћанска”. Та иста западна цивилизација, која је данас, почетком 21. века, постала глобална цивилизација, одневши (ако не трајну, онда макар привремену) историјску победу у ”сукобу цивилизација”,[6] кроз наметање, организовање и потпомагање процеса транзиције постокомунистичких друштава Источне Европе у западни културно-цивилизацијски модел и идентитет, такође, механизмима и методима агресивне секуларизације убрзано гута и историјски свет православног хришћанства. Утолико се и питање хуманистичког секуларизма са својим искључивим антропоцентризмом намеће Православној Цркви као горуће питање не само у погледу њеног односа ”према споља”, тј. према ”спољашњем” секуларном свету, већ и њено унутрашње питање, јер су њени чланови (и као личности и као заједница) и она сама (и као организам и као институција) изложени секуларизацији (која је у овом случају истозначна са ”позападњачењем”) без преседана у њеној досадашњој историји.   Већ смо говорили о томе да је ”антропологија егоизма” - антропологија отуђења од Бога Живога и Архетипа по коме смо створени, тј. од саме Божанске тајне човештва, антропологије чији смо корен видели још у Адамовом паду, онај прави извор ”погрешне” екологије, тј. затровања читаве твари трулежношћу и смртношћу, и погрешног човековог односа према твари. Ако је то тако, а богословско Предање Цркве управо у овом смислу говори о првородном греху човека као греху против свецеле творевине - и себе и свог света, онда је сасвим јасно да једино поновно откривање истините христолошке антропологије и еклисиолошке екологије, каква је сачувана у Живом Предању Православне Цркве, може да пружи истинити одговор на проблем о коме је овде реч: проблем духовне неосетљивости према ”свему другом”, тј. према твари Божјој, свету који га окружује.   Као што смо то већ истакли, проблематика духовне осетљивости и неосетљивости за Другог и према Другоме веома сложена у оба ова своја аспекта - и црквеном, и ”световном”. Било да је, са једне стране, већ члан Цркве Христове, словесни уд Тела Христовог или да је, са друге, на овај или онај начин изван Цркве - васионске Корабље Спасења, човек је у свакодневици савремене постхришћанске цивилизације изложен непрестаном, систематском и агресивном затупљивању духовних, моралних и емоционалних способности. Многи су нивои, методи и средства вршења овог духовног злочина над савременим човеком, али по својој ”ефикасности” и ”убојитости” предњаче медији који су како по својим квантитативним (24-часовно глобално и универзално ”покривање”, то јест дејствовање на живот свих људи свугде), тако и по својим квалитативним претензијама (обликовање и преобликовање човековог духовног, етичког и емоционалногм, као и религијског, традицијског, културолошког и политичког идентитета), тоталног, тачније тоталитарног карактера - они захтевају за себе целога човека и његов цели живот.   Радијски, телевизијски и интернет-програми - руководећи се искључиво критеријумима профита, односно идолопоклонства новцу (које је, по изричитим речима Св. ап. Павла, ”извор сваког зла”, - 1. Тим. 6, 10) - активно и агресивно пропагирају псевдо-културу похоте и похлепе, насиља и грубости, ружноће и прљавштине, моралног релативизма и ”допуштености свега”, одбацивања сваког традиционалног система вредности и погледа на свет, афирмишући зло као привлачније од добра и лаж као узбудљивију од истине, и разврат као ”нормалнији” од целомудрености, противприродни блуд истополних личности као ”природнији” од Богом дароване благословене брачне љубави мушкарца и жене, и грех као ”својственији” човеку од врлине, и нечастивост као ”модернију” од честитости, и мржњу као ”ефикаснију” од љубави, и разуздани хедонизам као ”здравији” од подвижничког уздржања и самоограничавања, и окрутни егоизам као ”човечнији” од саможртвености и милостивости...   Будући да је деловање тих медија, као што смо рекли, непрекидно (24-часовно) и универзално (у смислу медијске и мултимедијалне покривености читаве планете, на локалном, регионалном, континенталном и планетарном нивоу), обрасци размишљања, осећања, личног моралног и социјалног живљења и деловања који се намећу, по својим ефектима, испостављају као униформизујући и уједначавајући: они све своје ”конзумере”, потрошаче тих програма преобликују управо по тим униформизујућим духовним и моралним, психолошким и социолошким обрасцима, претварајући их у објекте свог психо-социјалног инжењеринга. Тако се формира једно друштво у коме је и сфера приватног и сфера јавног живота (премда се тежи тоталитарном укидању границе између приватног и јавног) дубински и снажно обликована од стране медија, односно од стране оних политичко-економских елита које су власници и уредници тих медија.   ”Слика света” и ”слика човека” која се активно усађује, ”имплантира” кроз психо-социјални инжењеринг медија јесте увек сасвим дефинисаног карактера: то није нека ”случајна” или ”неутрална” или пуко ”забавна” слика света и човека коју (стварни, не номинални) политичко-економски власници и уредници медија желе - у својој вољи за моћ, овладавање, поседовање и експлоатацију - да наметну гледаоцима, слушаоцима, корисницима медија. Како нам, уосталом, и сама етимологија њиховога имена казује, ”медији” су увек уствари - ”медијум”, ”посредници” и ”преносници” сасвим одређене визије света и човека, живота и историје, то јест идеологије и, у крајњем исходу, религије - макар то била религија ”конзумерства” - конзумеризам (која је, пак, саставни део свеобухватне религије хуманистичког секуларизма/секуларистичког хуманизма). Према томе, главна борба медија постхришћанске цивилизације јесте уствари духовног карактера: за ”умове” и ”душе” људске, за њихово преобликовање по ”постхришћанском моделу” и производњу морално-политички пожељног или ”политички коректног” профила личности, тачније - индивидуе, јединке, јер се истинита личност уобличава једино кроз животворно заједничарење са Богом - Архетипом човека и, у Богу, са другим боголиким личностима, што је, разуме се, могуће само у Цркви, у Телу Христовом Духом Светим.   У том смислу информативни и забавни, и научно-образовни програм којим медији преобликују свест и савест човека односно људи, јесте, у својој дубини један духовни рат за господарење над (историјском, политичком, моралном) ”свешћу” и ”подсвешћу” друштвене заједнице, над историјском стварношћу друштва, у свим њеним распонима (и прошлости и садашњости и будућности), а све са циљем и у функцији духовно-политичког управљања друштвом и његовог усмеравања у жељеном духовно-политичком смеру. Значи, да се овде, у идеологији постхришћанског секуларистичког хуманизма, на којој је заснована теорија ”цивилног друштва”, збива управо сједиња­вање ”псевдорелигијског” и ”политичког” у једном тотално-тоталитарном захтеву за универзално обухватање, регулисање и униформизацију свих аспеката човештва - духовних, политичких, економских, приватних, друштвених... Православна Црква у свом суочавању са проблемима савременог друштва, а нарочито у погледу деловања медија на живот друштва мора да буде изоштрено свесна ове духовне димензије саме природе медија, метода и циљева њиховог деловања, а не само да се, на пример, некритички ”радује” томе што је, после полувековне скрајности на маргине друштвенога живота (у комунизму-социјализму), сада ”поново присутна у медијима” и, путем медија, у јавном животу. Ова критичка свест, заснована на предањском ”разликовању духова”, мора да буде праћено и одговарајућом опрезношћу у комуникацији са медијима, поготово с обзиром на могућност медијских манипулација, искривљавања и злоупотреба сваке чињенице и информације, као и комуникације са самим  медијима. Бити ”медијски присутан”, није нешто што је по себи неупитно добро, то може да значи и бити изложен експлицитној или имплицитној манипулацији од стране медија.   У сваком случају, ако се зна да управо та и таква постхришћанска секуларно-хуманистичка ”популарна култура”, такозвана ”култура по мери човека” (која, по својој духовној суштини, уствари није ништа друго до човекоборна и човекомрзачка псевдо-култура, или још тачније, анти-култура, ”култура егоизма” и као таква ”култура духовне смрти”), намеће духовне, моралне и емоционалне, али и социјалне образце понашања, онда нимало није чудно да су егоизам и хедонизам, насиље и неморал, окорелост срца и равнодушност, све врсте психо-социјалних патологија, па чак и отворених изопачености (које Библија и Свето Предање Цркве непролазно жигошу као такве у очима Божијим и људским, без допуштања могућности икакве ”еволуције” у тим богооткривеним оценама, односно релативизујуће ”рееволуције” или ”реинтерпретације” у другачијем историјском и цивилизацијском контексту, јер Откривење Божије је једно и исто, и јуче и данас и сутра - Јевр. 13, 8) постали свугде присутни у животу савременог човека и друштва, задобијаћи - услед непрестаног дејствовања у душама и умовима људи - статус не само ”прихватљивости” и ”неморалности”, већ и обавезујуће психо-социјалне ”норме” мишљења и делања, понашања и живота уопште узевши.   Али, нису медији једини извор и механизам промене идентитета односно, у контексту нашег разматрања и са православног становишта гледано, духовнога преобликовања или, конкретно говорећи, кварења човека и друштва. Овом проблему се може приступити и из другачије, педагошке перспективе, која је, такође, важна и, уствари, незаобилазна у црквеном приступу проблемима савременог живота, у овом случају проблему духовне неосетљивости, духовне огрубелости, духовне отупелости, духовне унилости и равнодушности према себи и своме назначењу, према Другоме и другима, према животу друштва и света у целини.   Савремени човек још као дете - у оном најосетљивијем периоду када органски, ”свим чулима” учи и усваја основне етичке принципе, када се формира као морална личност, пре свега, преко гледања и слушања примера моралног (односно неморалног) понашања у свом најближем окружењу (породици, обданишту, школи), када се у њему формирају прагови емоциона­лне ”издржљивости” али и осетљивости - бива непрестано, а првенствено преко телевизије и Интернета (који су ушли у сваки дом, чак и у сваку просторију тог дома, нажалост и у дечије собе), бомбардован сценама насиља и грубости (свађа, туча, мучења, силовања, рањавања, проливања крви, убистава...) које га, постепено али сигурно, временом чине душевно неосетљивим  за насиље у свакидашњем животу. Деца одрастају у савременом свету, навикавајући се од најмлађег узраста (преко агресивних ”цртаних филмова” и, потом, нешто касније преко неприличних ”дечијих” и опсцених ”тинејџерских филмова”, или ”породичних програма”) на сваку врсту психичког и физичког насиља. Та навикнутост на свеприсутно насиље обликује њихову психу на двострук начин: с једне стране развија се равнодушност према свим облицима пројаве насиља у свакодневици (која иде дотле да се, гледајући насилне сцене, у филмовима или, пак, ”живим преносима” несрећа или трагедија, деца ”смеју” јер им је то јако ”забавно”), док се, са друге, подсвесном нивоу обликује једна агресивна психа коју насиље привлачи, која насиље сматра ”нормалним” и легитимним средством у дефинисању свог односа са другима, у животу уопште, од породице до школске клупе, и шире.   Нема потребе да овде таксативно наводимо све оне многобројне конкретне трагичне примере деце или младих који су, подстакнути филмским и телевизијским насиљем или насиљем из видео-игрица или из Интернета, починили разне врсте насилних чинова па чак и злочина над својим ближњима (члановима породице, друговима из школе...). Чак и када се не изражава на овако екстреман и трагичан начин ”култура насиља”, која је природни плод оне ”културе егоизма” о чијим смо антрополошким коренима већ говорили, исмејава и ниподаштава сваку емоционалну осетљивост, проглашавајући је ”слабићком” и непожељном савременог човека, слабошћу која га чини неспособним за вучији живот у немилосрдној утакмици на ”слободном тржишту” савремености, у којој опстају само најегоистичнији и најокрутнији у одбрани сопственога егоизма и његових апетита. Непотребно је рећи да овакво одбацивање основних и формативних хришћанских врлина као што су кротост, смирење, опраштање, трпељивост, милостивост, благост - осим што представља директно кршење заповести самога Богочовека Христа, упућене људима свих епоха, ”Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем” - Мт. 11, 29 - духовно затупљује и осиромашује човека, јер га чини затвореним, глувим и слепим, непријемчивим за саосећање са Другим. Ова лична неосетљивост за Другог - која није одлика наводне ”снаге” карактера већ напротив духовне слабости, тачније духовне оболелости и немоћи личности! - преноси се, сасвим природно, кроз комуникацију и интеракацију личности на читав друштвени живот. Тиме се духовна болест и немоћ личности преноси на читаво друштво које, такође, оболева и онда говоримо о духовно болесном друштву, ”друштву у кризи”.   Архипастири и пастири Цркве и Христове, на основу свог пастирског и духовничког, али и свакодневног искуства, знају у којој мери су људске душе и читаво друштво оболели од ове тешке духовне болести - духовне неосетљивости за Другога. Много је људи данас, и у граду и на селу (јер у цивилизацији ”глобалнога села” и ”интернетске заједнице света” нема више класичне поделе на ”урбано” и ”рурално”) који су емоционално потпуно неосетљиви на страдање и патњу других, који потпуно равнодушно пролазе поред сцена насиља, неправде, сиромаштва, људске беде и јада сваке врсте. Да ли су такви, духовно неосетљиви и равнодушни људи, заиста ”јаки”, они који ”грабе кроз живот крупним корацима”, ”који постављају стандарде” или су, пак, они слаби, огреховљени, робови сопственог егоизма, тешко духовно болесни и тиме, заправо, потпуно немоћни у историји? Када у овакву лажну-етику ”антропологије егоизма” укључимо и друштвену перспективу, видимо да се развија и ”социјална неосетљивост”, не само као пожељна, већ и као нормативна особина у постхришћанском секуларно-хуманистичком друштву чији се друштвени живот, у складу са обавезујућом неолибералном метафизиком ”слободног тржишта”, схвата, пре свега као ”слободно тржиште”, тачније као борилиште, арена, колосеум бескрајног такмичења (”идеја”, ”пројеката”, амбиција, каријеризама, воље за моћ...) које све више поприма форму гладијаторства. ”Такмичарски дух”, ”проактивна конкурентност”, ”позитивна компетитивност”, ”креативно надметање” су, сагледани из перспективе хришћанске антропологије и етике обожења, по својој духовној суштини, мање-више, лажне и лажљиве синтагме које својом ”политички коректном” звучношћу (сагласном са идеолошким принципима неолиберализма) треба да прикрију духовну неосетљивост за Другог, нељубав према ближњем, вољу за моћ индивидуалистичког егоизма који не зна за самилост према Другом, који је слеп за Другог као Ближњег.   Нажалост, мора се рећи и то, да смо, у наше време, сведоци да се овај дух неосетљивости често, и све чешће, јавља, и унутар Цркве, на свим нивоима црквеног живота, од парохијског до епархијског, Духовна осетљивост за Другог - она врлина која се кроз сву историју хришћанског подвижништва сматрала не само пожељном, него и обавезном, то јест самим предусловом спасења - данас се, међу многим Хришћанима, како у клиру тако и у лаикату, који су духовно потпали под утицаје ”овога света”, поима као ”хендикеп”, као ”духовна слабост”, као ”сентименатлност” или ”психологизовање, једном речју као недостатак што оне црквене посленике који се налазе, свако по мери свог благодатног дара и призвања, на одговорним службама у Цркви чини неспособним за обављање тих служби за које, наводно, треба ”бити снажан” па и ”неосетљив” када треба да се доносе одређене ”тешке одлуке” које се, то никада не треба испустити из вида и никада се не сме престати наглашавати, увек тичу не - неких ”апстрактних догађаја” или ”пројеката” или ”виших циљева”, већ конкретних боголиких личности и њихове земаљске и вечне судбине, оних људи Божијих за које је и ради којих је Христос Богочовек био разапет на Крсту, умро, био положен у гроб, сишао у ад и васкрсао у трећи дан!   Проблем о коме говоримо је озбиљан проблем црквеног живота, јер показује да се дух ”овога света” увукао у Цркву и дејствује у црквеним људима, у Хришћанима, мењајући њихов систем и јерархију духовних и моралних вредности, њихове критеријуме, њихов начин размишљања. Наравно, тај проблем није нов у животу Цркве, јер је Црква у свакој епохи своје историје свагда била изложена ударима ”посветовњачења”. Говорећи о многобројним проблемима са којима се Црква, на свом историјском путовању ка Царству, суочава не само због непрестаног суочења ”спољашњим” светом и трпљења његових посветовњачујућих утицаја, већ због дејствовања духа тог света изнутра у њој самој. Чувени литургичар Николај Афанасјев у ”Цркви Духа Светога”, у духу истинске хришћанске самокритичности и одговорности, пре нешто више од пола века (шездесетих година 20. века), пише и поставља забрињујући дијагнозу: ”Да, криви смо”. Историја зна за раздобља у којима степен неустројености црквеног живота није био мањи него данас. Било је увек борби, разједињености, узајамних оптужби, клевета, насиља, па ипак има разлике између онога што је било некада и онога што постоји данас. Али, у позадини некадашње неустројености била су догматска размимоилажења, док у наше доба на видело избијају искључиво људске страсти у свом крајње огољеном виду, које чак ни овлаш нису више прикривене догматским расправама. Наш црквени живот запао је у ћорсокак... Црква се третира као организација потчињена људским законима, она се ангажује на служењу задацима људског друштва. У њој самој доминира људска воља, као што људска воља изван њених оквира настоји да Цркву Божију претвори у средство за остваривање властитих циљева. Сви су изгледи да ни сами верници никада нису толико излагали порузи Невесту Христову”.[7] Речи тешке, али истините и изговорене са великим духовним болом и забринутошћу, речи које су заправо позив самим Хришћанима, и верницима и клирицима, да борбу против посветовњачења црквеног живота започну одмах и то у своме срцу против тих ”људских страсти у њиховом огољеном виду”, а пре свега против страсти егоизма и себичности, самовоље и неосетљивости за оног Другог који, уствари, јесте сами Христос, да се у своме срцу врате љубави према Христу и љубави према ближњем, оној љубави без које је хришћански живот апсолутно немогућ.   Проблем духовне неосетљивости за Другог, о коме говоримо у склопу проблематике ”антропологије егоизма”, а који представља само један од оних комплексних проблема о којима је говорио о. Николај Афанасјев, нарочито се болно осећа у Цркви поготово због тога што је опште позната чињеница да црквено богословље у сами центар свога интересовања и ангажмана ставља боголикога човека, личност створену ”по образу и подобију Божијем”, по Архетипу Христу Богочовеку. Црква и свеколико њено богопознањско искуство, преточено у њено живо богословље, у средиште свега ставља боголику личност човекову, боголикост као основно достојанство човека, као Богом даровану могућност човековог остварења образа подобија, саображавања и уподобљавања Христу Архетипу нашега спасења и обожења.   Ако је човекова боголика личност нешто најсветије и највредније у читавој творевини Божијој, оно ради чега се Логос оваплотио, био разапет и васкрсао, онда ниједан човек на овој земљи, а поготово не хришћанин, а још мање члан црквенога клира, не сме бити духовно неосетљив за Другог као боголику личност, уколико желимо да, на аутентичан начин, сведочимо истину Домостроја и Јеванђеља Христовог. Све што се збило и што ће се збити - ”Крст, Гроб, тридневно Васкрсење, Узлазак на Небеса, Седење са десне стране и Други и славни долазак” Христов збило се, како кажемо у Божанској Литургији у Светом Узношењу, ”ради нас”, а то значи - ”ради човека”, ради свакога човека, јер је сваки човек, у очима Божијим вредан тога, вредан свега. И такво Божанско поштовање Другога, свакога човека треба да задобијамо као Хришћани у своме срцу. Преп. Јустин Ћелијски је, понављајући искуство Светих Отаца Цркве о највишој вредности човека у свеколикој твари, свагда говорио: ”Изнад свега Бог, а пре свега - човек!” Према томе, управо духовна осетљивост за Другога, за тајну његове боголике личности, као и Божанско поштовање слободе и различитости Другога, као и особености његових благодатних дарова у Цркви, има своје библијско и светоотачко утемељење, а не духовна неосетљивост за Другог и према другима, која се издаје за наводну ”снагу карактера”, ”одлучност воље” или неопходно ”лидерско својство”, неопходно за сваког лидера у свим областима друштвеног живота, па онда и у црквеном животу.   Бог је, у Старом Завету, приказан управо као ”осетљив” за човека и његове невоље и потребе. Бога ”боли” када га старозаветни Израиљ (=Працрква) заборавља и одступа од Њега, а ”радује се” када Му се Изабрани народ враћа се покајањем и сузама. Бог ”показује осећања”, што ни у ком случају не треба схватити антропоморфно, али не треба умањити ни тај ”људски” аспект и значај речи богонадахнутих Писаца Свештених Књига Старога Завета. Тако, на пример, Бог, Светац Израиљев, непосредно говори Израиљу ”од како си ми постао драг, прославио си се и Ја те љубих” (Иса. 43, 3), а управо те љубави ради, Господ се разгневљује на Израиљ, мада обећава ”да се неће гневити до века” (Јерем. 3, 12). Господ, дакле, кроз сву историју спасења не показују неосетљивост, него управо Божанску осетљивост за страдања људског рода (како нас често, у својим богонадахнутим омилијама опомиње и теши, Св. Јован Златоуст). Како другачије схватити чувене речи Љубљеног ученика Христово, Св. ап. Јована Богослова да ”Бог толико заволе свет да је и Сина Свога Јединороднога дао за спасење света” (Јн. 3, 16) него управо као врхунац Божанског саосећања са људским родом, саосећања које је ишло толико далеко да се Сам оваплоћени Бог, Христос Богочовек пење на Крст да умре ”за живот света”?   Свети Оци су, нарочито, наглашавали неопходност духовног саосећања (симпатије) и осетљивости у духовном животу Хришћанина. Често се може чути да су Оци Цркви учили о подвижничкој ”апатији” (”бестрадалности”, то јест ”бестрасности”) и да управо та чињеница говори о томе да је свака духовна осетљивост уствари ”сентиментализам” и ”психологизирање”. Наравно, ту се ради о суштинском неразумевању ове отачке мисли, јер подвижнички Оци говорећи о стицању ”бестрасности” говоре о ослобођењу ума и срца, душа и тела од страсти и робовању страстима, чиме човек стиче подвижничку неосетљивост, тј. ”имуност” на страсти и грешне жеље. Дакле, ту се говори о ослобођењу од страсти, а не о неосетљивости према другим људима.   Узело би много времена и простора да наведемо само неке од безбројних светоотачких мисли о потреби да у нашим ближњима видимо самога Христа и да се саосећамо са њима као са Христом страдалним, али биће довољно да наведемо вечноважећу и непролазну поуку самога Богочовека Христа:   ”А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве.   Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.   Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.   Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме.   Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.   И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни” (Мт. 25, 31-46).   Св. Јован Златоуст, кога је црквена историја због његовог неуморног пастирско-социјалног ангажмана препознала као ”пророка милосрђа[8] и ”социјалног Јеванђеља”, није престајао да опомиње своје савременике на ову основу христолошку истину човека - да у сваком човеку треба видети Христа, Архетипа човека, да свакога човека треба поштовати и волети Божанским поштовањем и љубављу, да је немогуће проповедати Христа и Његово Јеванђеље, а не бити духовно осетљив за Другога и самилостив према својим ближњима у њиховим невољама и потребама.   Св. Златоуст, говорећи о тој сведочанској саможртвености Цркве и Хришћана ”за живот других”, не престаје да опомиње, упозорава, саветује, убеђује, умољава, заповеда:   ”Онога који не чини милостињу чека неизбежна погибија. Када у пословима овог света нико не живи ради самог себе, него се сваки, и уметник, и војник, и земљорадник, и трговац предаје послу ради друштвене користи и добити[9] - колико више ово мора бити испуњено у духовним делима! Управо се у томе састоји (истински) живот.   Напротив, ко живи искључиво за самога себе, а ни о коме другом не води бригу, тај је сувишан, тај није човек него изрод рода људског. ”А шта ће бити”, кажеш, ”ако своје оставим, а о туђем водим бригу о другима у истим мах, а не водим бригу о себи. Онај који води бригу о благостању других, никога неће ожалостити, са свима ће састрадавати, свима ће помагати онолико колико може, ни од ког ништа неће одузимати, неће присвајати себи туђе, ни красти, ни лажно сведочити, уздржаваће се сваког порока, чуваће сваку врлину, молиће се за непријатеље, добро ће чинити онима који му раде о глави, ни са ким се неће свађати, ни о коме неће злу реч изговорити макар сам слушао небројена хуљења, него ће рећи заједно са Апостолом: Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим? (2. Кор. 11, 29). Ако, пак, будеш само тражио своје, онда се уопште нећеш бринути о туђем. Убедивши се, тако, да нам нема спасења ако не будемо водили бригу о општој користи, и гледајући онога слугу који је закопао свој талант, изаберимо онај бољи пут да бисмо добили вечни живот, којег сви да будемо удостојени по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, Коме слава у векове векова.”[10]   Св. Јован Златоуст закључује ову своју беседу упозоравајућим речима: ”Нема нам спасења ако не будемо водили рачуна о општој користи”. Нема нам спасења ако будемо водили рачуна само о себи, тј. ако се не ослободимо фундаменталне страсти егоизма, индивидуалистичког егоцентризма, себичности. Нема нам спасења ако, у своме дубински укорењеном егоизму, будемо духовно неосетљиви за Другог, духовно равнодушни према Другоме, према његовим невољама, страдањима, сиромаштву, потребама и вапајима за помоћ. Нема нам спасења без активне, делатне самилости према Другоме, без активне помоћи Другоме (и духовне - молитвама, поуком, утехом, укрепљењем, али и телесне - храном, одећом, смештајем, новцем...), јер таква делатна самилост јесте пројава саме суштине Христове љубави, оне љубави на коју је позван сваки Хришћанин. Св. Јован Златоуст, дакле, иде тако далеко да тврди да за онога Хришћанина који у свакодневном животу не показује такву делатну Христову љубав према свакоме човеку - нема спасења, тј. да је уподобљење Христу по таквој љубави и по таквој духовној осетљивости за Другога - сами предуслов спасења човековог.   Свети Оци, такође, наглашавају да је духовна умртвљеност осећања, то јест немогућност да се човек активно саосећа са ближњима у њиховим невољама и потребама један од првих знакова смрти душе, тј. запалости душе у духовну смрт која се састоји у отуђењу душе од Бога и Божије љубави према свима и свему. О томе је, у новије време, говорио и писао Преп. Симеон Дајбабски (в. његову прелепу духовну песму ”Болесна душа и здрави разум”).   Наравно, ове отачке савете не раба схватити као заговарање било какве врсте хришћанског ”сентиментализма”. Хришћанин није неко ко би, према светоотачкој мисли, требало да дозволи да духовно непреображене емоције управљају њиме, него би требало да умносрдачним подвижничким напором, живећи у Цркви, кроз Свет Тајне и Свете Врлине Цркве, у склад доводи свој ум и разум, вољу и осећања, тело и душу, и целосно своје битовање.   ”Сентиментализам”, макар он био и хришћански по своме предзнаку, није способан да ово чини, да доприноси регенерацији и интеграцији човекове личности: он даје предност пуким осећањима, сводећи целосно људско постојање на осећања и човекову обузетост или поробљеност осећањима. Хришћански подвижнички приступ је потпуно другачији, јер је онтолошког карактера, јер извире из наше онтолошке упућености на друге људе, из благодатног заједничарења са другим људима у Христу, из наше боголикости ”по образу и подобију Божијем”. Јер, како апофтегматски сажето кажу подвижнички Оци Цркве, ”видео си брата свог, видео си Христа”, које значи да Христа треба видети у сваком човеку, а не само у оним изабраним људима које ми или други људи изаберемо, по својој вољи или наклоности, да им указујемо поштовање као ”угледним”, ”поштовања достојним”, ”духовним” или ”светим”.   Истински пастир и духовник Цркве никада не сме сметнути са ума ове речи. То је онај пастирско-духовнички дар о коме је Старац Софроније из Есекса писао о. Борису Старку: ”У мојим годинама ја још настављам не само да служим Литургију, већ и да примам доста људи, да проживљавам са њима њихове патње, њихове проблеме: да делим са њима искуства другог, људским језиком говорећи, живота. Осећање дубоке одговорности у сваком случају, према свакоме човеку, посебно према деци и младима, захтева напрегнутост пажње, саосећања и стрпљења”.   Истински пастир, али и министар, и службеник, и научник, и инжењер, и уметник, и земљорадник позван је да осећа и да се саосећа, уколико одиста жели да уцркови и охристови своју службу. Зато је пред нама, у сваком тренутку, велики али и сваке муке достојан циљ - да овај свет духовне неосетљивости, безосећајности, равнодушности и окамењености преображавамо христоликим саосећањем и милостивошћу према свима и свему, како бисмо свакога и све привели његовом богоназначењу - Царству Божијем.   --------------------------------------------------- [1] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 13, 19, 23.   [2] Архимандрит Јустин Поповић, Светосавље као философија живота, Свечаник, Диселдорф 1957, стр. ???   [3] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 19, 23.   [4] Прот. Александар Шмеман, Богослужење посветовњаченом веку, ЗА ЖИВОТ СВЕТА - СВЕТОТАЈИНСКА ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА, Православље, Београд 1979, стр. 105.   [5] Прот. Александар Шмеман, Суштинско питање, ПРАВОСЛАВЉЕ НА ЗАПАДУ - ЦРКВА, СВЕТ, МИСИЈА, Светигора, Цетиње 1997. стр. 65.   [6] Семјел Хантингтон, Мултиполарни, мултицивилизацијски свет, СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, ЦИД - Романов, Подгорица - Бања Лука, 2000. стр. 50.   [7] О. Николај Афанасјев, ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА, Преподобни Рафаило Банатски, Вршац 2003, стр. 30-31.   [8] В. Прот. Георгије Флоровски, Свети Јован Златоусти - пророк милосрђа, Теолошки погледи, 1.2/1982.   [9] Подвлачења су наша (прим. аут.)   [10] Св. Јован Златоусти, Беседа 77. На Јеванђеље по Матеју, СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ НА ДАНЕ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ, Задужбина Св. Манастира Хиландара, Београд 2006, стр. 125.   Извор: Српска Православна Црква
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×