Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

о.Горан

Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

Recommended Posts

Изнећу још неколико одломака из ових књига чисто ради увида у стил истих:

 

Трендови размишљања

 

Најпре, је то било апсурдно;

затим је било могуће;

а на крају, то смо знали сво време.

 

 

pangaea3.jpg

Један од начина на који људи покушавају да улепшају свој живот је промена стила одевања. Сећам се кад су биле модерне само уске кравате. Касније, модерне кравате морале су бити врло широке; затим су постале прихватљиве разне ширине. Већина је научила да чува своје старе кравате, да би била спремна за следећи модни хир. Идеје такође могу следити исти образац. Одређени погледи на начин исхране, прописан изглед или уметност модерни су у једном времену, а онда их замењују други. Филозофски концепти следе исти образац. У разним временима и на разним местима преовладавали су различити погледи. Да набројимо само неке: натурализам (негирање натприродног), теизам (веровање у Бога), агностицизам (схватање да је стварност немогуће спознати, и да је једини одговор на основна питања: “не знам”). Можемо додати и концепте апсолутизма, анимизма, детерминизма, дијалектичког материјализма, емпиризма, пантеизма, плурализма, рационализма, итд. свака “школа мишљења” има, или је имала, присталице који су веровали у истинитост њених идеја. Треба да имамо на уму овај образац групног одобравања када одређујемо тежину доказа у прилог разних теорија. доминантне идеје се мењају, али оне не мењају истину. Три примера ће илустровати импликације модних праваца у размишљању. Треба такође да напоменемо да мењање људских идеја то ком времена није изговор за напуштање нашег трагања за истином. Истина је ту да буде нађена, што је предмет о којем ћемо расправљати на крају овог поглавља.

 

Кретање континената

 

Сећам се коментара мог професора физичке геологије о “уклапајућој” подударности источне и западне обале атлантског океана. Он је споменуо да је почетком овог века један човек по имену Вегенер претпоставио да су некад давно Северна и Јужна америка биле уз Европу и Африку, и да тада између њих није било атлантског океана. Континенти су се потом раздвојили. Мада је та идеја била занимљива, мој професор је прокоментарисао да на њу више нико не обраћа пажњу. Тада није схватао да ће у року од 16 година геолошка заједница направити заокрет, од потпуног одбацивања до потпуног прихватања Вегенерове идеје. Та “нова” идеја постала је јак, сједињујући и ревитализујући фактор у геологији, подстичући нове теорије формирања континената, планинских венаца и океанског дна. Научници и наставници морали су поново да пишу геолошке уџбенике. Доживети овако велику промену мишљења било је и узбудљиво и отрежњујуће. Узбудљиво, јер је стварано тако много идеја и поновних тумачења; отрежњујуће, јер је наметало питање која ће следећа теорија, сада исмејавана, бити изненада прихваћена као догма. У време кад је Алфред Вегенер (1880-1930) сугерисао да су се континенти кретали, преовлађујућа, али не и доминантна, идеја била је да се Земља у прошлости скупљала како се хладила, и да су планински венци резултат бочног скупљања површинских слојева наше планете, што је процес донекле аналоган наборима који се формирају на кори јабуке која се суши. Вегенер је изнео више доказа који су указивали да су континенти клизили по површини Земље, а не да се Земља скупљала. Међу мноштвом својих аргумената он је истакао да је енормни бочни притисак на огромне и некад набране слојеве европских Алпа, који су путовали стотинама километара, био превише велики да би се објаснио само скупљањем. Уз то, пронађене су неке сличности у типовима стена на супротним странама атлантског океана, што је указивало на то да су њихове обале могле бити заједно у прошлости.

220px-Alfred_Wegener_ca.1924-30.jpg

 

Главно интересовање Вегенера, иначе рођеног у Немачкој, није било кретање континената, мада је објавио четири издања своје књиге која се бави том идејом. Он је првенствено био метеоролог и арктички истраживач. Ово последње се показало кобним по њега. Двојици његових колега, који су радили близу средишта гренландске ледене капе, у посматрачкој станици Ајсмит, биле су неопходне залихе за зиму. Упркос готово несавладивим проблемима, укључујући распад опреме, одустајање већине чланова екипе и температуре од -50 Ц, он и двојица колега путовали су 400 км псећом запрегом са западне обале Гренланда, стигавши најзад у Ајсмит у јесен 1930. године. Међутим, стигли су без икаквих залиха, које су морали оставити успут. Трочлани тим који је остао у Ајсмиту успео је да преживи ту зиму, али су Вегенер и један колега покушали да се врате на обалу и изгубили су животе. Наиме, после једног дана проведеног у Ајсмиту, њих двојица су кренули 1. новембра, баш на Вегенеров 50. рођендан. Његово тело нађено је у пролеће, на око пола пута до обале, пажљиво закопано од стране његовог колеге и добро означено Вегенеровим скијама. Његов колега, 22-годишњак, потпуно је нестао. Вегенер је вероватно умро у свом шатору од срчаних проблема. гроб му је остао на гренландској леденој капи. Снег и лед су одавно прекрили крст од шест метара који га је означавао. У време његове смрти идеја о кретању континената имала је мало поборника, а много противника, нарочито у Северној Америци. Његови противници често су реаговали на његову теорију са одбојношћу и презиром. У Њујорку је 1926. године сазван један међународни симпозијум о тој теми. Вегенер је присуствовао и срео се са општим одбијањем те идеје. “Амерички геолози ‘великог калибра’ испалили су сву муницију против њега”, а неки су га оптуживали да игнорише чињенице и да је залуђен сопственим идејама. Презир према теорији кретања континената је наредних година био тако озбиљан да је подржавање те идеје могло угрозити научну репитацију. Можда је степен пажње и отпора, које је та идеја изазвала, заправо указивао на њену вредност и снагу. Безвредне и бесмислене хипотезе не привлаче такву пажњу. Касних 50-их и 60-их година истраживачи су прикупили нове податке који су се уклапали у теорију кретања континената, тако да су се неки научници чак усудили да промовишу Вегенерову идеју. Нарочито су били важни нови подаци који су наводно указивали да је Земљин магнетни пол обрнуо своју север-југ оријентацију много пута у прошлости. Научници су могли открити овај наводно обрнути образац јер су вулканске стене наводно забележиле у себи Земљин магнетизам како су се хладиле и формирале огомне гребене на океанском дну. Да би уклопили те нове податке, геолози су претпоставили да огромне покретне плоче прекривају Земљу. Оне се наводно формирају испод једне ивице гребена, и апсорбују се у Земљу дуж ровова са супротне стране. Такве плоче путују споро дуж Земљине површине, и личе на огромне широке траке. Њихово кретање носи континенте. Геолози то зову тектоника плоча. Научницима недостаје одговарајући механизам за кретање тих плоча, и изненађујуће је то што је после деценија одбијања геолошка заједница пригрлила ту удеју необичном брзином и са великим жаром. у року од петнаест година свако ко није веровао у модел тектонике плоча и резултујуће кретање континената ризиковао је да буде протеран из научне заједнице. али део опозиције је остао. Анализирајући једну књигу која подржава концепт тектонике плоча, један геолог је прокоментарисао да није сигуран да ли би издавач требало да означи књигу као документарну литературу! Једно мишљење је гласило да у књизи има толико извртања да “она не може издржати озбиљну критику”! Ипак, концепт тектонике плоча је победио.

220px-Snider-Pellegrini_Wegener_fossil_m

Tо је сада доминантна теорија коју оспорава само мала, али истрајна група научника. геологија не прихвата више идеју да се Земља скупљала, док идеја да се она могла ширити има ограничену подршку. Вегенер је постао херој науке, јер је био 30 - 40 година испред свог времена. Нажалост, није доживео да види потпуни преокрет у ставу научне заједнице према њему. Многи се питају како је имао такву моћ предвиђања и зашто га научници нису одмах прихватили. Неки сматрају да тежина доказа није била довољна у то време, што опет не објашњава зашто су они тако дуго изазивали такво непријатељство. други изјављују да је његова идеја била превише револуционарна за то време, кад се има у виду неприхватљивост великих геолошких промена, нарочито оних узрокованих катастрофама. даље, Вегенерово хипотетичко отварање атлантика могло се повезати са Нојевим библијским потопом, што је идеја коју су многи геолози желели да избегну. Вегенер је био метеоролог, а не члан геолошке заједнице, па је професионални елитизам био узрок одбацивања његових гледишта. Највероватније да су сви поменути фактори допринели том одбацивању. Тешко је оспорити уставновљена гледишта, али, као што то теорија тектонике плоча илуструје, кад до прихватања ипак дође то се дешава брзо.

 

Др Ариел Рот, из књиге Постање, повезивање науке и Библије

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

И рецимо овај:

 

Религија и савремени научници

 

 

9780671476885-us-300.jpg

Могло би се тврдити да се наука развила упркос религији, као што то сведочи савремена наука. Међутим, због слабљења натуралистичке филозофије међу научницима, такав аргумент је мање оправдан сада, него што је био пре пола века. Опште прихватање квантне механике (Макс Планк, Алберт Ајнштајн, Нилс Бор, Вернер Хајзенберг) увело је елеменат неодређености у науку. На пример, према теорији квантне механике неодређеност постоји у истовременом мерењу брзине и положаја неког тела, што се не слаже са класичном науком о узроку и последици. Заједно са другим факторима, она је стимулисала атмосферу понизности и страхопоштовања. Мада један број научника одбацује религију и Библију, ипак примећујемо одређене елементе, нарочито у физици, који указују на неку врсту Бога или организатора. Споменућу три личности као примере: Пол Дејвис је професор теоријске физике на универзитету Њукастл у енглеској. у својој популарној  књизи Бог и нова физика он каже да “наука нуди сигурнији пут ка Богу него религија”. у једној каснијој књизи он коментарише “моћне доказе да се ‘нешто дешава’ иза свега тога”. Он даље подржава тезу, раније представљену у овом поглављу, да научници могу бити религиозни: “пратећи публицитет своје књиге Бог и нова физика, био сам изненађен кад сам открио колико много мојих блиских колега практикује конвенционалну религију.”

Артур Пикок је биохемичар и теолог који је радио и на Оксфорду и Кембриџу. Према њему, Бог ствара и кроз своје законе и кроз случајности. Пикок такође сматра да је крајња реалност Бог. Џон Полкингхорн је провео више од 25 година радећи као теоријски физичар на Кембриџ универзитету, након што је постао свештеник. Посветио се проучавању односа науке и теологије, а касније је постао администратор колеџа на Кембриџу. Међу његовим тезама је и та да Бог одржава универзум и да је активан у њему, као и да нам Он даје слободу избора.

Ово је само део велике групе научника који прилично јасно изјављују да наука треба да буде интегрисана са религијом. Они заступају доста широк спектар гледишта, која се, међутим, не уклапају потпуно ни у натуралистички, ни у библијски концепт. Такво стање ствари показује да научне и библијске идеје нису супротне и непомирљиве.

176.HebrewText.jpg

 

 

Важност широког приступа

 

Расправе о религији међу научницима нису необичне. Неки од водећих научних часописа, као што су Science и Nature, стално говоре о томе, нарочито у рубрикама за писма читалаца. Једни закључују да наука и религија нису у сукобу, пошто представљају одвојене домене. Други заузимају искључиво натуралистички став, чак сугеришући да научници треба да оставе на улазу у цркву и свој мозак заједно са шеширима и капутима. Трећи пак тврде да је вера, обично повезивана са религијом, неопходна за науку. За Норберта Милера , професора хемије на перђу универзитету, “науком је просто немогуће бавити се без религије”, јер научник мора имати “веру у претпоставке које чине науку могућом”. Четврти сматрају да религија има велики удео и одговорност у спознаји сврхе и истине, и да се она мора уградити у сваки озбиљан систем мишљења. коју линију размишљања треба да следимо?

Најмудрији је, изгледа, широк приступ. Једна од трагедија незнања је та да њене жртве не схватају своје лоше стање. Не знамо шта и колико не знамо. истина треба да се тражи у свим областима. пошто је она свеобухватна, такви би требало да буду и наши напори да је нађемо. Опасно је формирати поглед на свет на основу уског поља истраживања. Можемо изабрати да гледамо само механички свет, као што то чини натуралистичка наука, или само мисаони свет, као што чини филозофија, али обе су делови једне целине коју увек морамо имати на уму. Слика 3.1 илуструје предност једног широког прилаза. Један круг може представљати науку, а други Библију. У левоми и десном полумесецу, само нам наука или Библија могу дати информације. Формирати поглед на свет на основу само једне од њих, изгледа као непотребно ограничење. кад размотримо обе, не само да имамо већи фонд информација, већ и обиље значења. у постављању важних питања о пореклу тешко да можемо себи приуштити да посматрамо само једно уско подручје информација.

 

F1.medium.gif

Додатни разлог за свеобухватни приступ јесте равнотежа коју мноштво перспектива може пружити у проналажењу и истине. “Истина је вечна, а сукоб са грешком може само да прикаже њену снагу.”

Није тешко наћи доказе незадовољства узрокованог преуским прилазом истини. Једном сам држао семинар о стварању на геолошком одељењу Риверсајд кампа Универзитета Калифорнија. у свом предавању осврнуо сам се на четири тачке: (1) Невероватно је да се комплексни живот може спонтано појавити. (2) Многе недостајуће карике у фосилном запису сугеришу да се еволуција од простог до комплексног није десила. (3) Наука стално мења своја гледишта. (4) Наука и Библија имају заједничку, рационалну основу. Укључио сам последњу тачку нарочито зато што ме је особа која је затражила моје услуге обавестила да се студенти жале што се у њиховим разредима учи само еволуција, и да би желели да чују и другу страну. Били су незадовољни превише уским приступом. Антрополог културе Дејвид Хес нагласио је да је спиритистички покрет с краја 19. века, који је форсирао комуникацију са мртвима, био у великој мери последица интелектуалног сиромаштва створеног открићима у  геологији, биологији и астрономији, која су сва тежила чистом натурализму. Он индиректно повезује спиритизам са недавном појавом Њу ејџ покрета, који некад тежи да сједини источњачку мудрост са савременом науком. Постмодерни уметнички и теолошки трендови такође сведоче о интересовању за свеобухватним приступом. Људска бића желе да сазнају целу причу. Наука сама по себи тежи да буде материјалистичка, док изолована религија може бити склона погрешним празноверјима. Једна може помоћи другој. Алберт Ајнштајн је то лепо илустровао речима: “Наука без религије је хрома, а религија без науке је слепа.”

 

 

 

Др Аријел Рот, из књиге Постање, повезивање науке и Библије

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нагласио бих овај горенаведени цитат:

 

Најпре, је то било апсурдно;

 

затим је било могуће;

 

а на крају, то смо знали сво време.

 

и уједно бих запитао све чланове форума делује ли ово као писање незналице, фанатика, протестантског екстремисте, лудака итд.па макар се и не сложили са њиме 100%. Мада за ово последње нема разлога јер човек пише аргументовано и јасно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

о.Горан, хвала за линкове. Надамо се да ћете наставити...Нисам приметио референце на дела јеромонаха, блажене успомене о. Серафима Роуза који је био узор људима "шестоднева". Случајно или има разлога?

Sent from my iPad using Tapatalk

Share this post


Link to post
Share on other sites
46 minutes ago, о.Горан рече

Тачно је да су многи од ових научника протестанти различитих деноминација, али треба имати у виду две ствари.

Прво, у земљама у којима живе то је владајућа хришћанска деноминација( САД, проценат протестаната је отприлике око 55%,слично је и у осталим државама англосаксонског света),  волели то ми или не. И ја бих волео да су они православни, али питање је колико су уопште и упознати са православљем. Какогод, то је њихова приватна ствар и њихова теологија ме не занима нити они ту имају шта да пруже.

Оно што је најбитније да они не уносе у оно што пишу неки свој уски `протестантски нанос` у смислу пропагирања конкретне конфесије. Има таквих али су мањина( као код нас фамозни МП). Код др Рота не можете уопште закључити шта је по верској припадности кад прочитате ове две књиге које сам препоручио, једноставно човек прича о науци и једино и искључиво као научник. То исто важи за све оне које ћу препоручити за читање.

Da, slazem se.

Treba odvojiti protestantsko veroispovedanje i njihova istupanja, striktno kao naucnika. :ok:

Mislim, da se moze postaviti pitanje. Sta da radimo, ako budemo u situaciji da se susretnemo i druzimo sa protestantima kreacionistickog usmerenja ?

Koliko se secam, sv.Serafim Rouz je komuncirao sa njima i na osnovu njihovih argumenata i bogoslovlja i egzegeze otaca, pisao je svoju poznatu knjigu o stvaranju sveta i coveka.

Ja , recimo, imam dobrog drugara, protestanta konzervativnog baptistu, i sasvim lepo komuniciramo i razmenjujemo misljenja oko mnogih stvari kada je evolucija u pitanju. Ipak smo hriscani i verujemo u Boga i slazemo se oko nepriznavanja evolucije, kao stvari koja ne prihvata bozje ucesce u stvaranju sveta i coveka.

I ne samo da pricamo i diskutujemo oko pitanja evolucije, nego imamo slicna misljenja i rasudjivanja i oko mnogih drugih hriscanskih stvari, uprkos tome sto je protestant i ne priznaje mnoge stvari u pravoslavlju kao dobre.

Tako da, zanimljiva je situacija. Vremena su dosta cudna i neocekivana. :coolio:


 

Share this post


Link to post
Share on other sites
36 minutes ago, о.Горан рече

и уједно бих запитао све чланове форума делује ли ово као писање незналице, фанатика, протестантског екстремисте, лудака итд.па макар се и не сложили са њиме 100%. Мада за ово последње нема разлога јер човек пише аргументовано и јасно.

Tacno, kao neznalica, fanatik i protestantski ekstremista. Zato sto:

42 minutes ago, о.Горан рече

Невероватно је да се комплексни живот може спонтано појавити.

Nije se ni pojavio spontano vec je evoluirao. 

42 minutes ago, о.Горан рече

(2) Многе недостајуће карике у фосилном запису сугеришу да се еволуција од простог до комплексног није десила.

Davno je prevazidjena hipoteza o jedinoj sporoj i ekstremno postepenoj evoluciji koja bi zahtjevala beskonacan broj prelaznih formi. Pogotovo ne stoji razumjevanje da je evolucija piramidalni proces u kome se sve prethodne karike manje kompleksne od buducih. Problem s kreacionistima je sto se oni rvu sa darvnizmom 19 vijeka iako je danas vec 21 vijek i nauka je napredovala kroz otkrica genetike, biohemije i biologije generalno koja su potvrdila evoluciju. 

42 minutes ago, о.Горан рече

(3) Наука стално мења своја гледишта.

Ne mijenja. Fundamentalni principi nauke su ostali isti samo se vremenom sve bolje i bolje objasnjavaju. Klasican primjer sa gravitacijom. Njutn je objasnio pojavu gravitacije da se dva tijela privlace i opisao zakon pod kojim to vazi. Ali nije opisao zbog cega se to dogadja, da zbog magnetizma ili zbog nekih cudovista u jezgrima ili zbog nekog treceg uzroka. Na tom putu istrazivanja zbog cega se gravitacija desava moguce su razne kontradiktorne hipotezi i modeli koji se vremenom odbace, ali na kraju onda uvije se nadje jedan Ajnstajn koji iznese teoriju koja objasnjava gravitaciju kao zakrivljenje prostor vremena. Isto je i sa evolucijom. Evolucija je cinjenica koju je nemoguce osporiti, ostaje samo iznalazenje teorijskog modela koji ce je bolje i jasnije objasniti nego sto je trenutno slucaj. 

42 minutes ago, о.Горан рече

(4) Наука и Библија имају заједничку, рационалну основу.

Ni u kom slucaju. Kada je u pitanju opisivanje svijeta, Biblija je iskljucivo poetsko narativna prozeto ogranicenim znanjem covjeka pred-hristovskog doba. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
31 minutes ago, niksrbin рече

о.Горан, хвала за линкове. Надамо се да ћете наставити...Нисам приметио референце на дела јеромонаха, блажене успомене о. Серафима Роуза који је био узор људима "шестоднева". Случајно или има разлога?

Sent from my iPad using Tapatalk

Таман посла. О.Серафим је један од најзначајнијих и најважнијих,него не могу све одједном да поставим, шлаг иде на крају хаха. Уосталом, у једној поруци сам га и поменуо као оног који спада у најважније теологе по овом питању.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
11 minutes ago, о.Горан рече

Таман посла. О.Серафим је један од најзначајнијих и најважнијих,него не могу све одједном да поставим, шлаг иде на крају хаха. Уосталом, у једној поруци сам га и поменуо као оног који спада у најважније теологе по овом питању.


 

E, kad dodjemo do teoloskog i egzegetskog objasnjenja evolucije pomocu kreacionistickog 'kljuca', tek ce , tada, biti 'festa'. :)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
52 minutes ago, Bokisd рече

Da, slazem se.

Treba odvojiti protestantsko veroispovedanje i njihova istupanja, striktno kao naucnika. :ok:

Mislim, da se moze postaviti pitanje. Sta da radimo, ako budemo u situaciji da se susretnemo i druzimo sa protestantima kreacionistickog usmerenja ?




 

Може наравно. Туђу слободу морамо поштовати, али не треба да дозволимо ни атак на своју.

Треба поштовати туђ став,ипак је тај другар хришћанин, макар и баптиста, они су једна од позитивнијих секти,ако би смо правили некакву градацију истих.

Али треба да знамо и да одбранимо своје православље ако затреба, ту је нарочито битна теологија икона о чему је писао нпр. вл.Јован Пурић.

Share this post


Link to post
Share on other sites
22 minutes ago, Bokisd рече

Zar nije receno, da su mutacije 'slucajne' ? :scratch_head:

 

Pa jeste negdje tamo davno jos u darvinovo i neodarvinovo doba. Medjudjutim do tad naucnici su stekli bolji alat da mogu da provire u molekularnu strukturu celija i tamo su vidjeli da nisu sve mutacije slucajne vec da su neke proizovd procesa koji nastoji da sacuva funkciju protetina kao odgovor na promjene u okolini. Slucajne mutacije su neizbjezne jer se repliciranje DNK kroz RNK zasniva na vrlo kompleksnom procesu, i onda se desavaju greske u kopiranju, ali neke mutacije su proizvod promjene okruzenja u kome jedinka zivi. Drugim rijecima slucajne mutacije mogu doveste do razvijanja jedinke u jednom (od mnogih pravaca), ali kad krene tim jednim pravce druge mutacije koje su sve samo ne slucjane uzrokuju formiranje organizma tako da odgovori uslovima okruzenja i opstane. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
10 minutes ago, Justin Waters рече

Pa jeste negdje tamo davno jos u darvinovo i neodarvinovo doba. Medjudjutim do tad naucnici su stekli bolji alat da mogu da provire u molekularnu strukturu celija i tamo su vidjeli da nisu sve mutacije slucajne vec da su neke proizovd procesa koji nastoji da sacuva funkciju protetina kao odgovor na promjene u okolini. Slucajne mutacije su neizbjezne jer se repliciranje DNK kroz RNK zasniva na vrlo kompleksnom procesu, i onda se desavaju greske u kopiranju, ali neke mutacije su proizvod promjene okruzenja u kome jedinka zivi. Drugim rijecima slucajne mutacije mogu doveste do razvijanja jedinke u jednom (od mnogih pravaca), ali kad krene tim jednim pravce druge mutacije koje su sve samo ne slucjane uzrokuju formiranje organizma tako da odgovori uslovima okruzenja i opstane.

Da li to onda znaci, da na mutacije utice promena okoline ?

Zar nisu mutacije i sve te promene u DNK i genima, 'unutrasnji' proces u ljudskom i zivotinjskom svetu ?


Znaci, izvinjavam se, ali. Ja moram da postavljam logicka pitanja , jer, nemam bas toliko znanje o argumentima  evolucije i kreacionizma, i nemam izbora, nego da kroz pitanja i pod pitanja  komuniciram.

Neko drugi, koji se razume malo bolje i strucnije u to sto ste rekli, bi mogao da postavi 'strucnije' pitanje i odgovor. Na razini znanja koliko sam upoznat sa ovim stvarima, toliko i pitam i diskutujem.


 

Share this post


Link to post
Share on other sites
42 minutes ago, Bokisd рече

Da li to onda znaci, da na mutacije utice promena okoline ?

Zar nisu mutacije i sve te promene u DNK i genima, 'unutrasnji' proces u ljudskom i zivotinjskom svetu ?


Znaci, izvinjavam se, ali. Ja moram da postavljam logicka pitanja , jer, nemam bas toliko znanje o argumentima  evolucije i kreacionizma, i nemam izbora, nego da kroz pitanja i pod pitanja  komuniciram.

Neko drugi, koji se razume malo bolje i strucnije u to sto ste rekli, bi mogao da postavi 'strucnije' pitanje i odgovor. Na razini znanja koliko sam upoznat sa ovim stvarima, toliko i pitam i diskutujem.


 

Dugo se smatralo da se promjene u genima desavau samo untar njih samih i da je zato zasluzna slucajnost koja se dogadja kada se nagomilaju greske prilikom kopiranja DNK. Za spoljasnje faktore koji mogu da uzrokuju direktnu mutaciju uzimala se u obzir radijacija, ili nekakav hemijski agens, razni virusi itd.....medjutim DNK je obavijena odredjenim proteinima koji onda gene cine aktivnim ili inaktivnim u procesu kopiranja i oblast koja ovo proucava zove se epigenetika. Dosad su brojna istrazivanja pokazala da razne vanjske okolnosti uticu na procese koji te proteine sklone ili navuku tako da gen postane aktivan ili neaktivan. Trenutno se predlazu razne hipoteze koje sugerisu da epigeneticke promjene kasnije mogu da imaju uticaj i na same genetske promjene. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
10 minutes ago, Justin Waters рече

Dugo se smatralo da se promjene u genima desavau samo untar njih samih i da je zato zasluzna slucajnost koja se dogadja kada se nagomilaju greske prilikom kopiranja DNK. Za spoljasnje faktore koji mogu da uzrokuju direktnu mutaciju uzimala se u obzir radijacija, ili nekakav hemijski agens, razni virusi itd.....medjutim DNK je obavijena odredjenim proteinima koji onda gene cine aktivnim ili inaktivnim u procesu kopiranja i oblast koja ovo proucava zove se epigenetika. Dosad su brojna istrazivanja pokazala da razne vanjske okolnosti uticu na procese koji te proteine sklone ili navuku tako da gen postane aktivan ili neaktivan. Trenutno se predlazu razne hipoteze koje sugerisu da epigeneticke promjene kasnije mogu da imaju uticaj i na same genetske promjene. 

Na primer kod homosexualnosti, istopolni blizanci su samo u 20% slučajeva homo, tako da genetika igra toliku ulogu, dok  preostalo dio zahtjeva epigenetsko objašnjenje.

Share this post


Link to post
Share on other sites
29 minutes ago, Justin Waters рече

Dugo se smatralo da se promjene u genima desavau samo untar njih samih i da je zato zasluzna slucajnost koja se dogadja kada se nagomilaju greske prilikom kopiranja DNK. Za spoljasnje faktore koji mogu da uzrokuju direktnu mutaciju uzimala se u obzir radijacija, ili nekakav hemijski agens, razni virusi itd.....medjutim DNK je obavijena odredjenim proteinima koji onda gene cine aktivnim ili inaktivnim u procesu kopiranja i oblast koja ovo proucava zove se epigenetika. Dosad su brojna istrazivanja pokazala da razne vanjske okolnosti uticu na procese koji te proteine sklone ili navuku tako da gen postane aktivan ili neaktivan. Trenutno se predlazu razne hipoteze koje sugerisu da epigeneticke promjene kasnije mogu da imaju uticaj i na same genetske promjene.

Ovakvo objasnjenje je za mene licno 'spasnko selo'. Verujem i za vecinu zainteresovanih. Neko strucniji od mene bi mogao uci u ovakvu vrstu rasprave.

 

Opet mi nije jasno. Zasto se 'predlazu' hipoteze , ako, je vec jasna situacija ?Da li cemo sutra, opet reci, na neko pitanje, .....pa, tako se smatralo pre nego sto smo danas shvatili da mislimo drugacije.

Nadam se da me razumete, sta hocu da kazem. :)

Inace, verovatno shvatate, da ja ne verujem u evoluciju i da pitam sa stanovista verovanja u bozije stvaranje. Da ne bude neke zabune. 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Навршило се четири године од блаженог упокојења протопрезвитера Томаса Хопка (28. март 1939 – 18. март 2015). Овај угледни теолог био је на челу  Академије Светог Владимира у Њујорку од 1992. до 2002. године. Одликовао се као изванредни проповедник и предавач.

      Томас Џон Хопко је рођен у Ендикоту, у држави Њујорк, 28. марта 1939. године,  као треће дете и једини син Џона Џ. Хопка и Ане (Запотоки) Хопко. Крштен је и васпитан је у карпато-руској цркви Свете Марије, а образован је у државним школама у Ендикоту. Матурирао је у Јунион-Ендикот средњој школи 1956. године.
      О. Томас је дипломирао на Универзитету Фордам 1960. године са дипломом из студија руске културе. Потом је дипломирао на Православној академији Светог Владимира 1963. године, а на Универзитету Дјукејн стекао је мастер диплому из философије 1969. године, а докторирао из богословља на Фордам универзитету 1982. године.
      Рукоположен је за свештеника августа 1963. г.; служио је као парох у неколико парохија: у цркви св. Јована Крститеља цркви у Ворену, Охајо (1963–1968);  Светог Григорија Богослова, у Вопингерс Фолсу, у Њујорку (1968–1978); у цркви Св. Николе, Џемејка Естејтс, у Њујорку(1978–1983). О. Томас је рукопроизведен у протојереја 1970. године, а чин протојереја-ставрофора добио је 1995. године.
      Почетком 1968. отац Томас је почео своју дугу службу у Православној академији Св. Владимира. Годинама је био на различитим положајима: асистент-предавач догматског и пастирског богословља, 1968-1972; асистент професора догматског богословља, 1972-1983;  ванредни професор догматског богословља, 1983-1992; декан, настојатељ капеле Три Јерарха, и редовни професор догматског богословља 1992-2002. године.
      Током година своје свештеничке службе о. Томас је био аутор многобројних књига и чланака. Најпознатије његово дело је  Православна вера: Основни приручник о Православној Цркви (у четири књиге преведено на српски језик и објављено у издању „Каленића“, издавачке установе Шумадијске епархије. – наша прим.). Био је одличан говорник и проповедник, учествовао је на многим конференцијама, предавањима, симпосијумима и црквеним окупљањима свих врста. О. Томас је вршио небројене задатке у име Православне Цркве у Америци, што је подразумевало представљање Цркве на међуправославним окупљањима и васељенским састанцима.
      После пензионисања, Томас Хопко се са породицом преселио у Елвуд Сити, у Пенсилванији (САД), где су живели поред православног манастира Преображења Господњег, и отац Томас је започео нову службу:  православни хришћански разговори на интернет радију. Од 2008. године о. Томас је направио преко 400 подкастова за Еншејнт Феит Радио. О. Томас и  супруга Ана (девојачко Шмеман) родили су петоро деце и имају шеснаест унука и три праунука.
      О. Томас биће сахрањен у манастиру Преображења Господњег у Елвуд Ситију, Пенсилванија.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 15. марта 2019. године у Патријаршији српској у Београду помоћницу државног секретара за образовање и културу Сједињених Америчких Држава гђу Мари Ројс.

      Пријему су присуствовали амбасадор Сједињених Америчких Држава у Београду г. Кајл Скат, саветник помоћнице државног секретара г. Бари Роганов, шеф Одељења за медије, културу и образовање г. Тим Стандарт, секретар за политичка питања гђа Џенифер Стојановић, аташе за културу г. Мајк Брук, преводилац гђа Ана Црнојевић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 14. марта 2019. године у Патријаршији српској у Београду г. Милана Кркобабића, министра без портфеља задуженог за регионални развој и координацију рада јавних предузећа.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Погоршана је ситуација у Украјини – Врховна Рада Украјине је усвојила дискриминационе законе који имају за циљ да легализују праксу запоседања храмова и манастира канонске Украјинске Православне Цркве; Папа Фрања донео је одлуку о отварању тајних архива Ватикана; Неколико хиљада људи у Индији примило је свету тајну Крштења у Православној Цркви; о посту у помесним Православним Црквама, али и код римокатолика, муслимана, протестаната – чућете у емисији Актуелно у хришћанском свету. Говори протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Звучни запис смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе.
       
       
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 10. марта 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Александра Вучића.
       
      Пријему су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и епископи бачки г. Иринеј, шумадијски г. Јован и ваљевски г. Милутин; као и председница Владе Републике Србије гђа Ана Брнабић, први потпредседник Владе и министар спољних послова г. Ивица Дачић и генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић.
      Председник Вучић је упознао Његову Светост Патријарха и чланове Светог Синода са садржајем платформе коју су усвојили косовско-метохијски Албанци, са опасним последицама тог чина, како по наставак преговора Београда и Приштине тако, и још више, по српски народ на Косову и Метохији, и са тренутном тешком ситуацијом у јужној српској покрајини. Председник Вучић је захвалио Патријарху и архијерејима што са својом државом деле забринутост и одговорност.
      У разговору са представницима медија, после сусрета, Његова Светост патријарх Иринеј је поручио да је стање на Косову и Метохији из дана у дан све теже и компликованије, али да је добро да су Црква и државни врх на истој страни. „Битно је да имамо исто мишљење о проблему и о томе како да реагујемо у оваквим приликама“, каже Патријарх и сматра да су овакви састанци веома потребни. „Пожељно је да буду што чешћи. Управо како се проблеми јављају, да тражимо најбоље решење и да уобличимо став Цркве и став државе“, рекао је поглавар Српске Православне Цркве.
       
      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...