Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
о.Горан

Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

Recommended Posts

Изнећу још неколико одломака из ових књига чисто ради увида у стил истих:

 

Трендови размишљања

 

Најпре, је то било апсурдно;

затим је било могуће;

а на крају, то смо знали сво време.

 

 

pangaea3.jpg

Један од начина на који људи покушавају да улепшају свој живот је промена стила одевања. Сећам се кад су биле модерне само уске кравате. Касније, модерне кравате морале су бити врло широке; затим су постале прихватљиве разне ширине. Већина је научила да чува своје старе кравате, да би била спремна за следећи модни хир. Идеје такође могу следити исти образац. Одређени погледи на начин исхране, прописан изглед или уметност модерни су у једном времену, а онда их замењују други. Филозофски концепти следе исти образац. У разним временима и на разним местима преовладавали су различити погледи. Да набројимо само неке: натурализам (негирање натприродног), теизам (веровање у Бога), агностицизам (схватање да је стварност немогуће спознати, и да је једини одговор на основна питања: “не знам”). Можемо додати и концепте апсолутизма, анимизма, детерминизма, дијалектичког материјализма, емпиризма, пантеизма, плурализма, рационализма, итд. свака “школа мишљења” има, или је имала, присталице који су веровали у истинитост њених идеја. Треба да имамо на уму овај образац групног одобравања када одређујемо тежину доказа у прилог разних теорија. доминантне идеје се мењају, али оне не мењају истину. Три примера ће илустровати импликације модних праваца у размишљању. Треба такође да напоменемо да мењање људских идеја то ком времена није изговор за напуштање нашег трагања за истином. Истина је ту да буде нађена, што је предмет о којем ћемо расправљати на крају овог поглавља.

 

Кретање континената

 

Сећам се коментара мог професора физичке геологије о “уклапајућој” подударности источне и западне обале атлантског океана. Он је споменуо да је почетком овог века један човек по имену Вегенер претпоставио да су некад давно Северна и Јужна америка биле уз Европу и Африку, и да тада између њих није било атлантског океана. Континенти су се потом раздвојили. Мада је та идеја била занимљива, мој професор је прокоментарисао да на њу више нико не обраћа пажњу. Тада није схватао да ће у року од 16 година геолошка заједница направити заокрет, од потпуног одбацивања до потпуног прихватања Вегенерове идеје. Та “нова” идеја постала је јак, сједињујући и ревитализујући фактор у геологији, подстичући нове теорије формирања континената, планинских венаца и океанског дна. Научници и наставници морали су поново да пишу геолошке уџбенике. Доживети овако велику промену мишљења било је и узбудљиво и отрежњујуће. Узбудљиво, јер је стварано тако много идеја и поновних тумачења; отрежњујуће, јер је наметало питање која ће следећа теорија, сада исмејавана, бити изненада прихваћена као догма. У време кад је Алфред Вегенер (1880-1930) сугерисао да су се континенти кретали, преовлађујућа, али не и доминантна, идеја била је да се Земља у прошлости скупљала како се хладила, и да су планински венци резултат бочног скупљања површинских слојева наше планете, што је процес донекле аналоган наборима који се формирају на кори јабуке која се суши. Вегенер је изнео више доказа који су указивали да су континенти клизили по површини Земље, а не да се Земља скупљала. Међу мноштвом својих аргумената он је истакао да је енормни бочни притисак на огромне и некад набране слојеве европских Алпа, који су путовали стотинама километара, био превише велики да би се објаснио само скупљањем. Уз то, пронађене су неке сличности у типовима стена на супротним странама атлантског океана, што је указивало на то да су њихове обале могле бити заједно у прошлости.

220px-Alfred_Wegener_ca.1924-30.jpg

 

Главно интересовање Вегенера, иначе рођеног у Немачкој, није било кретање континената, мада је објавио четири издања своје књиге која се бави том идејом. Он је првенствено био метеоролог и арктички истраживач. Ово последње се показало кобним по њега. Двојици његових колега, који су радили близу средишта гренландске ледене капе, у посматрачкој станици Ајсмит, биле су неопходне залихе за зиму. Упркос готово несавладивим проблемима, укључујући распад опреме, одустајање већине чланова екипе и температуре од -50 Ц, он и двојица колега путовали су 400 км псећом запрегом са западне обале Гренланда, стигавши најзад у Ајсмит у јесен 1930. године. Међутим, стигли су без икаквих залиха, које су морали оставити успут. Трочлани тим који је остао у Ајсмиту успео је да преживи ту зиму, али су Вегенер и један колега покушали да се врате на обалу и изгубили су животе. Наиме, после једног дана проведеног у Ајсмиту, њих двојица су кренули 1. новембра, баш на Вегенеров 50. рођендан. Његово тело нађено је у пролеће, на око пола пута до обале, пажљиво закопано од стране његовог колеге и добро означено Вегенеровим скијама. Његов колега, 22-годишњак, потпуно је нестао. Вегенер је вероватно умро у свом шатору од срчаних проблема. гроб му је остао на гренландској леденој капи. Снег и лед су одавно прекрили крст од шест метара који га је означавао. У време његове смрти идеја о кретању континената имала је мало поборника, а много противника, нарочито у Северној Америци. Његови противници често су реаговали на његову теорију са одбојношћу и презиром. У Њујорку је 1926. године сазван један међународни симпозијум о тој теми. Вегенер је присуствовао и срео се са општим одбијањем те идеје. “Амерички геолози ‘великог калибра’ испалили су сву муницију против њега”, а неки су га оптуживали да игнорише чињенице и да је залуђен сопственим идејама. Презир према теорији кретања континената је наредних година био тако озбиљан да је подржавање те идеје могло угрозити научну репитацију. Можда је степен пажње и отпора, које је та идеја изазвала, заправо указивао на њену вредност и снагу. Безвредне и бесмислене хипотезе не привлаче такву пажњу. Касних 50-их и 60-их година истраживачи су прикупили нове податке који су се уклапали у теорију кретања континената, тако да су се неки научници чак усудили да промовишу Вегенерову идеју. Нарочито су били важни нови подаци који су наводно указивали да је Земљин магнетни пол обрнуо своју север-југ оријентацију много пута у прошлости. Научници су могли открити овај наводно обрнути образац јер су вулканске стене наводно забележиле у себи Земљин магнетизам како су се хладиле и формирале огомне гребене на океанском дну. Да би уклопили те нове податке, геолози су претпоставили да огромне покретне плоче прекривају Земљу. Оне се наводно формирају испод једне ивице гребена, и апсорбују се у Земљу дуж ровова са супротне стране. Такве плоче путују споро дуж Земљине површине, и личе на огромне широке траке. Њихово кретање носи континенте. Геолози то зову тектоника плоча. Научницима недостаје одговарајући механизам за кретање тих плоча, и изненађујуће је то што је после деценија одбијања геолошка заједница пригрлила ту удеју необичном брзином и са великим жаром. у року од петнаест година свако ко није веровао у модел тектонике плоча и резултујуће кретање континената ризиковао је да буде протеран из научне заједнице. али део опозиције је остао. Анализирајући једну књигу која подржава концепт тектонике плоча, један геолог је прокоментарисао да није сигуран да ли би издавач требало да означи књигу као документарну литературу! Једно мишљење је гласило да у књизи има толико извртања да “она не може издржати озбиљну критику”! Ипак, концепт тектонике плоча је победио.

220px-Snider-Pellegrini_Wegener_fossil_m

Tо је сада доминантна теорија коју оспорава само мала, али истрајна група научника. геологија не прихвата више идеју да се Земља скупљала, док идеја да се она могла ширити има ограничену подршку. Вегенер је постао херој науке, јер је био 30 - 40 година испред свог времена. Нажалост, није доживео да види потпуни преокрет у ставу научне заједнице према њему. Многи се питају како је имао такву моћ предвиђања и зашто га научници нису одмах прихватили. Неки сматрају да тежина доказа није била довољна у то време, што опет не објашњава зашто су они тако дуго изазивали такво непријатељство. други изјављују да је његова идеја била превише револуционарна за то време, кад се има у виду неприхватљивост великих геолошких промена, нарочито оних узрокованих катастрофама. даље, Вегенерово хипотетичко отварање атлантика могло се повезати са Нојевим библијским потопом, што је идеја коју су многи геолози желели да избегну. Вегенер је био метеоролог, а не члан геолошке заједнице, па је професионални елитизам био узрок одбацивања његових гледишта. Највероватније да су сви поменути фактори допринели том одбацивању. Тешко је оспорити уставновљена гледишта, али, као што то теорија тектонике плоча илуструје, кад до прихватања ипак дође то се дешава брзо.

 

Др Ариел Рот, из књиге Постање, повезивање науке и Библије

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

И рецимо овај:

 

Религија и савремени научници

 

 

9780671476885-us-300.jpg

Могло би се тврдити да се наука развила упркос религији, као што то сведочи савремена наука. Међутим, због слабљења натуралистичке филозофије међу научницима, такав аргумент је мање оправдан сада, него што је био пре пола века. Опште прихватање квантне механике (Макс Планк, Алберт Ајнштајн, Нилс Бор, Вернер Хајзенберг) увело је елеменат неодређености у науку. На пример, према теорији квантне механике неодређеност постоји у истовременом мерењу брзине и положаја неког тела, што се не слаже са класичном науком о узроку и последици. Заједно са другим факторима, она је стимулисала атмосферу понизности и страхопоштовања. Мада један број научника одбацује религију и Библију, ипак примећујемо одређене елементе, нарочито у физици, који указују на неку врсту Бога или организатора. Споменућу три личности као примере: Пол Дејвис је професор теоријске физике на универзитету Њукастл у енглеској. у својој популарној  књизи Бог и нова физика он каже да “наука нуди сигурнији пут ка Богу него религија”. у једној каснијој књизи он коментарише “моћне доказе да се ‘нешто дешава’ иза свега тога”. Он даље подржава тезу, раније представљену у овом поглављу, да научници могу бити религиозни: “пратећи публицитет своје књиге Бог и нова физика, био сам изненађен кад сам открио колико много мојих блиских колега практикује конвенционалну религију.”

Артур Пикок је биохемичар и теолог који је радио и на Оксфорду и Кембриџу. Према њему, Бог ствара и кроз своје законе и кроз случајности. Пикок такође сматра да је крајња реалност Бог. Џон Полкингхорн је провео више од 25 година радећи као теоријски физичар на Кембриџ универзитету, након што је постао свештеник. Посветио се проучавању односа науке и теологије, а касније је постао администратор колеџа на Кембриџу. Међу његовим тезама је и та да Бог одржава универзум и да је активан у њему, као и да нам Он даје слободу избора.

Ово је само део велике групе научника који прилично јасно изјављују да наука треба да буде интегрисана са религијом. Они заступају доста широк спектар гледишта, која се, међутим, не уклапају потпуно ни у натуралистички, ни у библијски концепт. Такво стање ствари показује да научне и библијске идеје нису супротне и непомирљиве.

176.HebrewText.jpg

 

 

Важност широког приступа

 

Расправе о религији међу научницима нису необичне. Неки од водећих научних часописа, као што су Science и Nature, стално говоре о томе, нарочито у рубрикама за писма читалаца. Једни закључују да наука и религија нису у сукобу, пошто представљају одвојене домене. Други заузимају искључиво натуралистички став, чак сугеришући да научници треба да оставе на улазу у цркву и свој мозак заједно са шеширима и капутима. Трећи пак тврде да је вера, обично повезивана са религијом, неопходна за науку. За Норберта Милера , професора хемије на перђу универзитету, “науком је просто немогуће бавити се без религије”, јер научник мора имати “веру у претпоставке које чине науку могућом”. Четврти сматрају да религија има велики удео и одговорност у спознаји сврхе и истине, и да се она мора уградити у сваки озбиљан систем мишљења. коју линију размишљања треба да следимо?

Најмудрији је, изгледа, широк приступ. Једна од трагедија незнања је та да њене жртве не схватају своје лоше стање. Не знамо шта и колико не знамо. истина треба да се тражи у свим областима. пошто је она свеобухватна, такви би требало да буду и наши напори да је нађемо. Опасно је формирати поглед на свет на основу уског поља истраживања. Можемо изабрати да гледамо само механички свет, као што то чини натуралистичка наука, или само мисаони свет, као што чини филозофија, али обе су делови једне целине коју увек морамо имати на уму. Слика 3.1 илуструје предност једног широког прилаза. Један круг може представљати науку, а други Библију. У левоми и десном полумесецу, само нам наука или Библија могу дати информације. Формирати поглед на свет на основу само једне од њих, изгледа као непотребно ограничење. кад размотримо обе, не само да имамо већи фонд информација, већ и обиље значења. у постављању важних питања о пореклу тешко да можемо себи приуштити да посматрамо само једно уско подручје информација.

 

F1.medium.gif

Додатни разлог за свеобухватни приступ јесте равнотежа коју мноштво перспектива може пружити у проналажењу и истине. “Истина је вечна, а сукоб са грешком може само да прикаже њену снагу.”

Није тешко наћи доказе незадовољства узрокованог преуским прилазом истини. Једном сам држао семинар о стварању на геолошком одељењу Риверсајд кампа Универзитета Калифорнија. у свом предавању осврнуо сам се на четири тачке: (1) Невероватно је да се комплексни живот може спонтано појавити. (2) Многе недостајуће карике у фосилном запису сугеришу да се еволуција од простог до комплексног није десила. (3) Наука стално мења своја гледишта. (4) Наука и Библија имају заједничку, рационалну основу. Укључио сам последњу тачку нарочито зато што ме је особа која је затражила моје услуге обавестила да се студенти жале што се у њиховим разредима учи само еволуција, и да би желели да чују и другу страну. Били су незадовољни превише уским приступом. Антрополог културе Дејвид Хес нагласио је да је спиритистички покрет с краја 19. века, који је форсирао комуникацију са мртвима, био у великој мери последица интелектуалног сиромаштва створеног открићима у  геологији, биологији и астрономији, која су сва тежила чистом натурализму. Он индиректно повезује спиритизам са недавном појавом Њу ејџ покрета, који некад тежи да сједини источњачку мудрост са савременом науком. Постмодерни уметнички и теолошки трендови такође сведоче о интересовању за свеобухватним приступом. Људска бића желе да сазнају целу причу. Наука сама по себи тежи да буде материјалистичка, док изолована религија може бити склона погрешним празноверјима. Једна може помоћи другој. Алберт Ајнштајн је то лепо илустровао речима: “Наука без религије је хрома, а религија без науке је слепа.”

 

 

 

Др Аријел Рот, из књиге Постање, повезивање науке и Библије

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нагласио бих овај горенаведени цитат:

 

Најпре, је то било апсурдно;

 

затим је било могуће;

 

а на крају, то смо знали сво време.

 

и уједно бих запитао све чланове форума делује ли ово као писање незналице, фанатика, протестантског екстремисте, лудака итд.па макар се и не сложили са њиме 100%. Мада за ово последње нема разлога јер човек пише аргументовано и јасно.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

о.Горан, хвала за линкове. Надамо се да ћете наставити...Нисам приметио референце на дела јеромонаха, блажене успомене о. Серафима Роуза који је био узор људима "шестоднева". Случајно или има разлога?

Sent from my iPad using Tapatalk

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
46 minutes ago, о.Горан рече

Тачно је да су многи од ових научника протестанти различитих деноминација, али треба имати у виду две ствари.

Прво, у земљама у којима живе то је владајућа хришћанска деноминација( САД, проценат протестаната је отприлике око 55%,слично је и у осталим државама англосаксонског света),  волели то ми или не. И ја бих волео да су они православни, али питање је колико су уопште и упознати са православљем. Какогод, то је њихова приватна ствар и њихова теологија ме не занима нити они ту имају шта да пруже.

Оно што је најбитније да они не уносе у оно што пишу неки свој уски `протестантски нанос` у смислу пропагирања конкретне конфесије. Има таквих али су мањина( као код нас фамозни МП). Код др Рота не можете уопште закључити шта је по верској припадности кад прочитате ове две књиге које сам препоручио, једноставно човек прича о науци и једино и искључиво као научник. То исто важи за све оне које ћу препоручити за читање.

Da, slazem se.

Treba odvojiti protestantsko veroispovedanje i njihova istupanja, striktno kao naucnika. :ok:

Mislim, da se moze postaviti pitanje. Sta da radimo, ako budemo u situaciji da se susretnemo i druzimo sa protestantima kreacionistickog usmerenja ?

Koliko se secam, sv.Serafim Rouz je komuncirao sa njima i na osnovu njihovih argumenata i bogoslovlja i egzegeze otaca, pisao je svoju poznatu knjigu o stvaranju sveta i coveka.

Ja , recimo, imam dobrog drugara, protestanta konzervativnog baptistu, i sasvim lepo komuniciramo i razmenjujemo misljenja oko mnogih stvari kada je evolucija u pitanju. Ipak smo hriscani i verujemo u Boga i slazemo se oko nepriznavanja evolucije, kao stvari koja ne prihvata bozje ucesce u stvaranju sveta i coveka.

I ne samo da pricamo i diskutujemo oko pitanja evolucije, nego imamo slicna misljenja i rasudjivanja i oko mnogih drugih hriscanskih stvari, uprkos tome sto je protestant i ne priznaje mnoge stvari u pravoslavlju kao dobre.

Tako da, zanimljiva je situacija. Vremena su dosta cudna i neocekivana. :coolio:


 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
36 minutes ago, о.Горан рече

и уједно бих запитао све чланове форума делује ли ово као писање незналице, фанатика, протестантског екстремисте, лудака итд.па макар се и не сложили са њиме 100%. Мада за ово последње нема разлога јер човек пише аргументовано и јасно.

Tacno, kao neznalica, fanatik i protestantski ekstremista. Zato sto:

42 minutes ago, о.Горан рече

Невероватно је да се комплексни живот може спонтано појавити.

Nije se ni pojavio spontano vec je evoluirao. 

42 minutes ago, о.Горан рече

(2) Многе недостајуће карике у фосилном запису сугеришу да се еволуција од простог до комплексног није десила.

Davno je prevazidjena hipoteza o jedinoj sporoj i ekstremno postepenoj evoluciji koja bi zahtjevala beskonacan broj prelaznih formi. Pogotovo ne stoji razumjevanje da je evolucija piramidalni proces u kome se sve prethodne karike manje kompleksne od buducih. Problem s kreacionistima je sto se oni rvu sa darvnizmom 19 vijeka iako je danas vec 21 vijek i nauka je napredovala kroz otkrica genetike, biohemije i biologije generalno koja su potvrdila evoluciju. 

42 minutes ago, о.Горан рече

(3) Наука стално мења своја гледишта.

Ne mijenja. Fundamentalni principi nauke su ostali isti samo se vremenom sve bolje i bolje objasnjavaju. Klasican primjer sa gravitacijom. Njutn je objasnio pojavu gravitacije da se dva tijela privlace i opisao zakon pod kojim to vazi. Ali nije opisao zbog cega se to dogadja, da zbog magnetizma ili zbog nekih cudovista u jezgrima ili zbog nekog treceg uzroka. Na tom putu istrazivanja zbog cega se gravitacija desava moguce su razne kontradiktorne hipotezi i modeli koji se vremenom odbace, ali na kraju onda uvije se nadje jedan Ajnstajn koji iznese teoriju koja objasnjava gravitaciju kao zakrivljenje prostor vremena. Isto je i sa evolucijom. Evolucija je cinjenica koju je nemoguce osporiti, ostaje samo iznalazenje teorijskog modela koji ce je bolje i jasnije objasniti nego sto je trenutno slucaj. 

42 minutes ago, о.Горан рече

(4) Наука и Библија имају заједничку, рационалну основу.

Ni u kom slucaju. Kada je u pitanju opisivanje svijeta, Biblija je iskljucivo poetsko narativna prozeto ogranicenim znanjem covjeka pred-hristovskog doba. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
31 minutes ago, niksrbin рече

о.Горан, хвала за линкове. Надамо се да ћете наставити...Нисам приметио референце на дела јеромонаха, блажене успомене о. Серафима Роуза који је био узор људима "шестоднева". Случајно или има разлога?

Sent from my iPad using Tapatalk

Таман посла. О.Серафим је један од најзначајнијих и најважнијих,него не могу све одједном да поставим, шлаг иде на крају хаха. Уосталом, у једној поруци сам га и поменуо као оног који спада у најважније теологе по овом питању.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
11 minutes ago, о.Горан рече

Таман посла. О.Серафим је један од најзначајнијих и најважнијих,него не могу све одједном да поставим, шлаг иде на крају хаха. Уосталом, у једној поруци сам га и поменуо као оног који спада у најважније теологе по овом питању.


 

E, kad dodjemo do teoloskog i egzegetskog objasnjenja evolucije pomocu kreacionistickog 'kljuca', tek ce , tada, biti 'festa'. :)

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
52 minutes ago, Bokisd рече

Da, slazem se.

Treba odvojiti protestantsko veroispovedanje i njihova istupanja, striktno kao naucnika. :ok:

Mislim, da se moze postaviti pitanje. Sta da radimo, ako budemo u situaciji da se susretnemo i druzimo sa protestantima kreacionistickog usmerenja ?




 

Може наравно. Туђу слободу морамо поштовати, али не треба да дозволимо ни атак на своју.

Треба поштовати туђ став,ипак је тај другар хришћанин, макар и баптиста, они су једна од позитивнијих секти,ако би смо правили некакву градацију истих.

Али треба да знамо и да одбранимо своје православље ако затреба, ту је нарочито битна теологија икона о чему је писао нпр. вл.Јован Пурић.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
22 minutes ago, Bokisd рече

Zar nije receno, da su mutacije 'slucajne' ? :scratch_head:

 

Pa jeste negdje tamo davno jos u darvinovo i neodarvinovo doba. Medjudjutim do tad naucnici su stekli bolji alat da mogu da provire u molekularnu strukturu celija i tamo su vidjeli da nisu sve mutacije slucajne vec da su neke proizovd procesa koji nastoji da sacuva funkciju protetina kao odgovor na promjene u okolini. Slucajne mutacije su neizbjezne jer se repliciranje DNK kroz RNK zasniva na vrlo kompleksnom procesu, i onda se desavaju greske u kopiranju, ali neke mutacije su proizvod promjene okruzenja u kome jedinka zivi. Drugim rijecima slucajne mutacije mogu doveste do razvijanja jedinke u jednom (od mnogih pravaca), ali kad krene tim jednim pravce druge mutacije koje su sve samo ne slucjane uzrokuju formiranje organizma tako da odgovori uslovima okruzenja i opstane. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
10 minutes ago, Justin Waters рече

Pa jeste negdje tamo davno jos u darvinovo i neodarvinovo doba. Medjudjutim do tad naucnici su stekli bolji alat da mogu da provire u molekularnu strukturu celija i tamo su vidjeli da nisu sve mutacije slucajne vec da su neke proizovd procesa koji nastoji da sacuva funkciju protetina kao odgovor na promjene u okolini. Slucajne mutacije su neizbjezne jer se repliciranje DNK kroz RNK zasniva na vrlo kompleksnom procesu, i onda se desavaju greske u kopiranju, ali neke mutacije su proizvod promjene okruzenja u kome jedinka zivi. Drugim rijecima slucajne mutacije mogu doveste do razvijanja jedinke u jednom (od mnogih pravaca), ali kad krene tim jednim pravce druge mutacije koje su sve samo ne slucjane uzrokuju formiranje organizma tako da odgovori uslovima okruzenja i opstane.

Da li to onda znaci, da na mutacije utice promena okoline ?

Zar nisu mutacije i sve te promene u DNK i genima, 'unutrasnji' proces u ljudskom i zivotinjskom svetu ?


Znaci, izvinjavam se, ali. Ja moram da postavljam logicka pitanja , jer, nemam bas toliko znanje o argumentima  evolucije i kreacionizma, i nemam izbora, nego da kroz pitanja i pod pitanja  komuniciram.

Neko drugi, koji se razume malo bolje i strucnije u to sto ste rekli, bi mogao da postavi 'strucnije' pitanje i odgovor. Na razini znanja koliko sam upoznat sa ovim stvarima, toliko i pitam i diskutujem.


 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
42 minutes ago, Bokisd рече

Da li to onda znaci, da na mutacije utice promena okoline ?

Zar nisu mutacije i sve te promene u DNK i genima, 'unutrasnji' proces u ljudskom i zivotinjskom svetu ?


Znaci, izvinjavam se, ali. Ja moram da postavljam logicka pitanja , jer, nemam bas toliko znanje o argumentima  evolucije i kreacionizma, i nemam izbora, nego da kroz pitanja i pod pitanja  komuniciram.

Neko drugi, koji se razume malo bolje i strucnije u to sto ste rekli, bi mogao da postavi 'strucnije' pitanje i odgovor. Na razini znanja koliko sam upoznat sa ovim stvarima, toliko i pitam i diskutujem.


 

Dugo se smatralo da se promjene u genima desavau samo untar njih samih i da je zato zasluzna slucajnost koja se dogadja kada se nagomilaju greske prilikom kopiranja DNK. Za spoljasnje faktore koji mogu da uzrokuju direktnu mutaciju uzimala se u obzir radijacija, ili nekakav hemijski agens, razni virusi itd.....medjutim DNK je obavijena odredjenim proteinima koji onda gene cine aktivnim ili inaktivnim u procesu kopiranja i oblast koja ovo proucava zove se epigenetika. Dosad su brojna istrazivanja pokazala da razne vanjske okolnosti uticu na procese koji te proteine sklone ili navuku tako da gen postane aktivan ili neaktivan. Trenutno se predlazu razne hipoteze koje sugerisu da epigeneticke promjene kasnije mogu da imaju uticaj i na same genetske promjene. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
10 minutes ago, Justin Waters рече

Dugo se smatralo da se promjene u genima desavau samo untar njih samih i da je zato zasluzna slucajnost koja se dogadja kada se nagomilaju greske prilikom kopiranja DNK. Za spoljasnje faktore koji mogu da uzrokuju direktnu mutaciju uzimala se u obzir radijacija, ili nekakav hemijski agens, razni virusi itd.....medjutim DNK je obavijena odredjenim proteinima koji onda gene cine aktivnim ili inaktivnim u procesu kopiranja i oblast koja ovo proucava zove se epigenetika. Dosad su brojna istrazivanja pokazala da razne vanjske okolnosti uticu na procese koji te proteine sklone ili navuku tako da gen postane aktivan ili neaktivan. Trenutno se predlazu razne hipoteze koje sugerisu da epigeneticke promjene kasnije mogu da imaju uticaj i na same genetske promjene. 

Na primer kod homosexualnosti, istopolni blizanci su samo u 20% slučajeva homo, tako da genetika igra toliku ulogu, dok  preostalo dio zahtjeva epigenetsko objašnjenje.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
29 minutes ago, Justin Waters рече

Dugo se smatralo da se promjene u genima desavau samo untar njih samih i da je zato zasluzna slucajnost koja se dogadja kada se nagomilaju greske prilikom kopiranja DNK. Za spoljasnje faktore koji mogu da uzrokuju direktnu mutaciju uzimala se u obzir radijacija, ili nekakav hemijski agens, razni virusi itd.....medjutim DNK je obavijena odredjenim proteinima koji onda gene cine aktivnim ili inaktivnim u procesu kopiranja i oblast koja ovo proucava zove se epigenetika. Dosad su brojna istrazivanja pokazala da razne vanjske okolnosti uticu na procese koji te proteine sklone ili navuku tako da gen postane aktivan ili neaktivan. Trenutno se predlazu razne hipoteze koje sugerisu da epigeneticke promjene kasnije mogu da imaju uticaj i na same genetske promjene.

Ovakvo objasnjenje je za mene licno 'spasnko selo'. Verujem i za vecinu zainteresovanih. Neko strucniji od mene bi mogao uci u ovakvu vrstu rasprave.

 

Opet mi nije jasno. Zasto se 'predlazu' hipoteze , ako, je vec jasna situacija ?Da li cemo sutra, opet reci, na neko pitanje, .....pa, tako se smatralo pre nego sto smo danas shvatili da mislimo drugacije.

Nadam se da me razumete, sta hocu da kazem. :)

Inace, verovatno shvatate, da ja ne verujem u evoluciju i da pitam sa stanovista verovanja u bozije stvaranje. Da ne bude neke zabune. 
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У недељу, дана 23. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Винковцима. Епископу Херувиму саслуживали су јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Срђан Лукић, парох винковачки и ђакон Војислав Николић.     Требамо што чешће да се сабирамо, да долазимо у свету Цркву Божју, да осетимо благослов Божји. Да примајући Тело и Крв Христову будемо следбеници Христови, да будемо слуге те благословене заједнице љубави. Господ каже: ”Где су двоје или троје сабрани у име моје и ја сам са њима”. То присуство Божје, драга браћо и сестре, ми смо данас осетили овде у овом светом храму где смо сви једнодушно у љубави једни са другима осетили ту пуноћу, тај загрљај и љубав Божју која нас је на првом месту позвала, а онда нас је и сјединила кроз Тело и Крв Христову.”     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион сусрео се 17. фебруара 2020. године у здању Владе Србије у Београду са министром за иновације и технолошки развој г. Ненадом Поповићем.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Папа Фрања је у четвртак 13. фебруара 2020. примио у аудијенцију митрополита Илариона, председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије. Уочи сусрета с Папом, митрополит се у разговору за радио Ватикан осврнуо на културне и друштвене пројекте, четири године после сусрета папе Фрање с патријархом Кирилом у Хавани, и изразио забринутост Руске Православне Цркве због прогона хришћана у свету.     Уз кардинала Курта Коха, председника Папскога савета за неговање јединства хришћана, говорио  је на конференцији и присуствовао концерту одржаном на тему „Светитељи – Знаци и семе јединства“.   У Ватикану га је примио папа Фрања, а поподне је митрополит представио превод књиге „Смрт и васкрсење“, последњи том из серије под насловом „Исус Христос. Живот и учење“. Пре сусрета са Папом, а на крају састанка Мешовите комисије која се састала у Ватикану и размотрила културне и друштвене пројекте на којима две Цркве раде већ четири године како би оствариле главне садржаје Заједничке изјаве коју су у Хавани, 12. фебруара 2016. године, потписали папа Фрања и патријарх Кирил, митрополит Иларион је разговарао с новинарком радио Ватикана.   Он је најпре казао да град Рим повезује са светим апостолима Петром и Павлом; стога – како је рекао – сваки пут кад дођемо овамо, настају посебни осећаји, јер готово можемо додирнути стару повест хришћанства. Али, истакао је, повест хришћанства се наставља, ми смо њезини учесници и, штавише, ствараоци те повести.   Тачно пре четири године у Хавани се папа Фрања сусрео с патријархом Кирилом, подсетио је митрополит, и то је био први сусрет у историји једнога римског папе и московског патријарха. Ми тај сусрет сматрамо историјским, не само зато што је био први те врсте, него зато што је отворио потпуно нову страницу у односима између Руске Православне Цркве и Римске Католичке Цркве, напоменуо је и додао да је задатак Мешовите комисије применити у животу оно што су рекли и договорили се Папа и Патријарх, а у овом тренутку њихов рад се темељи на културној сарадњи и сарадњи у мешовитим друштвеним пројектима.   Митрополит Иларион је потом посебно споменуо сарадњу у хуманитарним пројектима на Блиском истоку и напоменуо да је њихов приоритет пружати помоћ деци у Сирији која су у сукобима тешко телесно озлеђена те остала без руке или ноге. Реч је о врло слојевитом и скупом пројекту будући да нам циљ није само дати им протезу, него и организовати целокупну рехабилитацију која ће помоћи тој деци да се поновно укључе у друштво – истакао је митрополит.   Желим да управо такви пројекти буду у средишту наше сарадње, пројекти који пружају помоћ онима који пате, болеснима, а посебно деци, јер верујем да су управо такви пројекти остварење онога што су Папа и Патријарх рекли током њиховог сусрета на Куби, али и онога што Спаситељ Исус Хистос тражи од нас католика и православних,  навео је Високопреосвећени.   На питање  да  ли је стање на Блиском истоку, за који папа Фрања наставља упућивати апеле, разлог забринутости и за Руску Православну Цркву, митрополит Иларион је напоменуо да Руска Православна Црква у потпуности дели Папину забринутост, и то је – по његовим ријечима – био главни разлог Папиног и Патријарховог сусрета одржанога пре четири године. На Блиском истоку се практички проводи геноцид над хришћанима,  истакнуо је и приметио да медији и политичари са Запада дуго нису то хтели видети и говорити о тому. Управо су Папа и Патријарх били међу првима који су упозорили да је такво стање опасно, и покушали су привући пажњу светских медија. Морамо учинити све могуће како бисмо очували присуство хришћана на Блиском истоку, казао је Високопреосвећени.   Осврнувши се пак на тему конференције, „Светитељи – Знаци и семе јединства“, митрополит је казао како сви добро знамо да грех раздваја, а светост уједињује. Обе наше Цркве имају столетну историју мучеништва, а могу рећи да је XX столеће било столеће мученика за милионе верника, католичких и православних – приметио је. Будући да се прогони хришћана настављају, а стручњаци кажу да је хришћанство највише прогоњена религија, иако је најраширенија, мислим да је све више потребна сарадња између католикā и православних. Ја ту сарадњу називам „стратешким савезом“ између католикā и православних.   Тим изразом желим рећи да не можемо данас решити све богословске и еклисиолошке проблеме, али ништа нас не спречава да заједно радимо и да се осећамо савезницима и пријатељима. За то нам није потребан никакав теолошки договор или компромис, па ни црквено јединство, него само добра воља. Морамо схватити да је будућност хришћанства у нашим рукама, нагласио је митрополит Иларион.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од АлександраВ,
      Марш „Опроштај словенске жене” Руса Василија Агапкина, посвећен Софији Јовановић, учесници Балканских и Првог светског рата, изведен је 1941. када је Хитлерова војска била под Москвом, како би се подигао морал руским војницима.

      Нотно издање салонске мазурке „Косовка девојка” од Чеха Милоша Брожа, Архив Музиколошког института САНУ (лево), Насловна страна издања композиције „Из Београда и околине” од Чеха Јосифа Бродила, Библиотека Матице српске (Фотографије из књиге „Срби и европ­ски ком­по­зи­то­ри”)
      Познати светски аутори попут Брамса, Листа, Дворжака и Рубинштајна стварали су своје композиције на основу српских мотива. За два века било их је чак 228, колико је наведено у књизи „Срби и европски идентитет – српска музика и Срби у делима европских композитора, од 19. до почетка 21. века” Дејана Томића, у издању РТС-а и Музеја Војводине. Реч је о ствараоцима из Шведске, Холандије, Белгије, Француске, Шпаније, Италије, Швајцарске, Немачке, Аустрије, Мађарске, Чешке, Русије, Словачке, Пољске, Румуније и Бугарске.
      Како су они долазили до наших мотива у претходна два века?
      – Вук Караџић је својим записима српских народних песама побудио изузетно интересовање у тадашњој културној Европи. Те песме су превођене на разне језике и тако су композиторима биле доступне па су на њих компоновали музику. Представе су посвећиване личностима из српске историје па се у њима изводила и српска песма, као што је то био комад с певањем „Црни Ђорђе или Освајање Београда од Турака”, Иштвана Балога, за коју је музику написао Габор Матраи. Занимљив је случај са „Краљем валцера”, Јоханом Штраусом Сином, који је захваљујући добијеним нотним записима Јосифа Шлезингера српских народних песама у Новом Саду, компоновао кадриле посвећене кнезу Михајлу Обреновићу и кнезу Александру Карађорђевићу, „Српски марш”, оперету „Јабуку” и друге – наглашава Дејан Томић, дугогодишњи музички уредник у Радио-телевизији Нови Сад.
      Страни ствараоци долазили су међу Србе, као што је то случај са Чесима, који су попуњавали празнину недовољно музички образованих људи код нас током друге половине 19. века. У то време млади Срби одлазе на музичко школовање у европске центре и сигурно су и они својим професорима указивали на лепоту српске народне музике, који су стварали дела на основу тих музичких тема.
      – Многи страни солисти долазили су да одржавају концерте овде и за те прилике обрађивали српске мотиве да би изразили своје поштовање према публици, али и успеси српског народа у борбама за ослобођење инспирисали су многе ауторе да својим делима величају те победе. Тако рецимо четири француска композитора у свом одушевљењу посвећују нам песме у време Првог светског рата: Робер Лалу, Анри Куртоа, Фредерик Отјеро и Морис Шваб – подсећа Дејан Томић.
      Издваја и чувено дело „Словенски марш” Чајковског, чији је оригинални наслов Српско-руски марш, опере „Опсада Београда” Стивена Сторача из 1791. која је изведена у Лондону, Даблину, Единбургу и Њујорку; „Освајање Београда” Константина Јулијуса Бекера, изведену 1848. у Лајпцигу; „Црногорци”, Армана Лимнандера, чија је премијера у Паризу 1849, а опере „Ђурађ Бранковић”, Ференца Еркела 1874. у Будимпешти.
      – Зашто се не чује „Српска фантазија” чувеног Римског Корсакова, која је имала премијеру 1867. у Петербургу, а у Београду тек 1909. године? Бојан Суђић је са здруженим оркестрима новосадске и београдске академије извео „Српску фантазију” и то је изазвало одушевљење у новосадској Синагоги, што указује да би публика желела да чује те композиције. Снимци овог дела налазе се и на носачима звука, али руских оркестара. Треба поменути и „Србско оро”, за четири клавира четвороручно, Немца Фрање Коха, који је презиме похрватио и сада је познат као Кухач. Ту је и марш Василија Агапкина, „Опроштај словенске жене” из 1912, посвећен српској „јунакињи са Куманова”, Београђанки Софији Јовановић, учесници Балканских и Првог светског рата. Она је била и у редовима оних који су са мајором Гавриловићем међу последњим браниоцима Београда. Рањавана, понела је 13 одликовања. Прошла је албанску голготу, учествовала у пробоју Солунског фронта. Марш је био изузетно популаран, а када је Хитлерова војска била под Москвом 1941. овај марш изведен је на Црвеном тргу да подигне морал руским војницима – каже наш саговорник.
      Интересовање странаца за српске мотиве, додаје, опада у тренутку када овде стасавају наши школовани у Бечу, Прагу, Будимпешти, Паризу, Минхену и Лајпцигу: Корнелије Станковић, Стеван Мокрањац, Исидор Бајић, Петар Коњовић, Петар Стојановић, Стеван Христић, Миленко Пауновић и други чија су дела извођена на европским сценама, иако је странаца било и у последњим деценијама 20. века: Џон Вулриџ, Руђеро Кијеза, Фрацпетер Гебелс, Павел Клапил, Хајнц Лемерман, Андрес Сеговија, Режис Фамлар.
      – Нама остаје задатак, и потреба, ради подизања самопоштовања и поноса да знамо да су се српским мотивима бавили: Бела Барток, Франц Шуберт, Ханс Хубер, Милош Брож, Јосиф Бродил, Франц фон Супе, Јозеф Сук, Макс Регер, Лудвиг Минкус, Франц Лехар, Карл Леве, Леош Јаначек, Александар Глазунов, Фердинан Бајер, Аулин Тор... Много је дела која вреде да се изведу и сниме у Србији, и уђу у школе, јер бисмо тиме показали захвалност странцима који су посветили пажњу Србији и српском народу – каже Дејан Томић.
      Аутор: Мирјана Сретеновић
      Извор: Политика
       
    • Од Логос,
      Из архиве доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирије (тада викарног епископа јегарског), на тему "Начини хришћанског живљења у савременом свету". Владика је ово предавање одржао 16. марта 2014. Лета Господњег у организацији Мисијског одбора Епархије зворничко-тузланске у сарадњи са Светосавском омладинском заједницом Бијељина и Културним центром из Бијељине.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
×
×
  • Креирај ново...