Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
о.Горан

Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

Recommended Posts

Управо тако.

 

Ово су сарадници Сергеја Вертјанова:

8.jpg

и неки од њихових списа који су на поменутом сајту:

 

Хронология Ветхого Завета - Сергей Вертьянов

Ответ на критику - Сергей Вертьянов

Реконструкция палеогидродинамических условий образования верхнеюрских конгломератов Крымского полуострова - Александр Лаломов
Статья содержит геологические доказательства формирования крымских пород в короткий по геологическим меркам срок в результате гигантской водной катастрофы

Реконструкция палеолитодинамических условий формирования кембро-ордовикских песчаников северо-запада Русской платформы - Александр Лаломов
Научные доказательства формирования геологических пластов северо-запада Русской платформы практически мгновенно с геологической точки зрения, что противоречит существующей геохронологической шкале

Проблемные вопросы научного креационизма на примере геологических наук - Александр Лаломов
Профессиональный геолог даёт непредвзятый анализ сильных и слабых сторон креационной концепции в геологии и палеонтологии

Космологические сценарии - Геннадий Калябин
«Так что "стрела времени" из прошлого в будущее превращается в туго закрученную спираль. Не мог ли Творец неба и земли сжимать или растягивать эту спираль, устанавливая ход времени и время жизни созданных Им для Себя людей?..»

Научные основания моделей мироздания в концепции современного эволюционизма - Андрей Хунжуа
«Использование геологических пород для датировки окаменелостей, и руководящих окаменелостей для датировки пород, логически неверно, и оставляет широкое поле для произвола, чем Лайель и его последователи постоянно пользовались. В результате они расширяли временной интервал существования жизни, исходя не из данных науки, а из нужд теории биологической эволюции».

Почему некоторые обезьяны человекообразны - Александр Хоменков
«Никакого «эволюционирования» в сторону человеческой нравственности у нашего пародийного двойника, как и положено по его статусу, не наблюдается».

Есть ли у человека лишние органы? или поучительная история о том, как хирурги поверили Дарвину - Александр Хоменков
«В период особого увлечения дарвиновскими идеями “рудиментарные” миндалены и аденоиды были неоправданно изъяты у десятков миллионов людей. В Соединенных Штатах “в тридцатых годах миндалины и аденоиды были удалены более чем у половины детей”. Позже, правда, один известный американский врач-педиатр признался, что “среди миллиона жителей США, у которых миндалины были удалены, 999 тысяч в этом не нуждались”.

Еще раз о скоростях геологических процессов на примере месторождений полезных ископаемых - Александр Лаломов
«Принципы на которых была создана современная стратиграфическая шкала, как показали экспериментальные исследования в седиментологии, нуждаются в существенном пересмотре. Они уже не отвечают современному уровню геологического знания и являются атавизмом, привнесенным в наши дни из XVII - XIX столетий».

Реальна ли эволюция с точки зрения современной геологии? - Александр Лаломов
«Пока "научные работники" идеологического фронта стойко отстаивали эволюционные основы мироздания, современные исследователи в своих поисках истины незаметно ушли с их поля и неожиданно для себя оказались в лагере свои вчерашних оппонентов».

Скорость осадконакопления - Сергей Шубин
«Судя по всему, эти короткие периоды ужаса были настолько короткие, что в периоды скучающих стихий униформистам-эволюционистам придется запихнуть почти всю четырех с половиной миллиарднолетнюю “историю” Земли».

Эволюционизм и креационизм - Андрей Хунжуа
«Эволюционизм — не строгая научная теория, а мнение группы ученых, внедряемое в умы людей усилиями СМИ. С научной точки зрения разделять идеи эволюционизма необязательно (и это еще щадящая формулировка по отношении к биологической эволюции), и для православного человека нет веских причин согласовывать свое мировоззрение с эволюционными идеями».

Неоправданные стереотипы - Александр Хоменков
«Если вспомнить традиционное христианское представление, что обезьяна создана как пародийный двойник человека, то смысл уникальной генетической и биохимической близости становится понятным: за обезьяньей внешностью скрывается «начинка» настолько близкая к человеку, что мы своим «шестым чувством» угадываем себя в этом существе».

Живые бактерии из мезозоя - Алексей Лунный
«В связи с однозначной не¬возможностью ДНК и геномов (в том числе бактериальных) быть восстановленными спустя максимум 10 тыс. лет – 1 млн. лет, сделан вывод, что приписанные формациям с подобными наход¬ками официальные датировки в «десятки – сотни миллионов лет» (миоцен, Пермь и др.) являются завышенными на порядки».

Динозавры еще не окаменели - Алексей Лунный
«Стало рассматриваться как обыденное обнаружение в ископаемых костях возрастом в «десятки миллионов лет» гибких прозрачных сосудов, окрашенных структурированных клеток и биомолекул. Так и говорят теперь: «Множество окаменелостей динозавров могут иметь внутри мягкую ткань». И – никто не удивляется, как же подобная ткань могла сохраниться миллионы лет, попирая все биологические и физико-химические закономерности».

Альманах "Сотворение". Выпуск 2 - Александр Лаломов

Альманах "Сотворение". Выпуск 1 - Александр Лаломов

Определение времени образования Валькумейской прибрежно-морской россыпи - Александр Лаломов
«Данный расчет, основанный исключительно на современных скоростях реальных геологических процессов и достоверном фактическом материале, показывает резкое несоответствие (на несколько порядков) данных определения абсолютного возраста, на которых базируется существующая геохронологическая шкала, и скорости осадкообразования».

Подлый удар в спину эволюционизма со стороны окаменелостей - Александр Лаломов
«Вряд ли стоит прибегать к выводам и заключениям современной палеонтологии для решения вопроса объективности эволюционного процесса: идея эволюционного развития органического мира заложена уже в определение этой науки, и любая интерпретация получаемых данных проводится исключительно в рамках эволюционной парадигмы».

Экскурсия в государственный дарвиновский музей - Геннадий Калябин
«Музей этот отсчитывает свою историю не со времен "советской власти", как вполне естественно было бы предположить, а с 1907, когда при Высших женских курсах (который часто описывается как некий чудесный "источник просвещения" в Москве) была открыта кафедра дарвинизма».

Слово академика Ю.П.Алтухова - Сергей Вертьянов
Вступительное слово академика к учебнику биологии, вышедшему под его редакцией — «первому учебнику, не стеснённому материалистическими рамками»

Знание и незнание в науках о природе - Геннадий Калябин
«Новые наблюдательные и экспериментальные факты – ускорение расширения Вселенной, гамма-всплески, загадки космических лучей, явные признаки наличия дополнительных размерностей и абсолютно неизвестных видов частиц и полей – совсем не вписываются в созданную определенными идеологическими кланами "научную картину мира", из которой тщательно изгоняется ее Творец».

Споры о митохондриальной «Еве» - Юрий Жариков
«Прямые данные свидетельствуют скорее о происхождении мДНК всех людей от Праматери Евы и «морфологически современных» людей от семьи Патриарха Ноя соответственно 7,500 и 6,000 лет тому назад».

Сотворение мира или случайность природы? - Сергей Вертьянов
Краткий обзор-введение в книгу С.Ю.Вертьянова «Происхождение жизни»

Осторожно, клевета! - Сергей Вертьянов
Учебник биологии С.Ю.Вертьянова оклеветан в публичных выступлениях Г.Л.Муравник …

Обезьяний процесс, интервью - Сергей Вертьянов
«Спрашивали, например, приняты ли антиэволюционные факты научным сообществом, преподаются ли где-нибудь? Я ответил, что академик Ю.П.Алтухов заслуженный профес-сор МГУ всегда об этом говорил студентам и в его одобренном Минобраза учебнике для студентов написано: «Места для дарвинизма как научной теории не остается».

О результатах экспертизы учебника «Общая биология 10-11» Министерством образования и науки РФ, РАН и РАО - Сергей Вертьянов
«Процедура грифования учебной литературы сегодня — это не та система, которая может обеспечить высокий уровень образования, но та бессистемность и предвзятость чиновников, которая способна загубить любое образование в угоду устаревшей материалистической идеологии».

Дарвинизм, Дарвин и креационизм - Сергей Вертьянов
«Жизнь, с ее различными проявлениями, Творец первоначально вдохнул в одну или ограниченное число форм», – Чарльз Дарвин.

Биология в школе, наука и идеология - Сергей Вертьянов
«В сущности Дарвина можно было бы назвать креационистом (creation — творение), если бы он не писал о сотворённости лишь небольшого числа базовых форм, а признал бы созданность всех основных биологических видов. Исключать дарвинскую идею созданности родоначальных форм при рассмотрении дарвинизма в школах и ВУЗах, излагать дарвинизм как материалистическое учение научно недостоверно и является узаконенным обманом нашей молодежи».

Преподавание биологии и формирование личности школьников - Сергей Вертьянов
«Или нам больше по душе, когда авторитетом для наших детей выставляются «классики»: «Огромное значение труда в происхождении человека было обосновано философом Ф.Энгельсом в работе «Роль труда в процессе превращения обезьяны в человека». Кроме труда Энгельс обратил внимание на другие факторы антропогенеза: речь и общественный образ жизни» (из грифованного учебника В.И.Сивоглазова, И.Б.Агафоновой, Дрофа, 2005, с.284)».

 

 

http://www.vertyanov.ru/articles/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Један од најзначајнијих заступника ИД у 20. веку, Артур Вилдер-Смит, троструки доктор наука 

quote-it-is-emphatically-the-case-that-l

 

The Intelligent Design Movement is big news today, but did you know much of the scientific reasoning behind it came from a European organic chemist?  William Dembski, author of several key books in the ID movement, credits Dr. A. E. Wilder-Smith for the inspiration to make the study of origins his life’s work.  Dean Kenyon, the evolutionary origin of life researcher turned creationist, called Dr. Wilder-Smith one of the two or three most important scientists in his life.  Much of the literature coming out of the modern intelligent design movement contains echoes of powerful arguments made by A. E. Wilder-Smith decades ago.
    In his books and tapes, Arthur Edward Wilder-Smith stressed the importance of information in biology, stressing that the materialist’s formula for the life, energy + matter + time, was deficient because it left out the factor information.  He convincingly argued that the information in DNA, in its translation, had to follow a language convention which presupposed an agreement between parties needing to communicate with one another.  For example, he explained how SOS is a meaningless sequence of letters unless there has been a convention (a “coming together” agreement, in advance) that it is a signal for distress.  Similarly, the DNA triplet codon for alanine, GCC, looks and smells nothing like alanine, by itself.  Unless both the translation mechanism (the ribosome) and the DNA code both have a convention that GCC means alanine, it means nothing at all.  This, he explained, was prima facie evidence of intelligent design.
    He also argued effectively against Thomas Huxley’s old monkey-typewriter analogy, the claim that a million monkeys typing on a million typewriters would eventually produce Psalm 23 by chance, given enough time.  Wilder-Smith pointed out a fatal flaw that undermined the whole argument.  By showing that since the chemical reactions that would have led to life in a primordial soup are reversible, that fact rendered the analogy useless – in the monkeys’ case, if the letters fell off the page as soon as they were typed, no meaningful sequence would ever be produced.  Huxley, therefore, had cheated by claiming that the letters typed would remain on the page.  The laws of chemistry do not permit that sort of stability in chemical evolution scenarios.  With points like this, he argued that creation was scientific and naturalistic evolution was unscientific.

 

hqdefault.jpg
    As a highly qualified organic chemist, A. E. Wilder-Smith was uniquely positioned to critique so-called “chemical evolution.”  This kindly gentleman was merciless in his attacks on Miller, Oparin, Fox and other evolutionists who claimed to be making progress explaining life’s origin by chance and necessity.  His effectiveness stemmed not from vituperative ability or rhetoric, but rather – because of his intimate acquaintance with the facts of chemistry – from calm, rational dismantling of the philosophical and scientific assumptions underlying his opponents’ errors: i.e., from scientific arguments that could not be denied by any knowledgeable chemist.  Dr. Wilder-Smith was one of the first to emphasize the necessity for one-handed molecules to hold genetic information (see online book), and to apply the laws of thermodynamics and equilibrium to discussions of the origin of life.
    A. E. Wilder-Smith was one of few scientists in the world to have three earned doctorates.  He obtained his first Ph.D. in physical organic chemistry at Reading University, England in 1941.  A research scientist during the war, he subsequently became a fellow of the University of London, and then director of research for a Swiss pharmaceutical company.  After becoming a full professor at the University of Geneva, he earned a second doctorate in pharmacology there, and later, a third in pharmacological sciences at ETH, a senior university in Zurich, Switzerland.  In addition, he was a Fellow of the Royal Society of Chemistry and a NATO three-star general!

    Dr. Wilder-Smith was not only an expert on chemotherapy, pharmacology, organic chemistry, and biochemistry, but a gifted teacher and popular public speaker.    He did not shy away from entering the lions’ den of the evolutionary establishment.  At a time when communism was strong and evolutionary science reigned with unchallenged bravado, he was like a Daniel with seemingly divine power to shut his opponents’ mouths.  Once, in a manner reminiscent of Paul turning the Pharisees and Sadducees against each other (see Acts 23), he got the better of a hostile audience of Finnish and Russian students by referring to a word that meant one thing in Finnish and another in Russian.  The Finns, who despised the Russians, were incensed to hear him claiming this word had the Russian meaning, but the Russians agreed with him.  As they were shouting at one another, the English jumped in and argued that the word was a meaningless syllable.  Thus the professor made his point effectively: without a language convention, a sequence of letters carries no information.  Dr. Wilder-Smith confronted communists with scientific arguments that undermined their political philosophy.  God only knows how much his work contributed to the eventual demise of communism, but it certainly affected numerous individual communists.
    A. E. Wilder-Smith is also probably responsible for Richard Dawkins refusing to debate creationists any more.  In 1986, Wilder-Smith and Edgar Andrews debated the two leading evolutionists in Britain, Richard Dawkins and John Maynard Smith, at Oxford – a lions’ den with the two strongest Darwinian lions in Europe.  Yet even there, over a third – almost half – of the staunchly pro-evolution audience voted that the creation side had won the debate

 

 

http://creationsafaris.com/wgcs_5.htm#wildersmith

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Evo ima i ovde 

 

Колико се сећам, већ је било говора о односу Православља према еволуцији и наравно постоје различити ставови. Наравно, у делима Св. Отаца не можемо наћи конкретне потврде ни за ни против ове теорије, али нам остаје да у контексту светоотачког разумевања Божијег стварања света заузмемо став о овом питању. Не смемо да притом заборавимо да су се неки Св. Оци и сами ослањали на одређене научне ставове свог времена који су сада научно превазиђени. У старој грчкој медицини, конкретно још од Хипокрита, постојала је теорија да су најважнији састојци организма четири сока (хумора) крв, слулз, жута и црна жуч који имају четири квалитета (топло, хладно, суво и влажно) али и везе са елементима у природи (ваздух, вода, ватра и земља) . Животни процеси по овој теорији првенствено зависе од ових телесних сокова и ако су они у дисбалансу настаје болест. То је тзв. хуморална медицина која је била општеприхваћена свбе до развоја савремене медицине.

 

Човек је, дакле, стално покушавао да  објасни одређене појаве које га окружују. Оно што је посебно значајно за стару грчку медицину и зачетке науке јесте посматрање и искуство. То је и темељ савремене науке. Дарвинова теорија еволуције управо је настала као последица једног логичног повезивања одређених чињеница које постоје у природи у један систем. Међутим, и сами научници су доста подељени око тога колико заправо теорија еволуције у оној форми коју је дао Дарвин може да објасни настанак врста. Дарвин, колико се сећам, није био искључив и само је указао на феномен природне селекције који очигледно постоји и на друге феномене који су очигледни у природи и које ниједан човек здравог разума не може да негира. Зар нам савремена генетика не показује да се одређене природне карактеристике наслеђују од родитеља као и, уосталом, и предиспозиције за одређене болести. Данашњи људи су много мање отопрни на болести и природне утицаје првенствено зато што савремена медицина омогућава да и они који су по природи слабији и болеснији преживе и њихови потомци наслеђују још слабији састав. Наравно, то не значи да ће се с временом мутацијом гена створити неки нови хибрид човека, већ само чињеницу да је сваки човек дубоко повезан са својим прецима, али и са друштвеном средином у којој живи и која добрим делом обликује његово понашање. Човек није аутономно биће, већ биће заједнице и у сталној је коорелацији са биолошким и друштвеним контекстом у коме живи.

 

Као хришћани ми чврсто верујемо да је Бог створио свет ни из чега (ἐξ οὐκ ὄντων). Дакле, свет није постао сам од себе, нити је свет савечан Богу. Он је преведен у постојање из ништавила вољом Божијом са циљем да уђе у вечно постојање кроз заједницу у Богу. Оно што од самог почетка књиге Постања привлачи пажњу јесте поступност и динамика у процесу стварања. Бог није мађионичар, већ у свему што чини видимо динамику која је надасве израз слободе и љубави. Зар и читава историја људског рода није динамика која води ка најчудеснијем догађају у нашој историји, оваплоћењу самог Сина Божијег. Чему читава драма људског рода, историја народа Израиљског и коначно долазак Спаситеља када је Бог одмах могао да прекрати историју у стилу deus ex machine.

Да не бих ишао много у ширину, могу да изнесем своје мишљење по овом питању, које није усамљено међу хришћанима, иако дубоко верујем да наш ум није у стању у потпуности да појми тајну стварања света и настанка или развоја врста, како год се изразили. Као и у свему о чему размишљамо морамо да пођемо од самог циља, а то је да се васцела твар сједини у Христу, Сину Божијем и кроз Христа да уђе у вечно постојање у заједници Оца Небеског у Духу Светом. Кључни елемент у Божијем науму јесте човек и цео процес стварања света води ка човеку који је круна Божијег стварања. Човек је микрокозмос о коме говоре многи православни теолози јер на известан начин представља рекапитулацију стварања. Твар кроз човека улази у вечно постојање јер твар сама по себи нема ипостас (личност) и једино кроз човека, односно кроз Христа као Новог Адама улази у вечно постојање. Човекова анатомија и хемијски састав показују да је човек и те како везан са осталим природним врстама. Наша генетска структура почива на истим принципима као и код других живих бића на нашој планети, наше тело чине елементи који су настали пре више милиона година у гигантским експлозијама звезда супер-нова. Човек, није само рекапитуација видљиве твари, већ је по свом душевном саставу сродан анђелском свету и преко човека и анђели улазе у вечну заједницу са Богом. Анђели нису подложни физчкој смрти јер нису телесни, али подложни су духовној смрти када изгубе заједницу са Богом, што се десило палим анђелима.  Дакле, и видљиви и невидљиви свет улази у вечност кроз Христа, савршеног Бога и савршеног човека и једино у њему улазимо у вечну заједницу Св. Тројице. Дух Свети, Дух животворни константно оживотворава твар, обликује је и надахњује усмеравајући је коначном циљу. И Црква као живо и историјско постојање Христа у свету након његовог Васкрсења и Вазнесења бива вођена и руковођена Духом светим као радионица спасења васцеле твари. Свуда видимо динамику о којој посебно говори Св. Максим Исповедник (γένεσις – κίνησις – στάσις). Свети Максим нас учи о божанским вољама (θεια θελήματα), и други свети оци говоре о семеним логосима (λόγοι σπερματικοί). Св. Максим их разуме као својеврсне идеје за стварање у уму Божијем, које нису „бића“ али се могу схватити на известан начин као бића у потенцијалу, односно која учествују у Богу и представљају израз Божије воље за оно што Он жели да они постану. Читава козмологија Св. Максима је јако занимљива, али истовремено веома комплексна да бисмо овде могли да о њој детаљно говоримо. Имамо јако добрих православних теолога који познају учење Св. Максима и они су већ доста о томе говорили и писали.

 

Поента је, дакле, у томе да је свет створен не само да би постојао (είναι), већ да би добро-постојао (ευ είναι) и да би коначно вечно постојао (αεί είναι). Такође, све што је створено створено је логосно, са смислом и логичношћу и није плод слепих „природних сила“ о којима говоре неки ригидни еволуционисти. Заправо, Бог је творац козмичког софтвера, својеврсног кода, по коме се силом Божијом све дешагва  и ништа што постоји не бива ван тог кода (уп. Јн 1,3 Све кроз њега (Логоса) постаде, и без њега ништа не постаде што је постало). Видимо да је и савремена генетика декодирањем човековог генома закључила заправо да је човек заснован на одређеној математичкој матрици аминокиселина које сачињавају ДНК. У овом смислу, све што је створено има у себи потенцијал динамике и развоја и стално је у кретању ка свом коначном циљу. Тако се развијао свет. Бог је створио свет ни из чега. Земља, како се у Постању назива све створено, била је невидљива и неуобличена и тама беше над безданом  и Дух Божји надносио се над водом (η δε γη ην αόρατος και ακατασκεύαστος και σκότος επάνω της αβύσσου και πνεύμα θεού επεφέρετο επάνω του ύδατος). Ово је предивна слика уобличавања видљивог створеног света и постепено из „дана у дан“ (а дан, јом на јеврејском је временски период који може бити неодређеног трајања) Бог је полако обликовао свет, све до настанка човека шестог дана. Све врсте носе печат Божије логосности без обзира да ли су се по Божијем науму развијале једна из друге о чему посебно говори еволуција или су настајале засебно. У сваком случају све врсте су логосно повезане и најбоље то можемо видети поређењем фетуса човека и неких других врста где видимо невероватну сличност. И сам човеков фетус постепено се обликује од риболиког бића до бића које наличи на гмизавца до човеколиког изгледа. Зар и сам настанак човека од оплођене јајне ћелије није најбољи пример чудесног Божијег софтвера по коме се матичне ћелије програмски групишу у органе. Све бива смислено и са циљем. На тај начин разумевам и Богом вођену еволуцију (ако већ морамо да употребимо овај израз).

 

Теза еволуциониста да су врсте настале мутацијом, која толико ствара проблема хришћанима креационистима, по мом мишљењу суштински није супротна нашем хришћанском веровању јер је циљ човековог стварања био човек и Бог га је као најсавршенију врсту могао створити већ у самом почетку. Ипак имамо поступност у стварању до човеколиких примата који нису аутоматски постали људи. Лично се држим мишљења по коме је Бог човеколиком примату, који је по хемијском саставу прах земаљски, удахнуо дах живота и учинио га душом живом, слободном личношћу, обликујући га као своју икону. То је врхунац стварања, при чему је човек постао спој видљиве и невидљиве творевине, по телу носећи биолошку матрицу од најранијих форми животу, а по душевном саставу бивајући сродан анђелском свету.

 

На основу свега до сада реченог, еволуција као слепи и самовођени процес настанка врста по принципима који су се сами спонтано обликовали милионима година за нас хришћане је потпуно неприхватљива јер негира постојање Божије. Али еволуција која бива по Божијим законима, логосно, у ничему није супротна хришћанском учењу. Штавише, читава тајна стварања још је чудеснија и лепша јер нам Бог показује како смо сви међусобно повезани и како је свака травчица, сваки лист, свако живо створење и надасве сваки човек израз Божије добре воље, Његове бескрајне љубави и како се све креће ка свом коначном циљу сједињења у Христу. Зато је важно да се чувамо ригидног протестантског креационизма који сужава тајну стварања у ограничене оквире човековог ограниченог ума, а све тобоже ради верности Светом Писму, али истовремено да се пазимо и од безбожног схватања еволуције као потпуно аутономног процеса у коме нема места са Бога. И коначно, све што више сазнајемо о створеној природи све више треба да се дивимо колико још има тога што никада нећемо појмити нашим умом и што можемо једино духовно појмити сједињујући се стално са Христом који нам неизрецивим речима открива тајну стварања и спасења чинећи нас сарадницима у том чудесном процесу.   

 Arhimandrit Sava Janjic   



 Однос хришћанске вере према еволуцији био је остао једна од кључних тема између богослова и научника од времена када је Чарлс Дарвин 1859. г. објавио своју књигу „О пореклу врста путем природног одабирања или очувањем повлашћених раса у борби за живот“. Намерно наводим цео назив Дарвинове књиге (која је иначе позната под насловом „О пореклу врста“) како бих истакао главне принципе на којима овај британски биолог заснива своје учење.

 

У вези са теоријом еволуције треба одмах рећи да ни у Светом Писму, а ни у делима Светих отаца не налазимо јасне основе за оправдање теорије еволуције, барем онако како ју је изложио Чарлс Дарвин. Рекао бих да суштински разлог томе није сама чињеница да ли је ова теорија или неки њени елементи научно оправдани или не, већ, једноставно, Свето писмо о стварању света и посебно човека, говори са потпуно другог аспекта. Многи су већ јасно рекли да Књига Постања није астрономски трактат, већ богонадахнути текст, односно виђење. Традиционално Православна Црква приписује Петокњижје пророку Мојсеју, али без обзира ко је састављао и после редиговао ове књиге (што је посебна тема за себе), у својој оригиналној форми почетак књиге Постања има форму богонадахнутог виђења. Другим речима, писац извештаја о настанку света износио је оно што му је било дато од Бога да види, а није развијао научну теорију стварања. Само замислимо како би човек који је живео неколико векова пре нас описао један савремени аеродром, козмичку летелицу или нуклеарну подморницу. Засигурно би се користио језиком свог времена и могао би да опише само један део реалности коју види, али не и да објасни процес како то функционише. Авионе би видео као челичне птице, подморнице као велике китове од гвожђа и сл. Зато почетак књиге Постања треба разумети духовно, а не буквално. Главни акценат јесте на томе Ко је створио свет и са којим циљем, а не детаљно излагање самог процеса стварања. Православна Црква зато никада није долазила суштински у конфликт са науком јер се наука не бави питањем Творца већ емпиријским доказивањем одређених процеса у природи. Зато је наука прихватљива за нашу веру али само у оној мери у колико сама не претендује да објасни и оно што је ван њеног искуства. Наука не може ни да докаже нити да оповргне постојање Бога јер Бог надилази све рационалне појмове људског ума. Јасно раздвајање науке и вере је зато веома важно и тада и науку можемо схватити у оквиру наше вере, као покушај да се барем колико је то у могућности људског ума објасне неки природни процеси око нас.

 

Данас имамо хришћане који у потпуности негирају еволуцију, али и оних који сматрају да се еволуција може сместити у оквире библијског извештаја о настанку света. Ови други сматрају, као што сте и сами навели, да су се природне врсте и сам човек развијали у оквиру једног еволутивног процеса који је део Божијег промисла. Савременијим језиком речено, Бог је творац софтвера по којима функционише створена природа и по којем се природним путем одвијају козмички, геолошки и биолошки процеси и то у временским периодима који трају милионима година.  Човек је по свему јединствено биће у целом видљивом универзуму, не толико по свом биолошком саставу јер има толико много заједничког са разним другим природним врстама на земљи, посебно са приматима, већ пре свега због свог душевног састава. Они који оспоравају Дарвинову теорију управо у томе налазе његову најслабију тачку. Иако поједине животиње имају одређене способности споразумевања, могу да заједнички раде, чак и користе примитивне алатке, људска душа засигурно никада природним путем не би могла да дође до оног нивоа самосвести коју човек има. Управо у овоме налазимо кључни простор за хришћански став да је Бог удахнуо човеку дух животни, не само свест већ и слободу и могућност да се духовно развија што су кључни елементи иконе и подобија Божијег у човеку. Ниједна природна врста која нам је позната нема такве способности и ми хришћани с правом верујемо да ове човекове кључне карактеристике никада не би могле да настану природним путем, односно еволуцијом. С друге стране човеково тело је и те како укорењено у природи која нас окружује и оно садржи елементе и даље, одређене ензиме, протеине (као нпр. хемоглобин) који су идентични неким приматима.  Наша Црква учи да је човек микрокозмос и да у свом природном саставу сабира васцелу творевину (макрокозмос). Управо зато Бог је преко човека одлучио да васцелу природу уведе у вечно постојање. Предуслов за то јесте слободна воља човекова и то је дар који је добио само човек и ниједна друга природна врста. О овоме је нарочито писао Св. Максим Исповедник.

 

Научници су утврдили на пример да у еволутивном развоју између аустралопитека до хомо-еректуса дозали до повећања величине мозга што сведочи већа лобања. Научници су на основу пронађених остатака лобања и других налаза логично закључили да је хомо-еректус на пример знао да користи ватру и да је поседовао извесне рудиментарне способности организацијом примитивног људског друштва што је било у складу са већим обимом лобање. Већ код хомо-сапиенса имамо потпуно физичке карактеристике савременог човека. Иако је крајње незахвално правити амалгам између науке и вере у овим питањима, јер је немогуће јасно реконструисати еволутивни развој човека, сматрам да није суштински противно нашој вери рећи да је Бог удахнуо дух животни човеколиком бићу које је прошло еволутивни пут од примата, чиме је направљен јасан скок између природног еволутивног развоја и Божанског акта коначног стварања човека као целине тела и душе. О томе је говорио између осталих и А. Каломирос у цитату који сте поменули: „Адам је био еволуцијски узнапредовала животиња, која је у своје најунутарњије битије примила удах Божански, печат Божије иконе (образа), и постала човек….. Када је Господ Бог духнуо у лице Адамово дух животни, тада је еволуцијски узнапредовала животиња постала разумно створење, преображена изнутра и у својим дубинама, али не анатомски већ духовно, благодаћу Духа Светога“. Разлика од строго креационистичког става јесте у томе што овај, хришћански еволуционизам, посматра стварање као динамички процес. Бог приводи из ништавила твар, а потом постепено кроз разне форме обликује милионима година човека из праха земаљског и коначно му удахњује дух животни (Библијски дан, на јеврејском "јом", означава не само дан од 24 часа већ било који временски период). За мене је чудесно како човек рекапитулира својим саставом васцелу творевину јер управо преко човека, односно Христа, сва твар, биљке и животиње улази у вечност.

 

Проблем са теоријом еволуције настаје када се еволуција посматра као један слепи природни процес који се одвија мимо Бога. Иако неки хришћански бранитељи Дарвина (Англиканска црква му се недавно јавно постхумно извинула) тврде да Дарвин није негирао постојање Бога, сам наслов његовог дела указује да су за Дарвина два главна покретача настанка нових врста: природно одабирање (селекција) и очување повлашћених врста кроз борбу за живот. Иако је јако тешко негирати постојање ових принципа у створеној природи јер је исувише много примера, исто је тако крајње опасно све утемељити на њима. Најновија научна истраживања указују да  је кључни фактор који утиче на развој врста много више природни хабитат него природна селекција. Истраживања су показала да су кључне еволутивне промене настале када су животиње улазиле у до тада ненасељен животни простор, а не у простор у коме су живеле друге животиње. Вероватно ће научна истраживања донети још информација које ће још више осветлити развој живота и животних форми на нашој планети. Други проблем код Дарвина и строгих еволуциониста јесте што је он човекову душу искључиво поистовећивао са свешћу и што је свест, односно душа виђена као резултат еволутивног процеса који је независан од Творца, тј. који је резултат читавог низа биолошких и хемијских процеса. Наравно, то је за нас хришћане у потпуности неприхватљиво. Душа је најдубљи део човекове личности, она носи лик Божији и чак и у случајевима тешких психичких оболења или деградацији менталних способности нпр. у случају Алцхајмерове болести душа остаје у потпуности сачувана и носи икону Божију утиснуту у човекову личност. Људи који пролазе оваква искушења у животу васкрснуће у потпуности сачувани и нетакнути тим биолошким процесима који у садашњем биолошком начину постојања човека могу да деградирају на ниво бесловесног бића. Радикални еволуционисти једноставно не прихватају постојање овакве душе јер емпиријски не могу да је докажу.

 

Укратко речено, Православна вера учи да је Бог творац свега и да је у активном односу, интеракцији са својом творевином. Процес стварања човека заправо још није у потпуности завршен јер човек има есхатолошку мисију која надилази ово време и простор. Бог жели да васпостави пуну заједницу са својом творевином и да је уведе у вечно постојање. Будући да то није било остварено преко Адама и Еве због њиховог погрешног избора, Бог је благоизволео да то учини кроз животворну смрт и васкрсење Свога оваплоћеног Сина – Господа Исуса Христа. Тек након свеопштег васкрсења човек ће у потпуности бити икона и подобије Божије. Подобије које нам је дато при стварању може се реализовати само слободном вољом која је изражена за васцелу твар кроз Богочовека Христа. Ми као појединци постајемо баштиници тог Христовог пристанка кроз Цркву (Тело Христово) и то најпре Крштењем, којим умиремо старом човеку, а потом кроз остале Свете Тајне. Изнад свега постајемо његови „сателесници“ и „сакрвници“ у тајни Евхаристије. Зато Православље нема суштински проблем са еволуцијом као научном теоријом, већ само са еволуцијом која негира потребу за Богом и Творцем. 

 Arhimandrit Sava Janjic
 
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
54 minutes ago, grigorije22 рече

 

Iguman Sava Janjic misli drugacije u odnosu na Bufejeva.  

Црква је живи организам, шта ако и различито мисле, уз дужно међусобно поштовање. Ова тематика је још свежа код нас, док се на Западу воде дебате деценијама...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Још један генијалац, др физичке хемије и бивши првак Новог Зеланда у шаху Џонатан Сарфати:

 

Dr Jonathan Sarfati was born in Ararat, Australia in 1964. He moved to New Zealand as a child and later studied science at Victoria University of Wellington. He obtained a B.Sc. (Hons.) in Chemistry with two physics papers substituted (nuclear and condensed matter physics). His Ph.D. in Chemistry was awarded for a thesis entitled ‘A Spectroscopic Study of some Chalcogenide Ring and Cage Molecules’. He has co-authored papers in mainstream scientific journals on high temperature superconductors and selenium-containing ring and cage-shaped molecules. He also had a co-authored paper on high-temperature superconductors published in Nature when he was 22.

Dr Sarfati has been a Christian since 1984. He has long been interested in apologetics, the defense of the faith, and was a co-founder of the Wellington Christian Apologetics Society (New Zealand). Creation vs evolution is of course a vital area, because of the ramifications for the doctrines of Creation, the Fall which brought death into the world, and their links to the doctrines of the Incarnation, Atonement and Bodily Resurrection of the God-man Jesus Christ.

hqdefault.jpg

 

Dr Sarfati is married to Sherry and they enjoy spending time with their two grand-daughters.

In August 1996, he returned to the country of his birth to take up a position as a research scientist and editorial consultant for Creation Ministries International in Brisbane. In this capacity, he is co-editor of Creation magazine, and also writes and reviews articles for Journal of Creation, CMI’s in-depth peer-reviewed publication, as well as contributing to CMI’s website.

In 1999, his first book was published—Refuting Evolution, which countered a teachers guidebook by the National Academy of Sciences, Teaching about Evolution and the Nature of Science, which had been widely circulated and publicized. Refuting Evolution now has 450,000 copies in print. Later that year he was a co-author of the updated and expanded Answers Book [note: now entitled The Creation Answers Book], answering 20 of the most-asked questions about creation/evolution. He later wrote Refuting Evolution 2, countering the PBS Evolutionseries and an anticreationist article in Scientific American.

In 2004, he wrote Refuting Compromise, defending a straightforward biblical creation timeline and a global flood, and answering biblical and scientific objections, concentrating on the errant teachings of day-age/local flood advocate Hugh Ross. It has been acclaimed as ‘the most powerful biblical and scientific defense of a straightforward view of Genesis creation ever written!’ See the introductory chapter and some reviews.

In 2006, he co-authored 15 Reasons to Take Genesis as History with Don Batten, as a concise reference guide for Christians, including pastors and theologians, why Genesis can be trusted as real history of Creation about 6000 years ago and a global Flood.

In 2008, he finished By Design: Evidence for nature’s Intelligent Designer—the God of the Bible. This demonstrates many examples of design in many areas, shows why chemical evolution can’t explain the origin of first life, and answers many objections to the Intelligent Design movement by invoking the biblical Creation-Fall model.Dr Jonathan Sarfati playing blindfold chess

In 2010, Dr Sarfati wrote The Greatest Hoax on Earth? Refuting Dawkins on evolution, a response to leading atheopath Richard Dawkins’ latest book The Greatest Show on Earth: The Evidence for Evolution (see website).

That year, Dr Sarfati emigrated to the USA with his wife to work in the CMI–USA office as author, speaker, apologist, and Head Scientist.

 

In 2012, he considerably expanded and updated a classic general apologetics book, Christianity for Skeptics, by Dr Steve Kumar of New Zealand. This presents a positive case for the existence of God, the inspiration of the Bible, and the divinity and resurrection of Christ, and answers challenges from suffering, atheism, Eastern philosophy, and Islam. The update now also contains cutting edge material on design in nature, the Christian roots of science, and answering the ‘new atheists’.

In 2015, Dr Sarfati wrote probably his most important and comprehensive book yet: The Genesis Account: A theological, historical, and scientific commentary on Genesis 1–11, almost 800 pages long.

Dr Sarfati is also a keen chess player. He is a former New Zealand Chess Champion, and represented New Zealand in three Chess Olympiads, and drew with Boris Spassky, world champion 1969–1972, in a tournament game (those interested in the game score can see this chess site). In 1988, F.I.D.E., the International Chess Federation, awarded him the title of F.I.D.E. Master (FM). Dr Sarfati regularly accepts challenges from multiple players where he plays ‘blindfold’, i.e. from memory without sight or any physical contact with the board, so moves are communicated via a recognized chess notation (See an example at the Croydon Chess Club). Twelve is the most played simultaneously to date—see photo, above right.

 

 

http://creation.com/dr-jonathan-d-sarfati

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
4 minutes ago, о.Горан рече

чак и једна шаховска симултанка...

E, vidite, to je i jeste, neka sahovska simultanka, evolucionisti VS kreacionisti. :)

 

Pa, posto je , covek sahovski majstor i nesto malo poznaje ove hemijske stvari, trebalo bi , da zna, kako da matira evolucioniste. :)))
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Још један научник са врло занимљивим, објективним и сталоженим стилом писања што може проверити свако ко прочита једну од његове две преведене књиге Постање-повезивање науке и Библије и Наука открива Бога. Др зоологије, швајцарског порекла,а живи и ради у САД.

 

7441Ariel-Roth.jpg

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Кратак одломак из једне од ових двеју књига, а везан за фину подешеност универзума као доказ интелигентног Стварања и Створитеља-Тројичног Бога:

 

Материја

Материја је високо организована у преко 100 врста елемената који међусобно делују формирајући све ствари, од минерала планета до високо комплексних молекула организама. Атоми тих елемената састављени су од субатомских честица које имају прецизне карактеристике. На пример, да је маса протона другачија само за хиљадити део, не би било ни атома ни елемената. 

Угљеник

Елемент угљеник, тако суштински важан по живот, има ниво резонанције увелико повољан по његов настанак. Да је тај ниво резонанције 4% нижи или да је ниво резонанције кисеоника само 1% виши, угљеника буквално не би уопште било. 


Сунце

Сунце нам верно обезбеђује баш праву количину светлоти и топлоте потребну за живот на Земљи. Да је Сунце само 5% ближе, или 1% даље од Земље, на нашој планети не би било никаквог живота. 


Јака нуклеарна сила


Јака нуклеарна сила држи на окупу делове језгра атома. Да је та сила 2% јача, не бисмо имали водоник и према томе ни сунце, ни воду, ни живот. Да је 5% слабија, имали бисмо само водоник, и ништа друго. 


Слаба нуклеарна сила

Слаба нуклеарна сила контролише део радиоактивног распада атома. У Сунцу она контролише фузију водоника у хелијум. Да је та сила само мало јача, хелијум се не би формирао. Да је само мало слабија, у Сунцу не би остало водоника. 



Електромагнетна сила

Ова сила утиче на наелектрисане честице какве су електрони, и тако контролише хемијске промене између атома. Она је врло важна компонента светлости. Да је незнатно јача, звезде каква је наше Сунце биле би црвене звезде и много хладније; да је незнатно слабија, звезде би биле крајње кратко вечне вреле плаве звезде. 



Гравитација

Гравитација држи на окупу галаксије, звезде и нашу Земљу. Прецизан однос њене снаге и снаге електромагнетног поља је критично важан. Да иједна од тих сила варира и за најмању количину, то би било катастрофално по звезде каква је наше Сунце.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Тачно је да су многи од ових научника протестанти различитих деноминација, али треба имати у виду две ствари.

Прво, у земљама у којима живе то је владајућа хришћанска деноминација( САД, проценат протестаната је отприлике око 55%,слично је и у осталим државама англосаксонског света),  волели то ми или не. И ја бих волео да су они православни, али питање је колико су уопште и упознати са православљем. Какогод, то је њихова приватна ствар и њихова теологија ме не занима нити они ту имају шта да пруже.

Оно што је најбитније да они не уносе у оно што пишу неки свој уски `протестантски нанос` у смислу пропагирања конкретне конфесије. Има таквих али су мањина( као код нас фамозни МП). Код др Рота не можете уопште закључити шта је по верској припадности кад прочитате ове две књиге које сам препоручио, једноставно човек прича о науци и једино и искључиво као научник. То исто важи за све оне које ћу препоручити за читање.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У недељу, дана 23. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Винковцима. Епископу Херувиму саслуживали су јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Срђан Лукић, парох винковачки и ђакон Војислав Николић.     Требамо што чешће да се сабирамо, да долазимо у свету Цркву Божју, да осетимо благослов Божји. Да примајући Тело и Крв Христову будемо следбеници Христови, да будемо слуге те благословене заједнице љубави. Господ каже: ”Где су двоје или троје сабрани у име моје и ја сам са њима”. То присуство Божје, драга браћо и сестре, ми смо данас осетили овде у овом светом храму где смо сви једнодушно у љубави једни са другима осетили ту пуноћу, тај загрљај и љубав Божју која нас је на првом месту позвала, а онда нас је и сјединила кроз Тело и Крв Христову.”     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион сусрео се 17. фебруара 2020. године у здању Владе Србије у Београду са министром за иновације и технолошки развој г. Ненадом Поповићем.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Папа Фрања је у четвртак 13. фебруара 2020. примио у аудијенцију митрополита Илариона, председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије. Уочи сусрета с Папом, митрополит се у разговору за радио Ватикан осврнуо на културне и друштвене пројекте, четири године после сусрета папе Фрање с патријархом Кирилом у Хавани, и изразио забринутост Руске Православне Цркве због прогона хришћана у свету.     Уз кардинала Курта Коха, председника Папскога савета за неговање јединства хришћана, говорио  је на конференцији и присуствовао концерту одржаном на тему „Светитељи – Знаци и семе јединства“.   У Ватикану га је примио папа Фрања, а поподне је митрополит представио превод књиге „Смрт и васкрсење“, последњи том из серије под насловом „Исус Христос. Живот и учење“. Пре сусрета са Папом, а на крају састанка Мешовите комисије која се састала у Ватикану и размотрила културне и друштвене пројекте на којима две Цркве раде већ четири године како би оствариле главне садржаје Заједничке изјаве коју су у Хавани, 12. фебруара 2016. године, потписали папа Фрања и патријарх Кирил, митрополит Иларион је разговарао с новинарком радио Ватикана.   Он је најпре казао да град Рим повезује са светим апостолима Петром и Павлом; стога – како је рекао – сваки пут кад дођемо овамо, настају посебни осећаји, јер готово можемо додирнути стару повест хришћанства. Али, истакао је, повест хришћанства се наставља, ми смо њезини учесници и, штавише, ствараоци те повести.   Тачно пре четири године у Хавани се папа Фрања сусрео с патријархом Кирилом, подсетио је митрополит, и то је био први сусрет у историји једнога римског папе и московског патријарха. Ми тај сусрет сматрамо историјским, не само зато што је био први те врсте, него зато што је отворио потпуно нову страницу у односима између Руске Православне Цркве и Римске Католичке Цркве, напоменуо је и додао да је задатак Мешовите комисије применити у животу оно што су рекли и договорили се Папа и Патријарх, а у овом тренутку њихов рад се темељи на културној сарадњи и сарадњи у мешовитим друштвеним пројектима.   Митрополит Иларион је потом посебно споменуо сарадњу у хуманитарним пројектима на Блиском истоку и напоменуо да је њихов приоритет пружати помоћ деци у Сирији која су у сукобима тешко телесно озлеђена те остала без руке или ноге. Реч је о врло слојевитом и скупом пројекту будући да нам циљ није само дати им протезу, него и организовати целокупну рехабилитацију која ће помоћи тој деци да се поновно укључе у друштво – истакао је митрополит.   Желим да управо такви пројекти буду у средишту наше сарадње, пројекти који пружају помоћ онима који пате, болеснима, а посебно деци, јер верујем да су управо такви пројекти остварење онога што су Папа и Патријарх рекли током њиховог сусрета на Куби, али и онога што Спаситељ Исус Хистос тражи од нас католика и православних,  навео је Високопреосвећени.   На питање  да  ли је стање на Блиском истоку, за који папа Фрања наставља упућивати апеле, разлог забринутости и за Руску Православну Цркву, митрополит Иларион је напоменуо да Руска Православна Црква у потпуности дели Папину забринутост, и то је – по његовим ријечима – био главни разлог Папиног и Патријарховог сусрета одржанога пре четири године. На Блиском истоку се практички проводи геноцид над хришћанима,  истакнуо је и приметио да медији и политичари са Запада дуго нису то хтели видети и говорити о тому. Управо су Папа и Патријарх били међу првима који су упозорили да је такво стање опасно, и покушали су привући пажњу светских медија. Морамо учинити све могуће како бисмо очували присуство хришћана на Блиском истоку, казао је Високопреосвећени.   Осврнувши се пак на тему конференције, „Светитељи – Знаци и семе јединства“, митрополит је казао како сви добро знамо да грех раздваја, а светост уједињује. Обе наше Цркве имају столетну историју мучеништва, а могу рећи да је XX столеће било столеће мученика за милионе верника, католичких и православних – приметио је. Будући да се прогони хришћана настављају, а стручњаци кажу да је хришћанство највише прогоњена религија, иако је најраширенија, мислим да је све више потребна сарадња између католикā и православних. Ја ту сарадњу називам „стратешким савезом“ између католикā и православних.   Тим изразом желим рећи да не можемо данас решити све богословске и еклисиолошке проблеме, али ништа нас не спречава да заједно радимо и да се осећамо савезницима и пријатељима. За то нам није потребан никакав теолошки договор или компромис, па ни црквено јединство, него само добра воља. Морамо схватити да је будућност хришћанства у нашим рукама, нагласио је митрополит Иларион.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од АлександраВ,
      Марш „Опроштај словенске жене” Руса Василија Агапкина, посвећен Софији Јовановић, учесници Балканских и Првог светског рата, изведен је 1941. када је Хитлерова војска била под Москвом, како би се подигао морал руским војницима.

      Нотно издање салонске мазурке „Косовка девојка” од Чеха Милоша Брожа, Архив Музиколошког института САНУ (лево), Насловна страна издања композиције „Из Београда и околине” од Чеха Јосифа Бродила, Библиотека Матице српске (Фотографије из књиге „Срби и европ­ски ком­по­зи­то­ри”)
      Познати светски аутори попут Брамса, Листа, Дворжака и Рубинштајна стварали су своје композиције на основу српских мотива. За два века било их је чак 228, колико је наведено у књизи „Срби и европски идентитет – српска музика и Срби у делима европских композитора, од 19. до почетка 21. века” Дејана Томића, у издању РТС-а и Музеја Војводине. Реч је о ствараоцима из Шведске, Холандије, Белгије, Француске, Шпаније, Италије, Швајцарске, Немачке, Аустрије, Мађарске, Чешке, Русије, Словачке, Пољске, Румуније и Бугарске.
      Како су они долазили до наших мотива у претходна два века?
      – Вук Караџић је својим записима српских народних песама побудио изузетно интересовање у тадашњој културној Европи. Те песме су превођене на разне језике и тако су композиторима биле доступне па су на њих компоновали музику. Представе су посвећиване личностима из српске историје па се у њима изводила и српска песма, као што је то био комад с певањем „Црни Ђорђе или Освајање Београда од Турака”, Иштвана Балога, за коју је музику написао Габор Матраи. Занимљив је случај са „Краљем валцера”, Јоханом Штраусом Сином, који је захваљујући добијеним нотним записима Јосифа Шлезингера српских народних песама у Новом Саду, компоновао кадриле посвећене кнезу Михајлу Обреновићу и кнезу Александру Карађорђевићу, „Српски марш”, оперету „Јабуку” и друге – наглашава Дејан Томић, дугогодишњи музички уредник у Радио-телевизији Нови Сад.
      Страни ствараоци долазили су међу Србе, као што је то случај са Чесима, који су попуњавали празнину недовољно музички образованих људи код нас током друге половине 19. века. У то време млади Срби одлазе на музичко школовање у европске центре и сигурно су и они својим професорима указивали на лепоту српске народне музике, који су стварали дела на основу тих музичких тема.
      – Многи страни солисти долазили су да одржавају концерте овде и за те прилике обрађивали српске мотиве да би изразили своје поштовање према публици, али и успеси српског народа у борбама за ослобођење инспирисали су многе ауторе да својим делима величају те победе. Тако рецимо четири француска композитора у свом одушевљењу посвећују нам песме у време Првог светског рата: Робер Лалу, Анри Куртоа, Фредерик Отјеро и Морис Шваб – подсећа Дејан Томић.
      Издваја и чувено дело „Словенски марш” Чајковског, чији је оригинални наслов Српско-руски марш, опере „Опсада Београда” Стивена Сторача из 1791. која је изведена у Лондону, Даблину, Единбургу и Њујорку; „Освајање Београда” Константина Јулијуса Бекера, изведену 1848. у Лајпцигу; „Црногорци”, Армана Лимнандера, чија је премијера у Паризу 1849, а опере „Ђурађ Бранковић”, Ференца Еркела 1874. у Будимпешти.
      – Зашто се не чује „Српска фантазија” чувеног Римског Корсакова, која је имала премијеру 1867. у Петербургу, а у Београду тек 1909. године? Бојан Суђић је са здруженим оркестрима новосадске и београдске академије извео „Српску фантазију” и то је изазвало одушевљење у новосадској Синагоги, што указује да би публика желела да чује те композиције. Снимци овог дела налазе се и на носачима звука, али руских оркестара. Треба поменути и „Србско оро”, за четири клавира четвороручно, Немца Фрање Коха, који је презиме похрватио и сада је познат као Кухач. Ту је и марш Василија Агапкина, „Опроштај словенске жене” из 1912, посвећен српској „јунакињи са Куманова”, Београђанки Софији Јовановић, учесници Балканских и Првог светског рата. Она је била и у редовима оних који су са мајором Гавриловићем међу последњим браниоцима Београда. Рањавана, понела је 13 одликовања. Прошла је албанску голготу, учествовала у пробоју Солунског фронта. Марш је био изузетно популаран, а када је Хитлерова војска била под Москвом 1941. овај марш изведен је на Црвеном тргу да подигне морал руским војницима – каже наш саговорник.
      Интересовање странаца за српске мотиве, додаје, опада у тренутку када овде стасавају наши школовани у Бечу, Прагу, Будимпешти, Паризу, Минхену и Лајпцигу: Корнелије Станковић, Стеван Мокрањац, Исидор Бајић, Петар Коњовић, Петар Стојановић, Стеван Христић, Миленко Пауновић и други чија су дела извођена на европским сценама, иако је странаца било и у последњим деценијама 20. века: Џон Вулриџ, Руђеро Кијеза, Фрацпетер Гебелс, Павел Клапил, Хајнц Лемерман, Андрес Сеговија, Режис Фамлар.
      – Нама остаје задатак, и потреба, ради подизања самопоштовања и поноса да знамо да су се српским мотивима бавили: Бела Барток, Франц Шуберт, Ханс Хубер, Милош Брож, Јосиф Бродил, Франц фон Супе, Јозеф Сук, Макс Регер, Лудвиг Минкус, Франц Лехар, Карл Леве, Леош Јаначек, Александар Глазунов, Фердинан Бајер, Аулин Тор... Много је дела која вреде да се изведу и сниме у Србији, и уђу у школе, јер бисмо тиме показали захвалност странцима који су посветили пажњу Србији и српском народу – каже Дејан Томић.
      Аутор: Мирјана Сретеновић
      Извор: Политика
       
    • Од Логос,
      Из архиве доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирије (тада викарног епископа јегарског), на тему "Начини хришћанског живљења у савременом свету". Владика је ово предавање одржао 16. марта 2014. Лета Господњег у организацији Мисијског одбора Епархије зворничко-тузланске у сарадњи са Светосавском омладинском заједницом Бијељина и Културним центром из Бијељине.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
×
×
  • Креирај ново...