Jump to content
  1. Bokisha

    Bokisha

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од uomo del Ve.Te.,
      Запад (Западна Европа и Америка) има како лоших тако има и добрих ствари.... Једна од позитивних детаља треба истаћи је то да много држе до тога, да се одговори на достављену пошту како папирну тако и електронску и то у року од једне до три недеље углавном...... У сваком случају много раније увек одговоре ако је у питању електронска преписка небитно да ли је у питању фирма/организација или приватно лице...по овом питању нема шта људи су права Господа...
      Какво је ваше искуство што се тиче преписке са људима/организацијама/фирмама.... код нас мислим на Р. Србију, Црну Гору и Р. Српску.?
      Дакле ако сте некоме послали писмо (цивилном лицу/фирми/организацији...) на папиру или електронским путем via email да ли сте увек добили одговор и ако јесте колико сте чекали дуго?
      И колико се старате о томе да одговорите на време тј. ако вам неко пише обраћа вам се.... да ли се трудите/настојите да што пре одговорите или вас баш брига кад ће те одговорити или можа уопште не размишљате о томе тј. баш вас брига да ли ће те уопште одговорити?....
      Можда вам се догодило некад на улици да тражите нешто на пример књижару и да питате човека на улици културно опростите ако можда знате где се налази то и то.... и тај човек вас само прође као да не постојите.... вероватно сте били одушевљени са оваквом ситуацијом?
       
      Дакле шта кажете ви конкретно на горе постављена питања и уопштено шта мислите о томе...
       
      Поздрав за све људе добре воље 
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао – Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.   Само они људи који личе на Њега – мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.   Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је – Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности… Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он – Господ и Бог наш! Он – наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази…   Свети Јустин Ћелијски,  Срна у изгубљеном рају     Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недјељу 7. јуна 2020. године, на дан свете Педесетнице, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Божанствену Литургију у храму Свете Тројице у Бјеловару. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Лалић, архијерејски намјесник бјеловарски, јереј Немања Обрадовић, парох домаћин, јереј Миломир Гвојић, јереј Угљеша Пилингер и ђакон Александар Лукић.     Више од стотину вјерника узело je учешће у празновању Педесетнице, дана када је рођена Црква и када је Царство Божије једном заувијек ушло у историју.     Митрополит је бесједио послије благосиљања славског колача и жита. Говорећи о данашњем свијету назвао га је антицрквеним, а човјека у њему егоистичним. Модерни човјек може поделити материјална добра и нешто од сувишка свога, дати и помоћи другоме, али му свакако није примарно да подели своје срце, емоцију и истинску љубав.   Човјек је, међутим, позван да по угледу на Свету Тројицу, конституише, изграђује, афирмише и култивише заједницу. Створени смо сви различити. Према Митрополитовим ријечима, они који инсистирају на својој посебности, често заборављају да је она само одскочна даска и дар од Бога којим смо позвани да се дарујемо другима, изграђујући заједницу и надилазећи границе које нас раздвајају.     Тумачећи глосолалију – дар језика – рекао је да су на дан Педесетнице апостоли говорили својим језиком, користили се својим даром и нагласио да је језик апостола утемељен на љубави. Апостоли се љубављу обраћају онима који су другачији, који другим језицима говоре. Љубав чини да свако разуме свакога.     Нагласио је да различитости нису повод за антагонизам, за надметање, за сукоб. Оне су појединачни дарови који, када се удруже са другима, дају пуноћу, лепоту, савршенство дарова Духа Светога, савршенство Цркве.   Због препорука добијених од жупанијског стожера цивилне заштите, по први пут је изостала трпеза љубави, коју сваке године организује бјеловарска Црквена Општина. Народ је уз кафу и послужење разговарао са својим архипастиром.   Храм Свете Тројице у Бјеловару, који ће за двије године прославити 230 година од како га је 1792. године осветио Кирило Живковић, Епископ пакрачки, највећи је храм Загребачко-љубљанске епархије. Током свог дугог постојања преживио је многе недаће. За вријеме Другог свјетског рата је био опљачкан и коришћен од стране унијата.     У току је обнова спољашње фасаде храма, оштећене у последњем рату. Обнову финансира Министарство културе Републике Хрватске. Завршетак радова предвиђен је за крај ове године.     Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Блаженство архиепископ атински и све Грчке Јероним упутио је посланицу поводом Светског дана заштите животне средине, у којој истиче да се наша  Света Црква увек моли Богу за очување и заштиту животне средине. Позивајући се на Свето писмо, он подсећа да ако човек жели да живи у складу, миру  и здрављу у овом свету, он мора поштовати и ценити своју средину као божанску творевину и да не сме злоупотребљавати овај велики Божји дар, него, штавише, у пракси показивати своју искрену благорадност Богу. Света Црква проповеда да човек не може бити аутономан од остатка творевине и да не може постојати без ње, па је зато мора штитити, чиме штити и себе.     Господ је поставио човека у свету као цара и свештеника твари да чини дела светлости и љубави, а не да разара Божју творевину злоупотребом. Блажењејши наводи мишљења светих Отаца наше Цркве који су у својим делима изражавали свест о својој непосредној средини, као што је то чинио Свети Лука с горе Сириона који се старао о дрвећу и поврћу.   Свети Козма Етолијски често би говорио да ће „људи бивати сиромашнији ако не показују љубав према дрвећу“. Он такође наглашава да ако је еколошки проблем у суштини духовни с великом моралном димензијом, онда докле год се човек не опходи према твари на исправан начин, он ће и даље постојати.   Црква поштује животну средину речима и делима као божанску творевину, а посебно на Дан заштите животне средине 1. септембра (црквена нова година по новом календару), који је установила Васељенска патријаршија.     Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)
    • Од александар живаљев,
      Прогон Хришћана: Лов на Крст
      Упркос томе, патње Хришћана у Европи и Немачкој скоро никога да не интересују. Ко прогоне Хришћана јавно тематизује тај брзо пада под сумњу да шири антимуслиманске ресентименте а тиме подржава агенду десних екстремиста
      Од  ИН4С  -  01/06/2020 09:37      Широм света све више прогоне Хришћане. Ко о томе прича, бива одмах проглашен за десног екстремисту или исламофоба. Но права политичка опасност лежи у прећуткивању.
      О прогону хришћана се мора причати. Хитно. А зашто ? Зато што се догађа, дан за даном, у пуно региона глобуса. И зато што расте. У 144 земље света Хришћани су због своје вере изложени патњама. Дискриминишу их, протерују. А у многобројним земљама и убијају. И сада, на западни Дан Свете Тројице, само два примера: у Мозамбику, у једном манастиру, су у нападу терориста убијани на десетине хришћана, исто тако у нападима на хришћанска села у Нигерији.
        Упркос томе, патње Хришћана у Европи и Немачкој скоро никога да не интересују. Ко прогоне Хришћана јавно тематизује тај брзо пада под сумњу да шири антимуслиманске ресентименте а тиме подржава агенду десних екстремиста.
      Мађарски премијер Виктор Орбан је 2016. основао Државни Секретаријат за подршку прогоњеним Хришћанима, који је до сада више десетина милиона еура исплатио угроженим хришћанским црквама на Блиском Истоку. Орбан се радо инсценира као бранитељ хришћанства – истовремено је у сопственој држави изградио ауторитарни систем. Немачка највећа опозициона партија Алтернатива за Немачку (АфД) је пре две године Бундестагу поднела апел на усвајање. Под називом: “Зауставити и казнити прогон Хришћана” – у ком је захтевала скраћивање развојне помоћи за земље у којима прогоне Хришћане. Овај апел је немачки Бундестаг скоро једногласно одбио. Тема је, значи, отровна. Многима се чини боље да јој се уопште не приближавају, из страха да ће и сами бити стигматизирани.
        Но, то не помаже. Јер бројеви говоре јасним језиком. Не протекне скоро ни један Ускрс а да током њега негде на свету Хришћани не буду жртве напада: последњи пут у Шри Ланки 2019. Двојица терориста-самоубица су се дигла у зрак и убила 253 човека: највећи део њих за време литургије у једној цркви. На Блиском Истоку су још до пре 100 година око 20% становништва били Хришћани. Данас једва да прелазе 4%. “Нестајање” Хришћана се драматично убрзало у деведесетим годинама XX века. 1990 године је у Ираку живело још 1,4 милиона Хришћана: данас их нема више од 150.000. У Палестини су палестински Хришћани сада сведени на 2% становништва: до пре неку годину их је било више од 11%. После 2011 и устаничког “Арапског Пролећа” против дугогодишњих арапских диктатора је притисак на хришћанске заједнице у скоро свим арапским државама појачан, посебно у Египту, Сирији, Ираку и Либији.
      Не, није тачно да је само радикални исламизам крив за ову потресну ситуацију, како популисти радо желе да верују. Прогонитељи Хришћана имају пуно лица. Комунистички режим Северне Кореје хапси и мучи Хришћане: довољно је за дугогодишњи затвор да само поседујете Библију. У Кини је комунистичка влада, како јавља британски “Гардиjан”, срушила на стотине цркава. У појединим деловима Индије Хришћани морају да рачунају да ће их прогонити а у супер-католичком Мексику су Хришћани сталне мете картела дроге, јер су свештеници Христови често једини, који се тамо боре против кокаинске мафије.
      “80% свеукупног религиозно мотивисаног насиља на свету је усмерено против Хришћана”, написао је Philip Mounstephen , бискуп енглеског Труроа, у 2019 објављеном истраживању о прогону Хришћана. А истраживање је обавила једна институција, коју ама нико не може да осумњичи да гаји религиозни, а посебно не хришћански радикализам: Британско Министарство Спољних Послова.
      Немачка Савезна Влада на свој начин је реаговала на све јачи прогон Хришћана: 2018 је основала Повереништво за религиозне слободе у свету. Које од тада чули нисмо. Понекад се ето гласну и политичари, који и нису десница: после масакра над Хришћанима у Сри Ланки је Волкер Каудер, тадашњи председник клуба посланика ЦДУ у Бундестагу, упозорио да постоји “све јачи прогон Хришћана у целокупном простору Азије”, а посланик Зелених у ЕУ-Парламенту Свен Гиеголд је констатовао да је слобода исповедања вере за Хришћане у пуно делова света угрожена.
      Бискуп Mounstephen је у свом извештају подцртао да њему није био интерес да уздигне на пиједестал мучеништва Хришћанске жртве а да друге прогоњене заборави, него да пре свега покаже кршење фундаменталног људског права: права да верујете или не верујете у Бога. А све бројке показују да је то право највише ускраћено Хришћанима.
      Кукавичлук Запада
      Орбан и АфД су -ако ко хоће то тако да види- само два актуелна разлога зашто ова тема, и поред све драматике, није стварно присутна у свести грађана Европе. Постоје и други, пуно дубљи разлози. Насилна колонијализација великих делова света је обављена под знаком Крста. Чега се многи и даље живо сећају, па Хришћане доживљавају и даље као освајаче и потлачиваче. Ко онда помене прогон Хришћана, томе брзо опале шамар да су они спалили Ђордана Бруна, имали срамотну Инквизицију, индигене народе Латинске Америке покрстили мачем и огњем те да су свеукупно веру у “правог” Бога повезивали са “правом” на људскост.
      Хришћанска црква је током векова била просто прототипни потлачивач. Регистар њених греха је подуг. И врло га се брзо цитира – само да би се пренебегло увидети да су данас и у овом моменту Хришћани свуда пре свега једно: жртве. А постколонијални и постимперијални осећај гриже савести пуно Европљана, особито оне са левице, чини тотално слепим за ову чињеницу.
      Та новоевропска култура стида често иде руку под руку са игнорисањем ситуације хришћанства у садашњости. Па смо формулисали тест-питања: коју боју коже има типични Хришћанин ? Већина Немаца на ово одговара: белу; на питање којем социјалном сталежу припада већина Хришћана, Немци одговарају: принципијелно добростојећима.
      Оба одговара су погрешна: од 2,3 милијарде Хришћана на свету већина је тамнопута и сиромашна. Хришћанство је данас пре свега феномен глобалног Југа, али већина Немаца и Европљана га и даље сматрају за европску, западну религију. Истовремено, кад Хришћане у другим земљама прогоне, то се не доживљава као удар на сопствене, европске културалне корене.
      Rupert Short аутор књиге  “Christianophobia“ наводи и друге разлоге за ову игноранцију: “Разлог зашто западна јавност не жели ништа да чује о прогону Хришћана је врло прост: млади хришћани у Европи и УСА нису “радикализирани” а прогоњени Хришћани не одговарају на прогоне терористичким насиљем.”
      Судбина пакистанске Хришћанке Асиа Биби је карактеристичан за кукавичлук Запада: једна сиромашна жена, која се на сеоском бунару посвађала са муслиманкама а потом од њих била оптужена за бласфемију.
      Што је у Пакистану капитални злочин, за који пада глава: Асиа Биби је 2010 осуђена на смрт. Каменовањем. 8 година је седела у казамату: у самици. Кад јој је 2018 Врховни Суд Пакистана укинуо смртну казну је исламистичка светина изашла на улице главног града и захтевала да она буде убијена. Влада је попустила али Биби је већ била успела да отпутује у једну западну државу. Сем редовних исламофоба, судбина ове жене на Западу дуго није интересовала скоро па никога. Чинило се да многи мисле да ће изазвати верски рат само ако буду и причали о њој и сличним случајевима.
      Истина је сушта супротност: ко о прогону Хришћана ћути, ко га одговорно не тематизира, тај зазива политичку опасност. Јер: прогон Хришћана није само питање људских права, оно на драматични начин мења суседство Европе.
      Кад ми, Европљани, говоримо о “муслиманском свету”, мислимо у првој линији на Блиски Исток. Тамо се налази колевка хришћанства. Оно је вековима било интегрални део Блиског Истока – и то је још увек. Али ако застрашивање и прогони буду даље овако ишли, брзо ће бити реализован циљ терориста “Исламске Државе”: хришћанство ће нестати са Блиског Истока – а сећање на историју Хришћана у региону ће у неком моменту ишчилети.
      Свет ће онда изгледати онако, како то екстремисти желе: свет религиозних сфера, које наводно не могу да битишу у суживоту.
      Аутор: Ulrich Ladurner, шеф-коресподент Die Zeit за ЕУ, Брисел
      Превод: Мирко Вулетић
      Извор: www.zeit.de

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...