У недељу, дана 23. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Винковцима. Епископу Херувиму саслуживали су јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Срђан Лукић, парох винковачки и ђакон Војислав Николић.     Требамо што чешће да се сабирамо, да долазимо у свету Цркву Божју, да осетимо благослов Божји. Да примајући Тело и Крв Христову будемо следбеници Христови, да будемо слуге те благословене заједнице љубави. Господ каже: ”Где су двоје или троје сабрани у име моје и ја сам са њима”. То присуство Божје, драга браћо и сестре, ми смо данас осетили овде у овом светом храму где смо сви једнодушно у љубави једни са другима осетили ту пуноћу, тај загрљај и љубав Божју која нас је на првом месту позвала, а онда нас је и сјединила кроз Тело и Крв Христову.”     Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион сусрео се 17. фебруара 2020. године у здању Владе Србије у Београду са министром за иновације и технолошки развој г. Ненадом Поповићем.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Папа Фрања је у четвртак 13. фебруара 2020. примио у аудијенцију митрополита Илариона, председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије. Уочи сусрета с Папом, митрополит се у разговору за радио Ватикан осврнуо на културне и друштвене пројекте, четири године после сусрета папе Фрање с патријархом Кирилом у Хавани, и изразио забринутост Руске Православне Цркве због прогона хришћана у свету.     Уз кардинала Курта Коха, председника Папскога савета за неговање јединства хришћана, говорио  је на конференцији и присуствовао концерту одржаном на тему „Светитељи – Знаци и семе јединства“.   У Ватикану га је примио папа Фрања, а поподне је митрополит представио превод књиге „Смрт и васкрсење“, последњи том из серије под насловом „Исус Христос. Живот и учење“. Пре сусрета са Папом, а на крају састанка Мешовите комисије која се састала у Ватикану и размотрила културне и друштвене пројекте на којима две Цркве раде већ четири године како би оствариле главне садржаје Заједничке изјаве коју су у Хавани, 12. фебруара 2016. године, потписали папа Фрања и патријарх Кирил, митрополит Иларион је разговарао с новинарком радио Ватикана.   Он је најпре казао да град Рим повезује са светим апостолима Петром и Павлом; стога – како је рекао – сваки пут кад дођемо овамо, настају посебни осећаји, јер готово можемо додирнути стару повест хришћанства. Али, истакао је, повест хришћанства се наставља, ми смо њезини учесници и, штавише, ствараоци те повести.   Тачно пре четири године у Хавани се папа Фрања сусрео с патријархом Кирилом, подсетио је митрополит, и то је био први сусрет у историји једнога римског папе и московског патријарха. Ми тај сусрет сматрамо историјским, не само зато што је био први те врсте, него зато што је отворио потпуно нову страницу у односима између Руске Православне Цркве и Римске Католичке Цркве, напоменуо је и додао да је задатак Мешовите комисије применити у животу оно што су рекли и договорили се Папа и Патријарх, а у овом тренутку њихов рад се темељи на културној сарадњи и сарадњи у мешовитим друштвеним пројектима.   Митрополит Иларион је потом посебно споменуо сарадњу у хуманитарним пројектима на Блиском истоку и напоменуо да је њихов приоритет пружати помоћ деци у Сирији која су у сукобима тешко телесно озлеђена те остала без руке или ноге. Реч је о врло слојевитом и скупом пројекту будући да нам циљ није само дати им протезу, него и организовати целокупну рехабилитацију која ће помоћи тој деци да се поновно укључе у друштво – истакао је митрополит.   Желим да управо такви пројекти буду у средишту наше сарадње, пројекти који пружају помоћ онима који пате, болеснима, а посебно деци, јер верујем да су управо такви пројекти остварење онога што су Папа и Патријарх рекли током њиховог сусрета на Куби, али и онога што Спаситељ Исус Хистос тражи од нас католика и православних,  навео је Високопреосвећени.   На питање  да  ли је стање на Блиском истоку, за који папа Фрања наставља упућивати апеле, разлог забринутости и за Руску Православну Цркву, митрополит Иларион је напоменуо да Руска Православна Црква у потпуности дели Папину забринутост, и то је – по његовим ријечима – био главни разлог Папиног и Патријарховог сусрета одржанога пре четири године. На Блиском истоку се практички проводи геноцид над хришћанима,  истакнуо је и приметио да медији и политичари са Запада дуго нису то хтели видети и говорити о тому. Управо су Папа и Патријарх били међу првима који су упозорили да је такво стање опасно, и покушали су привући пажњу светских медија. Морамо учинити све могуће како бисмо очували присуство хришћана на Блиском истоку, казао је Високопреосвећени.   Осврнувши се пак на тему конференције, „Светитељи – Знаци и семе јединства“, митрополит је казао како сви добро знамо да грех раздваја, а светост уједињује. Обе наше Цркве имају столетну историју мучеништва, а могу рећи да је XX столеће било столеће мученика за милионе верника, католичких и православних – приметио је. Будући да се прогони хришћана настављају, а стручњаци кажу да је хришћанство највише прогоњена религија, иако је најраширенија, мислим да је све више потребна сарадња између католикā и православних. Ја ту сарадњу називам „стратешким савезом“ између католикā и православних.   Тим изразом желим рећи да не можемо данас решити све богословске и еклисиолошке проблеме, али ништа нас не спречава да заједно радимо и да се осећамо савезницима и пријатељима. За то нам није потребан никакав теолошки договор или компромис, па ни црквено јединство, него само добра воља. Морамо схватити да је будућност хришћанства у нашим рукама, нагласио је митрополит Иларион.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Марш „Опроштај словенске жене” Руса Василија Агапкина, посвећен Софији Јовановић, учесници Балканских и Првог светског рата, изведен је 1941. када је Хитлерова војска била под Москвом, како би се подигао морал руским војницима.

Нотно издање салонске мазурке „Косовка девојка” од Чеха Милоша Брожа, Архив Музиколошког института САНУ (лево), Насловна страна издања композиције „Из Београда и околине” од Чеха Јосифа Бродила, Библиотека Матице српске (Фотографије из књиге „Срби и европ­ски ком­по­зи­то­ри”)
Познати светски аутори попут Брамса, Листа, Дворжака и Рубинштајна стварали су своје композиције на основу српских мотива. За два века било их је чак 228, колико је наведено у књизи „Срби и европски идентитет – српска музика и Срби у делима европских композитора, од 19. до почетка 21. века” Дејана Томића, у издању РТС-а и Музеја Војводине. Реч је о ствараоцима из Шведске, Холандије, Белгије, Француске, Шпаније, Италије, Швајцарске, Немачке, Аустрије, Мађарске, Чешке, Русије, Словачке, Пољске, Румуније и Бугарске.
Како су они долазили до наших мотива у претходна два века?
– Вук Караџић је својим записима српских народних песама побудио изузетно интересовање у тадашњој културној Европи. Те песме су превођене на разне језике и тако су композиторима биле доступне па су на њих компоновали музику. Представе су посвећиване личностима из српске историје па се у њима изводила и српска песма, као што је то био комад с певањем „Црни Ђорђе или Освајање Београда од Турака”, Иштвана Балога, за коју је музику написао Габор Матраи. Занимљив је случај са „Краљем валцера”, Јоханом Штраусом Сином, који је захваљујући добијеним нотним записима Јосифа Шлезингера српских народних песама у Новом Саду, компоновао кадриле посвећене кнезу Михајлу Обреновићу и кнезу Александру Карађорђевићу, „Српски марш”, оперету „Јабуку” и друге – наглашава Дејан Томић, дугогодишњи музички уредник у Радио-телевизији Нови Сад.
Страни ствараоци долазили су међу Србе, као што је то случај са Чесима, који су попуњавали празнину недовољно музички образованих људи код нас током друге половине 19. века. У то време млади Срби одлазе на музичко школовање у европске центре и сигурно су и они својим професорима указивали на лепоту српске народне музике, који су стварали дела на основу тих музичких тема.
– Многи страни солисти долазили су да одржавају концерте овде и за те прилике обрађивали српске мотиве да би изразили своје поштовање према публици, али и успеси српског народа у борбама за ослобођење инспирисали су многе ауторе да својим делима величају те победе. Тако рецимо четири француска композитора у свом одушевљењу посвећују нам песме у време Првог светског рата: Робер Лалу, Анри Куртоа, Фредерик Отјеро и Морис Шваб – подсећа Дејан Томић.
Издваја и чувено дело „Словенски марш” Чајковског, чији је оригинални наслов Српско-руски марш, опере „Опсада Београда” Стивена Сторача из 1791. која је изведена у Лондону, Даблину, Единбургу и Њујорку; „Освајање Београда” Константина Јулијуса Бекера, изведену 1848. у Лајпцигу; „Црногорци”, Армана Лимнандера, чија је премијера у Паризу 1849, а опере „Ђурађ Бранковић”, Ференца Еркела 1874. у Будимпешти.
– Зашто се не чује „Српска фантазија” чувеног Римског Корсакова, која је имала премијеру 1867. у Петербургу, а у Београду тек 1909. године? Бојан Суђић је са здруженим оркестрима новосадске и београдске академије извео „Српску фантазију” и то је изазвало одушевљење у новосадској Синагоги, што указује да би публика желела да чује те композиције. Снимци овог дела налазе се и на носачима звука, али руских оркестара. Треба поменути и „Србско оро”, за четири клавира четвороручно, Немца Фрање Коха, који је презиме похрватио и сада је познат као Кухач. Ту је и марш Василија Агапкина, „Опроштај словенске жене” из 1912, посвећен српској „јунакињи са Куманова”, Београђанки Софији Јовановић, учесници Балканских и Првог светског рата. Она је била и у редовима оних који су са мајором Гавриловићем међу последњим браниоцима Београда. Рањавана, понела је 13 одликовања. Прошла је албанску голготу, учествовала у пробоју Солунског фронта. Марш је био изузетно популаран, а када је Хитлерова војска била под Москвом 1941. овај марш изведен је на Црвеном тргу да подигне морал руским војницима – каже наш саговорник.
Интересовање странаца за српске мотиве, додаје, опада у тренутку када овде стасавају наши школовани у Бечу, Прагу, Будимпешти, Паризу, Минхену и Лајпцигу: Корнелије Станковић, Стеван Мокрањац, Исидор Бајић, Петар Коњовић, Петар Стојановић, Стеван Христић, Миленко Пауновић и други чија су дела извођена на европским сценама, иако је странаца било и у последњим деценијама 20. века: Џон Вулриџ, Руђеро Кијеза, Фрацпетер Гебелс, Павел Клапил, Хајнц Лемерман, Андрес Сеговија, Режис Фамлар.
– Нама остаје задатак, и потреба, ради подизања самопоштовања и поноса да знамо да су се српским мотивима бавили: Бела Барток, Франц Шуберт, Ханс Хубер, Милош Брож, Јосиф Бродил, Франц фон Супе, Јозеф Сук, Макс Регер, Лудвиг Минкус, Франц Лехар, Карл Леве, Леош Јаначек, Александар Глазунов, Фердинан Бајер, Аулин Тор... Много је дела која вреде да се изведу и сниме у Србији, и уђу у школе, јер бисмо тиме показали захвалност странцима који су посветили пажњу Србији и српском народу – каже Дејан Томић.
Аутор: Мирјана Сретеновић
Извор: Политика
 

Из архиве доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирије (тада викарног епископа јегарског), на тему "Начини хришћанског живљења у савременом свету". Владика је ово предавање одржао 16. марта 2014. Лета Господњег у организацији Мисијског одбора Епархије зворничко-тузланске у сарадњи са Светосавском омладинском заједницом Бијељина и Културним центром из Бијељине.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота