Jump to content

Препоруке књига

Оцени ову тему


Препоручена порука

Zabranjena prodaja knjige o Misimi

  TOKIO - Sud u Tokiju zabranio je objavljivanje knjige o homoseksualnosti japanskog knjizevnika Jukija Misime. Kao osnova za tu knjigu, posluzilo je 15 Misiminih ljubavnih pisama.

  U obrazlozenju sudske odluke, kaze se da autor knjige i izdavacka kuca nemaju pravo na koriscenje tih pisama. Tokijski sud je autoru sporne knjige Jiru Fukusimi (69) i izdavackoj kuci nalozio da porodici preminulog knjizevnika plate odstetu u iznosu od pet miliona jena (45.000 evra). Sudija Tosiaki Jimura je procenio da su Misimina pisma sastavni deo knjizevnog opusa tog knjizevnika, kao i da ona "izrazavaju Misimine misli i emocije". "Da je Jukio Misima ziv, samo on bi imao pravo na objavljivanje tih pisama", dodao je on. Predstavnici izdavacke kuce "Bungejsunju" smatraju da pisma ne predstavljaju originalno knjizevno ostvarenje. "Ovakva presuda je iskrenost osudila na zaborav", rekao je direktor te kuce Hideki Anemija, i dodao da namerava da ulozi zalbu na presudu tokijskog suda. Za deset dana, koliko se u martu 1998. godine knjiga Jira Fukusime nalazila u prodaji, prodato je 90.000 primeraka, nakon cega je sud, na zahtev Misimine porodice, zaustavio prodaju tog izdanja. Misima je pisma napisao u periodu od 1962. i 1967. godine. Jukio Misima, rodjen 1925. godine, smatra se najkontroverznijim posleratnim japanskim knjizevnikom. Ubio se u Tokiju 1970. godine.

  Autor je dela "Posle gozbe" i "Zabranjena zadovoljstva".

' Писац Јокио Мишима, одабрао је најфанатичнију, најјапанскију смрт која се може замислити. На дан 25. новембра 1970. године са четири кадета из свог "Друштва штита", Мишима је посетио команданта Јапанских одбрамбених снага. На његов миг, кадети су ухватили команданта и држали га под претњом мача, док је Мишима, кроз забарикадирана канцеларијска врата, захтевао да се други пук окупи и саслуша његов говор.

Неколико минута после поднева изашао је на балкон и позвао војнике да се заједно са њим "дигну против послератног демократског система који је Јапану одузео његову армију и његову душу." Намеравао је да говори тридесет минута, али пошто његове речи нису могле да се чују од поруга и звиждања осам стотина разљућених људи, престао је да говори већ после седам минута вратио се у командантову канцеларију и извршио сеппуку (харакири). ' ( opis harikirija i tu se kasnije ubija i njegov ljubavnik- kadet )

'Два месеца касније Мишима би напунио четрдесет шесту. Написао је четрдесет романа, осамнаест позоришних драма (све су дуго извођене), двадесет томова кратких прича и двадесет томова књижевних есеја. Режирао је, био глумац, савршен мачевалац и атлета, летео је у фантому "F-102"; дириговао симфонијским оркестром; седам пута је путовао око света; три пута био на листи номинације за Нобелову награду.'

  Treba li još nešto da napišem? I da, pored biografije u knjizi se nalaze i dve pripovetke: Patriotizam; Sunce i čelik Писац Јокио Мишима, одабрао је најфанатичнију, најјапанскију смрт која се може замислити. На дан 25. новембра 1970. године са четири кадета из свог "Друштва штита", Мишима је посетио команданта Јапанских одбрамбених снага. На његов миг, кадети су ухватили команданта и држали га под претњом мача, док је Мишима, кроз забарикадирана канцеларијска врата, захтевао да се други пук окупи и саслуша његов говор.

Неколико минута после поднева изашао је на балкон и позвао војнике да се заједно са њим "дигну против послератног демократског система који је Јапану одузео његову армију и његову душу." Намеравао је да говори тридесет минута, али пошто његове речи нису могле да се чују од поруга и звиждања осам стотина разљућених људи, престао је да говори већ после седам минута вратио се у командантову канцеларију и извршио сеппуку (харакири). ' ( opis harikirija i tu se kasnije ubija i njegov ljubavnik- kadet )

'Два месеца касније Мишима би напунио четрдесет шесту. Написао је четрдесет романа, осамнаест позоришних драма (све су дуго извођене), двадесет томова кратких прича и двадесет томова књижевних есеја. Режирао је, био глумац, савршен мачевалац и атлета, летео је у фантому "F-102"; дириговао симфонијским оркестром; седам пута је путовао око света; три пута био на листи номинације за Нобелову награду.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Detinjstvo ovog pisca bilo je, na ironičan način, daleko od slike samuraja. Rođen je kao Kimitake Hiraoka 1925 god. Odmah nakon rođenja, bio je praktično uzet za taoce od strane njegove babe Natsu. Njegova majka je mogla da ga vidi samo kada je bila pozvana da ga podoji. Mishima je bio feminiziran kao dete, upotrebljavajući ženske obrasce govora. Piščevo stanje taoca potrajalo je do njegove 12 godine. Bio je slabačak i njegovi školski drugovi su ga nazvali 'bledonja'. Ove okolnosti uticale su na formiranje njegove mizoginije i mizantropije, kao i na žudnju za moćnom muškom figurom. Njegov život je zapravo demonstrirao očajničku težnju za muškošću.

Mishimin književni talenat je bio uočen još u osnovnoj školi. Njegove prerano zreli stilski sastavi zadivili su učitelje. Prvi komercijalni debut ostvario je kad mu je bilo 19 godina zbirkom njegovih najranijih radova - snažno obojenih japanskim klasicizmom. Mada su njegovi rani radovi privukli izvesnu pažnju kritičara i čitaoca, tek roman Ispovesti Maske (1949) ga je učinio slavnim.

Ispovesti su uskomešale javnost zbog ekscesivno homoerotske teme isprepletene sadomazohističkim i nekrofilskim slikama. Mishimina namera je bila da prikrije svoju seksualnost njenim preeksponiranjem. Njegov homoerotizam je bio introvertovan i manifestovao se kao narcistički kult muškosti. Bodi bilding je postao piščeva opsesija kada mu je bilo 30 godina. Istovremeno se latio borilačkih veština i boksa, oblačeći se u kožne jakne ili vojnu uniformu. U Suncu i čeliku (Sun and Steel, 1968) opisao je svoje ponovno stvaranje od 'bledonje' do uzora muškosti, tvrdio je da veličanstvena mišićava tela dostižu svoje savršenstvo tek onda kada su praćena tragičnom lepotom: mišići, krv i tragedija su neophodnosti za 'romantičnu smrt'. Uništavanje lepote je bila jedna od tema koja se stalno ponavljala u njegovim delima i on je pokušao u realnom životu da živi u skladu sa svojim 'vjeruju'.

Seigo Nakao

Literatura: Stokes, Henry Scott, The Life and Death of Yukio Mishima, New York: Farrar, Straus and Giroux, 1974.

Izvor: Gay Histories and Cultures: An Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York & London, 2000.

Prevod: Nicodemus

Yukio Mishima, Ispovest Maske

Piše: Boško Tadin Medar

Suprotno onome što sam naučio još u osnovnoj školi - da svaki tekst treba da bude sastavljen od tri osnovne celine - uvoda, razrade i zaključka, i da one treba da budu poredane bas tim redosledom, ja ovo svoje pisanje počinjem upravo obrnuto - zaključkom: Ispovest maske Yukia Mishime treba da pročita svaki gay! I svako onaj ko se dvoumi da li da se kvalifikuje kao takav. Posebno preporučujem ovu knjigu kao obaveznu lektiru svakom ko nije načisto sa svojim željama ili ih se stidi i plaši, dečacima koji za razliku od svojih drugova imaju konstantnu i veoma jaku potrebu da preispituju sebe i u takvim razmišljanjima im prođe čitav pubertet, i svima onima koji se nisu ukalupili u uobičajenosti sredine i zbog toga se osećaju kao ljudski škart.

Ispovest maske je upravo to - Mishimina ispovest, autobiografija koju je on napisao sa dvadeset i četiri godine. Velikim delom govori o periodu detinjstva i puberteta, baš o onom periodu života kada dečaci počinju da pronalaze svoje mesto u velikom svetu. Mishima sam sebe opisuje kao stidljivo, povučeno i bolešljivo dete koje svaku priliku koristi da pobegne u svoj svet fantazija - svet slikovnica i bajki, slika i filmova. U tom svetu su ga čekale uplakane princeze i mladi i hrabri princevi, i njegove simpatije su uvek bile na strani ovih drugih. Princeze su mu jednostavno bile dosadne i nezanimljive. OK, reći ćete sada, sve je to poznato i sve je to stereotipija koji smo svi manje-više prošli u tom periodu. Ali, gde je tu zaplet? Zaplet upravo počinje... Mali Mishima nikako nije mogao da prihvati da prinčevi ostaju netaknuti ma šta im se u toku priče dešavalo. Falila im je krv. Prinčevi su za njega postajali junaci tek ako bi do kraja bajke poginuli, ako bi ih pojeo ogroman pauk, ili bi ih opasan zmaj razbio na hiljadu komadića... Kako se to ni u jednoj bajci nije desilo, on je sam menjao priče i završavao ih prilično krvavim happy endom - princ je u najgorem slučaju morao makar da bude ranjen da bi postao heroj! A što više krvi, to je heroj veći.

I kasnije je Mishima voleo da čita tekstove o muškarcima koji pate ili koji su doživeli neku strašnu tragediju. Voleo je da gleda slike muškaraca kako krvare, slike iz kojih izbija bol. Kada je imao dvanaest godina jedna slika ga je privukla neverovatnom snagom. Bila je to reprodukcija Svetog Sebastijana Gvida Renija. Gledajući u mladog sveca prvi put je masturbirao i to je tada nazvao svojom lošom navikom.

Tog dana, tog trena kada sam sliku ugledao, preplavila me je neka paganska radost. Krv mi se uskomešala, mošnice su mi nabrekle kao da ce pući. Onaj nakazni deo moga tela, koji samo što nije eksplodirao, čekao je da ga uzmem u ruke sa neverovatnom rešenošću i ljutito se nadimao, kao da me prekoreva što ga zanemarujem. U tom trenutku, potpuno nesvesno, ruke su same od sebe počele da prave pokrete kojima ih nikada nisam učio. Osetio sam da u meni raste nešto tajnovito i jako i da se sprema za napad. Šiknulo je iznenada, ostavivši me potpuno omamljenog.

......

Tako je izgledala moja prva ejakulacija. Bio je to, u isto vreme, početak � doduše trapav i potpuno slučajan - moje loše navike.

Kasnije je Mishima saznao da se baš Sveti Sebastijan nalazi visoko na listi umetničkih dela koja posebno privlače homoseksualce. Neki kažu da je sam Mishima doprineo da bude tako, da je baš on svojom knjigom od renesansnog sveca napravio predmet fantazija mnogih mladića. U svakom slučaju je činjenica da je Sveti Sebastijan postao neka vrsta gay ikone u pop kulturi. Kasnije, dosta kasnije, lik dotičnog sexy sveca je upotrebljen i u spotu Loosing my religion grupe R.E.M., a ni Pierre + Giles nisu zaboravili da naprave svoju verziju. Mishima je postao opsednut idejom da jednoga dana završi kao Sveti Sebastijan. Fotografija na kojoj on predstavlja S. Sebastijana je verovatno jedna od njegovih najpoznatijih, pored onih koje su snimljene nekoliko trenutaka pre nego što će izvršiti samoubistvo.

U vreme puberteta, dok su svi njegovi drugovi u glavi imali mesta samo za devojčice, Mishimin ideal lepote je bio Omi, drug iz razreda, glavni frajer u školi. Jedan od onih kakvih verovatno ima u svakoj školi i svakom odeljenju na svetu. Ljubav, ili ono što jeosećao prema Omiju, terala ga je da se svojim lošim navikama prepušta po nekoliko puta na dan.

Bilo da sam se nalazio u školi ili na igralištu, moj pogled je stalno tražio Omija. Gledajući ga neprestano, stvorio sam od njega sliku savršenstva bez premca. Takav njegov lik mi se urezao u sećanje i dan danas u njemu ne nalazim ni jednu jedinu manu. Da bi u priči kao što je ova, lik bio uverljiv i životan treba opisati i neku njegovu idiosinkraziju, neki simpatični nedostatak. Ali, u mojoj uspomeni na Omija, takav jednostavno ne postoji. Zato je tu bilo bezbroj utisaka, najraznovrsnijih i punih nijansi. Ukratko, njegov lik je za mene bio pojam savršenstva i muškosti, koja se ogledala u njegovim obrvama, čelu, očima, nosu, ušima, obrazima, jagodicama, usnama, bradi, potiljku, grlu, boji kože, snazi, grudima, rukama i nebrojenim drugim crtama.

U mojoj glavi, opsednutoj Omojem, počeo je da deluje princip selekcije i zato sam napravio, vrlo brižljivo, listu onoga što volim i što ne volim: zbog njega, ne mogu da volim obrazovanu osobu. Zbog njega, ne privlače me osobe koje nose naočari. Zbog njega, počeo sam da volim fizičku snagu i uzavrelu krv, neznanje, grubost, prosto izražavanje i onu divlju melanholičnost svojstvenu umu neuprljanom intelektom...

Devojčicama nije bilo mesta u Mishiminoj glavi. Nije ih sanjao, nije o njima razmišljao dok je upražnjavao svoje loše navike. Ali i on je, kao verovatno i većina nas u tom periodu, taj čudni propust pripisivao isključivo lenjosti.

Pošto obično tako biva u životu, svemu što je lepo dođe kraj. Omi je izbačen iz škole. Mishima je odlučio da napravi novu koncepciju svog života (koliko puta je svako od nas to pokušavao da uradi?) pa je novo oličenje lepote i čistote našao u Sonoko, sestri svog druga. Kasnije se ispostavilo da ona nije za Mishimu ništa više od toga - suva lepota i čistota. Dobro, primetio je on da Sonoko ima lepe čvrste grudi i izvajane noge, ali ništa ga od toga nije privlačilo, ništa nije bilo dovoljno da izazove požudu, želju, potrebu, strast... Pred Sonoko Mishima je jednostavno bio impotentan. Hteo je da to što oseća prema njoj bude ljubav, ubeđivao je sebe da je tako, ali mu je falilo ono nešto što bi pokrenulo neke animalne instikte. A animalni instikti su postojali, samo je taj mehanizam pokretanja funkcionisao malo drugačije...

Onda je moju pažnju privukao drugi mladić. Imao je dvadeset jednu ili dve godine, grube ali pravilne crte lica i bio je tamnoput. Bio je skinuo košulju i stajao je tamo polunag, nameštajući svoj pojas. Grubi pamučni materijal bio je natopljen znojem i poprimio je neku svetlosivu boju. Izgledalo je da namerno okleva sa nameštanjem pojasa i stalno se ubacivao u razgovor i smejao sa svojim društvom. Njegove gole grudi bile su pune napetih mišića, potpuno razvijenih i gusto zbijenih; između čvrstih mišića njegovog torzoa spuštalo se jasno određeno udubljenje prema stomaku. Debele, nalik na užad, žile njegovog mesa spajale su se na stranama njegovih grudi iz raznih pravaca i uvijale u čvrste čvorove. Vrelu masu njegovog glatkog tela okrutno je i nemilosrdno stezao svaki nabor pamučnog pojasa natopljenog znojem. Njegova gola, od sunca preplanula ramena sijala su se kao da su namazana uljem. Tamni čuperci dlaka izbijali su mu ispod pazuha i, obasjani suncem, uvijali se i sijali zlatastim odsjajem.

Ovaj prizor, a pre svega slika božura istetoviranog na njegovim cvrstim grudima, izazvao je u meni navalu telesne požude. Moj žudni pogled bio je prikovan za to grubo i divlje, ali i neizrecivo lepo telo. Njegov vlasnik je stajao tamo na suncu i smejao se. Kada je zabacio glavu mogao sam da vidim njegov zbijeni, mišićavi vrat. Nešto je duboko u meni čudno zadrhtalo. Nisam mogao da skinem pogleda sa njega.

Zaboravio sam da Sonoko postoji. Mislio sam samo na jedno: kako izlazi na ulicu u tom letnjem danu baš ovako, polunag, i kako upada u tuču sa mladićima iz suprotnog tabora. Kako oštar bodež preseca njegov pojas, probijajući mu grudi. Kako njegov pojas natopljen znojem postaje divno obojen krvlju. Kako njegov krvlju obliven leš stavljaju na nosila sklepana od prozorskog okna, i donose ovamo....

I tu negde se završava knjiga. Čini mi se baš na delu kada je najinteresantnije. A kasniji Mishimin život, onih dvadesetak godina koliko je još pisao, bio je još interesantniji od puberteta. No, za to treba pročitati ostale Mishimine knjige. Ili, kao neku najgoru varijantu, pogledati film Mishima koji je snimljen prema njegovom životu.

A ja se sada vraćam na početak ovog mog pisanja i ponavljam zaključak: Narode sa Gay - Srbije! U biblioteke ili knjižare pod hitno! Nađite svoj primerak Maske, zavalite se u fotelju i čitajte. Verovatno vam se neće sve svideti, verovatno ce vam Mishimina opsednutost krvlju i bolom biti odvratna i odbojna, možda će te poželeti i da ostavite knjigu nedovršenu... Ono što garantujem je da ce vam čitava priča biti poznata i da će te se pronaći na mnogo stranica. A vec to je dovoljno da vam knjiga ostane još dugo visoko na listi omiljenih.

Odlomci iz Mishiminog dela su preuzeti iz:

Yukio Mishima, Ispovest maske.

Prevod: Zorica Savić Nenadović i Branislava Jurašin, Esotheria, Beograd, 1996.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јукио Мишима „Златни павиљон“

Култни будистички споменик нулте категорије, који апострофира и уздиже јапанску архитектуру вртова, Златни павиљон у Кјоту, запалио је двадесетједногодишњак Хајаши Шокен. На том стварном догађају Мишима гради „свој роман за памћење“, веома се мало обазирући на реконструкцију догађаја, градећи радњу на готово есејистичком промишљању о односу ружног и лепог, лошег и доброг, на појму универзалне, узвишене лепоте за коју се главни јунак опсесивно везује, па пошто је не може поседовати само за себе, одлучује да је уништи, заједно са собом, својом ружноћом, стидљивошћу, муцањем, унинијем, помирљивошћу, али у последњем тренутку, он искаче из своје болесне замисли, иако полусвестан, димом омамљен. Преосталим атомима, рекла бих микронима снаге, сав у пликовима и опекотинама, опрљен и огребан, црн као угарак, мрачан као његова болесна душа, он искорачује напоље, из пакла овог тужног пожара, успиње се на вис изнад Златног павиљона који је сав у пламену. Он, паликућа, посматра сопствену ломачу и као сваки задовољан човек који је завршио неки посао, са посебним ужитком, готово ритуално, пали своју нову цигарету!

Мизогучи је син сеоског будистичког свештеника, чија је парохија била на рту Наиру. Место очеве службе је било толико забачено и безначајно да није имало ни средњу школу, тако да је морао да код свог стрица, у очевом родном месту, варошици близу Источног Мизурија, настави, своје школовање. Тамо је изазвао инцидент због своје прве љубави која се звала Уико и била локална лепотица. Када је једног јутра изашао из жбуна на пут, право испред њеног бицикла, она, не само да се нетактично и безосећајно саблазнила над ружњикавим муцавим дечаком, него га је тужила његовом стрицу. Осрамоћени Мизогући, понижен и јадан као огољени пуж, одједном изобличен са свих страна, заправо на правди Бога, ни крив ни дужан, јер је ничим није понизио и напаствовао, већ је само посматрао са дивљењем, сада је проклео своју тужитељку, и она је за два месеца смртно страдала, стрељана, што је душу овог младића заувек устројило у погрешном правцу, јер је он наставио даље, мрзећи лепоту, гајећи према њој амбивалентан однос, уверен да ако он неком жели смрт, ако га замрзи, она ће му се и догодити.

Пре него што је умро од туберкулозе, отац га је одвео да види Златни павиљон и првосвештеника овог зенистичког храма, оца Досена, кога је замолио, да се о његовом јединцу, зарад заједничких школских дана, побрине као о свом штићенику. Након очеве смрти Мизогући постаје манастирски ђак овог храма и ужива посебне привилегије јер га отац Досен шаље на Универзитет и планира за свог наследника.

Веома је сведено описано мајчино неверство, извршено са некаквим рођаком у свештеничкој кући у Наиру док је отац тешко боловао. Али, представљено је то некако између редова, тако да човек не зна да ли је истина или снохватица у питању. Отпор према мајци, након очеве смрти кулминира. Он се мајке стиди, она је убога удовица која нема чак ни „две лепте“, али њена амбиција је недвосмислена. Она жели да њен син, Мизогући, наследи старешину овог велелепног храма.

Главни јунак чини супротно. Он је просечан у свом теолошком домету, по вредноћи осредњи, са факултета изостаје безузрочно, једноставно блудећи и понаша се као особа која нема животне сврхе и не планира да оствари мајчине жеље, а ни своје јер их нема. Оба пријатеља, Цурукава и Кашиваги, нестају из његовог живота, који су могли да оплемене, на драматичан начин. Цурукава, ведри токијски богаташки син, извршава самоубиство током летњег распуста, за које се касније успоставља да није реч о суициду већ о тешком пијанству и случајној погибији несрећног младића. Друго пријатељство које је започело због хендикепа обојице младића, први је муцао, други је имао бангаве ноге, али и среће код жена, завршило се на веома ружан начин, скидањем Кашивагијеве маске, његовим преображајем у зеленаша и утеривача дугова.

За то време Мизогући се спрема да учини своје животно дело, да спали храм чијом је лепотом опседнут. Он изводи низ ритуала, од сусрета са гејшом приликом којега он престаје да буде девственик, преко припреме и куповине свих неопходних ствари за подметање пожара, од сламе до шибица, спремања своје оскудне личне манастирске имовине, селектовање на оне ствари које могу и које не могу бити запаљене. Неопалиме ствари Мизогући потапа у рибњак изнад Златног павиљона. Тензија достиже врхунац када младић не може да укреше своје прве варнице због влаге, али напослетку му то полази за руком и вечна лепота нестаје у облаку ватре.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мој син ми рече да су моје поруке предуге и да треба да буду знатно краце. Ево једне:

Жозе Сарамаго "Седам Сунаца и Седам Месечина"Роман још једног нобеловца. Радња се одвија у Португалији, у време Инквизиције. Ту је љубавна прича, сан о Икару, конструкција параглајдера, насушна вера као поглед на свет. Човек без леве шаке напослетку бива спаљен на ломачи. Пред читаоцем промиче беда градског живота, живописност процесија, лепота Лисабона, велики радови приликом градње фрањевачког манастира...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Надин Гордимер "Дођи себи", роман добитнице Букерове и Нобелове награде говори о болести која насумице бира, младог човека који због штетности зрачења одлази у родитељску кућу, где поново преиспитује свој живот, али то не чини само он, већ и родитељи, мајка која види кривицу за синовљеву болест због свог препотопског али никад заборављеног неверства. Како се породица и болесник суочавају са болешћу, искусићете у овом занимљивом штиву, чија се радња одвија на територији Јужне Африке. Али и још понегде, диљем глобуса.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Џин Сасон "Принцеза Султана", "Кћери принцезе Султане" и "Круг принцезе Султане"Ауторка ова три бестселера је заправо медицинска сестра која је у Саудијску Арабију доспела да ради у Краљевској болници у Ријаду. Једна од принцеза из породице Ал-Сауда, под псеудонимом Султана, решила је да проговори о животу њених сународница под велом, о деградацији коју жене у овој земљи доживљавају, без обзира на ранг. Чим се роде оне су невољене, неравноправне, не управљају својом судбином, не могу да се образују, у многим крајевима арапског света постоји још увек примитивни обичај обрезивања жене, што јој интимни однос чини трајно болним, затим пред нама промичу каменовање непослушних и својеглавих девојчурака, те њихово зазидавање, тј. затварање у собу без прозора, са отвором за храну, где без сунчеве светлости, гласова и било какве људске оријентације, затворенице умиру, споро и сигурно. Султана је бунтовница, али рађа кћери од којих старија бежи у лезбејски однос да би завршила ову иритантну везу на психијатријском лечењу; млађа пак кћерка постаје верски фанатик и бори се против мајке "за вео". Тескоба женске судбине чини се да је најмање у ношењу црнога вела. То је само спољашња манифестација неслободе!
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...
Љиљана Шоп: Ослоњени на празнину. Ово није само збирка књижевних критика, већ и разговор са савременицима, од којих неки више нису међу нама. Критика актуелних жена списатељица и песникиња извршена је насумице и по субјективним критеријумима Шопове, али она се не задовољава само женском страном медаље, већ окреће и реверс на новчићу свежије домаће продукције, али код путописа кроз Турску (читај Византију), не може без Орхана Памука, а ту су и путешествија по Сибиру, што асоцира на Људмилу Јевгењевну Улицку. У оквиру нашег региона, хрватски и бошњачки писци. Упечатљива Дучићева Херцеговина. Обавезно купите ову књигу критика, есеја и путописа. Зато што ћете за кратко времена заронити у штиво насличније писању велике Исидоре Секулић. Богатство израза можда би могло да послужи као узор малобројним књижевним клубовима и секцијама... У издању Дерете.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da li je neko od vas ?itao Kolibu Vilijem Pol Jang

Постављена слика

Preporu?ila bih svima knjigu, na prvi pogled vrlo šokantna, kontraverzna knjiga, no...pro?itajte je bez predrasuda  :smiley:

Šestogodišnja Misi, najmla?a k?i Mekenzija Alena, oteta je za vreme porodi?nog letovanja, a dokazi da je verovatno svirepo ubijena prona?eni su u napuštenoj kolibi duboko u divljini Oregona. ?etiri godine kasnije, usred svoje Velike tuge, Mek dobija sumnjivu poruku, kojom ga neko, naizgled Bog, poziva da slede?eg vikenda do?e u tu kolibu.

Uprkos zdravom razumu, on u mra?no zimsko popodne stiže do kolibe i vra?a se u svoj najgori košmar. Ono što ?e tamo zate?i zauvek ?e ga izmeniti.

U svetu u kom je vera sve nevažnija, Koliba se rve s bezvremenim pitanjem: „Gde je Bog u svetu ispunjenom neizrecivim bolom?“ Odgovori koje ?e Mek dobiti zapanji?e vas i možda preobraziti kao što su preobrazili njega. Požele?ete da svi koje poznajete pro?itaju ovu knjigu.

„?itaju?i Kolibu shvatio sam da su pitanja koja se pojavljuju u ovom neodoljivom romanu ona ista koja nosim duboko u sebi. Lepota ove knjige nije u tome što ona daje lake odgovore na mu?na pitanja, nego u tome što vas poziva bliže Bogu milosr?a i ljubavi, u kome nalazimo nadu i isceljenje.”

Džim Palmer, autor romana Božanstveni niko

„Ako je Bog svemogu? i pun ljubavi, zašto u svetu i dalje postoje bol i zlo? Ova knjiga pruža zapanjuju?e kreativan i jasan odgovor na najstarije pitanje na svetu. Koliba je definitivno jedna od najboljih knjiga koje sam ikada pro?itao.”

Džejms Rajl, autor knjige Nilski konj u vrtu

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Постављена слика

Knjiga koja je mene rasturila

Ovaj snažan debitantski roman… pripoveda o žestokoj okrutnosti i žestokoj ljubavi koja iskupljuje. Oboje menjaju život Amiru, mladom i bogatom pripovedaču, koji sazreva u poslednjim mirnim danima svoje otadžbine, pre revolucije i upada ruske vojske. Ali politički događaji, čak i oni dramatični poput ovih prikazanih u Lovcu na zmajeve, samo su deo ove priče. U Lovcu na zmajeve Haled Hoseini nam daje živopisnu i životnu priču koja nas podseća na to koliko se njegov narod bori da trijumfuje nad silama nasilja – silama koje mu i danas prete.

Svi smo mi pomalo Amir, a svi bi želeli da budemo hasan, da dostignemo taj stepen nesebične ljubavi i neosuđivanja

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да ли знате да је писац Колибе, Вилијем Пол Јанг, Канађанин, који није могао дуго да објави свој изузетан роман. Лутао је од издавача до издавача, али сви листом му враћаше рукопис, уопште не реагујући на њега. Онда је усамљени писац, без одијума читалаца, решио да о свом трошку одштампа десетак примерака свог некомуникативног дела. Е тих 10 примерака му је отворило прозор у рајске тираже, милионске... Права ауторска бајка. Диван благослов. Тако је настао светски бестселер. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ISKUŠENIK Marina Božović

knjiga za koju je predgovor napisao Vladika Lavrentije

Roman je pisan neverovatno lepim i lakim stilom pristupačnim čitaocu.Veliki broj psiholoških zapleta i opis brojnih ličnosti različitog  karaktera, čini ga veoma interesantnim te će se čitati bez pauze

V.Lavrentije

Ovo je roman pisan zbog ljubavi i iz ljubavi prema Bogu i ljudima

Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Колиба“, страћара, уџерица, вила промаја, чатмара, представља уточиште у сваком устрепталом срцу. Роман Вилијема Пола Јанга има поднаслов: Где се трагедија сукобљава са вечношћу, а баш овај ритам и облик поприма захваљујући чињеници да је написан у асистенцији, у заједници и односу са двојицом филмаџија, који су мајстори напетости и визуализације, а речи читају као слику. Њих двојица се зову Вејн Џејкобсен и Бред Камингс.

Заправо овај узбудљиви бестселер је трилер једне несрећне душе – Мекензија Алена Филипса, оца петоро деце, који је на породичном летовању, у дивљој и прекрасној природи резервата, спашавајући своје двоје деце из преврнутог чамца, изгубио мезимицу, шестогодишњу Мелису – Миси, коју је силовао, напаствовао и напослетку убио серијски убица звани Бубица. Њено тело никад није пронађено,као ни тела осталих девојчица којима се овај крвожедни педофил приближио, изгубивши људски лик и образ у државном парку валова који иначе називају Малом Швајцарском Сједињених држава, а у чијем се средишту налази истоимено горско језеро.

Четири године касније, отац четворо деце и даље опхрван Великом тугом, прима кратку поруку од Бога, да дође на место Мисиног убиства и суочи се са својим најдубљим кошмарима, бесом, болом,тескобом, меланхолијом и богоостављеношћу.

„Шта човек треба да уради када уђе у кућу, односно у овом случају у колибу, у којој је можда Бог? Треба ли да куца?“, пита се главни јунак Мек, непосредно пре но што ће упознати Свету Тројицу, али не онакву какву похрањујемо у својим фантазијама, најранијим представама, на иконама и фрескама:

• Врата му отвара крупна насмејана Афроамериканка, која мирише на парфем његове мајке (цветни од гарденија и јасмина). Она је домаћица и куварица. Зове се Елеузија или Тата (како Бога Оца зове Мекензијева жена Нан), или Ава како је зове Исус. Подсећа на најтоплију дадиљу која се гега и ретко кад напушта кућу. Привремено, ова доброћудна крупна издашна црнкиња мења пол, преображавајући се у Мекензијевог биолошког ова, успут променивши и боју своје коже...

• Ситна жена азијских црта лица, из северне Кине, Непала или Монголије сакупља људске сузе у специјалну кристалну бочицу. Она је Свети Дух или Сарају, чуварица вртова

• Мушкарац, дрводеља, обучен је као радник у фармерке и карирану кошуљу и прекривен је прахом од пиљевине, са савременим алатом, појасом за алат и заштитним рукавицама. Он је Јеврејин, Исус, Џошуа, Јешуа или Џес. Оно што Мека збуњује је што Исус није нарочито леп, бар није оличење својих савршених образа у хришћанској традицији, почев од мандалиона.

Мекензијев преображај почиње припремањем једног помало запуштеног али прекрасног врта са Сарају, за који се касније испоставља да ће бити место где ће Мисини земни остаци бити похрањени, наравно у духовном смислу, јер је у том чудесном врту – на Мисином рајском гробу, пред њеним неизрециво тужним оцем и Светом Тројицом, наочиглед свих израсти дрво живота. Девојчица почива у сандуку на коме су Исусове прекрасне резбарије.

Мек упознаје и Софију, еманацију Бога Оца, и есенцију Божанске мудрости, уз чију помоћ суди Богу за своју немоћ, усамљеност и богоостављеност.

Пролази кроз разне фазе брушења напаћене душе. Присуствује и светковини у којој је исус краљ свемира а умрла деца и људи светле експлозијом боја. При томе, ниједна луча није иста. Свако има своју нијансу и интензитет светлости.

Он сазнаје да је тежња човека за независношћу, за моћи, странпутица која се дешава многима, палима, пре мушкарцима него женама, да је Бог љубав, да она исцељује, да се и убицама и најогавнијим носиоцима људског лика треба опростити. Волшебно му се открива тајна да је Миси испрва осећала неописив страх, али када ју је сарају обгрлила са свих страна, она се смирила и сада је срећна, испод водопада који се разлива ватрометом боја. На крају, након што је са Исусом ходао по води хладног језера, стављен је пред избор, да се врати живима, својој жени Нан, која се брине о најтежим болесницима оболелим од рака и деци: Кејти.Џошу, Џону и Тајлеру, или да остане заувек са Миси. Он се тешко премишља и напокон опредељује да похрли живима, нарочито откад је чуо да је адолесценткиња Кејти заправо убеђена да је она крива, јер је њена неспретност преврнула чамац, за смрт своје млађе сестре. Такву она тескобу носи на својим плећима. Која може да је смрви! Исус јој поклања кутију коју Мекензи треба да унесе из вечности у живот.

На повратку кући Мек доживљава тешку саобраћајку. Касније се испоставља да се саобраћајни удес није десио у недељу, како је Мек веровао, већ у петак, на путу за колибу! Али, упркос свму, он се покајнички и предано поверава жени. Изгледа каода је све доживљено производ халуцинације, контузије, кошмара, коме и велике количине морфијума. Ипак, он има доказ! Одводи полицију до пећине где му је Бог Отац приказао Мисине земне остатке. На основу знакова које је серисјки убица оставио у сеновитој шуми, убрзо су све убијене девојчице коначно сахрањене, а њихов убица откривен и затворен.

Кејти је растерећена и више се није осећала одговорном за Мисину смрт.

А Мекензи је поднео захтев да се сретне са убицом његове кћери лицем у лице и саопшти да му је опростио. Он и даље повремено „одлази до старог дока, изува ципеле и чарапе и, знате, спушта стопала на воду, само да види да ли.., па, разумете...“

Ово узбудљиво штиво је доказ да постоји Бог.

Прекрасна и заумна демонстрација чудесног у срцима људи.

                        Силвана Хаџи-Ђокић

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...