Jump to content

Препоруке књига

Оцени ову тему


Препоручена порука

Nisam ni ja izuzetno platežna. I moja porodica sastavlja kraj s krajem... Uostalom, ne znam da li si čula za fenomen invalidske penzije. To je ono kad si bolestan, a nemaš dovoljno para da kupiš lekove... Ipak, meni od malena, prijatelji kupuju knjige. Nikad mi nisu bile potrebne krpice, parfemi, nakit, cipele... Nemam fetiše. Ali, knjige, njih rado prihvatam. Čak me zovu i pitaju šta da mi kupe. Dalje, od svojih prijatelja koji pišu, dobijam knjige na dar... Da nije tako, i ja bih verovatno čitala s ekrana. Povremeno, i sama to činim. Znači sestro, u pravu si!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da li neke biblioteke u Srbiji rade na principu iznajmljivanja knjiga...na recimo 2-3 nedelje pa vratis onda uzmes drugu itd....placas godisnju clanarinu u biblioteci i sve ti je na raspolaganju...

naravno da ima, ja li?no ?esto koristim i crkvenu biblioteku, no mnoga dela koja bih želela da pro?itam nema u bibliotekama, na žalost biblioteke imaju sve manje novca jer sve manje ljudi ?ita :cmizdrenje:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Razumem totalno jer ovde biblioteke imaju novca za knjige ali nema dovoljno interesovanja za knjige na srpskom pa ih slabo narucuju...ako hoces nesto na srpskom onda je to o Titu i nesto bez veze...nemaju cak ni Ivu Andrica pa sta da ti pricam. Takodjer ima knjizara u Torontu-Srbica koja opet nema toliki izbor. Hvala Bogu imali su Malog Princa pa sam dobila juce...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Mišima i ja, čemu?

 

              Sve što je Japan bio - duguje samurajima. Oni su bili ne samo cvet nacije, negoistovremeno i njen koren. Svi dragoceni pokloni neba došli su preko njih. Iako su se oni držali dosta po strani od običnog sveta, oni su postavljali moralne standarde za taj svet i rukovodili ga svojim primerom. Japanski diplomata i pisac Inazo Nitobe

                Mene poražava to što smrt kod Evropljana izaziva takav užas. Jedina njihova želja jeste - da žive. Oni se plaše ne samo da govore, već i da misle o smrti. Zbog toga je celokupna evropska kultura nesimetrična, nagnuta na jednu stranu - ka životu. Japanski pisac Entaj Tomomacu

           Postoje neke knjige i pisci koji nas u našem odrastanju žestoko zaintrigiraju, pa i obeleže. Takav je slučaj bio sa mnom kada sam pročitao dve knjige japanskog pisca Jukija Mišime: «Zlatni paviljon» i «Mornar koji je izneverio more». Sećam se da sam tom prilikom u svojim «Dnevničkim beležnicama jednog osamnaestogodišnjaka» pisao, precrtavao i ponovo pisao:

           U poslednje vreme veoma me zaokuplja Jukio Mišima (Yukio Mishima). Samo me moja urodjena lenjost sprečava da mi se to dogadja češće. Tako ponekad, s odredjenim pijetetom, ponavljam u sebi reči: «Jukio Mišima» i time donekle ličim na budiste Japanske škole amidizma, koji svoju kratku molitvu - sastoji se samo od reči «Spasi me, Budo Amido» (na japanskom: Namu Amida Butsu) - uzastopno dugo ponavljaju desetinama, ponekad stotinama, pa čak i hiljadama puta, čineći to sve u pustoj želji da ostvare jednostavan put do spasenja - potkrepljujući ga usput, naravno, čestitim svakodnevnim radom. Meni se, makoliko odavno pokazujeman  interest  in  things  Oriental, ne dogadjaju baš takve ekstazne situacije, jer ja, u mojim okolnostima, nisam toliko krotak duhom, a nisam još ni dovoljno spreman da učinim da me potpunije zahvati «vatreni azijatizam», odnosno «japanština». Bilo kako bilo, čvrsto sam rešio da na odredjeno vreme drugujem sa tim zanimljivim Japancem. Slično verniku koji tražeći Boga bolje upoznaje sebe, ja verujem da ću kroz Mišimu doći do zanimljivih saznanja o sebi samome, ali i o nekima koji me okružuju, a do kojih mi je stalo.

           Neko može reći da je jednom mladom Srbinu teško da podrobnije shvati pisca iz tako dalekog i veoma drukčijeg sveta - shodno poznatoj Kiplingovoj (Rudyard Kipling) floskuli «Oh, East is East, and West is West, and never the twain shall meet»; na ovaj način ja zapravo želim da se skromno pridružim onima na Zapadu koji pokušavaju da, kroz knjige, bolje shvate taj daleki Istok. Ne treba me podsećati ni da se čak i Margerita Jursenar (Marguerite Yourcenar), koja je o Mišimi mnogo znala i pisala nadahnuto u eseju «Mišima, ili vizija praznine», pravdala: «Uvek je teško suditi o velikom savremenom piscu: nedostaje nam odstojanje. Još teže je donositi sud o njemu ako pripada civilizaciji različitoj od naše, pri čemu se u igru upliće i draž egzotike ili nepoverenja prema njoj». Što se prvog dela izjave tiče, sada je vremenska distanca poprilično velika - od smrti Mišimine prošlo je skoro 40 godina. A što se tiče civilizacijskih razlika, tačno je da one postoje, kako odavde prema tamo (za većinu Evropljana japanska civilizacija, makoliko velika, jeste - periferna), tako i otuda prema nama, ali izazov je tim veći. Medjutim, svestan sam da, uprkos očekivanjima da će se neki konkretniji odgovori o Mišimi dobiti posle dužeg protoka vremena od njegove smrti, njih ni danas - nema. Skoro da sam spreman da poverujem, shodno Njegoševom stihu  «Ovoga su u grobu ključevi», da pravi ključevi za otkrivanje Mišime nikada neće biti ni pronadjeni, te nam jedino preostaje da u svojim glavama zamišljamo stvaran i nestvaran lik Mišimin.

           Postoje autori za koje nije važno da čitalac poznaje njihov život, pošto njihova dela sama sebe objašnjavaju. S tim u vezi, čak ima mišljenja da što manje prepoznamo pisca u njegovom delu, vredniji su i delo i pisac. Kod Mišime nije takav slučaj: kada se čita ono mnogobrojno što je on napisao potrebno je da se zna, koliko-toliko, način na koji je on živeo i kako je prestao da - živi, jer su život i stvaralaštvo Mišime čvrsto isprepleteni, te poznavanje života nikako ne umanjuje vrednost dela, već ga dodatno pojašnjava. Prema tome, što više čitalac poznaje njegov život to će se više diviti načinu koji je on koristio da da oduška svojoj duši i udovolji svom radoznalom umu, ali i da usavrši svoje telo, jer je dimenzija fizičkog bila veoma prisutna u Mišiminom životu.

           Ko je bio Jukio Mišima (1925-1970)?

           U pitanju je «Glavni Japanski Pisac XX veka», piše Grigorij Čhartišvili (Григорий Чхартишвили), ruski pisac i vrsni japanolog, poznati antologičar japanske književnosti u dvadesetak tomova. Siguran sam da taj čovek zna o čemu govori.  

           Mišima je bio veoma plodan stvaralac, a u većini onoga što je radio bio je poseban, udaljen od prosečnosti. Pisao je pesme, priče, eseje, članke, rasprave i prikaze, putopise, novele, romane i pozorišne komade, a bavio se i glumom i režijom u pozorištu i filmu. Tako je taj čovek čvrste discipline i balzakovske radne energije napisao ukupno 257 knjiga, uključujući 15 romana, 33 pozorišna komada i jedan libreto; pored toga, glumio je u nekoliko filmova, uglavnom o gangsterima ili samurajima, a i sam je režirao i igrao glavnu ulogu u kratkom filmu po svojoj famoznoj pripoveci «Patriotizam». Glumio je i u pozorišnim predstavama. Neki njegovi romani i pozorišni komadi veoma su filmični, pa su imali filmske adaptacije («Huk valova» - do sada čak pet puta!). Pisao je, reklo bi se, sa neobičnom lakoćom i brzinom; po prirodi je bio izvanredan stilista i estetičar - lingvisti često ukazuju na «briljantnost njegovog stila», što se retko sreće kod onih koji mnogo pišu. Naravno, kao i kod drugih poznatih plodnih stvaralaca, ni kod njega nije bilo zlato sve što je napisao. S tim u vezi, Amerikanci imaju jednu pogodnu frazu: Some are great and some are slight, but all are from a master. Obdaren, dakle, blistavim talentom i neslućenom radnom energijom i samodisciplinom (rukopise je uvek predavao izdavaču u tačno dogovorenim terminima), Mišima je uspeo da Japan približi svetu na jedan nov, dotle neprevazidjen način, daleko više nego što su to učinili jedini japanski nobelovci za književnost: Jasunari Kavabata ((Yasunari Kawabata) i Kenzaburo Ôe.

           Mišimina dela su se u Japanu prodavala kao bestseleri (kupovali su ih i čitaoci odnegovanog ukusa), a uveliko su i prevodjeni na zapadne jezike - on važi za najprevodjenijeg japanskog pisca svih vremena. Njegove knjige «Zlatni paviljon» (Kinkakuji), «Mornar koji je izneverio more» (Gogo no Eiko), «Ispovest maske» (Kamen no kokuhaku), «Huk valova» (Shiosai), «Posle banketa» (Utage no Ato), i tetralogija «More plodnosti» (Hojo no umi) i danas se smatraju najznačajnijim delima koja su se pojavila u Aziji u XX veku. Zapravo, sa Mišimom japanska književnost je izašla iz nacionalnih granica potpunije nego ikad ranije, iako je, naravno, bilo značajnih književnih dela u Japanu i pre Mišime, od kojih su neka sastavni deo «svetske baštine», kako se to danas govori.

           Medjutim, predmet njegovih knjiga i specifike njegovog življenja učinili su da još za života bude izvor velikog broja kontraverzi, kako u Japanu, tako i širom sveta. Naime, malo je autora u Japanu postiglo takvo i toliko poštovanje, koje je bilo skoro na ivici idolatrije. Dok je još bio živ, a naročito posle njegovog dramatičnog samoubistva, važio je i za najčitanijeg japanskog pisca izvan Japana. Smerni Jasunari Kavabata, prvi japanski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koji je pomagao Mišimi u prvim godinama njegovog književnog uspona i bio njegov prijatelj duže od 25. godina, smatrao ga je «jednim  od  najvećih  japanskih  pisaca,  genijem  koji  se  radja  jednom  u  200-300  godina». S druge strane, bilo je, naravno, i onih koji ga nisu baš voleli.

           Poznati američki dnevnik «Njujork Tajms» (The New York Times) je 1966. godine za njega pisao da je on «one  of  the  most  outstanding  writers  of  the  world», a magazin Eskvajer (Esquire) ga je te godine (znači, na četiri godine pre smrti), uvrstio u listu «Vrhunskih 100 ljudi u svetu». Nazivali su ga «japanskim Prustom», «japanskim Hemingvejem», «japanskim D'Anuncijem», pa i «japanskim Da Vinčijem», zato što se ogledao u mnogim umetničkim područjima.

           Za razliku od mnogih koji imaju samo jedan (glavni) cilj u životu, Mišima ih je imao više, i mahom su to bili složeni ciljevi, što je činilo da deluje kao veoma kontra-verzna ličnost. Tako, pored toga što je smatran dobrim književnikom i dramaturgom, neki su u njemu istovremeno videli i fanatika, militaristu, reakcionara, homoseksualca (zapravo biseksualca), sadomazohistu, ekscentrika, psihopatu, nihilističkog dekadenta i ko zna šta sve još. Nije daleko od istine da je od svega toga u izvesnoj meri - svakako bilo u njemu. Ali on definitivno nije bio od onih ljudi koje duboko zbunjuje neka mala protivurečnost u njihovim sopstvenim životima. On je znao ko je bio, a bio je jak čovek i sve je dobro podnosio. Pa ipak, i on je bio ljudsko biće od krvi i mesa, što će njegov nasilni kraj evidentno pokazati.

           Rano je stekao veliku književnu slavu. Imao je samo dvadeset sedam godina kada je postao najmladji japanski pisac kome su štampana sabrana dela - u šest tomova. Njegov američki biograf Džon Nejten (John Nathan), koji ga je dobro poznavao ali je bio sklon i opanjkavanju, kaže da Mišimina slava nije bila posledica samo njegovog pisanja. «On je nastojao da od sebe stvori osobenu ličnost koja je trebalo da fascinira, ali istovremeno da stvori i osećaj otpora kod Japanaca. Njegov stil bio je kombinacija hladnokrvnog 'dase' iz Holivuda i rimskog kafanskog momka. U to vreme, nosio je drečave sportske košulje, često havajske, crne zategnute pantalone i šiljate crne cipele. Košulje je nosio do pola otkopčane da bi pokazao grudi koje su, za Japanca, bile maljave, a oko vrata zlatan lanac sa raznim medaljonima koje je nakupovao u Italiji i Grčkoj. Nikada nije bio bez tamnih naočara i kratko podsečene kose što se u Japanu u to vreme smatralo 'poslednjom holivudskom modom'. Takav, Mišima je voleo da luta Ginzom danju ili kasno noći, sve do jedanaest časova, kada je odlazio kući i počinjao da piše». I tako, sve dok ne svane novi dan (pisao je isključivo od ponoći do jutra).

           Mišima je bio veliki zaljubljenik u lepotu. Jednom je rekao: «Lepota je centralni problem mog stvaralaštva, ceo moj život se može posmatrati kao dejstvo lepote na čoveka. Ja, kao temperamentan čovek, bio sam pun žudnji, ali sam prednost davao žudnji za lepotom, jer sam nekako shvatao da je žudnja za lepotom iznad svih ostalih žudnji. A opet, ja sam bio daleko od onih asketa koji jedino čeznu za duhovnom lepotom, ja sam podjednako važnom smatrao i čovekovu fizičku lepotu. A poznato je da se mnogo može govoriti o uticaju fizičke lepote, koja profinjuje dušu onih koji dođu u kontakt sa njom, jer onda mnogi postanu bolji ljudi nego što su pre bili. Telesno utiče na duševno, a ne samo obrnuto. Stoga sam, ponavljam, smatrao da je žudnja za lepotom najispravnija motivacija u svakom umetničkom stvaralaštvu». Tako mnogi analitičari smatraju da su već prva književna dela Mišimina sadržala naglašenu čežnju za lepotom, što će biti prisutno i u njegovom stvaralaštu u zrelim godinama, s tim štolepota proizvodi ekstazu, a ekstaza vodi u smrt, te su verovali da Mišimina «zatrovanost idejom rane smrti» potiče iz - rane mladosti.

           Mišima je prilično kasno, tek u tridesetoj godini života, shvatio istinitost i značaj izreke da «telo može što duša hoće», i počeo da intenzivno radi na - bodibildingu. U tome je bio istrajan do kraja života, dakle punih petnaestak godina.

           Oženio se u 33. godini, kada je već bio poznata ličnost. Bilo je više razloga koji su ga na to naterali, njega koji je veoma voleo «bećarski život» neženje; medju prvima svakako je i onaj uobičajen i nekako imperativan u Japanu - da je svako dužan da stupi u brak. Naime, smatralo se neobičnim da neko iz srednje društvene klase ostane neoženjen posle tridesete godine; naročito se od poznatih društvenih ličnosti očekivalo da budu u braku i da imaju decu. A Mišimi, makoliko je on bio čovek koji je držao do svojih načela, veoma je bilo stalo i do poštovanja drugih, odnosno njegove čitalačke publike, koja je, eto, od njega očekivala da bude oženjen, sa decom. Tako zahteva i priroda, osećao je on to. Njegova izabranica bila je 19-godišnja Joko Sugijama, kćerka poznatog tokijskog slikara na tradicionalne japanske teme, studentkinja engleskog jezika. Zanimljivo je i da je pre početka braka Mišima jasno predočio budućoj supruzi šta od nje očekuje u braku. Posebno je insistirao na trima stvarima: (1) tražio je da prihvati da je njemu pisanje prva stvar u životu, da (2) poštuje njegovo «pravo na privatnost», kao i da (3) ga ne ometa u njegovom «rutinskom bildovanju tela». Joko se složila sa svim što je od nje tražio.

           Imali su dvoje dece, sina i kćerku, koji i danas žive u Tokiju.  

           Generalno govoreći, Mišima je u svom pisanju često bio veoma kritičan prema načinu na koji se japansko društvo razvijalo posle Drugog svetskog rata, pokušavajući da pokaže da zemlja «gubi svoju dušu» sa nastalim promenama (ponekad, u kritičkim člancima, bivao je žestok, apelujući na Japance da ne prihvate da nove okolnosti učine da njihova zemlja postane - «feminizirani Japan»). Mada je bio svestan da su neke promene neminovne, verovao je da modernizacija po svaku cenu ne vodi uvek na bolje. Birajući bizaran naslov za svoje poslednje veliko delo (tetralogija «More plodnosti») napravio je čak poredjenje izmedju modernog Japana i golog pejsaža Meseca. Stoga je urgirao povratak Japana onome što je on smatrao «njegovim čistim tradicionalnim vrednostima».

           Cinici primećuju da, mada je bio duboko privržen instituciji cara i samurajskom duhu iz prošlosti Japana, Mišima je, u isto vreme živeo kao Zapadnjak - po načinu kako se oblačio i hranio (voleo je, recimo, da ručava u elitnim francuskim restoranima u Tokiju, pije vino i konjak, dok je sa američkim novinarima uobičajeno pio viski) i po zapadnjački opremljenoj kući u kojoj je živeo. To je uglavnom objašnjavao činjenicom da je on - porodičan čovek.

           Dug i neumoran rad na razvijanju tela se isplatio, pa je Mišimi bilo drago što je dobio telo koje lepo izgleda. A kako je usto bio slavan autor i bogat čovek godilo mu je osećanje da je sebe postavio na pravi put, put prema svojoj - prevremenoj smrti, onda kada ispozavršava sve važnije životne zadatke  (nije voleo «unfinished works»). Naime, makoliko se o tome, naravno, nije izjašnjavao izravno, u jednom intervju iz tog vremena, sa nekim američkim novinarem, komentarisao je «da radi na svom telu - jer želi da umre pre pedesete godine, pa namerava da bude lep leš». Moglo je to da zvuči kao neslana šala, ali nije. Već u noveli «Sunce i čelik» dao je odgovor: mora stvoriti muskulaturu koja priliči tragičnoj smrti! Jer on zna da su samuraji-aristokrate, i u trenutku smrti, bili pravi, mišićavi i lepo doterani. Nema više prevelikog skrivanja, Mišima otvara sve karte onima (izvan svoje porodice) koji imaju oči da vide i uši da čuju. Medjutim, nekima su ti njegovi nagoveštaji zvučili samo kao dvosmislena koketerija.

           Ponet svojom slavom, on je posebno iznenadio Japance i svet kada je formirao svoju sopstvenu «privatnu vojsku», od stotinu dobro odabranih mladića, posvećenih oživljavanju bušida, viteškog samurajskog koda časti. Grupu, koju je nazvao «Društvo štita» (Tate no kai), sačinjavaju uglavnom desničarski studenti. Pod njegovim direktnim tutorstvom, mladići studiraju borilačke veštine i fizičku disciplinu, u samurajskom duhu, sa datim zavetom da će braniti cara. U tim nadobudnim mladićima, svojim štićenicima koji mu se poveravaju telima i dušama, on nastoji da ojača njihovu muškost i probudi herojstvo. Zapravo, kroz naporne vežbe «za jačanje tela, ali i karaktera», reflektuje se Mišimina ostrašćena opredeljenost - ka hipermuževnosti. «Na ovaj način», razmišlja Mišima, «najbolje ću oživeti samurajski duh unutar mene samoga». A da ništa ne radi ilegalno, pokazuje činjenica da on, na dosta neuobičajen način, dobija dozvolu nadležnih vojnih vlasti da «Društvo štita» vežba na - vojnim poligonima i da jednom mesečno imaju 0202_238 sa zvaničnom vojskom.

         

Link to comment
Подели на овим сајтовима

            Tri puta je kandidovan za dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Uticajan «Magazin Njujork Tajmsa» (The New York Times Magazine) zalagao se više puta da Mišima dobije Nobelovu nagradu. Najviše se očekivalo da će se to dogoditi 1967. godine, kada umesto Mišime dobitnik postaje gvatemalski pisac Migel A. Asturias (Miguel Ángel Asturias). Mišima strpljivo čeka sledeću godinu. Medjutim, dogadja se veliko iznenadjenje te 1968. godine, kada dobitnik biva - Jasunari Kavabata, koji tako postaje prvi japanski književnik (a drugi Azijat) dobitnik tog prestižnog Nobelovog znamenja.

            Zabeležena je Kavabatina izjava: «Pre nego što sam ja primio Nobelovu nagradu trebalo je da je primi - Jukio Mišima. On je jedan od najrazumljivijih japanskih autora za zapadni duh. S druge strane, ja ne smatram da je nagrada dodeljena meni, već - Japanu. Što se talenta tiče, Mišima je daleko superiorniji od mene. Jer on ima izvanredan talent, i to ne samo na nivou Japanaca, nego na svetskom nivou»

            Ima mišljenja po kojima je Kabavata dobio Nobelovu nagradu koja ja pripadala Mišimi - navodno je Komitet za dodelu Nobelove nagrade u poslednjem trenutku odustao od namere da je dodeli Mišimi zbog njegovih, u to vreme naglašenih, desni-čarskih aktivnosti, što je uključivalo i osnivanje njegove «privatne armije» («Društva štita»), o čemu se u to vreme s bojaznošću i priličnim nerazumevanjem govorilo.

            Takav sled dogadjaja u Mišimi izaziva pomešana osećanja. Nije njemu krivo što je Kavabata nagradjen, već njega muči nešto drugo - on zna da je za njega postalo kasno da čeka neki sledeći put, jer on u svojoj glavi ima detaljno razradjen plan o okončanju svog života, shvatajući pritom da, teorijski, nije logično da jedan japanski književnik ponovo dobije tu svetsku nagradu za književnost u kratkom vremenskom razmaku.

            Ubrzano je radio na knjigama tetralogije (koje će biti njejgove poslednje) i pisao mnoge pozorišne komade. Kako kaže G. Čhartišvili, Mišima je drame pisao na sledeći način: prvo finalnu repliku, zatim čitav tekst, počev od prvog čina, bez jedne jedine ispravke. Na isti način postupio je taj vrli čovek s dramom sopstvenog života. Kada je finalna epizoda bila smišljena, ostalo se izgradilo samo od sebe. To se ne sme ispustiti iz vida kada se razmatra sveukupni Mišimin život.

            Na kraju, da kažem da pada u oči da se Mišima mnogo trudio, i pored nekih svojih mana, da postane  l'uomo  perfetto; upravljao je svojim živopisnim životom sa veštim manevrisanjem, da bi ga, kad je osetio da je došlo vreme, a sa uverenjem da prava umetnost ide ruku pod ruku sa smrću, završio hrabro i patetično u isto vreme, teatralnim samoubistvom, u 45. godini. Mada u japanskoj književnosti ima dosta slučajeva izvršenih samoubistava, način na koji je to učinio Mišima prilično je izvanredan, makoliko je posve - japanski. A opet, makoliko je to tipično japanski način samookončanja, takav smrtni ritual nijedna javna ličnost nije pre njega priredila u tridesetak godina Japana posle Drugog svetskog rata. Tako se dogodilo da ga je, pored velikog umetničkog stvaralaštva, i to njegovo samoubistvo, sa najvećom silinom tragedije, odvojilo od drugih. A kao što je Andre Žid (Gide) baš u ludilu Fridriha Ničea (Friedrich Nietszche) video svedočanstvo njegove autentične veličine, tako ja, u svojoj malenkosti, vidim Mišiminu autentičnu veličinu (i) u njegovom izuzetnom samoubistvu, svakako jednim od najizvanrednijih u istoriji književnosti (bodežom oštrim kao brijač Mišima je najpre sebi rasporio stomak, a onda mu je jedan od pratilaca jednim jedinim udarcem sablje odsekao glavu).

            Da još jednom odgovorim sebi na pitanje: Zašto baš Mišima? Zato što je on jedna izuzetna ličnost -njegov suviše upadljiv život, kao i fanatična smrt, dominirali su nad javnim poimanjem njegovih ukupnih dostignuća, s tim što se kritičari u Japanu i na Zapadu slažu da je njegova literarna nadarenost  bila gorostasna.

            Bilo kako bilo, osećam se ponosnim što sam se poduhvatio ovog zadatka. I set out to climb a mountain which I consider to be sacred. Da li je to previše hrabar korak, ili možda moja mladićka nepromišljenost, pokazaće se naknadno. Ipak, rukovodim se kantovskom idejom: «Moram, dakle mogu», jer mi više nije dovoljno da, a  la  recherche  de  Yukio  Mishima, samo iščitavam njegove meni dostupne knjige, i da obilne informativne materijale slažem u fajlu koja nosi naslov «DANAS ČOVEK, SUTRA GA NEMA», kao i da svakog proleća odlazim u okolinu Beograda i ubiram po neki prelepi trešnjev cvet, simbol Japana, u spomen Jukija Mišime - koji je imao hrabrosti da ne «okleva» u odlasku".

            Evo nekoliko marginalnosti i trivijalnosti:

            - Samuraji, koji su toliko značili Mišimi, tokom sedam vekova imali su izuzetno važno mesto u razvoju civilizacije Japana. U sprezi sa tradicijom zen-budizma, oni su umnogome zaslužni za stvaranje japanskog mentaliteta, uključujući i sitne prefinjenosti kao što su ceremonija pijenja čaja, ikebana, bonsai i drugo. Pored poznatog pravila da «onaj ko je samuraj mora pre svega da konstantno ima na umu činjenicu da mora da umre, samuraji su negovali uzvišeni osećaj za lepotu, što se u drugim delovima sveta i ne očekuje baš od - ratnika. Kaže se da su oni sa sobom nosili «ruž i barut» kada su išli u borbu, jer im je bilo stalo da lepo izgledaju kada poginu. S tim u vezi, pomenuću jednu samurajsku pričicu: «Nekog naoružanog samuraja napadne drugi vrlo mlad samuraj, kojeg on ne poznaje. Vidi ga, zgrane se, i ne pokrene se: ‘Suviše je lep. Ne mogu da ga ubijem'. Tako mladi samuraj ubije njega». Eto primera u kome lepota uništava čoveka!

            - Mišima je, od svojih pubertetskih godina, bio u priličnoj meri opčinjen ličnošću hrišćanskog svetitelja Sv. Sebastijana. Bio je duboko dirnut erotskim izgledom tog sveca, da će se do kraja života identifikovati sa «romantičnim i estetskim idealom lepe žrtve», kako to govore neki estetičari. Margerita Jursenar je ovako objasnila interesovanje jednog japanskog dečaka za sliku Sv. Sebastijana: «Takvu sliku mogao je da nadje samo u hrišćanskom srednjovekovnom slikarstvu, pošto japanska umetnost, čak i u svojim erotskim drvorezima, nije poput evropske umetnosti poznavala glorifikaciju golog ljudskog tela; to mišićavo telo, iako sasvim pri kraju snaga, opruženo u gotovo pohotnoj opuštenosti agonije, nikako nije moglo biti dočarano preko umirućeg samuraja; junaci drevnog Japana i vole i umiru u svome oklopu od svile i čelika». Stoga izdavači širom sveta, kada objavljuju knjigu «Ispovest maske» u kojoj je prvi put pokazan Mišimin interes za hrišćanskog sveca, na korice pretežno stavljaju sliku Sv. Sebastijana, ili varijaciju na njegov lik. Čak je ostala za Mišimom i jedna fotografija u kojoj je on prikazan kao sv. Sebastijan, probušen strelama sa ekstatičnim izrazom bola.

            - U jednoj anketi koju je svojevremeno bio sproveo tokijski književni magazin «Bungei», u stilu: «Koga najviše volite i zašto?», Mišima je bez dvoumljenja naveo imena dvojice Nemaca iz oblasti muzike i književnosti: Riharda Vagnera (Richard Wagner) kao najomiljenijeg kompozitora, i Tomasa Mana (Thomas Mann) kao najomiljenijeg pisca. U šali je rekao da zna da su Vagner i Man na neki način bili povezani, da se priča da su neki junaci Mana umirali nakon što su čuli neku od Vagnerovih opera (sam Man je bio opsenjen Vagnerovom muzikom). A na urednikovo pitanje «S kojom ličnošću biste sebe voleli da identifikujete?» Mišima je brzo i nonšalantno odgovorio: «Elvis Prisli», koji je u to vreme bio u zenitu popularnosti.

            - Kada su Mišimu jednom prilikom strani novinari pitali o planini Fudžijami (najviša planina u Japanu, koja se smatra svetim simbolom zemlje, te se hiljade Japanaca svakog leta penje na planinski vrh, što se smatra religioznim činom), on im je ispričao: «Postoji jedna izreka oko Fudžijame, koju ste možda već čuli vi koji ste već više puta boravili u Japanu: Ako se nikada niste peli na tu planinu, onda ste glupak; ako ste se peli jedamput, onda ste mudar čovek. A ako ste se peli više nego jednom, onda ste - glupak! Drago mi je da mogu da kažem da sam se ja peo - samo jednom!»

            - Američki režiser Pol Šreder (Paul Schraeder) napravio je igrani, celovečernji film «Mišima, život u četiri poglavlja» (Mishima: A Life in Four Chapters), koji je prikazan na Filmskom festivalu u Kanu (Cannes) 1985. godine. Četiri obrađena poglavlja iz naslova filma jesu: (1) Lepota, (2) Umetnost, (3) Akcija i (4) Harmonija pera i mača.   

            - Na Zapadu je do sada objavljeno više zapaženih biografija Mišime, kojima je zajedničko, i pored studioznosti i stručnosti, što (ipak) nedovoljno razotkrivaju ovu kontradiktornu i skoro nadljudsku ličnost, «genija koji je imao blistavu sudbinu, sudbinu koja se ne bi smela dozvoliti običnom čoveku», kako neki govore. Tako je do danas ostalo mnogo nedokučivog iz njegovog relativno kratkog života, makoliko je on bio veoma  prisutan u širokoj javnosti.           

            - Na srpski jezik prevedene su sledeće Mišimine knjige: «Zlatni paviljon» (preveo s japanskog Dejan Razić, Nolit-Draganić 1999, drugo izdanje Rad 2008), «Mornar koji je izneverio more» (preveo s nemačkog Andrija Grosberger, Esotheria 1997), «Ispovest maske» (prevele s engleskog Zorica Savić-Nenadović i Branislava Jurišin, Esotheria 1996), «Huk talasa» (prevela s engleskog Gordana Velmar-Janković, AED Studio 2003), «Posle banketa» (prevela s engleskog Gordana Velmar-Janković, AED Studio 2003), «Sunce i čelik» i «Patriotizam» (preveo s engleskog Dragan Milenković, Apostrof 1999), kao i tetralogija «More plodnosti» (Prolećni sneg, Hram svitanja, Odbegli konji i Andjeo u raspadanju, preveli s engleskog Gordana Velmar-Janković, Jelena Stakić, Branko Petrović i Dragan Milenković, AED Studio/Rad 2008). Takodje, objavljena je i solidna Mišimina biografija od Džona Nejtena (preveo s engleskog Dragan Milenković, Ukronija 2008).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Mišima i ja, čemu? (III)

              Dobro  je  napustiti  život  kad  sve  imaš, kad  si srećan materijalno i duhovno, i ništa ti nije potrebno (Plutarh -  Πλούταρχος)

Opet nova žrtva, i opet je sudska medicina došla do zaključka da je reč o ludaku! Jer ti doktori nikako ne mogu da pretpostave da je čovek u stanju da se i pri zdravom razumu odluči na samoubistvo... Tu je uzrok realizam, a ne ludilo (F. M. Dostojevski - Ф. М. Достое́вский)

            Jukio Mišima je završio svoj život po uzoru grčkih klasika: umro je kao slobodan čovek, a to znači na način i u vreme kako je on lično to hteo. Naime, smrt nije došla njemu, on joj je svesno (čak i rado) pošao u susret, onda kada je bio u punoj fizičkoj i stvaralačkoj snazi, u svojoj 45. godini. 

            Makoliko to nekima može izgledati kontradiktorno, Mišima je duboko verovao u život, i zato je bio spreman da ga se odrekne, shodno tzv. teoriji svesnog žrtvovanja; naime, on kao da je znao za reči Oldosa Hakslija (Aldous Huxley): «Ko bi da spase svoj život, mora ga izgubiti; to je, zaista verovanje u život; njegova vera je toliko jaka da je spreman da izgubi život, u uverenju da će steći nov i bolji».

            Mišima je od onih jakih ljudi koji do kraja ostaju odani svojoj - jakoj ideji, a ideja samoubistva se sigurno može takvom okarakterisati. Jer, ona je svakako proizvod snažne volje. S tim u vezi, u pravu je Artur Šopenhauer (Arthur Schopenhauer) kada kaže da je samoubistvo daleko od toga da bude negacija volje, ono je pre izraz  snažne afirmacije volje. Takav je slučaj Mišimin. Naime, on je još rano u svom životu saznao da onaj ko nema razloga da umre, nema razloga - ni da živi. Drugim rečima, čovek ne živi istinski sve dok mu ne postane potpuno nevažno da li će živeti ili umreti.Tek kada je spreman da izgubi sopstveni život - tada ga istinski živi.

            Za neke ljude postoje stvari koje su neizbežne, od kojih se ne mogu sakriti, pesnički rečeno, «ni na vrhu najviše planine, ni na dnu najdubljeg mora» - a za Mišimu je to bilo samoubistvo.   

            Da li je Mišimino samubistvo bilo čudan i neobjašnjiv ćef? Mislim da nije. Ja sam pre sklon da verujem da se njegovo samoubistvo može videti kao ostvarena umetnost. Čini mi se da je njegov slučaj tipičan primer onoga što je Alber Kami (Albert Camus) imao u vidu kada je rekao: «Samoubistvo se priprema u tišini srca, kao veliko umetničko delo». Mišima je upravo tako postupio, svoju smrt pripremao je studiozno, u potaji, radeći taj posao pažljivo i precizno, kao kakva usedelica, jer je porodicu bio potpuno isključio iz toga. On se, dakle, istinski trudio da svoj odlazak iz života pripremi kao veliko umetničko delo, ma šta to moglo da znači. Činilo mu se da mu je, posle svega što je postigao u životu, preostajalo još samo to grandiozno delo - samovoljna smrt. Kao da je osećao da onaj ko se istinski opredeli da živi umetnički život, treba da doživi i umetničku smrt, makoliko to bila  l'art macabre, kako bi bio zaista kompletan umetnik.

            Verujem da je trenutak vršenja samoubistva (Japanci koriste dva izraza: sepuku i hara-kiri) bio najuzvišeniji trenutak njegovog kompleksnog bića - tada je bio najbliži samom sebi. S druge strane, čovek je slobodan da razume ili ne razume Mišimino samoubistvo, kao što ne razume baš sva velika dela koja dolaze od velikih ljudi (a kaže se da neretko čovek velikog uma biva pomalo i - šizofrenik).

            Ceo Mišimin život, svojevrsna povesnica muškosti, istkan romantičnim zanosima i jakom odlučnošću, tekao je ka savršenoj smrti, smrti koju je njegov um prihvatio i vodio prema njenom uspešnom izvršenju, shodno japanskoj tradiciji; naime, mnoge knjige o samurajima i bušidu (bušido, kao kodeks časti i ponašanja samuraja, zahteva da ‘Ratnik stalno ima na umu sliku sopstvene smrti i da se domogne prve prilike da umre'), kao i Hagakure ('Onaj koji  je  samuraj mora pre svega da konstantno ima na umu  činjenicu  da mora da umre'), poručuju jasno, uostalom, da nije tako teško umreti, odnosno ubiti se. Imponuje ta njegova strastvena želja da ide do kraja sebe samoga. Stoga čvrsto verujem da je on u taj poslednji korak ka smrti krenuo - sa nepoljuljanom odlučnošću i čak sa zadovoljstvom. Viva la muerte!

            A opet, ubedjujem sebe da ne smemo sve u vezi sa Mišiminim samoubistvom previše shvatati razumom, već nekom vrstom paskalovske iracionalne intuicije, koja treba da nam pomogne da u Mišimi samome posebno otkrijemo ono «sveto», ono uzvišeno koje ga je vodilo napred, napred ka ništavilu. Makoliko se može shvatiti da se to uzvišeno graničilo sa - ludošću! U svakom slučaju, da parafraziram Svetlanu Velmar-Janković, shvatam da Mišiminom samoubistvu ne sme prilaziti onaj ko je nevin zbog neukosti, jer on mnogo razumeti neće.

            Pokušavam da uprošćeno shvatim njegove poslednje časove. Osećajući jaku potrebu da ode sa ovoga sveta, on se već neko duže vreme nalazio na kapiji smrti (Atrium mortis). I onda je taj veliki dan došao. Nasmešio se sebi kada se ujutru probudio i veselo krenuo u kupatilo da se obrije. Dva puta se obrijao, jer je želeo da lepo izgleda. A još prethodne večeri, gledao je svoju divnu i stamenu suprugu Joko i razdraganu, prelepu dečicu u kući (kćerka Noriko ima 11, sin Ičiro 9 godina). Posetio je i svoju majku i dugo je posmatrao nežno, majku koju je do smrti mnogo voleo. Opraštao se od njih svih pojedinačno, u tišini, bez izgovorenih reči. Reči, čemu?

            I kao što je španski slikar Goja (Francisco Goya), slikajući grozne scene ratnih zverstava, ispod jedne ispisao reči: No se puede saber porque (Ne može se znati zašto), tako se nikada neće, makoliko to mi pokušavali, potpuno shvatiti zašto je veliki Mišima uradio sa svojim izvanrednim krajem to što je uradio.                                                     

            Ljudi koji su ga bolje poznavali kažu da se on četiri-pet godina municiozno pripremao za smrt. Naravno, radili su to i mnogi drugi umetnici-samoubice, neki kraće neki duže, neki veštije neki trapavije. Ali u Mišiminim pisanim tekstovima (ako ostavimo po strani «čitanje izmedju redova») to se nije moglo izravno naslutiti, jer oni, makoliko to čudno izgledalo, uglavnom govore o njegovom čvrstom opredeljenju za sam život. On nije unapred pisao o svojoj sahrani, kao što je, na primer, činila Marina Cvetajeva (Мари́на Ива́новна Цвета́ева), ruska pesnikinja-samoubica:

«Poći ću ulicama napuštene Moskve,

i poći ćete vi za mnom,

i mnogi će uz put zaostati;

i prvi grumen zemlje udariće u poklopac sanduka,

i najzad će biti dozvoljen egoistički, usamljeni san....

Oprosti, Gospode, umrloj gospodji Marini,

koja je propala od oholosti... «.

            Ako je gospodja Marina Cvetajeva propala od oholosti, kako sama kaže, čini mi se da je umnogome takav slučaj i sa gospodinom Jukijom Mišimom. Pada mi na pamet da je F. M. Dostojevski negde zapisao «da uzrok samoubilačkog greha leži u gordosti, te da spas od demona samoubistva može biti samo jedan - pobeda nad gordošću». Ali to je za one koji hoće da budu spaseni, u koje Mišima nije spadao!

            Kod njega je, kao što je poznato, uvek postojala neka fiksacija koju obično poseduju inteligentne i po mnogo čemu drukčije osobe; u početku to je lepota (zar se ne kaže da «imati razvijen smisao za lepo znači biti nesrećan»?), kako u opštem smislu tako i u specifičnom - kroz muškost; a zatim, stalno i do kraja, to je - smrt. Muška smrt! Naravno, neizbežni eros je sve vreme bio itekako prisutan, kao medjusastojak, čak bi se moglo reći kao nuzproizvod traganja za smrću, jer se kaže da lepota proizvodi eros, a eros vodi - tanatosu (smrti), pošto preveliko uživanje u lepoti (kao i u erosu) nije moguće za dugo; uostalom, smrt u takvim situacijama zato i postoji - da izvrši potrebno okončanje.

            Uostalom, i njegovo preobilje u pisanju (i u stvaranju uopšte) moralo je za posledicu imati rano okončanje, jer on nije mogao toliko izgarati i dozvoliti sebi da živi vek od, recimo, 85. ili 90. godina. To je verovatno jedan od razloga zašto je otišao u 45. godini.

           

Neko mi je nedavno ispričao za jedan običaj u staroj Srbiji - da se nad poginulim ratnikom ne plače. Tako meni, dok ovo pišem, ne može nijedna suza iz oka da kane nad umrlim Mišimom. Jer, on je umro kao čovek koji je sebe video kao stalnog ratnika-samuraja u poratnom Japanu, koji hrabro gine kada vidi da ne može više da utiče na ljude i stvari oko sebe, kao ni da dalje uskladjuje svoja htenja i mogućnosti. Ujedno, baš tim činom pravi poslednji upečatljiv i nezaboravan utisak. Ko ne može da shvati, neka ne shvata.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

            Evo nekih konsideracija za bolje sagledavanje slike opšte situacije koja je vodila samookončanju Mišiminom:

            U njegovoj porodici nije bilo duševnih bolesnika, alkoholičara, narkomana niti bilo kog oblika defektnog ponašanja; dakle, on nije vukao poreklo iz nefunkcionalne i razorene porodice, odnosno iz porodice gde je već bilo samoubica. Kod njega nemamo slučaj spora izmedju čoveka umornog od nesreća i njegove sopstvene duše. Nema ni zasićenosti životom (taedium vitae). On je bio daleko od toga da bude čovek čije su telo rastrzali bolesni živci, a još manje da u smrti vidi izlaz iz nekakve naizgled bezizlazne situacije, kao čovek koji je u kladionici prokockao celu svoju imovinu pa pao u dubok očaj, ili neko ko iznenadno otkrije da je neizlečivo bolestan. Za njega, dakle, samoubistvo nikako nije «dostojan izlaz iz nedostojne situacije». On nije bio ni, kako bi to rekao F. M. Dostojevski, agnec koje je suviše nemoćno da se suprostavi svojim mučiteljima. A nije njegovo samoubistvo bilo ni jedno od tzv. apsurdnih samoubistava, kao slučaj Kirilova u «Zlim dusima», koji je tražio «potpunu istinu po pitanju da li ima smisla živeti u ovakvom svetu kakav objektivno postoji, koji zapravo život čini besmislenim», kako se to obično tumači. Bio je i daleko od toga da bude sumoran, nedruževan i nesrećan čovek, kakvim se često zamišljaju samoubice. On nije bio ni od onih ljudi, kakvih naročito ima medju mladjima, koji vrše samoubistvo kada osete da u njihovim životima nema krupnih i važnih dogadjanja. U Mišiminom životu bilo je i krupnih i važnih dogadjaja, pa ipak, a možda baš zato, rešio je da se ubije. Još manje je u njemu reagovao «čovek koji se obesio za - inat selu». Kada se veoma približio dan u kome će izvršiti samoubistvo, nije pokazivao nervnu napetost koja ruši zdravlje, donosi nesanicu, stalni umor. On je suvereno vladao sobom, znao je šta radi. Vodio je normalan porodičan život, a istovremeno se družio, samo za svoju dušu, sa lepuškastim Moritom, kadetom iz «Društva štita», s kojim će poći u smrt (mladjani Morita je trebalo da ima izuzetnu čast da Mišimi sabljom odrubi glavu nakon što on izvrši rasporivanje stomaka, pa zatim da sam sebe ubije); nešto kasnije, povremeno se vidja i sa još trojicom «svojih kadeta», koji će imati čast da prisustvuju njegovom zadnjem, spektakularnom činu.

            Da li je Mišimu možda mučio nekakav sotona? Svakako da jeste, premda sotona manje-više muči i druge velike ljude, pa se oni uglavnom ne ubijaju. Njegov sotona je, ipak, bio drukčiji; borba Mišimina sa njim je teža nego što je to slučaj kod većine  drugih. Bio je daleko i od slabašnog Šopena (Chopin), tog genijalnog muzičara koga je voleo i rado slušao, za koga su priča «da je umirao celog života». Just the opposite, Mišima je jaka ličnost i uživao je svaki trenutak svog življenja da bi onda neočekivano, a opet očekivano, dokrajčio svoj život u visokom stilu.

            A spreman sam da verujem da nisu (bar ne potpuno) u pravu ni oni koji uopšteno objašnjavaju Mišimino samoubistvo kao egzibicionističku i političku manifestaciju.

            Priča se da se Mišimin zemljak i kolega po profesiji Rjunosuke Akutogava (Ryunosuke Akutogawa) čitavog svog života plašio dveju stvari - ludila (pošto je njegova majka bila duševni bolesnik) i stvaralačke nemoći. Mišima nije bio u takvoj situaciji, daleko od toga da se plašio ludila, premda je ova druga mogućnost (dolazak stvaralačke nemoći) diskutabilna. Ipak, ja sam na strani onih koji veruju da se za njega, velikog književnog stvaraoca, ne može reći da ga je bio uhvatio strah od «stvaralačke iscprljenosti», da je, kao neki drugi umetnici u istoriji, «prestao da stvara i umro onda kada kreativni izraz više nije nalazio  svoj  put;jednostavno se - ugasio». Nasuprot, Mišima se ubija kada je u usponu književne snage, i radi «kao mašina». (Naravno, ako bismo hteli da filozofiramo malo na tu temu, mogli bismo reći da svaki pravi stvaralac nailazi na granice, i to na granice svog rodjenoga metoda. Preći ih - ne može. Zapravo, ako pokuša da ih predje preti mu - ludilo. Otuda veliki strah u njemu. Da li je tog straha bilo u Mišimi? Teško je to proceniti, ali ako ga je u manjoj meri i bilo, siguran sam da on nije pošao u smrt - samo zbog toga). A kada sam već pomenuo Akutagavu, za razliku od njega koji je pribegao «ženskom» načinu odlaženja iz života (uzimanje smrtonosne doze veronala), Mišima je ludački bio opsednut najmuškijim, kako on veruje, načinom odlaženja: da raspori mačem svoj stomak i sebi prospe utrobu, da bi mu potom, neko njemu blizak, sabljom muževno odrubio glavu.

            Da ponovim da se Mišimina hrabrost da se ubije nije rodila ni iz očajanja, koje je umnogome svojstveno ljudima koji su propali u životu; njegova hrabrost je došla iz jake volje, a to su dve različite stvari; da čovek padne u očajanje, nije potreban nikakav poseban napor, a da ima jaku volju, mnogo mora da radi sa samim sobom, jer je to težak posao.

            Dragocenu misao o samoubistvu Mišima je počeo nositi sa sobom veoma rano i nje više nije bilo moguće da je se oslobodi. Čak i da su se dogodile promene koje je on priželjkivao i tražio na nivou japanskog društva, on bi se opet ubio, jer je deep inside znao da mora - da se ubije. Izgleda da je on bio od onih retkih ljudi na koje bliskost smrti deluje oplemenjujuće.

            Mišima se nije pitao da li ima smisla životu oduzimati svaki smisao, praviti ga uzaludnim, nepotrebnim. On je zapravo smatrao besmislenim da čovek svoj život prvo učini uzaludnim i nepotrebnim pa da se tek onda, kao gubitnik, ubije. Čemu onda? Nasuprot tome, čovek treba da se ubije onda kada učini sve da njegov život postane egzemplarno umetničko delo, kako na duhovnom tako i na telesnom planu. Kada je najkreativniji i najzdraviji. Jer, on je svoj sveukupni život učinio toliko bogatim i punim da je pred tom punoćom shvatio da ništavilo smrti ništa ne znači.

            On zna i da kriminalci, kao i nevaljali i ništavni ljudi, ne dižu ruke na sebe.

            Iako je Mišima imao urodjeni smisao za teatralnost, ne mogu da poverujem ni da se u njegovom slučaju radilo o onome što Alberto Moravija, u svom delu «1934», naziva «ubijanjem iz estetskih razloga, a ne iz očajanja», s tim što se  pod estetskim razlozima, kako ja razumem, prvenstveno podrazumeva teatralnost onoga ko hoće da odglumi odredjenu ulogu do kraja. Mišima zna da svaka akcija ima svoj razlog i cilj. On zna šta radi, a ostalom svetu ostavlja da ga razume kako mu je volja, pa i da ga (eventualno) pogrešno shvati.

            Na kraju, Mišimino samoubistvo je daleko i od toga da bude ono što je Andre Žid (Gide) video kao «bezrazložni čin» (l‘acte gratuit), jer je u njegovom slučaju to baš obrnuto: čin s razlogom. Velikim razlogom. 

            Pa zašto se onda Jukio Mišima ubio?

            Dok ovo pišem slušam jednu staru pesmicu američke rok-grupe «Velvets», sa rečima: "He was really saying something". To me tera da pomislim da je Mišima «stvarno hteo nešto da kaže» sa svojim izvanrednim krajem. Sigurno je u pitanju bilo nešto više od objašnjenja koje ponekad čujemo da je Mišima izvršio samoubistvo kao svoj omaž (hommage) samurajskom kodeksu, sa kojim se toliko bavio.

            Da li je njegova životna tuga, koja će kulminirati samoubistvom, izazvana nemogućnošću da imaginarni život učini stvarnim? Ne verujem. Mišima je svestan da se ljudsko savršenstvo sreće samo u poeziji, koja se ne može dovoditi u vezu sa mogućnostima stvarnog života.

            Drago mi što vidim da on nije od onih ljudi koje duboko zbunjuje neka mala protivurečnost u njihovim sopstvenim životima, a čini mi se i da nije ni od ljudi kojima je lična sreća milija od svega na svetu. Stoga žele da žive po svaku cenu.

            Ta njegova hrabrost bila je potpuno dorasla njegovom delovanju, jer on nije ni za trenutak oklevao kada je krenuo da se ubije na izuzetno tragičan način; pritom moramo biti svesni (uz poneko ponavljanje) da sva samoubistva nisu ista; naime, nije isto progutati pregršt tableta za spavanje pa otići u krevet sa željom da zaspiš i da se više ne probudiš i surovo rasecanje svog abdomena mačem oštrim kao brijač, uz naručivanje da ti neko najbliži potom odrubi glavu sabljom, sa jednim jedinim udarcem.

            Sam Mišima je jednom rekao: «Ako tako visoko procenjujemo dignitet života, kako možemo da ne vrednujemo isto tako visoko dignitet smrti? Nijedna smrt nije uzaludna». Dakle, smrt je dostojanstvena u meri koliko je  to i sam život.

            U svetlu ove izjave, a i šire, naravno, mnogi (uključujući i mene) nastoje da se pozabave Mišiminim krajem, lepotom i tragičnošću tog dogadjaja, ako u dobrovoljnoj smrti uopšte može biti tragike. A lepote i uzvišenosti svakako ima. Naime, ubedjen da je smrt važan čin u životu, Mišima je s pravom smatrao da ona mora imati lep oblik.

            Ali za to što je njemu bilo lepo mnoge druge samoubice, makoliko težile lepoti, naprosto ne bi imale snage. Jer Mišima je bio do ludosti hrabar. Kako bi rekli Englezi: «He had balls to disembowel himself». Imao je, dakle, petlju da raspori  samog sebe.

            I još nešto. Odavno već shvatam da me privlači Mišimina naglašena posvećenost njemu samome. Kroz Mišimu ne samo da volim ljude koji znaju  ko su, i znaju kako da žive, već volim i one koji znaju - i da se ubiju, jer su to jedni isti ljudi. Samo oni koji umeju istinski da žive umeju i da se ubiju; drugim rečima, oni koji ne znaju šta je pravi život užasno se boje smrti - jadne im duše! Stoga, ponovo kažem, da imam utisak da je Mišima baš u trenutku izvršenja samoubistva bio najbliži sebi samom. A to je veliko ovozemaljsko dostignuće jednog čoveka, ma kako se to moglo tumačiti.

            Na kraju, evo kako je vrsna spisateljica Margerita Jursenar (Marguerite Yourcenar), u svom eseju «Mišima ili vizija praznine», opisala dan u kome je Mišima izvršio samoubistvo:

            «Sve je posve spremno. Sepuku će biti 25. novembra 1970. godine, dan za koji je izdavaču obećana završna knjiga tetralogije. Ma koliko bio ponet akcijom, Mišima i dalje reguliše svoj život svojim obavezama pisca; hvali se da nikada nije propustio da rukopis preda fiksiranog datuma. Sve je predvidjeno, čak, znak vrhunske kurtoazije prema pomoćnicima, ili vrhunske želje da telu do kraja sačuva njegov dignitet, i tamponi vate koji će poslužiti za sprečavanje pražnjenja creva u toku trzaja agonije. Mišima je večerao 24. novembra u restoranu sa svoja četiri sledbenika, zatim se povlači kao i svake noći da radi, završava svoj rukopis ili mu dodaje poslednje retuše, potpisuje ga, stavlja ga u koverat koje će činovnik izdavača doći da preuzme u toku narednog jutra. Dolaskom dana, on se tušira, brije se natenane, oblači svoju uniformu ‘Društva štita' preko belih pamučnih gaćica i na golu kožu. Svakodnevni pokreti, ali koji poprimaju solemnitet onoga što se više neće ponavljati. Pre nego što napusti svoju radnu sobu, na stolu ostavlja komadić papira: ‘Ljudski život je kratak, ali ja bih hteo uvek da živim'. Rečenica je karakteristična za sva bića koja su dovoljno vatrena da bi bila i nezasita. Kad o tome dobro promislimo, ne postoji kontradikcija izmedju činjenice da je tih nekoliko reči napisano u zoru, i činjenice da će čovek koji ih je napisao biti mrtav pre kraja jutra.

            Ostavlja svoj rukopis na uočljivom mestu na stolu predvorja. Četiri člana ‘Društva štita' čekaju ga u novom automobilu koji je Morita kupio; Mišima nosi svoju kožnu tašnu u kojoj se nalazi dragoceni mač iz XVII veka, jedan od najdražih mu predmeta; u tašni je i bodež. Usput prolaze pored škole u kojoj se u tom trenutku nalazi starije od dvoje piščeve dece, jedanaestogodišnja kćerka Noriko. ‘U ovom bi se trenutku u filmu čula sentimentalna muzika', šali se Mišima. Dokaz neosećajnosti? Možda obratno. Ponekad je lakše šaliti se na račun nečega što nam je pri srcu nego to uopšte i ne spominjati. Nesumnjivo se i smeje, onim kratkim i bučnim smehom koji mu se pripisuje, a koji je beleg onih koji se ne smeju celim srcem. A onda, petorica muškaraca pevaju.

            Evo ih sada na mestu svog odredišta, u zgradi Ministarstva za nacionalnu odbranu. Taj čovek koji će za dva sata biti mrtav, i koji, u svakom slučaju ima nameru da to bude, ima, medjutim, jednu poslednju želju; da se obrati vojnicima, da u njihovom prisustvu napadne kobno stanje u koje je, po njemu, zemlja zapala. Zar taj pisac koji je konstatovao gubitak ukusa reči veruje da će reč imati veću snagu? On bez sumnje želi da uveća prilike iznošenja motiva svoje smrti, kako se ne bi pokušalo kasnije da se zakamufliraju ili poreknu. Dva pisma napisana novinarima koje je molio da se nadju na licu mesta u tom trenutku, ne navodeći im, uostalom, radi čega, pokazuju da se on bojao, s pravom, dakako, te vrste posmrtnog šminkanja. Možda isto tako, pošto je uspeo da nešto od svog žara prenese i na pripadnike ‘Društva štita', veruje u mogućnost da tako što postigne i u slučaju onih nekoliko stotinu vojnika  tu smeštenih. Ali samo general vrhovni zapovednik može mu dati potrebnu dozvolu. Zakazan je sastanak, pod izgovorom da će doneti komandantu na divljenje lepi mač sa potpisom slavnog oružara. Mišima objašnjava prisustvo uniformisanih kadeta izvesnim grupnim skupom na koji treba da ide. Dok se general divi tananim obeležjima, gotovo neprimetnim, kojima je izrezbaren sjajni čelik, dvojica članova vežu mu ruke i noge za fotelju. Dva druga i sam Mišima žure da zaključaju ili blokiraju vrata. Zaverenici pregovaraju sa spoljnim svetom. Mišima zahteva zbor vojnika kojima će se obratiti sa balkona. General će biti ubijen ako se odbije. Smatra se pametnijim da se pristane, ali u toku pokušaja otpora, koji je došao prekasno, Mišima i Morita, koji su još uvek držali odškrinuta vrata, ranjavaju sedmoricu vojnika. Teroristički postupci, utoliko više omrznuti za nas jer smo ih prečesto gledali u upotrebi, pomalo svuda, u toku deset godina koje nas dele od tog incidenta. Ali Mišimi je stalo da do kraja iskoristi svoju šansu.

            Dole se postrojavaju jedinice, otprilike osam stotina ljudi nezadovoljnih što su otrgnuti iz svog rutinskog rada ili iz svoje dokolice zbog tog neočekivanog kulučenja. General strpljivo čeka. Mišima otvara prozorska vrata, izlazi na balkon, skače, kao dobar atleta, na balkonsko stubište: ‘Svedoci smo kako se Japan zaludjuje prosperitetom i sunovraćuje u duhovno ništavilo... Mi ćemo mu vratiti njegov lik i umreti čineći to. Je li moguće da vam je stalo samo do življenja, prihvatajući svet u kojem je duh mrtav? ... Vojska brani onaj isti sporazum (Japansko-američki sporazum, obnovljen godinu dana ranije) koji joj odriče pravo postojanja... 21. oktobra 1969. godine trebalo je da vojska preuzme vlast i da zahteva reviziju Ustava... Naše su fundamentalne vrednosti, kao Japanaca, u opasnosti.... Car nema više svoje pravo mesto u Japanu...'                                       

            Psovke, ružne reči penju se prema njemu. Poslednje fotografije ga prikazuju stisnute pesnice, otvorenih usta, sa onom ružnoćom svojstvenom čoveku koji se dere ili  urla, što je igra fizionomije koja pre svega svedoči o beznadežnom naporu da bude saslušan, ali koja i nužno podseća na slike diktatora ili demagoga, s koga god kraja dolazili, koji su nam u poslednjih pola veka zagorčavali život. Jedan od zvukova modernog sveta uskoro se pridružuje uzvicima neodobravanja; helikopter koji behu pozvali, kruži iznad dvorišta, prekrivajući sve hukom svoje elise.

            Drugim skokom, Mišima je opet na balkonu: otvara prozorska vrata u pratnji Morite koji je na razvijenoj zastavi nosio iste proteste i isti zahteve, seda na patos, metar udaljen od generala, i obavlja tačku po tačku, savršenom samokontrolom, pokrete koje beše izvodio u ulozi poručnika Takejame (iz njegove novele «Patriotizam»). Da li užasni bol beše onakav kakvim ga je predvidjao i kojem je pokušavao da se privikne dok je izigravao smrt? Beše tražio od Morite da ga ne prepusti predugo mukama. Mladić zamahuje sabljom, ali mu suze zamagljuju oči i ruke mu drhte. Uspeva da umirućem zada samo dve ili tri užasne posekotine po zatiljku i ramenima. ‘Daj!' Furu-Koga uzima spretno mač i jednim udarcem čini ono što treba. U medjuvremenu, Morita je takodje seo na tle, ali mu nedostaje snaga da bi sebi mogao zadati, uz pomoć bodeža koji je uzet iz Mišimine ruke, išta drugo do duboku ogrebotinu. Slučaj je predvidjen u samurajskom kodeksu: premladom ili prestarom samoubici, onom koji je preslab ili suviše van sebe da bi mogao kako valja obaviti posao, morala je biti smesta odrubljena glava. ‘Hajde!' Što Furu-Koga i uradi.   

            General se saginje koliko mu dozvoljavaju vezovi i tiho izgovara budističku molitvu Namu Amida Butsu! Taj general od koga nismo ništa očekivali ponaša se veoma prikladno pred stravičnom i nepredvidjenom dramom čiji je svedok. ‘Ne nastavljajte tu klanicu; nepotrebno je'. Trojica mladića odgovaraju uglas da su obećali da se neće ubiti. ‘Isplačite se do mile volje, ali se suzdržite kad se otvore vrata'. Donekle suv prekor, ali koji je više vredeo, pri takvim grcajima, od brutalne naredbe da ne plaču. ‘Prekrijte uljudno ta tela'. Mladići prekrivaju donji deo tela tunikom uniforme, i podižu, i dalje plačući, dve odsečene glave. I konačno, pitanje koje se podrazumeva od strane jednog zapovednika: ‘Zar ćete dopustiti da me moji potčinjeni vide ovako vezanog?' Odvezuju ga; otključavaju se ili deblokiraju vrata; trojica mladića ispružaju ruke za lisice koje policajci drže u pripravnosti; novinari nagrću u prostoriju u kojoj lebdi vonj na klanicu. Ostavimo ih da obavljaju svoj posao».                                                                               

            Eto, tako je bilo! Ili skoro tako. Ja bih samo još dodao nešto što mnogi drugi koji su opisivali Mišimine poslednje trenutke pominju, a Jursenarova ne pominje: to su Mišimine poslednje rezignirane reči «Nisu me čuli», koje izgovara usred zaglušne buke koju je stvarao lebdeći helikopter. Zažalio je, dakle, što ga vojnici nisu mogli dobro čuti dok im je govorio sa visokog balkona. Onda se vratio u prostoriju gde su bili ostali i  pristupio samom činu vršenja sepukua.

            A ovako Margerita Jursenar opisuje prve reakcije članova Mišimine porodice:

            «Otac je čuo prve vesti, koje su javljale o potpaljivom govoru vojnicima, dok je slušao podnevnu radio-emisiju; njegova reakcija je bila tipičnom reakcijom porodica: ‘Kakve će mi samo nevolje ovo navući! Moraće se uputiti izvinjenje vlastima'... Supruga Joko čula je u dvanaest i dvadeset vest o smrti, u taksiju kojim se vozila na neki ručak. Upitana kasnije, ona će odgovoriti da je očekivala samoubistvo, ali pre za godinu ili dve dana. ('Joko nema mašte', rekao je jednog dana Mišima). Jedinu dirljivu reč izgovara majka, dok prima posetioce koji su došli da ukažu počast. 'Ne sažaljevajte ga. Prvi put u životu uradio je ono što je hteo da uradi'. Ona je nesumnjivo preterivala, ali i sam Mišima beše napisao u julu 1969. godine: 'Kad u mislima ponovo vidim dvadeset i pet poslednjih godina, njihova praznina me ispunjava nevericom. Jedva i da mogu reći da sam živeo'. Čak i u toku najeklatantnijeg i najpunijeg života ono što čovek zaista želi da učini retko se ostvaruje, i, iz dubina ili sa visina Praznine, ono što je bilo, i ono što nije bilo, podjednako liči na opsene ili na snove.           

            Postoji fotografija porodice kako sedi u jednom redu stolica, u toku ceremonije posmrtne komemoracije, koja je, uprkos gotovo potpunom neodobravanju sepukua, privukla hiljade ljudi. Izgleda da je taj nasilni čin duboko potresao ljude uklopljene u jedan svet koji im se činio bez problema. Uzeti ga za ozbiljno, značilo bi poricanje njihovog prilagodjavanja porazu i progresu modernizacije kao i prosperitetu koji ju je pratio. Bilo je bolje ne videti u tom postupku ništa drugo do herojsku i apsurdnu mešavinu književnosti, teatra, i potrebe potpirivanja pričanja o sebi. Otac Azusa, majka Šizue, žena Joko imali  su bez sumnje, svako ponaosob, svoj sopstveni sud ili svoje interpretacije. Vidimo ih iz profila, majka nešto nagnute glave, sklopljenih ruku, u kojoj bol daje izvestan kiseo izgled; otac se isprsio, držeći se dobro, verovatno svestan da ga slikaju; Joko lepa i nedokučiva kao i uvek; i bliže nama, u istom redu, Kavabata, stari romanopisac koji je Nobelovu nagradu primio prethodne godine, učitelj i prijatelj pokojnikov. To ispijeno staračko lice vrhunske je finoće; na njemu se čita tuga kao kroz providno staklo. Godinu dana kasnije, Kavabata se ubio, bez herojskog rituala (zadovoljio se otvaranjem slavine za plin), a u toku godine čuli su ga kako priča da mu je Mišima dolazio u pohode».

            Tako je otišao Jukio Mišima.

            Evo jedne trivijalnosti: Mišimin slučaj uključen je u «Deset izvanrednih književnih samoubistava» od početaka svetske književnosti do danas, koja se mogu naći na Internetu (Ten extraordinary literary suicides: From bullets, to poison and even swords, over the years writers have taken their own lives in an atonishing number of ways).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јукио Мишима, живот

Контраверзна личност, извршио харакири у својој 45. години. Ове информације изазивају поштовање, нарочито када писац који је три пута предложен за Нобелову награду, своју главу, на традиционалан начин поклони цару. Иначе је био претеча антиглобализма, против западњачких утицаја. Са четири кадета своје војске хтео је да изврши војни удар, преузме власт, врати цара на престо, али када је том приликом, од војске Јапана био исмејан, он је уз помоћ једног свог кадета извршио традиционални сепуку. Касније се испоставило да је управо тај кадет, његов љубавник. Шокантно је ово сазнање. Пре неколико година 15 аутентичних писама које је Јукио Мишима упутио свом младом љубавнику забранила је Мишимина породица (жена и деца), јер вређају породичну част и наносе бол преживелима. Суд је подржао тужбу Мишимине породице и забранио књигу епистола. Интересантан животни пут овог књижевника егзибиционисте, заправо је резултат траума из најранијег детињства. Наиме, Мишимина баба по оцу је била ванбрачна кћерка јапанског цара, којој је упркос ванбрачном статусу призната титулација, те је она постала јапанска принцеза која је на располагању имала свиту и резиденцију додељену од царске породице.

Све је у првим годинама живота. Од 1. до 5. године, свака траума оставља неизбрисив траг. Мишиму је баба одвојила од породице, будући болесно амбициозна, његову мајку је држала под стражом и доводила код детета само да га подоји, а потом је физички, на силу одвајала од њега. Када је процес дојења окончан, мајка је отерана с двора. Млади Мишима, живео је у женском стану, налик византијском гинкеју и турском харему, научивши да хода, изгледа и облачи се као жена. Био је бледуњав, јер, у ма каквом луксузу живео, ипак је био талац, заточеник, који је само у одређеним тренуцима имао право да проведе неколико тренутака с оцем. О спорту, лопти, мишићима, није поседовао никакво знање. Мушке фигуре није било у његовом окружењу.

Послератни Јапан. Хирошима, Нагасаки, ужас атомске бомбе, пораз у рату, проамеричи и прозападни утицаји, победници пишу историју и пљују на традицију, али, негде у беспућима и скривеним местима Јапана, одиграва се ова породична трагедија, као метафора опстанка, који додуше има превелику цену. Дете, васпитавано од стране жена, нехотице као ОНА или ОНО, никако као ОН, прихватило је сва традиционалана учења, историју и културу самурајске цивилизације. Пошто изобиља више није било, а и дух модернизације је захватио све, Мишима је похађао грађанску школу, у којој се, још као десетогодишњак заљубљује у школског друга. Прва ејакулација дешава се као светогрђе, јер је у очевом присуству видео ренесансну преставу Светог Себастијана, у којој га Диоклецијанови стражари скидају до голе коже, везују за стуб на пољу покрај Рима и гађају кишом стрелица. Што се нас хришћана тиче, ово је недопустиво гледиште, јер је Свети Севастијан умро као великомученик, иако је јавно стрељање преживео, а наша житија кажу, умро је и васкрсао, искусивши сигурну смрт Диоклецијанових стрелаца. Умро је други пут као васкрсли Лазар, у римском цирку. Прво, морамо бити свесни да је овај писац несавршени човек, који се није устремио на неко будистичко божанство, на овог или оног физичког Буду, који је у скоро свакој представи, кипу – дежмекаст, са стомачићима који се преливају један преко другог. Он који је свог Буду и епистоле своје вере посматрао као табу-тему, искључиво духовно, решио је да своје прве младићке сокове истресе на представи Светог Севастијана, додуше ренесансној, дакле телесно раскошној скупини згођушнога меса, Аполонске провинијенције, можда и свежије лепоте од прототипа,  јер је насликано четкицом ренесансног препорода и уздизања тела изнад духа. Али, оно што ја сматрам да је Мишиму определило да се физички заљуби у ову слику која је за нас светиња је управо нешто много страшније од пуког скрнављења и саблажњавања представе Светог Севастијана, а то је близина смрти, односно изображавање стрељања стрелица, налик на стршљенове, близина онога света, мртво, још неохлађено тело, некрофилија, убиство сваке лепоте, наде и живота без обзира да ли је он телесно или духовно оријентисан. Дакле, Мишима се опио мирисом смрти, њеном лепотом, њеном привлачношћу...

То је доказао својим животом.

Па, иако су његово дело и његов живот небо и земља, ипак, мржња према животу, лепоти, трајању и нади избија из оба, паралелна Мишимина слоја. Али, од свих људи, он највише мрзи, тлачи, мучи себе. Искајавајући грехе других. Оних који су му дали живот и који су га одгајили. Јер, све што избија као кукољ, посејано је у првим годинама живота.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Mishima, Yukio (1925 - 1970)

Japanski pisac

________________________________________

Biografija I

Rođen je kao Hiraoka Kimitake u Tokiju, kao sin višeg državnog činovnika i unuk bivšeg guvernera provincije. U šesnaestoj godini objavio je prvu kratku priču pod pseudonimom Yukio Mishima kojim se i kasnije koristio. Od tada počinje njegov plodonosni period pisanja i objavljivanja.

U toku drugog svetskog rata nastavio je sa pisanjem. Slava je stigla sa drugim romanom, Ispovest maske (Confessions of the Mask, 1949) koji je u velikoj meri autobiografski opis mladog čoveka sa homoseksualnim željama. Dok je japanska kritika naginjala pohvalama obrazovanosti i osetljivosti ignorišući njegovu seksualnost, čitaoci na Zapadu, pogotovo homoseksualci, bili su očarani, posebno dalekoistočnom egzotikom, eksplicitnom seksualnom deskripcijom i isticanjem muškosti. Mishima je prezirao feminizirane muškarce i njegova privrženost kultu mačizma i bodi bildinga bila je centralna kako u u životu tako i u delima.

Nakon Ispovesti maske, slede drugi romani: Zabranjene boje (Forbidden Colours, 1953), Zlatni paviljon (The Temple of the Golden Pavillon, 1959) i Mornar koji je izneverio more (The Sailor Who Fell From Grace with the Sea, 1963). Njegova najpoznatija dela jeste serija romana More plodnosti (The Sea of Fertility, 1969 - 71). Režirao i glumio u filmu Patriotizam (Patriotism, 1966) kojim valorizuje seppuku (hari-kiri, ritualno samoubistvo).

U vreme kada je još uvek u romanima na Zapadu postojala odbojnost prema prikazivanju otvorene homoseksualnosti u pozitivnom svetlu (povika, recimo, na Gora Vidala i njegov roman Grad i stub /The City and the Pillar, 1948/), Mishimin rad je naišao na odjek kod čitalaca na Zapadu i obrazovao verno sledbeništvo, posebno zbog njegove usredsređenosti na 'zabranjenim' ponašanjima.

Mishima je kasnije negovao fašističku ideologiju koju je, nalik nekim aspektima ranih nacističkih uverenja, kombinovao sa žestokim nacionalizmom i obožavanjem muškosti. Uostalom, i njegova smrt izgleda kao zaplet jednog od njegovih romana. Sa mladim sledbenicima iz Shield Society, privatne vojske od sto članova koju je formirao da bi zaštitio Japan od uništenja tradicionalnih vrednosti, upao je u Nacionalnu komandu odbrane u Tokiju. Huškao je nekoliko hiljada vojnih lica okupljenih zbog gubitka duhovnih vrednosti zemlje (uključujući i jaku homoseksualne veze između samuraja), nagovarajući ih da se dignu na ustanak i obore vladu. Kako je naišao na malu podršku, Mishima je nad sobom izvršio seppuku - hari-kiri. Poslednji udar mačem zadao mu je njegov, smatra se, ljubavnik Morita.

Garry Wotherspoon

Literatura: Peter Wolfe, Yukio Mishima, New York, 1989; John Nathan, Mishima: A Biography, Rutland, 1975.

Izvor: Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, Izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 286.

prevod: Boško Tadin Medar

Mishima, Yukio (1925-1970)

Biografija II

Mishima je bio plodan japanski pisac različitih žanrova: romana, drama, književnih i pozorišnih kritika, kao i dnevnika. Istovremeno se poduhvatao uloge pevača, glumca režisera i boksera. Napisao je brojne bestselere, naročito one koji su bili inspirisani stvarnim pričama, kombinujući skandalozne vrednosti sa književnim zaslugama; neki su izazvali senzaciju zbog njihove subverzivne seksualne tematike kao što je homoerotizam i incest; neki su zbunjivali čitaoce prenaglašavanjem desničarskih stavova, dok su druge knjige fascinirale zbog njihovog zaslepljujuće kitnjastog klasicističkog stila. Njegove drame, krcate ironijom, obuhvatale su široku skalu motiva - od tradicionog kabukija do onih zapadnih. Pojedina Mishimina dela su filmovana i on se u tim filmovima sporadično pojavljivao u epizodnim ulogama. Pozirao je kao model za Barakei (1963), kolekciju polunagih fotografija. Jednom drugom prilikom fotografisao se kao sv. Sebastijan, probušen strelama sa ekstatičnim izrazom bola. Godine 1965 napisao je, režirao je i glumio u filmu Patriotizam koji je postao senzacija zbog krvave seppuku/ hara-kiri scene glavnog protagoniste: film je projicirao i predskazao Mishimin idealizovani život i smrt.

Mishima je duboko žalio nad iščezavanjem tradicionalnih japanskih vrednosti, koje su postajale sve više anahrone u posleratnom Japanu - elitizam, aristokratski asketizam, kao i asketizam i mačizam samuraja. Istovremeno je bio fasciniran modernizmom i energicnom vulgarnošću srednje i niže klase što mu je pružalo materijal za njegove romane. Bio je ponosan na samurajsku mušku liniju njegove babe i disciplinovao je sebe kako bi živeo u skladu sa Bushido-om (put samuraja), organizujući svoju privatnu vojnu grupaciju 1968. god. i konačno režirajuci državni udar nakon čijeg neuspeha umire smrću samuraja posežući za seppuku - hara-kirijem (1970.).

Detinjstvo ovog pisca bilo je, na ironičan način, daleko od slike samuraja. Rođen je kao Kimitake Hiraoka 1925 god. Odmah nakon rođenja, bio je praktično uzet za taoce od strane njegove babe Natsu. Njegova majka je mogla da ga vidi samo kada je bila pozvana da ga podoji. Mishima je bio feminiziran kao dete, upotrebljavajući ženske obrasce govora. Piščevo stanje taoca potrajalo je do njegove 12 godine. Bio je slabačak i njegovi školski drugovi su ga nazvali 'bledonja'. Ove okolnosti uticale su na formiranje njegove mizoginije i mizantropije, kao i na žudnju za moćnom muškom figurom. Njegov život je zapravo demonstrirao očajničku težnju za muškošću.

Mishimin književni talenat je bio uočen još u osnovnoj školi. Njegove prerano zreli stilski sastavi zadivili su učitelje. Prvi komercijalni debut ostvario je kad mu je bilo 19 godina zbirkom njegovih najranijih radova - snažno obojenih japanskim klasicizmom. Mada su njegovi rani radovi privukli izvesnu pažnju kritičara i čitaoca, tek roman Ispovesti Maske (1949) ga je učinio slavnim.

Ispovesti su uskomešale javnost zbog ekscesivno homoerotske teme isprepletene sadomazohističkim i nekrofilskim slikama. Mishimina namera je bila da prikrije svoju seksualnost njenim preeksponiranjem. Njegov homoerotizam je bio introvertovan i manifestovao se kao narcistički kult muškosti. Bodi bilding je postao piščeva opsesija kada mu je bilo 30 godina. Istovremeno se latio borilačkih veština i boksa, oblačeći se u kožne jakne ili vojnu uniformu. U Suncu i čeliku (Sun and Steel, 1968) opisao je svoje ponovno stvaranje od 'bledonje' do uzora muškosti, tvrdio je da veličanstvena mišićava tela dostižu svoje savršenstvo tek onda kada su praćena tragičnom lepotom: mišići, krv i tragedija su neophodnosti za 'romantičnu smrt'. Uništavanje lepote je bila jedna od tema koja se stalno ponavljala u njegovim delima i on je pokušao u realnom životu da živi u skladu sa svojim 'vjeruju'.

Seigo Nakao

Literatura: Stokes, Henry Scott, The Life and Death of Yukio Mishima, New York: Farrar, Straus and Giroux, 1974.

Izvor: Gay Histories and Cultures: An Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York & London, 2000.

Prevod: Nicodemus

Yukio Mishima, Ispovest Maske

Piše: Boško Tadin Medar

Suprotno onome što sam naučio još u osnovnoj školi - da svaki tekst treba da bude sastavljen od tri osnovne celine - uvoda, razrade i zaključka, i da one treba da budu poredane bas tim redosledom, ja ovo svoje pisanje počinjem upravo obrnuto - zaključkom: Ispovest maske Yukia Mishime treba da pročita svaki gay! I svako onaj ko se dvoumi da li da se kvalifikuje kao takav. Posebno preporučujem ovu knjigu kao obaveznu lektiru svakom ko nije načisto sa svojim željama ili ih se stidi i plaši, dečacima koji za razliku od svojih drugova imaju konstantnu i veoma jaku potrebu da preispituju sebe i u takvim razmišljanjima im prođe čitav pubertet, i svima onima koji se nisu ukalupili u uobičajenosti sredine i zbog toga se osećaju kao ljudski škart.

Ispovest maske je upravo to - Mishimina ispovest, autobiografija koju je on napisao sa dvadeset i četiri godine. Velikim delom govori o periodu detinjstva i puberteta, baš o onom periodu života kada dečaci počinju da pronalaze svoje mesto u velikom svetu. Mishima sam sebe opisuje kao stidljivo, povučeno i bolešljivo dete koje svaku priliku koristi da pobegne u svoj svet fantazija - svet slikovnica i bajki, slika i filmova. U tom svetu su ga čekale uplakane princeze i mladi i hrabri princevi, i njegove simpatije su uvek bile na strani ovih drugih. Princeze su mu jednostavno bile dosadne i nezanimljive. OK, reći ćete sada, sve je to poznato i sve je to stereotipija koji smo svi manje-više prošli u tom periodu. Ali, gde je tu zaplet? Zaplet upravo počinje... Mali Mishima nikako nije mogao da prihvati da prinčevi ostaju netaknuti ma šta im se u toku priče dešavalo. Falila im je krv. Prinčevi su za njega postajali junaci tek ako bi do kraja bajke poginuli, ako bi ih pojeo ogroman pauk, ili bi ih opasan zmaj razbio na hiljadu komadića... Kako se to ni u jednoj bajci nije desilo, on je sam menjao priče i završavao ih prilično krvavim happy endom - princ je u najgorem slučaju morao makar da bude ranjen da bi postao heroj! A što više krvi, to je heroj veći.

I kasnije je Mishima voleo da čita tekstove o muškarcima koji pate ili koji su doživeli neku strašnu tragediju. Voleo je da gleda slike muškaraca kako krvare, slike iz kojih izbija bol. Kada je imao dvanaest godina jedna slika ga je privukla neverovatnom snagom. Bila je to reprodukcija Svetog Sebastijana Gvida Renija. Gledajući u mladog sveca prvi put je masturbirao i to je tada nazvao svojom lošom navikom.

Tog dana, tog trena kada sam sliku ugledao, preplavila me je neka paganska radost. Krv mi se uskomešala, mošnice su mi nabrekle kao da ce pući. Onaj nakazni deo moga tela, koji samo što nije eksplodirao, čekao je da ga uzmem u ruke sa neverovatnom rešenošću i ljutito se nadimao, kao da me prekoreva što ga zanemarujem. U tom trenutku, potpuno nesvesno, ruke su same od sebe počele da prave pokrete kojima ih nikada nisam učio. Osetio sam da u meni raste nešto tajnovito i jako i da se sprema za napad. Šiknulo je iznenada, ostavivši me potpuno omamljenog.

......

Tako je izgledala moja prva ejakulacija. Bio je to, u isto vreme, početak � doduše trapav i potpuno slučajan - moje loše navike.

Kasnije je Mishima saznao da se baš Sveti Sebastijan nalazi visoko na listi umetničkih dela koja posebno privlače homoseksualce. Neki kažu da je sam Mishima doprineo da bude tako, da je baš on svojom knjigom od renesansnog sveca napravio predmet fantazija mnogih mladića. U svakom slučaju je činjenica da je Sveti Sebastijan postao neka vrsta gay ikone u pop kulturi. Kasnije, dosta kasnije, lik dotičnog sexy sveca je upotrebljen i u spotu Loosing my religion grupe R.E.M., a ni Pierre + Giles nisu zaboravili da naprave svoju verziju. Mishima je postao opsednut idejom da jednoga dana završi kao Sveti Sebastijan. Fotografija na kojoj on predstavlja S. Sebastijana je verovatno jedna od njegovih najpoznatijih, pored onih koje su snimljene nekoliko trenutaka pre nego što će izvršiti samoubistvo.

U vreme puberteta, dok su svi njegovi drugovi u glavi imali mesta samo za devojčice, Mishimin ideal lepote je bio Omi, drug iz razreda, glavni frajer u školi. Jedan od onih kakvih verovatno ima u svakoj školi i svakom odeljenju na svetu. Ljubav, ili ono što jeosećao prema Omiju, terala ga je da se svojim lošim navikama prepušta po nekoliko puta na dan.

Bilo da sam se nalazio u školi ili na igralištu, moj pogled je stalno tražio Omija. Gledajući ga neprestano, stvorio sam od njega sliku savršenstva bez premca. Takav njegov lik mi se urezao u sećanje i dan danas u njemu ne nalazim ni jednu jedinu manu. Da bi u priči kao što je ova, lik bio uverljiv i životan treba opisati i neku njegovu idiosinkraziju, neki simpatični nedostatak. Ali, u mojoj uspomeni na Omija, takav jednostavno ne postoji. Zato je tu bilo bezbroj utisaka, najraznovrsnijih i punih nijansi. Ukratko, njegov lik je za mene bio pojam savršenstva i muškosti, koja se ogledala u njegovim obrvama, čelu, očima, nosu, ušima, obrazima, jagodicama, usnama, bradi, potiljku, grlu, boji kože, snazi, grudima, rukama i nebrojenim drugim crtama.

U mojoj glavi, opsednutoj Omojem, počeo je da deluje princip selekcije i zato sam napravio, vrlo brižljivo, listu onoga što volim i što ne volim: zbog njega, ne mogu da volim obrazovanu osobu. Zbog njega, ne privlače me osobe koje nose naočari. Zbog njega, počeo sam da volim fizičku snagu i uzavrelu krv, neznanje, grubost, prosto izražavanje i onu divlju melanholičnost svojstvenu umu neuprljanom intelektom...

Devojčicama nije bilo mesta u Mishiminoj glavi. Nije ih sanjao, nije o njima razmišljao dok je upražnjavao svoje loše navike. Ali i on je, kao verovatno i većina nas u tom periodu, taj čudni propust pripisivao isključivo lenjosti.

Pošto obično tako biva u životu, svemu što je lepo dođe kraj. Omi je izbačen iz škole. Mishima je odlučio da napravi novu koncepciju svog života (koliko puta je svako od nas to pokušavao da uradi?) pa je novo oličenje lepote i čistote našao u Sonoko, sestri svog druga. Kasnije se ispostavilo da ona nije za Mishimu ništa više od toga - suva lepota i čistota. Dobro, primetio je on da Sonoko ima lepe čvrste grudi i izvajane noge, ali ništa ga od toga nije privlačilo, ništa nije bilo dovoljno da izazove požudu, želju, potrebu, strast... Pred Sonoko Mishima je jednostavno bio impotentan. Hteo je da to što oseća prema njoj bude ljubav, ubeđivao je sebe da je tako, ali mu je falilo ono nešto što bi pokrenulo neke animalne instikte. A animalni instikti su postojali, samo je taj mehanizam pokretanja funkcionisao malo drugačije...

Onda je moju pažnju privukao drugi mladić. Imao je dvadeset jednu ili dve godine, grube ali pravilne crte lica i bio je tamnoput. Bio je skinuo košulju i stajao je tamo polunag, nameštajući svoj pojas. Grubi pamučni materijal bio je natopljen znojem i poprimio je neku svetlosivu boju. Izgledalo je da namerno okleva sa nameštanjem pojasa i stalno se ubacivao u razgovor i smejao sa svojim društvom. Njegove gole grudi bile su pune napetih mišića, potpuno razvijenih i gusto zbijenih; između čvrstih mišića njegovog torzoa spuštalo se jasno određeno udubljenje prema stomaku. Debele, nalik na užad, žile njegovog mesa spajale su se na stranama njegovih grudi iz raznih pravaca i uvijale u čvrste čvorove. Vrelu masu njegovog glatkog tela okrutno je i nemilosrdno stezao svaki nabor pamučnog pojasa natopljenog znojem. Njegova gola, od sunca preplanula ramena sijala su se kao da su namazana uljem. Tamni čuperci dlaka izbijali su mu ispod pazuha i, obasjani suncem, uvijali se i sijali zlatastim odsjajem.

Ovaj prizor, a pre svega slika božura istetoviranog na njegovim cvrstim grudima, izazvao je u meni navalu telesne požude. Moj žudni pogled bio je prikovan za to grubo i divlje, ali i neizrecivo lepo telo. Njegov vlasnik je stajao tamo na suncu i smejao se. Kada je zabacio glavu mogao sam da vidim njegov zbijeni, mišićavi vrat. Nešto je duboko u meni čudno zadrhtalo. Nisam mogao da skinem pogleda sa njega.

Zaboravio sam da Sonoko postoji. Mislio sam samo na jedno: kako izlazi na ulicu u tom letnjem danu baš ovako, polunag, i kako upada u tuču sa mladićima iz suprotnog tabora. Kako oštar bodež preseca njegov pojas, probijajući mu grudi. Kako njegov pojas natopljen znojem postaje divno obojen krvlju. Kako njegov krvlju obliven leš stavljaju na nosila sklepana od prozorskog okna, i donose ovamo....

I tu negde se završava knjiga. Čini mi se baš na delu kada je najinteresantnije. A kasniji Mishimin život, onih dvadesetak godina koliko je još pisao, bio je još interesantniji od puberteta. No, za to treba pročitati ostale Mishimine knjige. Ili, kao neku najgoru varijantu, pogledati film Mishima koji je snimljen prema njegovom životu.

A ja se sada vraćam na početak ovog mog pisanja i ponavljam zaključak: Narode sa Gay - Srbije! U biblioteke ili knjižare pod hitno! Nađite svoj primerak Maske, zavalite se u fotelju i čitajte. Verovatno vam se neće sve svideti, verovatno ce vam Mishimina opsednutost krvlju i bolom biti odvratna i odbojna, možda će te poželeti i da ostavite knjigu nedovršenu... Ono što garantujem je da ce vam čitava priča biti poznata i da će te se pronaći na mnogo stranica. A vec to je dovoljno da vam knjiga ostane još dugo visoko na listi omiljenih.

Odlomci iz Mishiminog dela su preuzeti iz:

Yukio Mishima, Ispovest maske.

Prevod: Zorica Savić Nenadović i Branislava Jurašin, Esotheria, Beograd, 1996.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...