Jump to content
  1. Volim_Sina_Bozjeg

    Volim_Sina_Bozjeg

  2. Н И Н Е

    Н И Н Е

  3. Ћириличар

    Ћириличар

  4. александар живаљев

    александар живаљев

  5. Ronald

    Ronald

  6. Зосима

    Зосима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Пријатељски,
      Katolički teolog i istoričar Goran Šarić u emisiji "Dok anđeli spavaju":
       
    • Од Bilbija,
      Srbija i Republika Srpska slaviće ubuduće zajednički praznik - 15. septembar, koji će se obeležavati kao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.
       
      Dogovoren datum, Srbi dobijaju novi praznik
      WWW.B92.NET  
    • Од Ćiriličar,
      RATKO DMITROVIĆ: Mogu li Srbi da prežive bitku o kojoj se ne priča?
      Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije?
      Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa.
       

      Piše: Ratko Dmitrović
      Među desetinama “dosetki”, verbalnih stereotipa kojima se služe srpski javni delatnici, novinari, analitičari…postoji jedna rečenica, često je čujemo, koja glasi: “Posle ovoga u Srbiji ništa više neće biti isto”.
      Svašta mogu da izdržim, naviklo se, ali kad neko izgovori citirano, želudac mi proradi. Ne postoji ništa besmislenije od ove rečenice. Upotrebljava se, valjda, u želji da određeni događaj, proces, dobije dodatnu vrednost, značaj, ko zna šta. Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije?
      Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa.
      Ovde se ništa ne menja, niti će, i zato Srbi tonu u živi pesak, odavno potpuno nesvesni da im se to događa.
      Ostavimo politiku, ona je kod Srba, kao i u većem delu sveta, ista; u miru i nemiru, pre i posle velikih događaja, ratova, pandemija, odlazaka u svemir, poplava, seoba, ona je univerzalna disciplina, a promenjiva je (dugoročno) u meri količine i snage kulture koja joj se suprostavlja.
      Tvrdim li ja to da nas, kao naciju, samo kultura može da spase? Da, samo kultura. U najširem smislu tog pojma.
      Sve dođe i prođe. Samo su mene večne, ali šta posle? Koje su naše vrednosne vertikale? Šta nam je sveto, bilo, jeste i zanavek?
      Koje istinske junake nismo izvrgli ruglu?
      Imamo li ličnost čiji su život i delo za sve nas neupitni?
      Na koga, na šta se osloniti kad svi fizički oslonci popucaju?
      Sećamo li se, odajemo li poštu, poklanim precima? Ali, to nije kultura, već čujem! Itekako, to je kultura sećanja, na njoj sve počiva.
      Proteklih decenija, tamo od, gle paradoksa, uvođenja višestranačja, skidali smo ciglu po ciglu iz stubova na kojima trajemo. Dodirujemo ledinu. Vidimo sve manje, jer smo sve niže.
      Pa nije valjda ona, komunistička, država bila bolja? U mnogočemu jeste, u ovome svakako. Neuporedivo bolja; veliki romani, književnost uopšte, nezaboravne predstave, kult pozorišta, festivali, slikarstvo, filmska, televizijska, književna kritika, časopisi za kulturu, monografije, polemike, filozofske rasprave, umovi pred kojima su otvarane sve granice i sva vrata. Znalo se šta valja a šta ne valja. Ovo drugo nije prelazilo prag kuće samozvanog umetnika ili je bila podzemna pop-kultura. Za seoske vašare i drumska svratišta. Ali, bilo je ideološkog đubreta umotanog u formu pripovetke, romana, filma… Da, bilo je, ali se znalo da je đubre, i znalo se ko i zašto to đubre iznosi na trpezu.
      Šta se danas zna? S kojom i kakvom umetnošću, u kakvoj kulturi, odrastaju naša deca, čime se hrani naša omladina, ovi koji će, po zakonu prirode, sutra preuzeti volan i menjač države Srbije?
      Ko od njih sluša Dragana Stojnića, Nadu Knežević, Lolu Novaković, Arsena Dedića…? Čuli su, pretpostavljam, za Cuneta Gojkovića, a znaju li bar pet pesama koje je snimio? Znaju li ko je bio Sava Jeremić? Aleksandar Šišić?
      Čitaju li Dučića, Rakića, Ilića, Pandurevića?
      Šta im znače imena Svete Vukovića ili Dragiše Nedovića? Koje su pesme njihove mladosti? I da li su to pesme? Da li je, ovo što slušaju, muzika? Ovo što im se u ogromnim količinama servira sa važnih ekrana.
      Jedna od definicija kulture kaže da je to stvaralaštvo retkih, odabranih, ljudi sa božanskom česticom. Umetnici stvaraju ono što drugi ne mogu, ne znaju, nije im dato.
      Svako može da stvara ovo što danas u Srbiji tretiramo kao savremenu muziku. Svako, bez izuzetka. Tu ne treba talenat, niti ga ko traži. To je kompjutersko i glasovno zavijanje. Tekstove piše ko hoće, ko ima vremena i volje.
      Ali, nije to glavni problem. Muka dolazi otuda što su diletanti, ambiciozni a netalentovani, preuzeli ne samo muzičku kulturu, već kulturu Srba uopšte. Kapa dole pred izuzecima ali oni su na margini, po hodnicima, u polumraku. Pred kamerama, na pozornicama, uglavnom su ovi što pojma nemaju ni o čemu, počev od padeža. Njihova skala vrednosti je broj pregleda na društvenim mrežama, količina plastike u gubicama i grudima i udaljenost destinacija sa kojih šalju slike, razgaćeni i preplanuli.
      Snimamo filmove i televizijske serijale po uzoru na ono što dolazi iz inostranstva. Samo su toponimi i imena drugačiji. Nekoliko žanrovskih šablona, sa unapred poznatim raspletom. Gde smo mi? Naša istorija, velikani? Mali ljudi, naši, prepoznatljivi u prvom kadru?
      Šta je danas srpska književnost? Ko su perjanice? Talenat je proteran, nepoželjan. Talentovanom može pasti na pamet da se pozabavi nacionalnom temom. Dominiraju po medijima, i niko im ništa ne može, niti sme, ovi što zapišavaju svaki srpski predznak a vazdižu evropejstvo i jugoslovenstvo. Mera literarnog “talenta” u Srbiji odavno je politički stav autora. Taj stav je poznat; “Srbija je kriva za sve. Srbi su razbili Jugoslaviju. Srbija mora da prođe kroz katarzu. Srbija je faktor nestabilnosti na Balkanu”. Ko ovo ponavlja, ništa mu drugo ne treba. Kakav crni talenat?
      Ko još u Srbiji uči mlade da je slikarstvo, gle čuda, slika; pejzaž, portret, mrtva priroda. Da su vajari oni koji zaista vajaju, oblikuju kamen, glinu. U ovom domenu umetnosti odavno su primat uzeli (nimalo slučajno, dato im je) sastavljači instalacija. To je srpska savremena umetnost; stare palete, vodovodne cevi, felne točkova, wc-šolje, žive svinje, bodljikava žica, lanci na kojima vise kosturi. Ko misli da je ovo obično sranje, taj je u problemu, posebno ako to i kaže.
      Cilj je da se u Srbima ubije osećaj za lepo. Za umetnost. Za spas.
      Kakav boljitak očekujemo kad 95 odsto naše dece i omladine zna ko su Jeca, Kija, Ceca, Luna, Maja, Buba Koreli, …ali pojma nemaju ko je Milunka Savić. O prvima znaju sve, o Milunki ne znaju ništa.
      U Srbiji, putem mas-medija, prostitutke drže predavanja o moralu, one su idoli naše dece. One su na naslovnim stranama, po zidovima dečjih soba.
      U Srbiji je odavno sramota, i priličan rizik, spominjati nacionalnu prošlost, ličnosti sa kojima bi se ponosila svaka nacija.
      U Srbiji je stvorena atmosfera u kojoj je, blago rečeno, neprimereno deklarisati se kao Srbin. Antisrbizam postaje ideologija.
      Znamo li šta se krije iza imena Deževa i gde je to?
      U Srbiji odavno, puni novca i raznih privilegija, žive spodobe čija je osnovna delatnost silovanje svake nacionalne ideje.
      I kažete da posle korona virusa ništa više u Srbiji neće biti isto. Sve će ostati isto, dragi moji, jer neko je odavno shvatio da se presudan udarac Srbima može zadati samo na polju kulture.
      Znači, nema spasa. Ima, ali to je druga, teška i složena tema.
       
      Ratko Dmitrović
      INTERMAGAZIN
    • Од Trifke,
      Glas iz Vaseljenske patrijaršije: „Imajte na umu, dragi očevi i braćo iz SPC – istorija nije konačno napisana”
      WWW.ANTENAM.NET    
    • Од Милан Ракић,
      KO JE IZGRADIO TVRĐAVU NOVO BRDO? SRPSKI SREDNJOVEKOVNI VLADARI ILI NJIHOVI PRETHODNICI? DA LI SU TEMELJI POSTAVLJENI NA UGAŠENOM VULKANU IZ DOBA VIZANTIJE, RIMSKE DARDANIJE ILI ILIRIJE, ILI PAK NEKIH DRUGIH VLADAVINA? DA LI SU OSTACI NAJVEĆEG OD 13 POPISANIH HRAMOVA KATOLIČKI ILI PRAVOSLAVNI? NESUGLASICE OKO ODGOVORA NA OVA PITANJA OBELEŽILE SU DEO KAMPANJE PREVREMENIH PARLAMENTARNIH IZBORA NA KOSOVU, ODRŽANIH U NEDELJU, I ZAUSTAVILA OBNOVU SPOMENIKA KOJU JE SPROVODILA BEOGRADSKA KOMPANIJA "KOTO"

      Dvadeset kilometara istočno od Prištine, u Pomoravlju, koje Albanci nazivaju Lugina e Anamoraves, na nadmorskoj visini od 1124 metra, osam srednjovekovnih kula-utvrđenja svedoči o bogatstvu jednog od najvažnijih gradova Balkana u srednjem veku, velikog rudarskog centra Evrope koji je na vrhuncu svog razvoja proizvodio 50 odsto potreba srebra na Kontinentu. Bio je to kosmopolitski grad, dostizao 10.000 stanovnika, na raskrsnici puteva karavana, čiji se zlatni vek okončao nakon austrijsko-turskog rata i konačnog pada pod Otomansko carstvo, u 17. veku.
      Zbog takvog značaja, Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, kulturu i nauku (unesco) 2004. godine izabrala je tu tvrđavu, zajedno sa više od 70 drugih lokacija oštećenih u ratu na Kosovu, za restauraciju o trošku Evropske unije i raspisala tender za odabir izvođača, na osnovu idejnog projekta dubrovačke firme Omega inženjering. Na tenderu je posao dobila firma "Koto".

      ČIJE JE BRDO
      "Doskoro takva pitanja se nisu ni postavljala. Ono što je za mene važno, to je da se sačuva", tvrdi Kemal Novoberdale, diplomirani filozof od 68 godina, rođen na Novom Brdu, bivši direktor zdravstva u opštini, koji je otvorio kafe u podnožju tvrđave, u nadi da će obnovu spomenika pratiti dolazak većeg broja posetilaca. Slaviša Janković, Srbin koji živi u blizini, rođen je u obližnjem selu Vlašce i deveto je koleno koje živi na Kosovu. Ovaj bivši policajac, sada pčelar, kojeg Albanci poštuju jer je pomagao komšije tokom rata 1999. pak smatra da "tvrđava pripada svima", ali ne prihvata negiranje da je tvrđava izgrađena za vreme srpskih kraljeva koji su tada vladali, kao ni negiranje toga da je crkva pravoslavna: "Živimo u dobrim odnosima sa Albancima u ovom delu Kosova gde je rat ostavio relativno malo rana, ali njihovi političari žele da se zaboravi da je srpska država ikada ovde bila prisutna, i tako nas provociraju", kaže Janković.
      Naime, na sajtu Ministarstva kulture Kosova, nakon završetka radova obnove koji su trajali dve godine, osvanuo je opis bivšeg grada Novo Brdo. Naziva se "Artana" (od albanskog naziva "zlato"). Piše da je romanskog stila, da datira iz srednjeg veka i da je na nalazištu i katolička katedrala koju su podigli Dubrovčani (tadašnja Ragusa), na temeljima male starije crkve. Srednjovekovna srpska država se ne pominje.
      U maju ove godine, predstavnici kosovskog Ministarstva kulture postavili su zastavu Kosova na tvrđavu. Zatim je u avgustu organizovana katolička misa na ostacima katedrale.
      "Takva provokacija izaziva nepotrebne tenzije, a u ovom delu Kosova ima vrlo malo incidenata. Većinsko stanovništvo je srpsko, 65 odsto od 10.000 stanovnika, a 30 odsto su Albanci i drugi (Romi i Turci), koji zajedno žive na prilično miran način. Pitanje Novog Brda pretvorilo se u predizbornu temu na bazi političkog programa kako bi se izbrisala vladavina Srba i ponovo napisala istorija bez naučnih argumenata", smatra zapadni diplomata stacioniran u Prištini, koji želi da ostane neimenovan.
      "Sramotno je da se na ovaj način umeša politika", smatra sa uzbuđenjem srpski arheolog Marko Popović, specijalizovan za srednji vek, čovek koji je posvetio veliki deo svojih istraživanja nalazištu, a 2018. godine objavio knjigu "Crkva Svetog Nikole, katedrala Novog Brda", u izdanju Republičkog zavoda za zaštitu spomenika. Kako tvrdi, zahvalan je Generalnom sekretaru predsednika Srbije Nikoli Selakoviću što je obezbedio sredstva. "Bila je sinagoga, džamije i dve katoličke crkve, ali niže od katedrale: jedna se zvala Sveti Nikola, posećivali su je Dubrovčani koji su obezbeđivali gotovu celu trgovinu ruda između Novog Brda i Evrope, a druga Santa Marija in Novomonte, zvana ‘Saška’, koju su posećivali Sasi, rudari. U knjizi ‘Novo brdo’, u izdanju Zavoda za zaštitu spomenika Srbije iz 2004. godine, kao i u radovima Desanke Kovačević iz šezdesetih godina posvećenim rudnicima zlata i srebra Balkana, objašnjava se da se u 14. veku stalo sa eksploatacijom rudnika na Zapadu, te su Sasi, kao poznati stručnjaci, došli u Bosnu i Srbiju da podele svoje znanje i razviju rudnike, i to na poziv tadašnjih vladara, naime, kralja Milutina."
      Isti autori, kao i strani, na primer, profesor istorije na Kembridžu Noel Malkolm, u delu "Kratka istorija Kosova", pominju rukopis sa Zakonom o rudnicima despota Stefana Lazarevića, navode da je Novo Brdo kao grad imao sopstveni Statut koji je predviđao slobodu vere, ravnopravnost stanovnika, sopstvene sudove, kovnicu i organe vlasti u kojima su bili predstavljeni Srbi, Albanci, Sasi, Dubrovčani, Mlečani, Grci, Jevreji i drugi narodi. Francuski putnik Bertrandon de la Broker zapisuje 1433. godine da prihodi Novog Brda donose više od 200.000 dukata godišnje srpskom despotu Đurađu Brankoviću, zahvaljujući tome što srebro sadrži i zlato.
      LOKALITET I OKOLINA: Novo Brdo na Kosovu
      NEMA LOGIKE
      Imajući ova saznanja u vidu, iako nema zapisa koji bi odgovorili na pitanja iz koje vladavine su prvi temelji utvrđenja i da li je katedrala katolička ili pravoslavna, za Zorana M. Jovanovića, koji proučava istoriju Katoličke crkve na području Kosova, uživa poverenje Beogradske nadbiskupije, a nedavno je primljen kod pape Franje, "nemoguće je da crkva sa najvećim dimenzijama na tom području bude rimokatolička, jer, u doba kad je crkva podignuta, Novo Brdo je bilo pod vlašću srpskih monarha": "Pritom, Dubrovčani su bili jedan od stubova rimokatolicizma na Balkanu, ali njihov natpastir je stolovao u Dubrovniku, tako da nije moguće da katolici u novobrdskom regionu imaju katedralu tada, jer su bili pod jurisdikcijom Kotorske dijeceze, a pravo je povremeno pokušalo da preuzme Barska", smatra on, i zaključuje: "Ovi incidenti su nespretni pokušaj da se pogoršaju odnosi između pravoslavaca i katolika dok je u toku zbližavanje odnosa i poseta pape Franje Beogradu na vidiku."
      "U srednjem veku nisu postojale nacije, bespotrebno se sve preselilo na teren politike, umesto da naučnici nastave da rade i, na primer, utvrde ko je podigao prve temelje tvrđave", smatra Enver Redža, direktor Prištinskog instituta za arheologiju, koji je sarađivao na obnovi tvrđave kao predstavnik kosovske strane, i ocenjuje da se radilo timski, u slozi.
      Kontekst se dodatno zakomplikovao jer su se samo dve godine nakon završetka radova na restauraciji tvrđave, koje je izvela beogradska kompanija "Koto", prošle zime pojavile pukotine na novim fasadama tvrđave, što je oživelo kontroverze. "Koto" je kompanija specijalizovana za restauraciju spomenika kulture, pa je, kažu, po tom osnovu dobila da radi i poslove restauracije stepeništa na Beogradskoj tvrđavi, Spomenika zahvalnosti Francuskoj, Muzeja Železničke stanice, Pobednika… Spremna je da izvrši popravku o svom trošku. Međutim, u septembru je Ministarstvo kulture Kosova zabranilo dalje radove sa obrazloženjem da se tvrđava uništava uklanjanjem otpalih delova nove fasade bagerom. Prema navodima medija, a potvrđeno je iz izvora "Vremena", Osnovnom tužilaštvu u Gnjilanu podneta je krivična prijava protiv Srđana Đorđevića iz Novog Brda kao "supervizora projekta revitalizacije", sa argumentom da je počinio krivično delo "oštećenja, uništenja i neovlašćenog uklanjanja zaštićenih spomenika ili predmeta iz Republike Kosovo", kao i protiv preduzeća "Koto". U firmi "Koto" tvrde da nisu dobili prijavu. Takođe je oduzeta nadležnost prištinskom Institutu za arheologiju i data Institutu za zaštitu spomenika kulture, na čije je čelo postavljen Ismet Harulahu. Poznavaoci prilika u Prištini tvrde da nije nikakav stručnjak, ali misli da će brisanjem prisustva Srba na ovim prostorima dobiti političke poene.
      "Naš stav je da je rok garancije istekao, ali hoćemo da nastavimo", kaže arhitekta Slobodan Radovanović, koji je pratio radove sve vreme. Vlasniku "Kotoa" Zlatanu Tomiću ovo je posebno važno jer je rodom sa Kosova. Enver Redža se slaže da radovi treba da se nastave, a saglasni su i Unesko i Evropska unija, koja je u radove već uložila nekoliko miliona evra. "Inicijalni projekat dubrovačke firme čiji smo mi izvođač radova nije predvideo problem temperatura na visini od 1100 metara. Zahtevali su neodgovarajuće vezivo na fasadama i ujedno odbijali ugradnju metalnih ankera", navodi Slobodan Radovanović.
      "Mi smo to prihvatili da bi nam zauzvrat odobrili da radimo iskopavanje unutrašnjeg dela tvrđave", priznaje Marko Popović, koji je bio deo tima firme "Koto": "Polovina angažovanih radnika bili su Srbi, a druga polovina Albanci. Atmosfera je bila odlična, samo da se nastave radovi", kaže Kemal Novoberdale, gazda kafea Kastel.

      BORBA ZA TERITORIJU
      Kao i drugi napori međunarodne zajednice da obnove baštinu i rade na tome da je stanovništvo smatra kao zajedničko dobro, i ovaj projekat zavisi od bitke za identitet i teritoriju.
      "Ima malih pomaka u suživotu Albanaca i Srba, organizuju se zajednički obilasci i upoznavanje baštine, ali sve je sporo i na nivou osnovnog upoznavanja", kaže jedna zaposlena u međunarodnoj organizaciji, koja radi na projektima u oblasti kulture, a želi da ostane neimenovana: "Kada odu nazad u svoje sredine, niko ih ne ohrabruje da nastave u istom pravcu. Škole su odvojene, ne uče jezik jedni drugih, ne insistira se na tome da se nekad živelo zajedno", dodaje ona. Tako je u mestu Bostane u opštini Novo Brdo, u kome žive Srbi i Romi, u porti crkve na Krstovdan održana manifestacija "Novo Brdo, zlatni grad", tokom koje je slavljena "veličanstvenost predaka", organizovana škola streličarstva, bacanja sekire i ostalih srednjovekovnih viteških veština. Arhimandrit Ilarion, iguman obližnjeg manastira Draganac, otvorio je manifestaciju i u besedi rekao "da nas vera uči da posle stradanja sledi vaskrsenje". Nije pomenuto da je Novo Brdo u jeku svog sjaja bio kosmopolitski grad, niti su pozvani pripadnici drugih naroda na manifestaciju.
      Da li će brzo doći druga vremena kada će drevno kamenje nagomilano u podnožju oštećenih fasada tvrđave naći svoje mesto? Firma "Koto" je navela da je u unutrašnjosti tvrđave otkrivena palata, crkva sa ostacima fresaka, trg, ulice, toplo kupatilo, dve cisterne sa upojnim bunarima i ostaci spoljnog bedema. To su svakako aduti koji bi mogli da doprinesu razvoju turizma i boljim prihodima, i te kako potrebnim na teritoriji najsiromašnije zemlje Evrope, gde je domaći bruto proizvod manji od 3200 evra po stanovniku.
      Milica Čubrilo Filipović

×
×
  • Креирај ново...