Jump to content

Психолошке манипулације у Цркви – како их препознати и шта радити

Оцени ову тему


Препоручена порука

                                                                       full_mm2008_005bw5_kislukha-600x401.jpg?

 

Психолошке манипулације у Цркви нису реткост и јако су болне, зато што људи од Цркве очекују искреност и подршку.
После сусрета с манипулацијом једни се разочаравају у Цркву као такву. Други се смиравају с неопходношћу да постојано жртвују своје интересе и сталан притисак наметнутог им осећање кривице. Док неки други усвајају манипулативне пријеме као „норму Црквеног живота“ те почињу и сам да их примењују.
Но постоји и други пут – да својевремено препознамо манипулације и адекватно им се супротставимо, не провоцирајући конфликте. Управо тој теми ће и бити посвећен текст (предавање).
– какве су манипулације најтипичније за православну средину.
– како их избећи у раду при Цркви и духовном руководству,
– какви разлози подстичу човека на манипулативно понашање
– шта се тим разлозима може делотворно супротставити
– које нас особине чине удобним жртвама манипулација

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ако човек с вама манипулише? Сажалите се на њега.

Та се тема није појавила случајно, већ по мотивима многих личних историја разних људи, многих разочарења. Наравно, да је слобода веома важна, но ништа мање није важна ни љубав, коју сваки човек очекује да сретне у Цркви. Прочитавши Јеванђеље, сазнавши да је Бог љубав, човек се чистим срцем устремљује у сусрет тој љубави, тој слободи у Христу. Но веома често то није оно с чим се сусреће. Не зато, што је Црква сама по себи лоша, него зато што људи који се у тој Цркви спасавају, остају и даље људи са свим својим слабостима, које се често с годинама уопште не искорењују, а неке се чак и појачају.
Манипулације – су начин општења међу људима који се свакодневно сусреће. Негде смо са тим спремни да се помиримо. На пример, тргујући на пијаци, ми очекујемо манипулације. Или када се ради о неком послу, преговорима. Закон жанра претпоставља да се свака страна труди да надигра другу и издејствује за себе максималну корист. Но постоје ситуације, где осећамо да су манипулације неприхватљиве – то је породица, то је и Црква. Зато што у животу треба да постоје места у којима можемо да будемо оно што јесмо, где можемо да будемо отворени.
Манипулације нас, наравно, често веома болно рањавају, но у исто то време сви ми, овако или онако, манипулишемо другима.
Манипулација је – свако дејство на другог човека с циљем да му наметнемо своју вољу, да издејствујемо од њега да уради оно шта ми желимо, не узимајући у обзир оно шта он сам жели. Напомињем да је у питању управо сакривено дејство. Зато што, ако човек има власт да нареди, он може да натера човека. Чевек ће бити незадовољан, но урадиће то. Ако будемо урачунавали и његов интрес и договоримо се с њим – могуће је да ће он добровољно урадити оно што од њега желимо.
Манипулација – није ни наређење, нити је искрени договор. Она је управљена ка слабости и друга рањива места, које постоје код свих нас, да би се стекла нека власт над човеком. Манипулација може бити уперена на разне ствари, њом се могу контрослисати поступци или осећања. Тачније говорећи, управо зато што имамо осећања, постајемо лак плен за манипулаторе. Просто зато што смо живи.
Зато после ове лекције не треба тежити томе, да постанемо потпуно нерањиви, ми не желимо да живимо у скафандеру, зато што то није живот. Ја се просто надам да ћемо моћи предвидети такве ситуације , моћи ћемо да их предупредимо, да не улазимо у њих и да на време излазимо из таквог контакта или да изокренемо ситуацију тако да буде равноправна и часна.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Манипулација на најдубљем нивоу јесте – мењање убеђења човека, замена његових циљева нашим, управљање његовим животним намерама, преусмеравање његовог живота у страну у коју ми сматрамо да је за њега најисправнија. Ми то можда радимо са најбољим намерама. На пример, када васпитавамо дете, ми редовно прибегавамо к манипулацијама. Молимо да се поједе кашичица за маму, за тату – то је такође манипулација, зато што мами и тати то неће ништа дати осим душевног спокојства. О манипулацијама из детињства ћемо опширније да кажемо мало касније, зато што управо од њих све и почиње.
Манипулација – је у већини случајева несвесно дејство, када желимо да себи подчинимо тамо нечију вољу. Манипулација је најчешће, као прво, несвесна радња, као друго, на њу се човек толико навикао да он просто не зна како другачије да се понаша. Навикао је на то, зато што су се према њему тако односили у детињству, из детињства је изнео опит: такав метод ради, а такав не ради. Ако будем цмиздрео, мама ће ми све дозволити, зато ћу надаље да изигравам жртву и да манипулиешем њеном слабошћу. Или супротно томе, ако се будем увек смејала, према мени ће се лепо односити и кући и у школи, зато ником нећу да покажем своја истинска осећања, манипулсиаћу својом нерањивошћу.
У исто време обично у комплету с тим иду неке провокације, помоћу којих се окружење изводи из душевне равнотеже и на рачун њих такве особе постају еталоном и примером спокојства. То све се чини из сопствене користи. То је најчешћи и најпростији облик манипулације, коју можемо показати и просто рећи: „Ви чините то и то“. Можемо да искористимо контраманипулацију јавно и отворено и тим самим дати им до знања да смо разотрили њихову игру, и да смо је спремни играти, но предлажемо им да је не играју.
Други циљ манипулације јесте – власт, то није увек обавезно формална власт. Власт над умом, власт над душама – јесте једно велико искушење. И то је оно са чим се сусрећемо у црквеном контексту.
На крају – контрола, која није обавезно повезана са влашћу. Власт и контрола могу ићи у комплету, а могу ићи и раздвојено. Веома често манипулација с циљем контролисања – није човекова кривица, него беда. Зато што, ако је човек – неуротик, њему је од животне важности да контролише ситуацију око себе. Ако сте ви део те ситуације, значи да ће он сигурно покушавати да вас контролише.
Зато, прво што вас молим да запамтите јесте да – ако се срећемо с манипулацијама, то није повод за агресију или конфронтацију, да би им дали одлучан отпор. То је повод за саосећање.
Снажни, самоуверени, спокојни људи крајње ретко имају потребу да се служе манипулацијама. Зато ако вама манипулишу, пожалите тог човека за почетак – што и јесте хришћански, а и психолошки ће то бити први исправан корак како би се разабрали са манипулацијом. Зато што гнев – није баш најбољи саветник.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Казна Господња – то је такође једна замка

И тако, какве бивају манипулације? Као што сам већ рекла, бивају свесне и несвесне манипулације. Са свеснима, посебно у црквеној средини, се срећемо далеко ређе, него с несвесним. Зато што у несвесне спадају – не само те, којих човек није потпуно свестан, већ и транслација оних манипуција којима је сам човек некад би подвргнут.
Ако је човек искрено убеђен да, ако не испуњавате одређени списак прописа, значи готови сте, отићете у ад, он ће вас искрено од тога спасавати, на разне начине ометајући вас. На пример, ако сте дошли у цркву без мараме, коју вам је саветовао ваш духовник да носите, ту нема спасења, обоје ћете да погинете.
Онај ко примењује такву манипулацију у већини случајева није хладно срачунао: „Аха, ако будем контролисао сферу личних односа мог духовног чада, ако будем контролисао круг познанстава и све аспекте његовог живота, он ће бити у потпуности у мојој власти“. Таквих покварених манипулатора је ипак веома мало. Обично се то чини управо из искварене представе о духовном животу, у даном случају код пастира. Мада то исто могу да говоре и многоискусни парохијани.
Узећу пример из опита мени познатог човека, који ми се обратио за помоћ. У цркву долази мајка, која је изгубила сина, раније није ишла у цркву, просто је у очајању. Прво са чим се сусреће: једна добра жена јој почиње причати, како је она изгубила дете зато, што се није венчала с мужем, Господ ју је покарао (казнио), и ако не жели да јој умру и друга деца, треба да уради то, то и то. Уопште не значи да их је томе научио свештеник. То је зато што таква њихова слика света и такав образ Бога живи у њиховом сазнању – Бог истребитељ деце.
Особина такве манипулације је – неповезано саопштење. Да ли Бог истребљује децу у свим невенчаним браковима или та жена посебно није имала среће? На то такође постоји стандардан одговор – да Бог онога кога воли тога и кара, ето Господ те је изабрао, одлучио је да те спаси. То је исто једна од стандардних манипулација. Но најчешће то није свесна манипулација и самом том човеку треба помоћи да се избори са тим страховима, који га држе у таквој замци.
Манипулације могу да буду вербалне, тј. словесне, помоћу речи, а могу да буду и помоћу поступака, када су речи само допуна или уопште нису присутне. На пример, ако човеку објавимо бојкот зато што тамо нешто није урадио – то је манипулација. Ако сваки пут када чланови породице не чине то што ми хоћемо, имамо срчане нападе и сви су дужни да све оставе и да трче око мене – то је дубока неуротичка манипулација, која је прешла на психосоматски ниво. Тако исто бива.
Слабо здравље – је одличан начин да контролишемо окружење, и тиме се многи користе.
Да би били апсолутно нерањиви за манипулације, требало би да будемо мртви, зато што се манипулације ослањају на осећања. Нека од њих су природна и присутна су код сваког од нас, а нека су деструктивна и добро би било да их се решимо. Ипак, то је оно на шта се манипулација може ослонити.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Родом из детињства

Прво и главно осећање јесте – љубав. Основне потребе човека су – храна и љубав – то је оно шта је потребно чак и новорођеном младенцу. Манипулација љубављу је веома проста – постоји љубав безусловна и постоји љубав с условима: Ако не урадиш то и то, ја те нећу волети.
На пример, мама говори: „Ако добијеш тројку, нећу те вoлети“. Или отац говори: „Ако не упишеш факултет, ниси мој син. У нашој породици није било тупих људи“. Апсолутно је небитно шта жели син, главно је то – да је услов постављен. При неиспуњавању услова човек се кажњава одстрањивањем, емоционалном изолацијом или искључењем из неког колектива.
Зашто приводим пример из детињства? Зато што се осетљивост на манипулације формира управо у детињству.
Човек код којег је детињство било пуно безусловне љубави, далеко ређе пада под манипулацију љубављу. Зато што код њега постоји интуитивна увереност у то да је он несумњиво достојан љубави.
Он не треба никоме да нешто доказује, да би ту љубав освојио. Он је просто добар и њега воле. Човек са којима су у детињству родитељи манипулисали на раније поменути начи, на такве манипулације је веома рањиви, зато што је код њега другачија слика овог свету, код њих нема основног поверења према људима. Код њега постоји такво убеђење: воле само у случају да одговараш њиховим очекивањима.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У црквеном контексту осећање кривице постаје бесконечно

Када се обраћамо црквеном контексту, схватамо да су ти улози још већи. Прете не само губитком љубави за нас значајних људи, него и тиме да те ни Бог неће волети. Основна манипулација је – „Бог ће те одбацити, ако не учиниш то, то и то. Ако будеш радио онако како ти кажемо, Бог ће те волети“. Поједностављујем да бисте што лакше разумели шему.
Друго – „нема спасења ван Цркве“. Ако не будеш испуњавао гомилу прописаних правила, ти ниси православан, одбацићемо те. Човек који је тек дошао у цркву – неофит, је отворен према свему. Призивајућа благодат и смутна потрага за Богом су га привели у цркву, он је спреман да поверује свему. Ако се у том моменту он нађе у условима манипулације, та ће манипулација постати лајтмотив његовог духовног живота на дуге године.
Следеће – је страх. Манипулација страхом је проста и очигледна – треба само схватити чега се човек највише боји и тиме га плашити. То су и претње из детињства – „ако не поједеш супу, бићеш жгољав и девојке те неће волети“ или „ ако ен будеш учио, радићеш као чистач улица и …“. У црквеном контексту улог је превисок – то је спасење, могућност да будемо с Богом.
То се, нажалост, назива још и страх Божији.
Страх Божији – То није страх од Бога који кажњава, који прати за нашим неправилним поступцима искључиво с циљем да нам да по заслугама. То је страх нашег сопственог несавршенства, свесност да смо пред лицем Божијим отворени, да нас он види онаквим, какви смо.
С једне стране, Бог нас несумњиво воли. С друге стране – питамо се, да ли смо ми достојни те љубави? Страх да увредимо Бога – то и јесте страх Божији. Но чешће бива другачије тумачење, буквално: треба се бојати.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2016/10/28/psiholoske-manipulacije-u-crkvi-1/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

                                                              d0bad180d181d182.jpg?w=503&h=359

 

Следеће је – осећање кривице, коју је веома лако испрoвоцирати код човека, посебно ако сe он на то привикао из детињства. Ако је мама пропустила напредовање у каријери зато што је себе посветила деци, она говори: „Сав живот живим ради породице, ради вас“. И наводницима се подразумева, да сте то дужни одрадити, а то је дуг на сав живот. Осећање кривице се често провоцира у сурпружанским односима, зато што: „Због тебе нисам успео/ла у том и том, због тебе сам се одрекао/ла таквих могућности“. Човек којему се предлаже да узме на себе осећање кривице, приморан је да се оправдава и да некако искупи своју кривицу.

При преласку на црквени контекст наше осећање кривице постаје бесконачно, зао што нико од нас није безгрешан. Важна ствар у нашем духовном животу јесте покајање. Често бива веома неприметна граница између покајања, „метаноје“, тј. промене себе с Божијом помоћу, и безпросветног осећања кривице, тј. када схватате да – ма шта да урадите, то ће увек да испадне лоше. Тим више што се, нажалост, тако сложила наша православна субкултура.
Осећање кривице се активно експлоатише, зато што оно постоји у сваком од нас и сви ми знамо колико је корисно покајање.
Следеће је несигурност у себе. Када човек није сигуран у себе, лако га је учинити беспомоћним. Главно је – што више му објашњавати, да он без вас не може да изађе на крај са својим проблемима, да он сам не може ништа. Ако су се тако односили према њему од детињства, он израсти у човек с такозваном наученом беспомоћности: он није способан да на себе узима одговорност за свој живот, нити да самостално доноси одлуке, зато што му животни опит напомиње да неће успети. Сам он, без помоћи другог, ће пропасти. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Представите себи да такав човек дође у цркву и тражи духовно руководство. Као што често и бива, ако човек има неких психолошких проблема, он налази за себе комплементарног партнера – оног ко ће да надомести његову непотпуност. У даном случају човек је инфантилан, живи са наученом (приученом) беспомоћношћу. Он ће наћи духовника који ће све да одлучује за њега. У идеалном ће случају то бити тамо неки младостарац[1]. За њега је то идеалан парохијанин – сам ништа не одлучује, ништа не зна, боји се својих жеља, боји се да верује себи, тражи благослов чак и да иде на WC.

Ако такав човек дође свештенику који другачије гледа на духовно руководство, тада ће већ свештеник имати осећај да с њим манипулишу. И истина је – манипулација жалошћу такође бива. „Ја сам тако беспомоћан, ја ћу без вас пропасти, ја ништа не знам, ништа не могу, зато сте дужни да преузмете на себе сву одговорнаст за моје спасење и на вашој шији ћу да уђем  у Царство Небеско. Ја сам не желим да размишљам, нити да нешто радим“. У даном случају манипулација често бива обострана.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Следећа замка јесте – гордост и сујета. Мислим да је сувишно много говорити на ту тему. Сви ми знамо колико су гордост и сујета опасни у духовном смислу, но истовремено је то и ахилова пета у плану манипулација. Но, таква манипулација већ није насилна, него се остварује помоћу ласкања. Ако кажемо човеку како је он диван, да нико осим њега то не може да уради, да је он посебан, особит и да ми у њега верујемо, а он сам се лако подаје на такво ласкање – он ће из коже изаћи, да би оправдао наша повишена очекивања.

Или га можемо гађати у слабо место и рећи: „Нисам сигуран да ћеш успети то да урадиш, то је само за оне духовно најјаче“, –  и човек већ почиње да доказује своје превасходство над том општом масом.

Следеће је жалост. Само немојте да жалост мешате са састрадањем. Састрадавање – је особина коју је, мислим, дужан да има сваки хришћанин. Зато што је то наша способност да поделим бол другог човека и да му помогнемо. Жалост је увек оријентисана одозго према доле. Ми сами се осећамо снажни и налазимо неког слабијег, кога жалимо.

Ако нама манипулишу помоћу жалости, то треба да нас упозори на нашу тајну гордост: „Он је слаб, а ја силан, ја могу да му помогнем, ја сам као неки малени бог за другог“. Манипулација жалошћу се разликује од реално тешких животних ситуација тиме, што човек ништа сам није спреман да уради за себе. Он хоће да све други ураде за (уместо) њега. Зато што он сам не може ништа, или има неки разлог, или није у одговарајућим стању, или не схвата, не зна, не уме и просто без вас неће изаћи на крај. Ако сте му једном помогли – готово је, већ сте узели одговорност за његов даљи живот, зато што ће без вас пропасти.

Многи знају за тај манипулациони троугао. Манипулација помоћу жалости је – порука жртве к спаситељу. Ево ја сам у тешким животним околностима, непријатељ је навалио на мене и хоће да ме избрише са лица земље, и само ме ти можеш спасити. Манипулација жалошћу је немогућа у односу на човека код кога нема сујете – те ствари су повезане.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

И на крају манипулација надом. То је када се човеку обећава награда, коју му манипулатор на самом делу не може обезбедити, а постављају се неки услови. У црквеном контексту се са тим сусрећемо веома често, и не само у склопу парохијског живота, већ и у лицу многобројних просаца који прилазе и говоре: “Ви сте хришћанин, дужни сте да помогнете, да дате новац, одећу, обућу“. Ако им предложите нпр. „помозите нам да почистимо двориште, да посечемо дрва“. Рећи ће: „Не, не, како тако! Ви сте ми дужни помоћи просто тако, што сте тако себични, зашто треба прво да вам одрадим?“ И ту можемо рећи: „Драги друже, ти покушаваш да код мене изазовеш жалост, но сам за себе ниси спреман да урадиш ништа, зато хајде да заједно размислимо, како да се извучеш из тако жалосног положаја“.

Што се тиче манипулације надом, наде у Цркви бивају разне: јест нада на спасење, нада на прихватање, на разумевање, на то да смо сви браћа и сестре. Не говоре узалуд, да се у најтежим моментима живота буди молитва. Зато што, док се формирају неке лажне наде и лажни путеви њиховог достизања, то човеку смета да дође до праве вере. Манипулација постаје препрека.

Ми нисмо рањиви на све те манипулације. Неко је нпр. веома отпоран на жалост, но немоћан је пред страхом. Неко лако пада на осећање кривице, но њега нећеш ранити гордошћу и сујетом. Неко се веома боји да га лише љубави, но при том веома добро контролише остале своје страхове, и више га ничим не можете уплашити.

Мислим да ћете се од сада, у свом реалном животу, тренирати у распознавању тих манипулација. Хајде да погледамо, шта с њима можемо да урадимо.

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Укратко о пријемима манипулатора. Шта конкретно да радимо када се сусрећемо с манипулацијама? Као што смо говорили, можемо манипулисати информацијом, емоцијама или понашањем. У нашем црквеном контексту је, нажалост, најраспрострањеније – мешање информације са мишљењем. То се пројављује чак и у догматским питањима, када се догмати мешају са теологуменама[2]. А понекад и са још тамо неким измишљотинама. Са Предањем се нпр. меша традиција, која често уопште није хришћанска, и сав тај коктел се издаје као хришћанство.

Када имамо измешане информацију и мишљење – излаз је један: усресредити се на факте, то јест научити се да разликујемо факте и интерпретација, шта је на самом делу речено, а шта је додато од стране нашег сабеседника или неког другог.

Даље – прикривање ауторитетом. О том се већ говорило – прикривање ауторитетом Бога, спремност да се говори од Његовог имена. На пример, у припремном разматрању наше лекције повео се разговор о том, ко ће се спасити, а ко се неће спасити. Једна дама је јавно рекла да се нико од нас неће спасити. Наравно, ни они који дођу на ову лекцију, (ви се такође нећете спасити, упозоравам вас).

Њена је позиција: уопште никада ни у шта не треба сумњати. Ако у нешто у Цркви сумњаш, тј. не у саму Цркву, а у то да у Цркви бивају неке тамо сложне ситуације: „Како, па то је сам Бог, Сам Бог у Јеванђељу написао, да се они што иду к психолозима неће спасити никада. О том је написано у Светом Писму“.

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • А то што постоје хришћански психолози, то људе не смућује?
  • Нема конкуренције између психологије и духовништва, то су сасвим различита занимања.
  • Ипак курс психологије у духовним академијама постоји.
  • Да, ја мислим да психологија тамо треба да буде још више. Схватање психологије човека помаже свештеницима да схвате, као прво, свој сопствени унутарњи свет, своје психолошке препреке. На пример, своју сопствену рањивост на ове или оне манипулације, своја ограничења, страхове и некако их прорадити, да потом своје сопствене проблеме не би пројектовао на своје парохијане.

С друге стране, психологија помаже да схвате и своје парохијане, а не да их мере по себи. Да схвате да су они другачији, са другим, сопственим системом вредности, с другом животном историјом, и поход к њима је могућ не само у стилу „ради онако како ја радим, или како је написано у тој и тој књизи“.

С ауторитетима треба да поступамо просто, тим пре што у списак ауторитета спадају свети оци, Свето Предање. Не оспоравајући ауторитет, можемо сабеседнику отказати право да говори од имена тог ауторитета, зато што обично то, што се представља с циљем манипулације, ни у којм случају не одражава извор.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да је Јован Златоусти знао, да ће од свег његовог наслеђа, код многих у глави остати само фраза: „Освети руку своју ударцем“, вероватно би у раној младости узео завет ћутања.

Даље. Специфичан језик – то је професионална особина. Ако осећате да се служе коришћењем специјалних термина, па ако су то и црквени термин, но вама не сасвим јасан, да бисте схватили колико сте некомпетентни, тада прелазите на вама прилагодљив језик. У било којој ситуацији, када вам покушавају наметнути за вас несвојствен или не баш разумљив језик, препричавајте то исто другим, вама разумљивим, речима.

Сужење или лажна замена контекста – то је оно са чиме се често сусрећемо. То је и вађење цитата из контекста, и постављање услова или духовних савета, даних савршено другим људима, у за њих сасвим неодговарајући контекст. Једна од тешкоћа са којом се срећемо довољно често – јесте то, да духовни савети који се користе данас у савременој Цркви, нису диференцирани по адресатима. Нешто је било речено за монахе, а нешто се говорило у одређеној ситуацији.

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Већи део од онога што се говори о одрицању од своје воље и о апсолутној послушности, говорило се за савршено одређене ситуације. Човек, који се одрекао свега световног одлази у пустињу. Он има старца – то није случајни началник, којег су му послали. То није случај као када Патријаршија поставља Архијереја којега нико од свештеника није бирао, а сви су обавезни да буду у пуном послушању. Или као што Архијереј, исто тако, поставља на парохију новог свештеника, а да га нико од парохијана није бирао, но то је једини храм у том месту и немамо где друго ићи.  Ситуација  је сасвим друга у том што се тиче слободе – коме и у којој мери своју вољу можемо да поверимо другом.

Овде је промена контекста опасна и тиме што се кроз манипулацију човек поставља, у принципу, у нерешиву ситуацију. Сада, узгред речено, говоре о постовима. Кажу да се Типик писао за манастире, и да то представља проблем за оне који живе ван манастира. Ја не знам, некако сам навикла, и чини ми се да је по Типику нормално постити, није толико тешко.

  • Можете ли нам рећи, да ли је лаж манипулација?
  • Лаж је чиста манипулација. То је толико очевидно да нисам ни записала.
  • Како се томе свему одупрети (супротставити)?
  • Ако знате да је нешто лаж, вероватно знате и шта је истина. Ако подозревате да је нешто лаж, задајте појашњавајућа питања, да се не бисте запетљали. Када имамо дело с манипулацијом помоћу исказане информације, најбоље што можемо да учинимо јесте, да се усредсредимо на факте, тражити прецизније информације, конкретизовати, тј. не дати да нас гурну с пута. Овде су наши помоћници – логика и здрави смисао.
  • И темперамент.
  • Да, наравно, урођени темперамент, но треба га умесно користити, компензовати његове слабости и максимално искористити његове снажне стране – а то се стиче временом, зато над тим треба радити.
  • На пример, aко знамо да смо раздражљиви, постоје разни начини да се раздражљивост стави под контролу, па чак и вежбама дисања. У сваком случају, главна је стратегија – не ићи тим манипулативним путем којим нас покушавају повести опоненти.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2016/11/05/psiholoske-manipulacije-u-crkvi-2/

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...