Jump to content
Дијана.

Vjera, crkva i zajednica - gdje smo, i kako da bude bolje?

Recommended Posts

Na temi 'Ko je pravoslavac', izlistane su dominantne pojave u našoj crkvenosti - nominalni vjernici, pravoslavci po rođenju, 'jer su Srbi', tradicionalni vjernici, ritualci, samo kršteni koji nemaju ništa sa crkvom, eventualno slave slavu, prave svečani ručak (i obavezno prase) za Božić i Vaskrs, krste se prije nego što sljušte ljutu, itd. Jasno je da ljudi koji su stvarno djelatni hrišćani koji žive crkveno i trude se da poštuju zapovijesti, zapravo veoma mali broj u odnosu na broj krštenih, u odnosu na one što vjeruju da 'ima nešto' aii rituale i običaje poštuju, itd.

RAzvila se zanimljiva rasprava: koga treba primiti u zajednicu? Treba li da stado bude veće na broju, da je zajednica velika, propustljiva, otvorena, dopustivo ući u crkvu o velikom prazniku, prije toga postiti 7 dana i pričestiti se, posle toga družiti se i piti vino, ili treba imati strožija pravila, krštavanje ne kao običajni obred nego obred inicijacije u punnom smislu, pričešćivanje u izvornom smislu, kad se tajna čuvala, kad se crkva zaključavala tokom evharistije itd. 

Da li je Crkva ekskluzivni klub ili narodno sabranje u najljepšem smislu? Kako da se nađe zlatni srednji put između ekskluzivnosti i krutosti, i mlakosti, ritualnosti i tradicionalizma i obesmišljavanja svetinje...

Pozivam braću @Grizzly Adams, @obi-wan , i naravno ostale, da nastave raspravu ovde.:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
6 minutes ago, Дијана. рече

prave svečani ručak (i obavezno prase) za Božić i Vaskrs

код мене у Мачви и јагње и кокош...

7 minutes ago, Дијана. рече

krste se prije nego što sljušte ljutu,

више пута :)))

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da, muški jedu, piju i nazdravljaju, s krštenjem a i pobožnim zdravicama, 'u zdravlju i veselju slavili, još mnogo godina, akobogda', neki znaju i očenaš da očitaju dok se krsni hljeb okreće... žene služe (pripremajući slavlje 5 dana, spadnu s nogu i jedva čekaju da sve to prođe). Veliki je značaj kuma ili onog koji s domaćinom okreće hljeb - negdje ne služe jelo dok se taj obred ne obavi, pa ljudi bukvalno svisnu od gladi, pa kad se konačno to obavi, od sreće zaborave i žito i zdravice, sve! :)) 

Ne znam zašto, ali sjetih se Dostojevskovih Zapisa iz mrtvog doma i priče o seljaku koji se pobožno prekrstio pa zaklao čovjeka da bi mu uzeo sat...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Konkretno pitanje je bilo pitanje pristupa trenutnoj situaciji.

Kako nezainteresovane masu nominalnih vernika podstaci da iskorace napred? Koliko taj pristup treba da podrazumeva strogost i odsecnost, a koliko blagost i snishodjenje? Tu negde bi mogao, izmedju ostalog, da se nastavi razgovor.

Share this post


Link to post
Share on other sites
18 minutes ago, obi-wan рече

 

Konkretno pitanje je bilo pitanje pristupa trenutnoj situaciji.

Kako nezainteresovane masu nominalnih vernika podstaci da iskorace napred? Koliko taj pristup treba da podrazumeva strogost i odsecnost, a koliko blagost i snishodjenje? Tu negde bi mogao, izmedju ostalog, da se nastavi razgovor.

 

Zanimljiv mi je bio razgovor tvoj i Zvonkov. To su dvije strane tog pitanja, i obe su istinite. Zaista, kad je samo tradicionalnost i običajnost u pitanju, poželjno je da se čovjek pripremi za krštenje, da se pritom ispovijedi, pričesti, da nastavi da živi liturgijski, da se mladi pripremaju i savjetuju za brak, zaista mi se dopada ta praksa kod katolika. Tu bi vjerovatno bilo prostora za veći trud i odricanje sveštenstva, ne bukvalno što više treba, koliko evidentiranih krštenja, vjenčanja, itd. Međutim, zaista se strogim pristupom kod početnika može postići suprotan efekat. Znam iz svog iskustva - tek kad se utvrdiš u vjeri i postaneš stvarno ocrkovljen, zaista ništa ne može da te otjera od liturgije i pričešća - ni sablazni od sveštenstva, ni iskušenja od sabraće, ni nedostatak zajednice, ni lična iskušenja i stradanja i sl. Dotle je postupan razvoj, gdje je pedagoški pristup sveštenika i naročito zajednica, društvo, ili bar jedan prijatelj,osoba s kojim se to može početi, dijeliti, savjetovati, primati ohrabrenja, zaista ključno. TA zajednica, prava hrišćanska zajednica, više nedostaje nego što je prisutna. To je problem.

Share this post


Link to post
Share on other sites
49 minutes ago, Дијана. рече

Pozivam braću @Grizzly Adams, @obi-wan , i naravno ostale, da nastave raspravu ovde.:)

Хвала сејо на теми! :)

Елем, мој став није толико да "глумимо строгоћу", већ једноставно да будемо искрени према људима шта је то хришћанство и Црква. Ми то данас нисмо. Људима дајемо погрешну слику о православном хришћанству и то је велика грешка.

Share this post


Link to post
Share on other sites

NIšta brate, volim ja da pokrećem i umnožavam teme. :naklon:

Ja se slažem da se ne smije razvodnjavati to šta je hrišćanski etos, način života. Ali ne treba ni previše insistirati na nekim pravilima, moranjima, odricanjima... Ako neko ima iskrenu težnju za Bogom, ako ga vidi, spozna, osjeti kroz Hrista, on će lako sve to prihvatiti i mijenjati se u cijelom svom biću, jer ne biva ni post lak, ni druga odricanja bez blagodati. A nije ni post nekakav uslov, potreban jeste, dovoljan nije. 

Možda, kao neko pravilo razvoja uopšte, prvo neki minimum, pa povećavati postepeno zahtjeve, da bi se razvoj desio najoptimalnije.

Čovjeku je potrebno pripadanje. Prava zajednica je najbolji magnet. (Tu koristiti i pedagogiju, i psihologiju). Tad se onaj unutarnji priziv umnožava...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Апропо "строгоће"...

Својевремено се повела расправа на некој теми (има томе 3-4 године) и улеће један тек дошли "преподобни" (ихтусовац, борац за веру шта ли већ) и креће да соли памет са високопреподобним ставовима. Ту се потегло и питање саблажњавања одевањем, како морамо да се чувамо, итд исл. Некоме досадило (нећу кажем коме ;) ) па га упита - а шта ти је то на директоријуму том и том, у фолдеру том и том. Имао сам утисак да је човек поцрвенео онлајн. И наравно, после кукања како неко сме да му хакује рачунар, да је то противзаконито - нестаде без трага...

Дакле, многи п(р)озивају законе, Писма, Оце... али у пракси ћорак. "Вера без дела је мртва".

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
2 hours ago, Grizzly Adams рече

Рече фадер Алекс јуче - право у центар што се ове теме тиче - "кад је император постао хришћанин, сви лицемери постадоше хришћани". :)

Da nije pitanje je da li bi i postojalo.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On Monday, October 17, 2016 at 19:45, VaSa110 рече

Vjera, crkva i zajednica - gdje smo, i kako da bude bolje?

Nekako mi se čini da je odgovor prilično jednostavan.

Budite hrišćani!!!

Paradoskalno, ali potpuno tacno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Драгана Милошевић
      Čovek je čoveku najveći dar od Boga. A, upravo smo mi prema tom božanskom daru nezahvalni, igramo se sa tim darom, poigravamo se sa životima i sudbinama ljudi, izjavio je reis Islamske zajednice Srbije Sead Nasufović u razgovoru za Nova.rs uoči velikog praznika Ramazanskog bajrama.
      Muslimani širom sveta ovog vikenda slave Bajram kojim se označava kraj mesečnog ramazanskog posta, a mere opreza protiv koronavirusa sprečavaju da se neki aspekti islamskog praznika obeležavaju na uobičajen način.
      Upravo zbog Covid – 19 smo kao čovečanstvo bili u izolaciji, ocenjuje Nasufović i poručuje da je to pitanje samoće kod nas nametnulo zaključak koliko smo potrebni jedni drugima.
      Upravo smo prošli kroz epidemiju koronavirusa. Kakav je značaj vere u teškim uslovima života?
      Vidite, čovek koji izgubio nadu u sutra, obično više nema motiva da živi. I to su razlozi tragičnih sudbina ljudi koji su u nemoći i u beznađu odlučili da ne žive više. Nada je jedan ključ uspeha, ključ motivacije da čovek uđe u sutrašnji dan. Upravo to vera nudi. Vera nudi nadu. I to je ona najsjajnija komponenta u verovatnju, u  životu vernika – oni se nadaju. Ovaj proces koji smo prošli bio je jako neprijatan i za odrasle, i mlade, i stare. Za sve je to bilo jedno veliko iskušenje. Ipak, čovek koji se nada boljem sutra, lakše podnosi svako iskušenje.
      Govorili ste o težini samoće?
      Mi smo sada kao čovečanstvo bili u izolaciji. I to pitanje samoće je kod nas nametnulo zaključak koliko smo potrebni jedni drugima. Najsavršeniji zaključak koji čovek može da donese po pitanju drugog čoveka je upravo da je čovek čoveku najveći dar od Boga.
      Mišljenja ste da se poigravamo sa životima i sudbinama drugih ljudi?
      Kad kažemo da se poigravamo sa nečijim sudbinama, to  ne znači da se poigravamo samo s nečijim životom. Onome kome čovek udari na čast, na obraz, na dostojanstvo, na porodicu, na imetak, pa kakva je razlika između toga i života? Dakle, onome kome udarite na sve to, srušili ste srce, srušili ste mu i budućnost, srušili ste mu svaki uspeh. Jedno smo drugome poklon od Boga i treba da čuvamo jedni druge.
      Eto, kad smo bili najusamljeniji kroz ovih proteklih par meseci, verovatno bismo se obradovali bilo kom čoveku da je došao na vrata da podeli sa nama trenutak u razgovoru.
       

      Kakav je položaj Islamske zajednice danas u Srbiji?
      Iskreno, uvek sam tražio formulaciju kako bi bilo najbolje odgovoriti na to pitanje koje mi često postavljaju. Jedini realan zaključak je sledeći:  Islamska zajednica je narodna verska zajednica. Ona deli sudbinu ovog naroda. Onda kad je narodu teško, naša zajednica prolazi ta iskušenja zajedno sa svojim džematom, sa svojim vernicima. Kada je građanima, narodu, lakše, to se svakako odrazi i na rad naše zajednice. Dakle, nije stanje naše islamske zajednice enigma. Onako kako bismo ocenili uslove života naših građana, našeg naroda, iste takve uslove ima i naša verska zajednica.
      Da li ste pripremili posebne mere, u smislu poštovanja zdravstvenih preporuka za molitve na Ramazanski bajram u džamijama?
      U Bajrakli džamiji kao centralnoj džamiji u Beogradu, ali i ostalim klanjalištima gde se muslimani okupljaju  radi zajedničke molitve bajramske, naši ljudi zaduženi su da dočekuju dolazeće vernike i ponude im rukavice, maske, sedžadu za klanjanje, i svakako dezinfekciju ruku. Naši imami govorili su u petak na sedmičnoj propovedi o posebnim merama koje vernici treba da primene u toku Bajrama, ali sam siguran da će ih podsetiti i u toku samog događaja.
      Da li će te mere biti dovoljne?
      Ono što smo bili dužni kao zajednica da uradimo – mi smo uradili. Kakav će biti rezultat, to je nemoguće reći, jer i sami znate da je psihologija mase nepredvidiva. Mi ćemo insistirati na tome, tražiti koliko bude moguće.  Ali, vidimo da se ovih dana, na skupovima kojih je bilo, možda moglo i zakonski reagovati, a ipak se tolerisalo. Mi ćemo, kao zajednica, insistirati da se ispoštuje sve. Nemamo  razloga da reskiramo ili sumnjamo. Stručni ljudi kažu da je to tako, i mi smo to prihvatili.
      Tako da, kada je u pitanju ova epidemija, i mere  koje je trebalo sprovoditi, mi se kao imami i kao muftije nismo nijednom usprotivili, nego smo te mere prihvatili. Mišljenje  struke uvažavamo i prihvatamo. I sve naše verske obrede  prilagodili smo na način da je to u skladu sa tim merama i preporukama, kako god ih ko naziva.
      Reis Sead Nasufović: Jedni smo drugima poklon od Boga
      NOVA.RS Čovek je čoveku najveći dar od Boga. A, upravo smo mi prema tom božanskom daru nezahvalni, igramo se sa tim darom, poigravamo se sa životima i sudbinama ljudi, kaže reis Islamske zajednice...  
    • By Bernard
      Sada već, hvala dragome Bogu, bivša predsjednica Republike Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović uručila je 14. veljače posmrtno dodijeljeno odlikovanje Velered predsjednika Republike Franje Tuđmana s lentom i Danicom zagrebačkom nadbiskupu kardinalu Franji Kuhariću, ”kao izraz najvišeg priznanja Republike Hrvatske za izniman doprinos u promicanju hrvatskih državnih i nacionalnih interesa u zemlji i inozemstvu, posebice za promicanje državljanskog jedinstva i nacionalnog zajedništva, državotvornosti i duhovnih vrednota hrvatskog naroda”. Odlikovanje je u Uredu predsjednice preuzeo zagrebački nadbiskup, kardinal Josip Bozanić.
      U prigodom obraćanju predsjednica je istaknula da je ovo poseban dan za Zagrebačku nadbiskupiju kao i za cijelu ”Crkvu u Hrvata” (koja je nacionalistička sintagma par excellence, op. D.P.) jer se dodjelom ovoga Velereda kardinalu Franji Kuhariću ujedno izražava zahvalnost za sve što je Crkva kroz povijest učinila za opstojnost, napredak i duhovnu dobrobit hrvatskog naroda u domovini i diljem svijeta.
      ”Upravo je predsjednik Tuđman Katoličku crkvu držao ustanovom kojoj pripada stožerno mjesto u duhovnom oblikovanju pa i u održavanju hrvatskoga nacionalnog bića”, rekla je Grabar-Kitarović i počinila je herezu etnofiletizma (ona kaže da je katolkinja), otprilike kao i predsjednik Crne Gore Milo Đukanović koji za novinsku agenciju France-Presse pretprošli tjedan reče da je Crnoj Gori potrebno da ima “sopstvenu pravoslavnu crkvu kako bi učvrstila svoj nacionalni identitet”!
      Ne može se poistovjećivati kršćanstvo i katolicizam s hrvatstvom ili pravoslavlje sa srpstvom ili crnogorskom nacijom. Ne može se govoriti da je Katolička crkva isto što i hrvatski narod ili SPC isto što i srpski narod, pa tako ne bi trebala postojati ni Crnogorska pravoslavna crkva
       
      “Vođeni smo nespornom potrebom da usavršimo duhovnu, društvenu i državnu infrastrukturu kako bismo ojačali svijest građana o sopstvenom identitetu”, rekao je Đukanović koji je, kao i Grabar-Kitarović, religiološki nepismen čovjek. On, naime, zagovara crnogorski vjerski nacionalizam.
      Pojasnimo pojam etnofiletizam. Na stranici “Upoznaj pravoslavlje” čitamo da se pravoslavlje stoljećima borilo s različitim herezama (krivovjerjima), odnosno učenjima koja su iskrivljavala kršćansku istinu objavljenu od Boga i unosila nered u Crkvu. Najmlađe od svih tih krivovjerja jest etnofiletizam, ili kraće filetizam, nastao u najnovije doba, a osuđen na carigradskom saboru 10. rujna 1872.
      Etnofiletizam (grč. ethnos – narod, file – rod, pleme) jest vjerski nacionalizam, odnosno, stajalište u kojemu dolazi do miješanja, izjednačavanja ili poistovjećivanja vjere i nacije, Crkve i države. Za etnofiletizam, ideja nacije jest iznad ideje vjere. Crkva je tu u prvom redu, kako bi služila pojedinoj naciji ili državi. Interesi nacije su ujedno i interesi vjere, a sudbina nacije je ujedno i sudbina Crkve. Pripadnost Crkvi je istodobno i pripadnost određenoj naciji.
      Rekao je Đukanović da bi u Crnoj Gori trebala postojati autonomna Crnogorska pravoslavna crkva koja bi okupila sve pravoslavne vjernike, ”kako pripadnike srpske, tako i pripadnike crnogorske nacionalnosti”. To da državna vlast ”gradi Crkvu”, kao instituciju, u 21. stoljeću, teško je neznanje. To da jedan državni vladar koji pretendira uvesti svoju zemlju u Europsku uniju ne zna za odvajanje državnih i crkvenih poslova ravno je izjavi Kolinde Grabar-Kitarović, više puta ponovljene, od Švicarske do Australije, da je Hrvatska bila članica Varšavskog pakta!
      Ne bih ipak želio potrošiti cijeli ovaj prostor u ponavljanu stranica jedne pročitane knjige, ona o Kolindinoj temeljitoj političkoj i religioznoj neobavještenosti (znate ono: da je Hrvatska bila članica Varšavskog pakta i da je u Nazaretu rođeno kršćanstvo!) i činu da se časnog kardinala Kuharića nagrdi odlikovanjem koje nosi ime sudionika Udruženog zločinačkog pothvata (Haška presuda hercegovačkoj šestorci).
      Ne bih ni želio obeshrabriti don Mila koji je po stare dane odlučio prebaciti se na posao patrijarha (valjalo bi najprije da se krsti). Neka se zamonaši pa da vidimo. Meni je važnije danas upozoriti na strašniju stvar od toga. Kazat ću nešto o užasavajućem govoru kardinala Josipa Bozanića toga dana na Pantovčaku.
      Bozanić je među ostalim rekao: ”Danas su se dvojica Franja, kako su o njima ljudi rado govorili i promatrali ih poput dvaju stupova, susrela u simbolici odličja (…) smatram da je ta Vaša gesta, poštovana gospođo predsjednice, izniman znak za našu sadašnjost. Simboli su sažetci života, poticaji za nadanja, osviještenje vrednota i učvršćenje identiteta. Kada su istinski, simboli su najjača stvarnost, važni za život zajednica i naroda. Kada se njih dokida, narod se ostavlja u nesigurnosti; prepušten je hiru povijesnih događanja, oslabljenih korijena i nejasnih ciljeva”.
      “Vođeni smo nespornom potrebom da usavršimo duhovnu, društvenu i državnu infrastrukturu kako bismo ojačali svijest građana o sopstvenom identitetu“, rekao je Đukanović koji je, kao i Grabar–Kitarović, religiološki nepismen čovjek. On, naime, zagovara crnogorski vjerski nacionalizam
       
      Zagrebački nadbiskup koji nedostojno sjedi na Kuharićevoj stolici je dodao: ”Ta gesta je poticajna za sve nas, da bismo se još više nesebično ugrađivali u rast domovine Hrvatske onakvom ljubavlju kakvoj nas uči Krist Gospodin. Vjerujem da hrvatski ljudi osjećaju u svome srcu da su dio ovoga odlikovanja i da ga i oni, po Vašim rukama, očituju kardinalu Kuhariću kao svoju zahvalu. Mislim pritom posebno na sve koji su dio one žrtve za Domovinu, od koje Hrvatska živi, a to su prije svih hrvatski branitelji”.
      Ovakvu ekleziološku kupusariju je Bozanić već izlanuo, na propovijedi u Bleiburgu 13. svibnja 2007. kada se proglasio ”biskupom Crkve hrvatskog naroda”. Takvo nešto ne postoji! Ispravio sam ga odmah, a on je ispravak uzeo k znanju, barem u izdanjima svojih sabranih propovijedi.
      Pojasnit ću: nijedan narod ne može sebi anektirati Crkvu, ne može sebe proglasiti istovjetnim s Crkvom bilo tako da Crkvu učini isključivim oruđem svojih interesa, bilo tako da se odrekne tobože svih svojih narodnih interesa u korist Crkve. U svakom slučaju, kad se nešto takvo pojavi ili kad se nešto takvo tvrdi, u pitanju je zapravo jedna velika zbrka.
      Ne može se poistovjećivati kršćanstvo i katolicizam s hrvatstvom ili pravoslavlje sa srpstvom ili crnogorskom nacijom. Ne može se govoriti da je Katolička crkva isto što i hrvatski narod ili SPC isto što i srpski narod, pa tako ne bi trebala postojati ni Crnogorska pravoslavna crkva.
      Vi kažete da postoji Ruska pravoslavna crkva? Ja vam kažem da to ne postoji. Postoji Moskovska patrijaršija. Pa bi u neko doba kada se vrati pamet i kada se ispravno bude tumačila ekleziologija valjalo vratiti naziv Pećka patrijaršija i u njoj bi bile sve eparhije/mitropolije: od beogradske, preko crnogorsko-primorske do zagrebačko-ljubljanske i tako dalje.
      Rješenje nisu nacionalne crkve ili crkve s nacionalnim predznakom. Ja ne osporavam onim Crnogorcima koji bi željeli napraviti raskol, vlastitu crkvu (Dedeića, nekad vatrenog Miloševićevog Srbina, i njegovu skupinu ne nazivamo crkvom, to je cirkus), ali zna se u pravoslavlju kako se stvara Crkva (to sam već ranije pojasnio, u svakom slučaju ne na tuđoj imovini, kako planira Đukanovićeva klika, a svakako s vlastitim svećenstvom i vlastitom, sada nepostojećom, hijerarhijom!).
      To je tako očevidno da o tome ne bi trebalo ni govoriti. Crkva koja bi sebe poistovjećivala s jednim narodom izdala bi time samu svoju narav, ona bi time prestala biti Crkva na putu, ustvrdila bi da kao Crkva ima svoju domovinu ovdje.
      Kršćanstvo je, kako je tumačio naš profesor fra Tomislav Janko Šagi-Bunić, jedna stvarnost višega reda, koja prelazi (transcendira) sve narode, sabire svoje članstvo iz svih naroda, stvara zajedništvo druge vrste nego što je nacionalno zajedništvo. Kršćanstvo se očituje svijetu kao unicum – narod Božji.
      Vi kažete da postoji Ruska pravoslavna crkva? Ja vam kažem da to ne postoji. Postoji Moskovska patrijaršija. Pa bi u neko doba kada se vrati pamet i kada se ispravno bude tumačila ekleziologija valjalo vratiti naziv Pećka patrijaršija i u njoj bi bile sve eparhije/mitropolije: od beogradske, preko crnogorsko-primorske do zagrebačko-ljubljanske i tako dalje
       
      Pa makar ostao sam samcat u ovim stvarima: da Đukanović provodi nasilje nad vjernicima pravoslavnima i njihovom crkvom ili da je Alojzije Stepinac većinu zala odšutio da bi nešto kasnije progovorio, a osobito kada je i posljednjoj budali u Zagrebu bilo jasno da je stvar s ustašama i njemačkim patronima jedna propala avantura, premda mnogi u enklavama hrvatske uskogrudnosti svršavaju na spomen Stepinca jer je bio za državu, bez obzira na to kakva ona bila (a meni nije svejedno ni kakva će biti Crna Gora ako neće biti demokratska i uljudna), ja neću odstupiti.
      Kolinda Grabar-Kitarović, Milo Đukanović i Josip Bozanić uzimaju kršćanstvo kao polazište nacionalizma ili kao komponentu patriotizma, ali to onda nije kršćanstvo u svojoj autentičnosti. Oni su braća po etnofiletizmu.
      Dapače, to može postati temeljem fanatizma koji ponekad urodi pravom i nacionalnom i ljudskom tragedijom, pa čak katastrofom. Što se je i svima nama na Balkanu dogodilo.
      Pak uspoređivati Franju Kuharića i Franju Tuđmana je svinjarija. Hraknulo se na kreposnog kardinala. Premda, istini za volju, drugačije i nije mogao završiti predsjedničin mandat nego još jednim skandalom.
      https://www.autograf.hr/kolinda-bozanic-i-don-milo-braca-po-etnofiletizmu/
    • By WiseMan
      Moja lokalna IT zajednica sa pionirima računarskih nauka (ja sam ispred pionira koji maše Pionir zastavom).
      https://pionir.zamphyr.com


    • By Милан Ракић
      RUSKO ZAUZIMANJE AERODROMA SLATINA KOD PRIŠTINE NIJE IMALO VEZE SA SRBIJOM I ZAŠTITOM SRBA NA KOSOVU. REČ JE BILA O UNUTARRUSKIM IGRAMA I BORBI ZA PREVLAST, KAO I O RIVALSTVU LJUDI IZ VRHA MINISTARSTVA ODBRANE I SLUŽBI BEZBEDNOSTI SA OKRUŽENJEM TADAŠNJEG PREDSEDNIKA BORISA JELJCINA. A NA ČELU SAVETA ZA NACIONALNU BEZBEDNOST BIO JE VLADIMIR PUTIN, DIREKTOR FEDERALNE SLUŽBE BEZBEDNOSTI
      Rusko-srpski koprodukcijski film Balkanska međa, koji beleži veliku gledanost ovih dana, a tehnički je napravljen u rangu najboljih holivudskih ostvarenja, pokušaj je da se propagandno prikaže akcija jednog bataljona Vazdušno-desantne vojske Rusije u zauzimanju prištinskog aerodroma u junu 1999. Ta priča je inače do danas ostala nedorečena i njena pozadina nepoznata. Ako se uzme da je osnova radnje filma stvarni događaj i da su neke činjenice date kako treba, a druge su stvar umetničke slobode, zbog svih onih koji ne pamte te događaje treba ukazati na tadašnju stvarnu situaciju u Prištini i na Kosovu, ali i u Srbiji i njenim odnosima sa Rusijom.
      Ukratko, ono što je stvarnost jeste da je taj bataljon padobranaca, u to vreme u sastavu ruskog kontingenta mirovnih snaga u Bosni i Hercegovini, smešten u bazi u mestu Simin Han između Tuzle i Ugljevika, dobio nalog 10. juna da sledeće noći krene usiljenim maršom 620 kilometara prema Kosovu i 12. juna rano ujutro zauzme prištinski aerodrom pre NATO snaga – one su dolazile iz Makedonije.

      Zašto je to urađeno i po čijoj odluci, teško je znati, ali je sigurno da to nije imalo veze sa Srbijom i zaštitom Srba na Kosovu – u pitanju su bile unutarruske igre i borba za prevlast, kao i rivalstvo ljudi iz vrha Ministarstva odbrane i službi bezbednosti sa okruženjem tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina. A na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost bio je Vladimir Putin, kao direktor Federalne službe bezbednosti.
      Koliko se u medijima u Srbiji mnoge činjenice iskrivljuju i idealizuju dovoljno govori i to da je jedna rečenica glumca Miloša Bikovića, da mu je prilikom susreta Putin rekao da je učestvovao u toj akciji, izokrenuta pa je ispalo da je tada i lično bio tamo. "Putin vodio akciju NATO u Prištini 1999. godine, "Putin je naredio: Zgazite NATO u Prištini", samo su neki od naslova u beogradskim tabloidima koji na to upućuju.
      NAS I RUSA 300 MILIONA
      Glavni akteri cele priče bili su general-pukovnik Leonid Ivašov, tada načelnik glavnog odeljenja međunarodne vojne saradnje Ministarstva odbrane Rusije, general-potpukovnik Viktor Zavrazin, predstavnik Rusije u NATO-u, i general-major Valerij Ribkin, kao vođa operativne grupe koja je išla na Kosovo. Ribkin je bio u bazi u BiH i izdao naređenje komandantu desantnog bataljona pukovniku Sergeju Pavlovu, potom u koloni od 15 oklopnih transportera točkaša BTR-80 i desetak kamiona sa logistikom, a u Srbiji im se priključio i Zavrazin. Svaka priča o tome da je konvoj stigao neprimećeno od NATO-a u Prištinu je potpuna izmišljotina, pošto su ih odmah u Srbiji čekale televizijske kamere i foto-aparati novinarskih ekipa, a mediji su njihovo kretanje pratili od punkta do punkta, dok je u Prištini pripreman slavljenički doček.

      Pukovnik Pavlov je o toj operaciji napisao jednu vrstu svojih uspomena, sažetu na dvadesetak stranica teksta, gde je neke stvari pomalo idealizovao, ali izrekao je suštinu. O tome šta se dešavalo kada su iz pravca Bijeljine ušli u Srbiju, Pavlov piše: "Izgleda da je vest o našem pojavljivanju trenutno obletela čitavu zemlju. Počeli su da se pojavljuju snimatelji, gomile ljudi su nam pljeskale na ulicama gradova. Muškarci su se radovali, a žene plakale. Vremena smo imali sve manje i manje. U jednom dahu smo proleteli kroz Beograd. Dalje kretanje je postalo otežano: puteve su zakrčile kolone jugoslovenske vojske koja je napuštala Kosovo. Srpski vojnici samo što nisu iskakali iz kabina, pozdravljajući naše vojnike… Pomislio sam da sada za naše pojavljivanje u Jugoslaviji već čitav svet zna."

      Pavlov piše dalje: "Približavamo se prestonici Kosova Prištini. Dva sata ujutru, a svi stanovnici grada su na ulicama. Šta je tu počelo! Pucnjava iz pešadijskog naoružanja, praskaju petarde, uzleću signalne rakete, gomile na trotoarima, vika, zvižduci, svugde sevaju blicevi foto-aparata, na putu ljudi padaju na kolena pred oklopnim transporterima. Bože moj! Šta da radimo? Ta neće nas propustiti. Komandujem svima da spuste poklopce, a kretanje da se ne prekida.
      Sat i po kasnije najzad se iskobeljavamo iz Prištine. Pred nama je Kosovo Polje. Istorijsko, sveto mesto za Srbe, kao za nas Borodino ili Kulikovo polje. I dalje nas ne ‘ispuštaju’ Srbi, prate nas desetine kola i motora."
      Autor ovog teksta je tada po novinarskom zadatku boravio u Prištini i lično je gledao sve što se dešavalo, kako su kosovski Srbi očekivali "braću Ruse" kao oslobodioce (nas i Rusa 300 miliona), uopšte ne obraćajući pažnju na to da stiže svega 200 ljudi. "Sad će im Rusi pokazati", "Evo naših spasilaca", "E, kad počnu da sleću ruske snage na aerodrom" (znalo se da je cilj ruskog bataljona zauzimanje aerodroma) i slični komentari prevladavali su u hotelu Grand, još od osamdesetih stecištu policajaca, "debejaca", špijuna raznih vrsta i fela, kao i novinara. Svaki pokušaj razumnijih da se objasni da ruski avioni ne mogu tek tako da prelete preko država koje su sad pod američkim nadzorom, a pamte vreme dok su bile polukolonije Rusije, poput Mađarske, Rumunije ili Bugarske, ostao je bezuspešan. Sve je podsećalo na one situacije iz romana Vuka Draškovića, kad su seljaci u Hercegovini u leto 1941. godine, nakon što je Nemačka napala Rusiju, palili svaku noć vatre, očekujući ruske avione.
      Takvu situaciju teško je prepričati, tu količinu iracionalnog oduševljenja i izliva "bratske ljubavi" prema onima koji potom ni prstom neće mrdnuti da zaštite "slovensku braću".
      "SMUK" I "POŠTENI ALBANAC"
      Svoje ushićenje nisu te večeri 11. juna u Prištini krili ni razni državni funkcioneri koji su se tu zatekli, a prednjačio je tadašnji savezni sekretar za informisanje Goran Matić, perjanica JUL-a, kasnije "proslavljen" po predstavljanju u javnosti montiranih amaterskih afera hapšenja navodnih atentatora na Slobodana Miloševića. Bilo je međutim i onih razumnih, poput sada pokojnog Vojislava Živkovića, tada predsednika Pokrajinskog odbora SPS-a, koji nije krio razočaranje svime što se dešava i realno je sagledavao situaciju. Dva dana kasnije, sedeći u svojoj kancelariji sa potpisnikom ovih redova, pitao me je vraćam li se za Beograd ili ostajem još, a na odgovor da ostajem, otvorio je komodu gde je bio priručni bife pun raznog pića i rekao: uzmi šta hoćeš, trebaće vam, ionako će već danas ovamo doći drugi. I tako je i bilo.

      Prethodnica ruske kolone je oko 01.40 ušla u centar Prištine, čelo oko 02.00, a građani su ih čekali od popodnevnih časova, uz sve pesmu, klicanje i skandiranje, ne sluteći da su Rusi tu zbog nekih svojih interesa, što se kasnije pokazalo kao tačno. Na pitanje zašto Rusi kasne, kad je odavno trebalo doći znajući kada su izašli iz Beograda, jedan vojni bezbednjak, koji je pomno pratio situaciju, novinaru je rekao da je to zato jer im se pojedina vozila kvare, pa kolona stane i čeka njihovo osposobljavanje. U kasnijim sećanjima i napisima u ruskim medijima je, međutim, stalno isticana izdržljivost ruske tehnike, jer se, navodno, za 600 kilometara nijedno vozilo nije pokvarilo.
      Kada su Rusi stigli, i nastavili dalje, a pre toga su imali susret sa predstavnicima Prištinskog korpusa, jedan srpski oficir je kasnije ispričao da je ruski general koji je vodio operaciju (ne zna da li Zavrazin ili Ribkin) bio mortus pijan. Taj oficir je inače bio skeptik po pitanju cele ruske avanture, znajući kao obaveštajac kako se stvari odvijaju, a ne uspevajući da dokuči šta je pozadina svega, i to ga je kopkalo. "Uzmu aerodrom, i šta onda? NATO ih blokira i nemoćni su, a ništa ne može trajati večno", prognozirao je on i ispostavilo se kao tačno.

      Pukovnik Pavlov piše da je aerodrom zatekao potpuno prazan, bez ičije kontrole, što takođe nije tačno, jer je tadašnja Vojska Jugoslavije njima predala aerodrom. Avioni MiG-21, smešteni u podzemnom objektu na Slatini, tek su 11. juna po podne odleteli prema Srbiji, praveći počasni krug nad Prištinom. To je mnoge uznemirilo, jer su pomislili da se radi o NATO letelicama koje će dejstvovati.
      Umetnička sloboda filma je, međutim, čitavu stvar "nadogradila" – pa je prikazana situacija da su aerodrom kontrolisali OVK i njen šef "Smuk" (aluzija na Hašima Tačija čiji ratni nadimak je bio "Zmija") i da je služio za skladište švercovanog heroina i logor za kidnapovane Srbe. U sve to je u filmu umešan i šef međunarodne humanitarne organizacije (aluzija na "Lekare bez granica", a doktor iz filma likom podseća na Bernara Kušnera). I onda ekipa od šest ruskih specijalaca-obaveštajaca, uz pomoć lokalnog srpskog policajca, bivšeg padobranca i policajca Albanca, zauzme aerodrom, prethodno likvidiravši obezbeđenje, suprotstavi se stotinama pripadnika OVK koji žele da ga povrate i dočeka ruske padobrance. Pritom su, podrazumeva se, pobili pripadnika OVK koliko Bata Živojinović i Ljubiša Samardžić u partizanskim epopejama. A "Smuka" na kraju ubija ko bi drugi nego "pošteni Albanac".
      OBAVEŠTAJCI I VIDEO-KASETE
      Kada je reč o ruskim obaveštajcima, ne treba sumnjati da je njih bilo na Kosovu 1998. i 1999, isto kao i američkih, britanskih i drugih. Ono što je zvanično objavljeno jeste da je ruski tim od 18 obaveštajaca predvodio tada major Junus-Bek Jevkurov, danas predsednik Ingušetije. Ruski obaveštajci su zvanično delovali od kraja proleća preko Kosovske diplomatske posmatračke misije (KDOM) u Prištini, bili su u civilu, ali se znalo da su oficiri i obaveštajci. Bilo ih je dvojica ili trojica, kako kad, ali oni su bili zvanično tu, kao i američki, britanski, francuski i nemački obaveštajci, kamuflirani u posmatrače. Drugi su dolazili prikriveni u novinare, humanitarne radnike, ali i kasnije kao dobrovoljci da se bore u redovima Srba.
      "Bili su verovatno i na strani Albanaca jer ne treba zaboraviti da u Rusiji ima raznih nacionalnosti i vera, tako da im nije bilo teško infiltrirati se i kod njih, posebno što je lako nabaviti lažna dokumenta nekih od islamskih zemalja", kaže izvor iz bezbednosnih krugova. "Ruski obaveštajci koji su pripremili ‘operaciju aerodrom’ to sigurno ne bi mogli napraviti da nisu bili na obe strane."

      Jedan oficir bezbednosti iz tadašnjeg Prištinskog korpusa u razgovoru za "Vreme" tvrdi da su mnoge aktivnosti tih pripadnika KDOM video-dokumentovane, kao i, posebno, verifikatora OEBS-a, koji su došli na Kosovo u skladu sa dogovorom Miloševića i Ričarda Holbruka iz oktobra 1998, predvođeni Vilijamom Vokerom, a da je taj materijal navodno nestao, i to na čudan način. "General Nebojša Pavković je naredio načelniku bezbednosti Prištinskog korpusa Momiru Stojanoviću da te video-kasete, a bilo ih je 30-40, preda tadašnjem novinaru RTS-a Milovanu Drecunu, i on ih nikad nije vratio. Kada je posle od njega traženo da ih vrati, dao je neuverljivo objašnjenje da su izgorele u bombardovanju zgrade RTS-a. Vrlo čudno", kaže taj oficir.
      OTREŽNJENJE I MAMURLUK
      Rusi su do ujutro zaposeli aerodrome, a tog jutra su iz pravca makedonske granice i kačaničke klisure na Kosovo ušle snage NATO-a, britanski padobranci sa Gurkama kao prethodnicom i zaputili se ka Prištini. Sa pripadnicima srpske policije i vojske susreli su se na benzinskoj pumpi kod Uroševca. Posle kraće rasprave i "mrkih pogleda" – a bilo je i uperivanja oružja – produžili su ka Prištini. Zanimljiv detalj je bio da su ih na ulasku u Prištinu čekali albanski "pioniri i omladinci", postrojeni u špaliru, što su novinari snimili i komentarisali odlazeći prema Uroševcu. Onda se, uoči dolaska Britanaca, stuštio letnji pljusak, pa su deca pobegla da se sklone, a cveće koje su pripremili kiša je uništila, tako da je svečani doček izostao.
      KOSOVO, KRAJ BOMBARDOVANJA: Bez ispraćaja, odlazak Srba Odmah iza Britanaca, koji su bili u oklopnim transporterima i tenkovima, nastupao je OVK. Britanci su se, na hajući za Prištinu, prvo uputili prema aerodromu, gde su ih Rusi zaustavili. Rusi kasnije nisu ni dozvolili helikopterima NATO-a da slete, zaprečavajući pistu i ostale površine na aerodrom svojim vozilima.
      Onda su počeli pregovori: Rusi su blokirani na aerodromu, ali komandant Kfora britanski general Majk Džekson izjavljuje da neće da izazove treći svetski rat. Konačno, šest dana kasnije Rusija je pristala da najveći deo aerodroma dâ pod kontrolu NATO-a, kao i da odustane od zahteva da imaju svoju zonu odgovornosti na Kosovu. Pristali su i da umesto traženih 10.000 vojnika, njihov kontingent ima maksimalno 3000 bez svoje zone odgovornosti, pa su podeljeni u tri zone pod komandom drugih kontingenata. Posle toga Ruse više niko nije spominjao i oni su se, bez pompe, sa Kosova povukli u maju 2003. godine.
      A kosovski Srbi, posebno oni u Prištini, "otreznili" su se od slavlja već 13. juna, kada je glavnina snaga Vojske Jugoslavije i policije, uključujući i komande i štabove, napustila Prištinu. Došli su iz raznih pravaca, formirali kolonu ispred Komande Prištinskog korpusa i po podne otišli, što je bio znak OVK i Albancima da mogu da slobodno uđu. I ušli su. U hotelu Grand je već te večeri bilo više pripadnika OVK, u uniformi ili civilu, narednih dana već su ga "okupirali", kao i sve institucije, osim zgrade Privremenog izvršnog veća koja je bila pod zaštitom Kfora, a u njoj je "stolovao", ostavljen od svih, Zoran Anđelković Baki, predsednik tog tela. Povremeno bi mu se pridružio pomoćnik ministra unutrašnjih poslova general Obrad Stevanović, koji je ostao na Kosovu, i retki preostali novinari. Po Prištini su narednih dana već počela prva ubistva, otmice, ulasci u stanove, zastrašivanja, posle čega su Srbi krenuli u egzodus. Rusi su, kao što je bilo i očekivano, gledali svoja posla.

      Kome treba treći svetski rat
      Dvojica penzionisanih srpskih obaveštajaca, od kojih je jedan tada bio na visokoj poziciji, u razgovoru o pozadini ruskog ulaska na Kosovo, smatraju da se radilo i o sukobu u vrhu vlasti u Moskvi, ali i o obaveštajnim igrama i "diplomatskoj gluposti" jugoslovenskih zvaničnika.
      "U Ministarstvu odbrane Rusije su u jednom trenutku procenili da su jači od struje u Ministarstvu inostranih poslova, pa su hteli tim potezom da postignu neki prestiž na međunarodnom planu, gde je Rusija tada vrlo slabo stajala. Naravno, ispalo je da se Ministarstvo odbrane zajedno sa Generalštabom i generalom Ivašovom (koji je pre funkcije načelnika Uprave za međunarodnu vojnu saradnju bio na čelu vojnoobaveštajne službe) preračunalo pa je stopirano osvajanje aerodroma Slatina i posle je po dogovoru sa Amerikancima taj bataljon dobio rejon u američkoj zoni. Bilo je, inače, malo gužve prilikom dolaska tog ruskog bataljona bez dogovora sa NATO-om pa su iz komande NATO-a čak tražili od generala Džeksona da im se silom suprostavi, a on im odbrusio da mu ne pada na pamet da on bude izazivač Trećeg svetskog rata. Usput, tada sam bio u prilici da čujem kako se neki naši generali i pukovnici raduju početku Trećeg svetskog rata čim su saznali da se ruski bataljon kreće kroz Beograd i ide na Kosovo. Rekao sam im da ni Rusi ni Amerikanci nisu tolike budale da zbog toga uđu u sukob i da će to ipak izgladiti. Baš kao što će se uskoro i dogovoriti oko definitivnog rešenja za Kosovo uz eventualne korekcije granica za maksimalno jednu opštinu na severu u korist Srbije i istočno u korist Kosova, eto da se Vlasi ne sete da je Srbija priznala Kosovo a ništa nije dobila", kaže jedan od njih.
      Drugi je samo konstatovao da je u pozadini bila diplomatska glupost SRJ, "naravno uz mirođiju obaveštajnih igrica". "Našima je bio cilj da umire javnost, što je bilo užasno, posebno iz razloga što Rusima nikad nije bio cilj dugotrajniji ostanak", navodi on.

    • By ПАНТЕЛЕЈМОН
      zna li neko da li pati u zajednici, onaj sto je tolerantan tj. pravi ustupke? I zasto?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...