Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Човек Жоја

Jedna priča Itala Kalvina

Recommended Posts

Zamislite da ste zakasnili na žurku. Svi su već tamo i sede za velikim okruglim stolom. Domaćin vas poziva da sednete zajedno sa ostalima i vi shvatate da su oni obuzeti nečim nalik na igru. Domaćin vam ne govori ništa drugo osim da sednete i pridružite se. Recimo da veoma volite da igrate poker, i uzbuđeni ste zbog mogućnosti da učestvujete, ali ubrzo shvatite kako to nije poker. Onda vam svane kako zapravo pojma nemate o tome šta se tu dešava. Okrenete se da priupitate domaćina za to, ali on je negde nestao. Udahnete duboko i nastavite da ćutite, jer ne želite da pokažete koliko toga ne znate, a veče je tek počelo, pa onda tiho nastavite da posmatrate.

Najpre primetite da nikome nije dozvoljeno ni da zucne, tako da uopšte i nije očigledno da se tu radi o nekoj igri. Čini vam se to donekle čudnim, ali pomislite kako je reč možda o nekom pravilu igre, pa radite što i drugi. Primetite da igrači koriste zajednički špil karata koje podsećaju na one za tarot, i na svakoj karti je do tančina urađena slika, poput ratnika koji ubija lava ili žene koja drži dva ukrštena mača. Malo kasnije, jasno vam je da igrači na smenu otkrivaju svoje karte, jednu po jednu. Kako spu- štaju svaku sledeću kartu do one prethodne, drugi igrači podrobno posmatraju novu kartu kao i govor tela igrača ne bi li dodatno potkrepili smisao karte.

Konačno dolazi na red igrač koji sedi kraj vas. On spu- šta kralja koji stoji kraj mrtvog lava sa mačem podignutim iznad glave, a vi pomislite: „Da li ovaj lik govori o nekom konkretnom kralju koji je ubio lava?“, „Da li govori o kraljevima uopšte?“ ili „Da nije ova karta metafora za neku vrstu lične pobede?“ Dok vi o tome razmišljate, spuštena je već sledeća karta i na njoj je crveni zmaj. Isprva pomislite kako je posredi nekakva metafora za opasnost, ali kad pogledate obe karte zajedno, shvatite da one možda predstavljaju nekog velškog kralja (crveni zmaj je nacionalni simbol Velsa) ili možda moćnika suočenog sa opasnošću. Sledeće tri prikazane karte jesu: dva ukrštena sečiva, reka i konačno prosjak.

Sada je već očigledno da svi oni pokušavaju da prenesu nekakvu poruku jedno drugome kroz te karte i govor tela. Isto tako je jasno da verovatno ne možete prokljuviti smisao ove igre sve dok ne vidite dovoljan broj karata. Ali počnete da se pitate šta to oni tačno pokušavaju da prenesu – koji je glavni smisao te aktivnosti? Pričaju li o svom životu, izmišljaju li priče kako bi jedni druge zabavili ili možda svaka kombinacija karata vredi određeni broj poena? Ako to jeste igra, kako se u njoj pobeđuje, a ako nije, u čemu je onda smisao svega toga?

Jednu takvu priču je smislio poznati italijanski prozni pisac Italo Kalvino. Smisao njegove priče bio je u tome da je svaki igrač pokušavao drugima da priča o svom životu, ali samo koristeći slike sa karata uz malo kreativnog gestikuliranja i krivljenja lica pride. Kalvino je u svojoj knjizi iskoristio tu igru kartama kao glavnu metaforu za život. Pitanje je: zbog čega? Pa, meni je teško da pretpostavim šta je pisac zaista želeo da kaže. Pisci su umetnici i često se smisao njihovog dela sastoji upravo u činjenici da su dvosmisleni i da različiti ljudi na mnogo različitih načina tumače njihovo umetničko delo. Ali ja sam naučnik (što su, uzgred, bili i Kalvinovi roditelji) i voleo bih da vam kažem kako se ono što predstavlja Kalvinova igra kartama ne razlikuje toliko od načina na koji mi generišemo svoje poimanje stvarnosti.

Kalvino je u svojoj knjizi iskoristio tu igru kartama kao glavnu metaforu za život. Pitanje je: zbog čega? Pa, meni je teško da pretpostavim šta je pisac zaista želeo da kaže. Pisci su umetnici i često se smisao njihovog dela sastoji upravo u činjenici da su dvosmisleni i da različiti ljudi na mnogo različitih načina tumače njihovo umetničko delo. Ali ja sam naučnik (što su, uzgred, bili i Kalvinovi roditelji) i voleo bih da vam kažem kako se ono što predstavlja Kalvinova igra kartama ne razlikuje toliko od načina na koji mi generišemo svoje poimanje stvarnosti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kalvinova igra kartama je kao naš dijalog sa Prirodom, drugim rečima, sa ostatkom univerzuma. Svi igrači za stolom predstavljaju različite aspekte Prirode, a vi ste posmatrač. Na primer, prvi igrač bi mogla da bude ekonomija, drugi fizika, treći biologija, a četvrti sociologija. Svi igrači na smenu otkrivaju pomalo o sopstvenim pravilima i ponašanju kako vreme prolazi. Priroda je, kao i igra- či, nema, ali otkriva svoje namere kroz događaje i okolno okruženje. Nimalo ne čudi to što Priroda za komunikaciju koristi jezik „informacija“. Igra kartama ukazuje na to da informacije dolaze u zasebnim jedinicama, kao jedna po jedna karta. Tu kartu ne možemo podeliti u manje jedinice. Prva poruka Kalvinove metafore stoga glasi da postoje osnovni atomi informacija koji se univerzalno koriste. U nauci mi te atome nazivamo „bitovima“ ili binarnim ciframa. Preciznije ćemo govoriti o tim „bitovima“ u tre- ćem poglavlju.

Druga poruka Kalvinove priče sastoji se u tome da svaki niz karata, koliko god se činilo da je njegova poruka transparentna, i dalje mora proći kroz interpretaciju posmatrača (u ovom slučaju to ste vi i ostali igrači). Interpretacija može, a ne mora, biti verna onome što je igrač smerao da prenese, i može veoma varirati između različitih posmatrača, a čak i sam posmatrač može imati nekoliko gledišta na ono što posmatra. To je isto što i svojstvena nesigurnost koju pronalazimo dok posmatramo Prirodu, pa dvoje ljudi mogu imati radikalno različita tumačenja.

Zanimljivo, kad na vas dođe red da igrate, vi postajete igrač, a Priroda postaje posmatrač. Dok spuštate karte, to se odražava na Prirodu; ovde postoji dualitet – ne možete sedeti za stolom a da ne utičete na igru. To je treća poruka Kalvinove priče, da ste u stvarnom životu istovremeno i posmatrač jednako kao što ste i igrač. Četvrta poruka koju možemo dobiti od Kalvina jeste to da ista karta može da znači različite stvari u zavisnosti od toga koje su druge karte izvučene zajedno sa njom. Bez obzira na to ko je posmatra, svaka karta ima sopstveni stepen nesigurnosti, ista karta sa crvenim zmajem može da znači opasnost, strah ili da predstavlja zemlju po imenu Vels, u zavisnosti od toga koje su još karte na talonu. Pošto se jednom prikaže čitava ruka karata, značenje svake od njih u tom kontekstu postaje jasnije. Stoga u vezi sa Kalvinovim drugim i četvrtim značenjem, te karte, kao i bitovi koji predstavljaju informacije, zavise od onoga ko ih tumači, kao i od ostalih karata sa kojima su izvučene. U tom smislu, ne možemo gledati ni na jednu kartu individualno – one se moraju razmatrati u kontekstu niza karata sa kojima su izvučene. Nimalo ne čudi što se to svojstvo, u nauci, generalno naziva „kontekstualnošću“.

 Jedan od najupečatljivijih zaključaka koji slede iz te kontekstualnosti glasi da nikada ne možemo biti sigurni u svoje tumačenje Prirode, s obzirom na to da sledeći bit informacije može naše prethodno gledište obesnažiti i potpuno promeniti suštinu naše poruke. U nauci, na primer, možemo videti hiljadu eksperimentalnih rezultata koji potvrđuju određenu teoriju, ali jedan naknadni rezultat mogao bi potpuno da je obesnaži i ukaže da smo sasvim pogrešno razumeli poruku koju nam Priroda šalje. Tako u Kalvinovoj priči to isto znači da ne možete biti sigurni u poruku sve dok i poslednja karta ne bude postavljena na talon. Ta poslednja karta može promeniti čitav smisao priče. Ovo mnogo podseća na tvrdnju filozofa Sokrata iz antičke Grčke, da „nikoga ne možemo smatrati srećnim sve dok ne umre“. Možete biti srećni najvećim delom života, ali sve do poslednjeg svog daha ne možete biti sigurni da ste srećno živeli. Videćemo da čitavo zdanje naučnog znanja takođe počiva na ovakvoj (donekle brutalnoj) logici.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako još malo analiziramo Kalvinovu igru, povući ćemo i izvesne zanimljive paralele sa našim posmatranjem Prirode. Kao i posmatrač u priči, mi ljudska bića takođe smo se sa zakašnjenjem uključili u igru. Ako se igra uzme kao metafora za život, i ako traje već deset godina, mi smo se u nju uključili pre samo nekoliko minuta. Neki elementi Prirode, poput fizike, postojali su tu od samog početka. Dakle, ogromna količina informacija koje mi još nismo uzeli u obzir pri stvaranju svog modela stvarnosti već je prenesena.

Kalvino igrače uzima zdravo za gotovo. Scena je već postavljena, ali Kalvino nam ne govori zbog čega je igra počela i ko je igrače pozvao da u njoj učestvuju. On ostavlja to pitanje otvorenim, baš kao što je otvoreno i u stvarnosti. Ovo pokreće isto ono pitanje odakle su igrači došli, i svodi se na izazov postanja ex nihilo.

Naravno, tumačenje stvarnosti sadrži mnogo više od onoga što se može prikazati u bilo kojoj priči poput Kalvinove. Ono nam ne daje nikakve konkretne pojedinosti niti uputstva o tome kako bi tačno trebalo da kvantifikujemo informacije i primenjujemo ih na bilo koju datu situaciju, a kamoli tek na čitav univerzum. Na primer, raspored tarot karata ne navodi nas da izvedemo zaključak o nekoj jedinstvenoj priči. Kako onda zaključujemo koja je priča verovatnija od drugih? Ili možda ne treba da biramo jednu jedinu priču, već da sve priče kombinujemo u neku vrstu superpriče?

Još jedan ključni aspekt nedostaje u Kalvinovoj priči, ako je već koristimo kao analogiju za to kako nam Priroda iznosi informacije, i on ima veze sa činjenicom da se u Kalvinovoj priči, pošto jednom sve karte budu otvorene, to više ne može promeniti. Svaka karta je u definitivnom stanju (izraženom u njenoj slici) i, dok se to stanje može drugačije tumačiti, ne može se više menjati pošto je već jednom otvoreno na talonu. Na primer, karta na kojoj se vidi crveni zmaj ne može „čarolijom“ da se promeni u drugu kartu čim sledeća bude izvučena, niti čim je neko bude primetio. Koliko god to zvučalo protivno intuiciji, izostavljanje te interakcije među kartama, kao i između karata i igrača, ispostaviće se kao ključno kada budemo raspravljali o našem najboljem fizičkom opisu stvarnosti, o kvantnoj teoriji, u drugom delu knjige.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Čitalac ovoj knjizi verovatno pristupa s nejasnom idejom o tome šta je informacija. Svakodnevnim jezikom rečeno, informacija je često sinonim za znanje. Verujemo da nešto znamo kada o tome možemo dovoljno nadugačko i naširoko da pričamo a da nam niko od slušalaca ne protivreči. Međutim, iako je to uobičajeno značenje fraze „pun znanja“, naučnici to ne smatraju znanjem. Za jednog nauč- nika se svako znanje uvek odnosi na znanje o budućnosti. Otud istoričari nisu naučnici – istoričari predskazuju prošlost – ali nauka je u potpunosti okrenuta predskazanjima koja se tiču budućnosti. Nils Bor, jedan od dedova kvantne teorije, jednom se u vezi s tim našalio: „Teško je predskazivati, naročito kad se radi o budućnosti.“

Nagađanje šta će se dogoditi uvek podrazumeva izvestan rizik. Kada pokušavamo da predskažemo budućnost, moramo se neizostavno latiti mašte, bilo zato što je buduć- nost sama po sebi neizvesna, bilo zato što o njoj nemamo dovoljno informacija. Tu neizvesnost je Kalvino već istražio, u smislu da ne možemo biti sigurni u poruku sve dok i poslednja karta ne bude otvorena na stolu. Poslednja karta može promeniti čitav smisao priče. Za razliku od situacije u Kalvinovoj priči, gde postoji konačan špil karata, čini se da Priroda svoje karte otvara beskonačno. Nažalost, to znači da moramo da nagađamo poruku koju Priroda pokušava da prenese kako se sve više i više karata otvara. Rezultat toga je da neka kasnija karta može dokazati da smo pogrešili, ali to je samo neophodan rizik svojstven tome kako nauka funkcioniše.

Jedan fizičar, recimo kada proučava atom, obično izra- čunava njegova svojstva koristeći olovku i papir, ili danas češće uz pomoć kompjutera. Onda odlazi u laboratoriju i obavlja merenja (danas je uobičajeno da oni koji izračunavaju i oni koji mere budu različiti ljudi, ali ne mora biti tako). Konačno, fizičar poredi rezultate merenja sa svojom teorijom, i ako se jedno i drugo podudaraju dovoljno precizno, on će pomisliti da je dovoljno dobro razumeo konkretnu pojavu. Ukoliko eksperiment protivreči teoriji – a on je siguran da nisu počinjene nikakve ključne eksperimentalne greške – onda se teorija, to jest naše tumačenje poruke koju Priroda pokušava da nam prenese, mora promeniti. Ovo je osnova naučnog metoda koji nam je pomogao da pojmimo različite aspekte Prirode u kratkom periodu od četiristo godina. Isto tako, upravo ovaj metod može se smatrati jednom od osobenosti koje definišu savremenu civilizaciju.

https://www.laguna.rs/o2605_dekodiranje_stvarnosti.pdf

"Dekodiranje stvarnosti", Vlatko Vedral.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

×
×
  • Create New...