Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Милан

Црквени развод - колико је оправдан уопште?

Оцени ову тему

Recommended Posts

@@Crnokosa,

 

 

Презвитер Дарко Јелић, on 13 Jun 2013 - 13:32, каже:

    Za crkveni razvod potrebno je da se obratite parohiskom zvanju tamo gde ste vencani. Podnosi se izjava o razlozima  razvoda i o krivici.U crkvi nema sporazumnog razvoda,neko mora biti kriv.I vas posao je tu zavrsen.Svestenik salje to na crkveni sud sa svojim misljeljenjem i posle nekog vremena dobijate odgovor.Kod nas u eparhiji to traje od 6 meseci pa i do  godine. Ne znam sta vas jos interesuje?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

rece jedan mudri covek:

"ko se razvede pa se opet ozeni nije zasluzio ni prvi put da se razvede" :))  

Pa dobro, nije mozda bas premudar ali je duhovit :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ma kad nema ljubavi čemu brak? Zbog dece? Aha.. kad na vrbi...Radi trpljenja i podviga? Aha...kad se rodi Karađorđe... 

 

Bolje je po meni živeti i van braka u zajednici sa turkinjom (turčinom) ako ima ljubavi, nego živeti u agoniji, makar i par bio crkven. 

 

Moji roditelji se nikad nisu venčali u crkvi, a super im je. Nije ih nešto bolela glava zbog toga ili im bilo teže od crkveno venčanih. 

Verovatno većina vas, bez obzira što ste uglavnom crkveni, isprobavala je koji put bračni život bez braka. Živeli ste sa nekim, i bez općinskih i bez crkvenih papira. 

Razilazili ste se, i mirna Bačka. Ako je bilo ljubavi, to nije bio greh. 

 

Naravno ovo pričam moje mišljenje, koje nije u skladu sa crkvenom retorikom i kanonima. 

 

Mislim da je čovek poligamno biće, što ne znači da ne treba da stupa u brak, ali znači da se mnogo buke pravi oko nečega što je samo forma. 

 

Takođe mislim da se zaista puno brakova crkvenih, sklapa radi forme. Što reče Bićko, crkveni brak je (u punom smislu) brak dvoje liturgijski svesnih hrišćana. Ono da odeš i da ti onaj popa stavi krunice na glavu, promandrlja nešto i okadi, to je samo forma, koja ako nije shvaćena suštinski, već samo tradicionalno i magijski, nema nikakav značaj, i može štetiti. 

 

Dokaz tome je da ljudi koji se razvode, na crkveni brak i zaboravljaju. Dobiju papire za razvod na Sudu, i to je to. Ostaju da budu u crkvenom braku, što je nonsens. Jedino posle ako dođe do drugog braka, ajde sete se.. 

 

Naravno, ništa od ovog nije pravilo. Svako po svojem adetu i amanetu radi. Kao i po svojoj savesti. Moja savest kaže: "Ljubav i zakon", a ako ne može i jare i pare, onda ljubav, jer je pretežnija. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

О РАЗВОДУ ХРИШЋАНСКОГ БРАКА

 

Што је Бог саставио, човек да не раставља. (Мт. 19,6)


Ове речи Спаситељеве изражавају саму суштину хришћанског гледишта о разводу брака. Толико су јасне, да им никакво тумачење није потребно. Црква је до данас остала верна Христовом учењу, будући да за хришћане не постоји важнији закон од јеванђелских речи Господњих.

Брак дакле представља нераскидиву везу. Брачна правила Српске Православне Цркве само понављају да је православни брак „доживотна духовна и телесна веза“ (члан 1). „Постоји само један законит разлог за развод, каже св. Теофан Затворник: неверство супружника“. А свети Козма Етолски вели:„Власт да се растављате немате, и једино вас смрт и блуд могу раздвојити“. Наш најпознатији стари стручњак за црквено право, еп. Далматински Никодим (Милаш), каже да се брак завршава само смрћу или физичком или духовном. Према томе, развод хришћанског брака представља заправо само констатацију духовне смрти. А како до те смрти долази?

Рекли смо да је прељуба основни узрок за развод брака који Црква признаје и уједно једини који постоји у Светом Писму Новог Завета: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу (Мт. 19,9). Свети Оци веле да су муж и жена дужни да оду архијереју да их растави ако се догоди да жена падне са другим мушкарцем или муж са другом женом. Следећи узрок представља одступање једног брачног друга од хришћанске вере. Оба поменута узрока могу се подвести под оно што епископ Никодим Милаш назива престанком брака услед духовне смрти. Све остале узроке Црква је увела нешто касније, под утицајем грађанског законодавства. Али ни наредни узрок за развод брака у духовном погледу није ништа мање страшан од претходних. То је рађење о глави брачном другу.

Такође, брак се може развести кривицом жене ако је она хотимично, без оправданих и веома рестриктивноодређених здравствених разлога (очување њеног живота), извршила побачај, будући да канони побачај изједначавају са убиством, или пак ако хотимично и трајно спречава своје оплођење, пошто је тиме осујећен циљ брака, а то је потпуна животна заједница и рађање и васпитавање деце. Сем тога, Црква као узрок за развод брака признаје и злобно напуштање брачног друга. Брак се може развести и услед моралне покварености једног брачног друга. То је на пример случај када неко намерно и стално злоставља свог брачног друга, чинећи му заједнички живот потпуно неподношљивим. Сви поменути узроци подразумевају постојање кривице једног брачног друга.

Постоје и два бракоразводна узрока код којих нема кривице, а то су нестанак брачног друга, када о њему нема никаквих вести најмање годину дана, јер се тада може претпоставити да је наступила смрт, као и телесна и душевна болест, коју канони не познају као узрок, али постоји у црквеним Брачним правилима. У питању је неизлечиво лудило које онемогућава заједнички живот и представља смртну претњу за другог брачног друга. Православна Црква не познаје споразумни развод брака. Као што смо рекли, осим у случају нестанка брачног друга или његове душевне болести, увек постоји страна која је крива за развод и која се осуђује на црквену казну, те стога не може да ступи у други брак док казна траје.

Постоји још један бракоразводни узрок, који се у пракси додуше веома ретко јавља, а прописан је 53. правилом Трулског сабора. Овде је заправо реч о сметњи за закључење брака и то неуклоњивој. Деси ли се пак то, поменуто правило штити духовно сродство и захтева да се разведе такав брак између удовице и онога ко је крштени кум њеног детета. Једини случајеви када брак може да буде разведен практично споразумом супружника јесу ступање у монаштво или рукоположење за епископа. Ту се тражи добровољни писмени пристанак другог брачног друга.

Још једно интересантно питање: да ли је у случају прељубе развод обавезан? Ово питање разматра се већ у Јермином Пастиру, старохришћанској пророчкој књизи са почетка другог века. Ево шта тамо пише: „Господине, ако неко има жену верујућу у Господу и нађе је у некој прељуби, да ли греши муж ако и даље живи са њом? Ако муж сазна за њен грех и жена се не покаје него остане у блуду своме, а муж и даље живи са њом, бива крив за њен грех и саучесник у прељуби њеној. Шта ће онда учинити муж ако жена остане упорна у тој страсти? - Нека је отпусти, а он нека остане сам. Ако пак он отпустивши жену ожени се другом, и сам чини прељубу. - А ако Господине после отпуштања жене, покаје се жена и хтедне да се врати своме мужу, зар неће бити примљена?

Хоће, јер ако је муж не прими, греши и навлачи на себе велики грех; него треба примити онога који погреши па се покаје, али не много пута, јер слугама Божијим покајање је једно. Дакле, ради покајања муж не треба поново да се жени“. А ево шта о том питању каже св. Козма Етолски: „Али и онај о кога се жена огрешила, а он се не растави од ње, има плату за своју душу. Зар постоји начин да се твоја жена курва са другим, а ти да јој опростиш? Постоји.“ Даље свети Козма препоручује мужу да опрости прељубу ако ју је жена уз крајње смирење и покајање одмах сама признала; у супротном не.

Само свештеник ни у ком случају нема права да својој жени опрости прељубу, а када би то и учинио, одговарао би за црквени преступ и био би лишен свештенства. Но, и поред овако јасног става Цркве о браку и његовом разводу, кризе хришћанских бракова данас представљају реалност. Ово првенствено стога, што у брак често ступају незреле и неприпремљене личности, самовољне и неспремне на жртву. Када прође романтична фаза заљубљености и када се супружници суоче са проблемима свакодневног живота, они се „охладе“ и живот у заједници постане им „досадан“ и „сувише напоран“. Брачни другови се удаљавају и заборављају да су икада осећали љубав једно према другом. Јер брак се данас, делом и захваљујући лаичком законодавству, доживљава као формална заједница која траје док за њом постоји интерес емотивни, практични, материјални а онда се једнострано или договорно може раскинути. Људи су навикли да угађају себи и да живот уређују онако како им одговара. Зашто бих остао на послу који ми не доноси довољно новца, зашто бих остао у партији чије су шансе на изборима мале, зашто бих остао у браку којим нисам задовољан? Сам управљам својим животом, нећу да будем роб конвенција … Један савремени богослов пише:

„Ради се о начину живота који се данас у потпуности окреће око јединке и који изгледа искључује могућност надилажења индивидуализма. Односи међу људима свели су се на потчињавање: или потчињаваш или биваш потчињен“. Живот се одвија брзо. Особа супротног пола постаје предмет жеље. Пре или касније, када жеља буде задовољена, престаје потреба за том особом и појављује се равнодушност. Љубав је, као и све друго, потчињена индивидуалним потребама и жељама. Једноставно тако функционише пали човек. Заборавља се да је заједница хришћанског брака нешто много трајније и узвишеније. Ту се тражи потуно предавање једно другоме по узору на Христа и Цркву. Протојереј Алексеј Јанг пише: „Иако веома успешни бракови садрже извесну дозу ероса, то дефинитивно није најзначајнија компонента дугог и срећног брака. Напротив, тамо где се особе држе мита о романтичној љубави, пропаст није далеко“.

Ако је суштина брака у љубави између супружника, шта бива када се та љубав угаси, било на једној, било на обе стране? Је ли оправдано присиљавати некога да живи у заједници са особом коју не воли, према којој ништа не осећа? Или чак са особом према којој осећа потпуну одбојност? Није ли такав живот мучење? Не страдају ли у том случају, поред супружника, и њихова деца, и њихови ближњи?

Шта дакле да се ради када до неслагања у браку дође? „Треба претрпети, каже св. Теофан Затворник, и наставља, јер нама је дата свеопшта заповест да носимо терет једни другима; тим пре је то дужност оних који су толико блиски као супружници“. Никад не очекујте и не тражите љубав за љубав, похвалу за смирење, и захвалност за служење саветује један старац. Искусни духовници обично кажу да се људи који живе у браку спасавају трпљењем тешког карактера свога супружника и попуштањем један другоме. Јер управоје трпљење и подношење свега својствено истинској љубави,како вели апостол Павле (1. Кор. 13,7). Осим трпљења и попуштања за брачног друга се треба и молити Богу. Валаамски старац, схиигуманЈован, препоручује једноставну молитву:

„Спаси Господе и помилуј мог мужа (или моју жену) (име), сачувај га (сачувај је) и уразуми“.

Наравно, овим захтевима могу да одговоре само они који имају јаку веру. И шта је уопште права мера трпљења? Замислимо две крајности. Нека жена подиже децу, ради, кува и спрема, а муж се према њој опходи без љубави од њега доживљава само прекоре, чак и физичко малтретирање. Она све то подноси без роптања, уз благодарност Богу. Друга пак жена „због каријере“ не жели децу. Муж је окружује пажњом, поштеђена је кувања и старања о кући, има времена да се дотерује, проводи и путује, па ипак, њој се чини да у том браку неиздржљиво много трпи. „Не могу више да трпим!“. Или замислимо мужа коме је жена изродила и подигла децу, а сада га више не привлачи, није му интересантна, па он користи сваку прилику да одсуствује од куће и утеху тражи негде другде. „Хоћу да се разведем!“

Намеће се један закључак однос према браку и његовом разводу показатељ је чврстине твоје вере. Заједнички живот двоје људи изузетно ретко може у дугом периоду да опстане као филмска идила. Црква на то подсећа од првога дана заједничког живота: младенци на венчању добијају венце, што између осталог означава да се од њих тражи подвиг, а затим се у најсвечанијем делу обреда венчања пева тропар: „Свети мученици, који сте славно страдали и венце добили“, јер хришћански брак подразумева управо смирење, трпљење и ношење крста. Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан, каже Христос (Мт. 10,38).

У реду, ако хоћеш да одложиш крст који си добио приликом ступања у брачну заједницу, ако желиш да скинеш са главе венац који си добио на Светој Тајни венчања свакако си слободан да то урадиш. Али онда постајеш налик Јуди издајнику и више се не можеш назвати хришћанином. То је онда већ један облик духовне смрти, која ће касније, као што смо рекли, само бити констатована разводом. Јер ти чиниш оно што ти је воља, а управо то представља главну идеју кнеза овога света. И нема ни једне идеје чији би дух биотако противан Христовом учењу као што је ова. Јер сам сишао с неба не да творим вољу Своју, него вољу Оца, Који ме посла,. каже Господ. Ми треба да се угледамо на Господа. А ово је воља Оца Који ме посла: да све што ми је дао ништа од тога не изгубим (Јн. 6,38-39).

Тако сте и ви као супружници дати од Бога једно другом, и дужни сте да се чувате, да не изгубите једно друго. „Због тога је муж, будући да је глава, каже свети Григорије Богослов, дужан да зна како да исцели тело; чак и када на њему има безброј рана, глава никада не одсеца себе од тела. Зато немој да повређујеш своју жену, јер је она твоје тело. И као што је незамислива ствар да неко наноси ране сопственом телу, тако је незамислива ствар да се неко раздвоји од своје жене“. А свети Јован Златоуст саветује мужу: „Макар требало жртвовати душу за своју жену, макар требало хиљаду пута бити посечен, макар требало поднети и претрпети сваковрсна страдања, немој одбити“.

Хришћански брак треба да буде, како је то једном приликом рекао Митрополит Амфилохије, заједнички ход супружника у чистоту вечне љубави Христове. А то је пут који није лак. Царство небеско се са напором осваја и подвижници га задобијају (Мт. 11,12). Брак свакако није само напор и одрицање. Брак може и треба да буде и благослов и срећа. Али како? Заправо, потребна је спремност на одрицање и свест о дужности према брачном другу и породици. Када тога има, онда супружници могу да буду награђени благословом и да уживају у срећи. Када пак тога нема и када се од заједничког живота траже само уживање и задовољство, онда ће са престанком тог уживања почети да се акумулира нетрпељивост, које ћена крају довести до слома брака и његовог развода.

А развод је, по Златоустовим речима: „чин који је противан како природи, тако и Божијем закону; природи зато што раздваја једно тело, а закону зато што покушавате да раздвојите оно штоје Бог сјединио и забранио да се раздваја“. Зато Црква на развод гледа као на катастрофу, трагедију и велики грех. Протојереј Александар Шмеман пише: „Развод остаје трагедија, можда и највећа, јер је то тренутак када двоје, који су били једно макар и у назначењу, сада престају да буду једно и отуђују се“. Православној Цркви је добро познато колико тврдо може да буде људско срце, зато она, заразлику од римокатолика који не допуштају развод, пружа грешницима другу прилику, али само да би спречила њихов даљи пад. Други брак се третира искључиво као снисхођење људској слабости.

Свети Оци сматрају да је он морално нижи од првог. Атинагора, апологет из другог века, други брак назива „пристојном прељубом“. „Као што је девственост боља од брака, тако је и први брак бољи од другог“ каже свети Јован Златоуст. А свети владика Николај вели: „Први брак Црква благосиља са радошћу, други са жалошћу“.

Отац Јован Мајендорф пише да други брак представља „одступање од хришћанских норми“ и да се допушта само по људској слабости: „Хришћански брак може бити само један, не по сили апстрактног закона, или моралног закључка, него у самој својој суштини, као Тајна Царства Божијег која води у вечну радост и вечну љубав“. Према Златоусту, други брак има за циљ „спречавање још већег зла и избегавање потпуног духовног посрнућа“. То се види и из самог чина другога брака. Једино први брак може да буде благословен за време Литургије, онако како је савршаван у раној Цркви. Чин другог брака је краћи и једноставнији, прожет је покајним расположењем. Разлика се уочава већ на самом почетку: чин првог брака започиње возгласом „Благословено Царство…“. То је најсвечанији возглас којим се објављује Царство Божије на земљи. Њиме започињу само Литургија, Крштење и чин првог Брака. Чин другога брака започиње возгласом „Благословен Бог наш“. Даље, просбе у обреду за другобрачне су много једоставније.

Од Господа се не траже беспрекоран живот, чиста постеља, потомство, нити савршена љубав, него само да та заједница потраје. Уместо благослова и супружанске љубави, уместо прослављења и милости, од Господа се тражи опроштај, покајање и обраћење („опрости безакоња слугу твојих, призови их на покајање“). То нису радосне и свечане молитве, карактеристичне за чин првог брака („закољите теле угојено, да једемо и да се веселимо“), него молитве које изражавају скромност и смирење („подари им обраћење цариника, сузе блуднице и исповест разбојника“). Све указује на то да је могућност ступања у други брак само израз снисхођења Цркве људској слабости („Јер не могући да издрже зној и тегобу дневну, и распаљеност телесну, здружују се у заједницу другог брака“). Баш као што и апостол Павле саветује у Првој посланици Коринћанима: Неожењеним и удовицама велим: добро је да остану као и ја што сам (тј. у девствености). Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер боље је женити се и удавати неголи распаљивати се. Додуше, апостол овде говори о могућности другог брака само за оне којима се брачни друг упокојио, а не за разведене.

А о томе какав су став према поновном браку ових других имали најранији хришћански писци, сведоче и већ поменуте речи Пастира светог Јерме: „ради покајања жениног муж не треба поново да се жени“. Треба још да додамо, да Православна Црква, по речима професора Сергија Тројицког, „апсолутно забрањује поновни брак онима који морају да служе за пример осталима својим свештенослужитељима“.

 

Младен Станковић, Св. Кнез Лазар

 

http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=641&Itemid=464

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

О разводу хришћанског брака: «Што је Бог саставио, човек да не раставља!»

 
 
    Брак представља нераскидиву везу. Брачна правила Српске Православне Цркве само понављају да је православни брак „доживотна духовна и телесна веза. „Постоји само један законит разлог за развод, каже св. Теофан Затворник: неверство супружника“. А свети Козма Етолски вели:„Власт да се растављате немате, и једино вас смрт и блуд могу раздвојити“.

Рекли смо да је прељуба основни узрок за развод брака који Црква признаје и уједно једини који постоји у Светом Писму Новог Завета: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу (Мт. 19,9). Свети Оци веле да су муж и жена дужни да оду архијереју да их растави ако се догоди да жена падне са другим мушкарцем или муж са другом женом.

Такође, брак се може развести кривицом жене ако је она хотимично, без оправданих и веома рестриктивноодређених здравствених разлога (очување њеног живота), извршила побачај, будући да канони побачај изједначавају са убиством, или пак ако хотимично и трајно спречава своје оплођење, пошто је тиме осујећен циљ брака, а то је потпуна животна заједница и рађање и васпитавање деце.

 

Још једно интересантно питање: да ли је у случају прељубе развод обавезан? Ово питање разматра се већ у Јермином Пастиру, старохришћанској пророчкој књизи са почетка другог века. Ево шта тамо пише: „Господине, ако неко има жену верујућу у Господу и нађе је у некој прељуби, да ли греши муж ако и даље живи са њом? Ако муж сазна за њен грех и жена се не покаје него остане у блуду своме, а муж и даље живи са њом, бива крив за њен грех и саучесник у прељуби њеној. Шта ће онда учинити муж ако жена остане упорна у тој страсти? - Нека је отпусти, а он нека остане сам. Ако пак он отпустивши жену ожени се другом, и сам чини прељубу. - А ако Господине после отпуштања жене, покаје се жена и хтедне да се врати своме мужу, зар неће бити примљена?

Само свештеник ни у ком случају нема права да својој жени опрости прељубу, а када би то и учинио, одговарао би за црквени преступ и био би лишен свештенства. Но, и поред овако јасног става Цркве о браку и његовом разводу, кризе хришћанских бракова данас представљају реалност. Ово првенствено стога, што у брак често ступају незреле и неприпремљене личности, самовољне и неспремне на жртву. Када прође романтична фаза заљубљености и када се супружници суоче са проблемима свакодневног живота, они се „охладе“ и живот у заједници постане им „досадан“ и „сувише напоран“. Брачни другови се удаљавају и заборављају да су икада осећали љубав једно према другом. Јер брак се данас, делом и захваљујући лаичком законодавству, доживљава као формална заједница која траје док за њом постоји интерес емотивни, практични, материјални а онда се једнострано или договорно може раскинути. Људи су навикли да угађају себи и да живот уређују онако како им одговара. Зашто бих остао на послу који ми не доноси довољно новца, зашто бих остао у партији чије су шансе на изборима мале, зашто бих остао у браку којим нисам задовољан? Сам управљам својим животом, нећу да будем роб конвенција...

 

Један савремени богослов пише:

„Ради се о начину живота који се данас у потпуности окреће око јединке и који изгледа искључује могућност надилажења индивидуализма. Односи међу људима свели су се на потчињавање: или потчињаваш или биваш потчињен“. Живот се одвија брзо. Особа супротног пола постаје предмет жеље. Пре или касније, када жеља буде задовољена, престаје потреба за том особом и појављује се равнодушност. Љубав је, као и све друго, потчињена индивидуалним потребама и жељама. Једноставно тако функционише пали човек. Заборавља се да је заједница хришћанског брака нешто много трајније и узвишеније. Ту се тражи потуно предавање једно другоме по узору на Христа и Цркву. Протојереј Алексеј Јанг пише: „Иако веома успешни бракови садрже извесну дозу ероса, то дефинитивно није најзначајнија компонента дугог и срећног брака. Напротив, тамо где се особе држе мита о романтичној љубави, пропаст није далеко“.

Шта дакле да се ради када до неслагања у браку дође? „Треба претрпети, каже св. Теофан Затворник, и наставља, јер нама је дата свеопшта заповест да носимо терет једни другима; тим пре је то дужност оних који су толико блиски као супружници“. Никад не очекујте и не тражите љубав за љубав, похвалу за смирење, и захвалност за служење саветује један старац. Искусни духовници обично кажу да се људи који живе у браку спасавају трпљењем тешког карактера свога супружника и попуштањем један другоме. Јер управоје трпљење и подношење свега својствено истинској љубави,како вели апостол Павле (1. Кор. 13,7). Осим трпљења и попуштања за брачног друга се треба и молити Богу. Валаамски старац, схиигуманЈован, препоручује једноставну молитву:

„Спаси Господе и помилуј мог мужа (или моју жену) (име), сачувај га (сачувај је) и уразуми“.
У реду, ако хоћеш да одложиш крст који си добио приликом ступања у брачну заједницу, ако желиш да скинеш са главе венац који си добио на Светој Тајни венчања свакако си слободан да то урадиш. Али онда постајеш налик Јуди издајнику и више се не можеш назвати хришћанином. То је онда већ један облик духовне смрти, која ће касније, као што смо рекли, само бити констатована разводом. Јер ти чиниш оно што ти је воља, а управо то представља главну идеју кнеза овога света. И нема ни једне идеје чији би дух биотако противан Христовом учењу као што је ова. Јер сам сишао с неба не да творим вољу Своју, него вољу Оца, Који ме посла,. каже Господ. Ми треба да се угледамо на Господа. А ово је воља Оца Који ме посла: да све што ми је дао ништа од тога не изгубим (Јн. 6,38-39).

 

Тако сте и ви као супружници дати од Бога једно другом, и дужни сте да се чувате, да не изгубите једно друго. „Због тога је муж, будући да је глава, каже свети Григорије Богослов, дужан да зна како да исцели тело; чак и када на њему има безброј рана, глава никада не одсеца себе од тела. Зато немој да повређујеш своју жену, јер је она твоје тело. И као што је незамислива ствар да неко наноси ране сопственом телу, тако је незамислива ствар да се неко раздвоји од своје жене“. А свети Јован Златоуст саветује мужу: „Макар требало жртвовати душу за своју жену, макар требало хиљаду пута бити посечен, макар требало поднети и претрпети сваковрсна страдања, немој одбити“.

А развод је, по Златоустовим речима: „чин који је противан како природи, тако и Божијем закону; природи зато што раздваја једно тело, а закону зато што покушавате да раздвојите оно штоје Бог сјединио и забранио да се раздваја“. Зато Црква на развод гледа као на катастрофу, трагедију и велики грех.

Други брак назива „пристојном прељубом“. „Као што је девственост боља од брака, тако је и први брак бољи од другог“ каже свети Јован Златоуст. А свети владика Николај вели: „Први брак Црква благосиља са радошћу, други са жалошћу“.

Отац Јован Мајендорф пише да други брак представља „одступање од хришћанских норми“, „Хришћански брак може бити само један, не по сили апстрактног закона, или моралног закључка, него у самој својој суштини, као Тајна Царства Божијег која води у вечну радост и вечну љубав“

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/97059.htm

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Retko ko danas razmišlja o težini crkvenog braka. Uglavnom im to dodje neki običaj koji treba ispoštovati, pa kad se razvode, i to mu dodje kao dobar dan, kao ajde i to da odradimo. Ne svidja mi se to obezvredjivanje crkvenog braka od samih mladenaca, udju u to kao muve bez glave, kao da bacaju sito ili gadjaju jabuku, valja se. Posle i razvod dodje kao reda radi, birokratija koju treba odraditi. Ili se desi da je jedna strana istinski verujuća, a drugu baš briga, samo da skine supružnika sa vrata ili kako to umeju da uviju-ne verujem, ali ajde da te ispoštujem. Potpuno neosvešćeno...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

Растанак и развод

 
Данас је постало неупоредиво лакше развести се него склопити брак. Особито је то лако учинити у нашој земљи јер правне основе за развод брака у нашем законодавству спадају међу најлибералније у свету. Довољно је рећи да је дошло до неслагања нарави супружника и Закон постаје – немоћан. Али, ко је онда моћан да сачува брачну заједницу мушкарца и жене и дометне јој снаге да одоли сваком искушењу?

Брак је Света тајна, Богом благословена. Сваки престанак те благословене заједнице називамо брачним ломом или разводом, а све је то ужасно болно, ма како назвали, јер је сваки развод - кидање једне изузетне везе. Јер, како се каже у служби брачној: он ће оставити оца и мајку и окренуће се својој жени, а жена ће оставити оца и мајку и окренуће се своме мужу, и постаће њих двоје једно, а оно што Бог састави, људи да не раздвајају. 

rastanak-i-razvod-a.jpgВидите, страшне су то ријечи, ми то често и заборављамо. И, онда се пије из једне чаше – чаше вјерности; пију и муж и жена помало, да би се завјетовали, до задњега даха, с благословом, да постану једна цјелина. Једна јабука, која је била располовљена, сада се споји, стопи, и постане цијела јабука. 

А, кад идемо на тај лом и развод, то је, у суштини, једна врста умирања. Не само тијелом, него човјек умире духом, зато што многе наде, жеље, мир – нестају, а посебно је трагично кад између још постоје и дјеца, кад су дјеца жртва, посебно кад су мали и кад се њима експериментише. Јер, обично, при разводима, супружници постају гори него што су били и него што јесу, с обзиром да их је онај нечисти развео, да их доводи до ужасних конфузија, да се боре за једну виљушку, за једну кашику, праве ужас један од себе, а у суштини нису такви. 

Тај лом, развод или растава - најбоље то може да исприча или осети онај ко је то доживео, на свој начин. Све је то болно, али болно на различите начине. Онога момента кад супружник окрене леђа својој супрузи, или обрнуто, кад увече иду да спавају и не причају, тада се појави та пукотина. Она може да се заглади сутрадан, али она остаје, ако се потпуно не изглади ријечју: “Опрости ми, моја је грешка”. Јер, обично чекају да она друга страна то каже. То је гордост, она не да. 

Ако се та пукотиница пусти, доћи ће противник, који је то и изазвао, и ставиће динамит у то! И, онда ће разбити брак. Из личног искуства кажем: страшно је то! Било је тешко изнети то, много је тешко било изнети. Сваки развод је болан, али на другачији начин. Кад читаш из књиге, из туђег искуства – то је нешто друго. Али, кад лично искуство имаш и кад мораш да се сачуваш да не мрзиш, кад мораш да уложиш сву ту енергију вере и љубави да не би смео да мрзиш, да не чиниш неко зло, а да имаш довољно енергије да се концентришеш на своју децу, да им даш љубав и да ускратиш себи компромисе - е, то је тешко: ускратити себи компромисе. 

А, компромиси су од малих до великих, свеједно је. Компромис ти је и да лизнеш нечисту ствар или да је једеш кашиком. Ако си склизнуо мало, склизнуо си до гуше. Ти ексцеси су се и раније догађали, али ретко, да је неко правио такав један испад или излет. Дешавало се код оних људи који су били на материјално бољој позицији. Сиротиња и они који су се мучили свакодневно, кад је муж са женом морао свако јутро да види шта ће јести, та животна брига их је терала једно на друго и нису могли једно без другога – и за подјелу рада, и како да преживе, како да дјечицу своју одрже. Та свакодневна брига им је давала снагу, додатну снагу цијелој оној Тајни везивања једнога за друго. Тако да нису имали слободног простора. Међутим, данас је другачије. Данас има вишка, и могућности, и средстава, тако да су ти излети много чешћи. И инспирација је страшна: нема тог ТВ програма, новина, да не видиш те обнажене, где имаш савете све могуће, а да се и онај ко је, на неки начин, сачуван – не саблазни. 

Посебно код оних који већ уђу у извесне деценије, па та гордост у њима гура да би доказали још некако своју младост. Онда иду у експерименте, у глупости тог чулног живота, које су горке. Оне изгледају слатко, али су - горке! Јер, после тога, доводе до једног одвратног укуса, не само код оног који је преверио, пао, него и свих оних који су га волели, ценили, јер се сматра да ипак није имао довољно снаге да одржи ту моралну висину своје личности. 

Имају саветовалишта брачна, али није то – то. Не може то да ти да у срцу мир, да би могао нормално да живиш, ако те је жена оставила. То су страшне ствари. То не може без изузетне љубави, према својој деци, а изнад свега, поверења и љубави према Богу –  Бог ће онда, на Свој начин, да ти донесе компензацију. 

supruzanske-svadje-b.jpgМоже и овако да се схвати: да је тај супружник болестан, да је то једна врста болести, да је то један излет. Али, њему треба времена да схвати да тај његов чулни излет не значи ништа. Јер ће, пре или касније, остати јадан, празан и – покраден! И, онда ће, можда, на коленима да је моли да му опрости. Можда ће почети нови брак. Али је то питање за њу: колико вере има, колико љубави има, да ли је све то уништено, погажено. И, на концу, да ли је њена сујета повређена. Да ли жели и сама: кад може он, што не бих и ја? То је један испит, изузетно деликатан испит. 

Господ је ту присутан, Он само чека да Га позовемо, да Га затражимо, да нам да снаге. И, она нека замоли Господа: “Господе, дај ми снагу да издржим, да ми се врати!” Да га Господ куцне, с оне стране, у срце његово! Па, да се, кроз једну ноћ или кроз један дан, на одређени начин, препороди, да падне на кољена и да каже: “Прости ми, Боже! Кајем се...” Ако има љубави и ако га зна добро, и ако у дубини срца свога зна да ће јој се вратити – она ће га чекати, издржаће. Годину, две, три... У молитви, нека тражи од Господа снагу. А, Господ, у исто време, ради. 

Оно што је проблематично код тих развода је што су обично обоје фиксирани на ту трагедију, на тај лом, ту мржњу, на издају, на осуду... Али! Ако се један од супружника фиксира у срцу свом на нешто што је било лепо, нешто што је било дивно код те жене у своје време, или код тога мужа – како је знао да буде, изван свега, добар, пријатан, одан, како је знао да се жртвује – и ако на томе држи свој ум и своју мисао у срцу, неће га замрзети. Онда ће Господ дати ту топлу наду, па ће рећи: па, можда је ипак то у њему изазвано, можда је сад на неком излету, ђаво га је превео, одвео га на то чулно. Господ ће га куцнути, можда кроз сан, или кроз неки догађај, па ће се вратити. На тај начин једино може да се блокира мржња. Значи, да се супружник сећа тих најлепших момената кад су били срећни са том особом, и да на томе базира своје чекање, а не на мржњи. Мржња је мач са две оштрице: колико год човек сече напред, толико сече и њега самог, тако да се губи мир. Нема мира у мржњи. То је у жеђи пијење морске воде.

О. Војислав Билбија
Извор: saborna-crkva.com 

http://www.prijateljboziji.com/_Rastanak-i-razvod/54488.html

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Драшко рече

Da li je uslov za crkveni razvod da se već odradi ovaj gradjanski razvod?

da ja mislim da se mora priložiti taj papir.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 48 минута, Desiderius Erasmus рече

A, kako Crkva gleda na razvod građanskog braka? Da li se i to smatra činjenjem preljube? Da li je i to zabranjeno onim Isusovim i Pavlovim rečima o puštanju žene?

 

Nije grijeh razvesti se od zene koja te maltretira, dosadjuje ti, gnjavi te, kontrolise, sere ti, dere se, ne postuje te....

Sve je to preljuba druze. Ona je tebe vec prevarila u srcu svom sa svojom mamom :) i samom sobom

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, goranger рече

Nije grijeh razvesti se od zene koja te maltretira, dosadjuje ti, gnjavi te, kontrolise, sere ti, dere se, ne postuje te....

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 50 минута, goranger рече

Nije grijeh razvesti se od zene koja te maltretira, dosadjuje ti, gnjavi te, kontrolise, sere ti, dere se, ne postuje te....

Болест не бира...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У Недељу месопусну, 23. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, парох бањички јереј Игор Грацун, парох берански јереј Милош Цицмил, јереј Милан Стојковић из Грачанице и протођакон Никола Перковић.   Звучни запис беседе   Ове недеље, треће припремне пред Велики пост, Црква Христова нас кроз Јеванђељске приче упућује на пут којим треба ускоро да кренемо, пут поста, како телесног још више духовног, да би смо ходећи тим путем били спремни да видимо и доживимо у пуноћи Христов крсни ход, добровољно поругање, распеће и славно Васкрсење а све ради нашег спасења.   Тумачећи присутнима прочитани одељак из Јеванђеља, Епископ Атанасије је указао какав треба да буде наш однос према Богу и ближњима: – Најсавршенији однос човека према Богу и према људима је однос служења. Најузвишенији однос према другима, најправилнији и најздравији јесте однос служења. Не управљања, тлачења, искориштавања, надгорњавања, него однос служења. Служења другима ради њиховог добра. Не служење у нечему што другима шкоди него што другима помаже да буду здрави, напредни, срећни, да живе вечним животом. Када Господ нама говори Он каже: Ја хоћу да имају живот, и да га имају у изобиљу. Из тог разлога Господ је дошао у овај свет. Дошао да буде слуга да би смо ми имали живот. Послушан ономе који га је послао, Богу Оцу, а служитељ нама.   – Као слуга нашега добра раскрчио је наш пут пред нама, разгрнуо десно и лево све оно што се на том путу испречило и људима сметало на путу живота. Уклонио болести, исцељивао, одгонио таму незнања и заблуда својом науком и скршио моћ онога који се гордио у својој моћи, моћ ђавола, и уништио оно чиме је он заробљавао, смрт надјачао за нас и нас води тим путем, и показује нама да је пут служења савршени пут јер је то израз Његове највеће заповести, заповести о љубави. Јер служити другима ради њиховог добра могу они који имају љубави према другима. Љубав се изражава у служењу. Љубав се испољава у служењу и то у радости, не као нешто наметнуто. Онај ко воли он осећа задовољство што може да служи другима.   – Када дође крај света, крај историје, јер оно што је започело негде ће се и завршити, имаће свој закључак. А закључак ће дати Творац овог света, зачетник историје, Господ наш. И Он ће онда направити хармонију, све ће доћи на своје место, и тачно ћемо видети шта је шта, ко је ко, какав је ко, где је ко. На крају, кад Господ дође, онда ће свако стати на своје место које је себи спремио својим животом. Суштина на основу које ће све то бити распоређено, то нам говори Господ у данашњем прочитаном Јеванђељу, закон по којем ће бити то распоређивање, биће закон љубави изражен у служењу другима, подсетио је и опоменуо присутне Епископ Атанасије.   У току Божанске службе Епископ Атанасије је рукоположио чтеца Ивана Савића, родом из Мрчајеваца, у чин ђакона, служитеља олтара Божијег. У својој беседи Преосвећени је представио новорукоположеног ђакона верном народу, пожелео му да буде добар слуга Божији како би кроз то служење другима помогао и себи и њима на путу спасења, путу ка Царству Небеском.   Братство Саборног храма са старешином јерејем Гораном Крстићем је припремило скромно послужење за све присутне у парохијском дому да би и кроз овакав вид дружења и зближавања упознали једни друге и новом ђакону пожелели добродошлицу.     Извор: Епархија милешевска
    • Од Логос,
      На дан када прослављамо Светог великомученика Харалампија у Месопусну недељу, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Харалапије у селу Костур код Пирота.   Звучни запис беседе   Његовом Преосвештенству саслуживали су свештеници Архијерејског намесништва Пиротског: јереј Душко Видачић, архијерејски намесник пиротски, јереј Миљан Панић, јереј Жељко Миловић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Немања Шево.         По прочитаном Јеванђелском зачалу о Страшном суду, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније поучио је присутни народ поучном беседом. Након заамвоне молитве, Његово Преосвештенство освештао је кољиво и принео славски колач у славу Божију и Светог Великомученика Харалампија, заштитника овог храма.         Овај велелепни храм подигнут је 1864. године прилозима верног народа Пирота и околине. Посебу вредност овог храма представља дуборезни иконостас, зографске иконе и особене фреске.     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 22. фебруара, на Задушнице, са свештенством Свету заупокојену службу у Цетињском манастиру уз молитвено учешће вјерног народа.     Високопреосвећени је у литургијској бесједи казао да је у ријечи Господњој: Небо и земља ће проћи, али ријечи Моје неће проћи велика и света истина да је све у овом свијету пролазно јер је створено из ничега, и као такво опстаје и постоји благодарећи стваралачкој ријечи Божјој: И рече Бог и би.   „Само ријеч Божја којом је Бог све створио и коју је уградио у Своју свеукупну творевину, и Дух Свети којим дише све што дише, је оно што је присутно у дубинама свеукупне творевине и што вјечно постоји. И само тиме оно што је пролазно, што је створено, задобија, ако то заслужи, живот вјечни и непролазни.“   Ријеч Божја, вјечни логос Божији јесте Друго лице Пресвете Тројице коју исповједамо исповједајући Симбол вјере, поучио је сабране владика Амфилохије и појаснио да је ријеч Божја присутна у нама, примила нашу људску природу и преко ње смо као бића пролазна и ништавна, постали вјечни и непролазни, бесмртни. И та ријеч којом се земаљско царство преображава у вјечно и непролазно царство је управо она која нас је призвала да се покајемо, примамо у себе ту силу божанску како би за добили Царство небеско, које је међу нама и у нама.   „То је оно на чему почива све што постоји и чиме опстаје у вјечности све оно што је привремено створено. Зато памтећи све то, научивши ту ријеч Божију од самога Господа, живећи Његовим присуством и дејством Његовог Духа Светога, Црква Божија све памти, ништа не заборавља. И то јесте смисао задушница. Молимо се за душе свих оних који су од памтивјека живјели и родили се овдје на земљи, који су се упокојили, али који благодарећи тој вјечној ријечи задобијају вјечни и непролазни живот.“   Нагласио је да је памћење Цркве Христове заправо Божије памћење и пошто је Бог свезнајући, тако и Црква задобија то Његово свезнање и не заборавља ни једну душу. Задушнице су дан када се појављује то Божије памћења и сјећање на сва људска бића, на све наше претке и савременике који су се упокојили.   „Црква их памти и сјећа их се. Моли се Господу за њих, да их упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, тамо гдје сија свјетлост лица Његовога, да их обасја вјечном Својом свјетлошћу. Да подари и тијелима њиховим живот вјечни и бесмртни“, бесједио је Архиепископ цетињски и додао да зато у Симболу вјере исповиједамо и васкрсење мртвих, васкрсење људских тијела.   Објаснио је да су људске душе у њедрима Божјим и живе у вјечности, али да ће опет доћи то сједињење између људске душе и људскога тијела у вјечном Царству Божијем.   „Наравно они који овдје живе том речју Божјом и надахњују се Духом Светим, испуњавају оно што је заповиједио Господ Својим ријечима, живе по Његовом закону, они се удостојавају већ овдје да задобију тај дар вјечнога и непролазнога живота – Духа Светога животворнога.“   Митрополит Амфилохије је казао да Црква никога не заборавља и да се свега сјећа, нарочито на ове празнике свете Задушнице које су увијек или у почетку Божићног или Васкршњег поста, пред сјећање на Христово васкрсење кроз наду да ће кроз Христово васкрсење, васкрснути у вјечности сви они који су овдје на земљи живјели.   „Чудесна је та вјера наше Цркве Божије, чудесно је то што нам Бог дарује кроз Свету цркву Божију, чудесно је и то свето памћење свете Задушнице, којима се сјећамо свих оних који су се упокојили у страху Божјем у љубави и у истини Божијој, и које је Бог примио у Свој вјечни загрљај, у своје вјечно и непролазно Царство“, казао је на крају јеванђељске бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Црква се означава (присутна је) у Светим тајнама (Евхаристије) не као у симболима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета и, као што рече Господ, лозе у чокоту. Јер овде није само заједништво у имену, нити сличност по аналогији, него је истост (идентичност) ствари.      Јер су ове тајне Тело и Крв Христова, и оне су Цркви Христовој истинска храна и пиће… И када би неко могао видети Цркву Христову по томе самоме колико је с Њиме сједињена и причешћује се Његовим Телом, видео би ништа друго него само оно Господње Тело…   Очигледно је такође да све што се у овој служби збива заједничко је и живима и преминулима (тј. читавој заједници Светих)… Оно што чини сву радост и блаженство тамошњим светима (на небу), па било да то назовеш Рајем, или Аврамовим наручјем, или местом ослобођеним од сваког бола и жалости, и светлим и зеленим и освежавајућим, или пак и самим Царством – није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб (Евхаристије)… Зато је и Господ уживање Светих у Будућем веку назвао Вечером, да покаже да ништа више (веће) тамо нема од Трпезе (Евхаристије).   Свети Никола Кавасила,  Тумачење Литургије
    • Од Логос,
      Митрополит волоколамски Иларион подржава недавну изјаву председника РФ Владимира Путина у корист традиционалног схватања брака као свезе мушкарца и жене.      Високопреосвећени је изјавио: „Радује ме што је Председник то јавно изјавио, пошто, нажалост, видим шта се дешава у неким западним земљама са беспризорном, срамотном, наметљивом, али и агресивном пропагандом тзв. алтернативног породичног начина живота, кад нпр. два мушкарца и две жене могу образовати породицу и усвојити дете. Тада они не би били мама и тата, већ заиста „родитељ један“ и „родитељ два“, закључио је митрополит Иларион.   Осврћући се на чињеницу да неки у  западном друштву инсистирају да брак може имати различите облике, Митрополит је нагласио: „Ипак, мислим да је у нашој земљи, где се огромна већина људи држи традиционалних вредности, чак независно од своје верске оријентације, веома важно да Устав садржи схватање брака као свезе између мушкарца и жене“.     Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...