Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  • ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Председник Одељења за спољне везе Московске патријаршије у разговору за „Новости“: Спорним законом црногорска власт директно се умешала у црквене послове.     Руска православна црква чврсто је уз Српску цркву и њене вјернике у њеној племенитој, светој борби коју води у Црној Гори. Народ је тамо устао да брани своју цркву, јер је огорчен контроверзним законом који предвиђа одузимање храмова и имовине. Власт у Црној Гори мора да буде свјесна да не може ићи против сопственог народа, јер јој народ то неће опростити.   Ову поруку, поводом дубинске друштвене кризе која већ готово два мјесеца потреса Црну Гору, упућује предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Посјету Београду познати руски архијереј, који обавља дужност шефа дипломатије Руске цркве (РПЦ), искористио је да подржи православни народ у Црној Гори уз јасно упозорење тамошњој власти:   – Предсједници држава не могу стварати цркве. На челу наше цркве је Господ Исус Христос, а њен чувар је вјерни народ. Шефови држава и влада треба да се баве политиком, а црквеним питањима нека се баве људи цркве.   * Како се на свенародни покрет одбране светиња у Црној Гори гледа у Московској патријаршији?   – Сличну ситуацију имали смо у Украјини. Тадашњи предсједник Порошенко умислио је да може лично да створи нову цркву, независну од РПЦ, и да ће му то помоћи у изборној трци. Претрпио је жесток пораз, али је својим дјеловањем нанио велику штету. Закон који је сада усвојен у Црној Гори отвара веома широке могућности за самовољу свјетовних чиновника. Народ је с правом огорчен.   * Какав је став Руске цркве о контроверзном закону о слободи вјероисповијести?   – Пажљиво пратим тамошњу ситуацију. Предсједник Ђукановић ми је послао свог амбасадора да ми оно што се тамо догађа објасни са позиције власти Црне Горе. У закону је наведено да сва црквена имовина саграђена до 1918. године прелази у руке државе, а некакав државни орган ће одлучивати о томе коме ће предати ту имовину. То је директно мијешање државе у црквене послове. Овим законом отвара се могућност да се Цркви одузимају храмови и дају било коме – расколницима, инославним хришћанима… То је са становишта цркве неприхватљиво.   * Која је ваша порука хиљадама вјерника и грађана Црне Горе који мирно и достојанствено бране правду?   – Десетине хиљада људи који излазе на улице у Црној Гори потврђују да је народ будни чувар Цркве и да ће је увијек одбранити. Представници државне власти који иду против свог народа и против Цркве неће добро завршити. Позивам вјернике СПЦ који живе ван Србије да се не плаше свјетовних власти, јер оне не могу уништити Цркву. Оне је могу оштетити, могу покушати да је поткопају, као што су то деценијама чиниле безбожничке власти у Совјетском Савезу. Али, чак и после свих прогона у СССР Црква је одољела, учврстила се и данас представља велику духовну и моралну силу, која духовно повезује народе на цјелокупном канонском простору Свете Русије. Дакле, не само у Русији, него и у Украјини, Белорусији, Молдавији, прибалтичким републикама, у Централној Азији, вишемилионској дијаспори. Православна црква је изнад политичких граница.   * Српска патријаршија позвана је у Васељенску патријаршију на разговоре о статусу непризнате цркве у Сјеверној Македонији. Да ли је оправдан страх да се и тамо не понови украјински црквени сценарио?   – Руска црква дубоко је убијеђена да питање регулисања канонског статуса православне цркве у Сјеверној Македонији треба да се рјешава искључиво путем дијалога између СПЦ и непризнате цркве Сјеверне Македоније. Патријарх константинопољски никако не припада том дијалогу. Он је умислио да му припада право да упада на канонску територију других помесних цркава и решава проблеме који тамо постоје. Тако је покушао да реши проблем раскола у Украјини, ослонио се на свјетовне политичаре који су му обећали да ће се, уколико Украјини одобри аутокефалност (не цркви или народу, већ држави) сви епископи, и канонски, и расколнички, ујединити око ње. Ништа од тога се није догодило, јер је канонска Украјинска црква остала јединствена, уједињена око митрополита Онуфрија, који је једини канонски поглавар православља у овој земљи. Вартоломејева промјена позиције под утицајем политичара, са наше тачке гледишта, канонски је преступ за који ће одговарати пред Богом. Ако се буде уплитао и у односе између СПЦ и македонске цркве, постоји бојазан да ће то произвести сличне посљедице.   * Има ли наде за поновно успостављање редовног поретка у православљу, после неканонских потеза Васељенске патријаршије и њеног поглавара?   – Константинопољски патријарх Вартоломеј није заинтересован за међуправославно разматрање проблема које је направио својим антиканонским поступцима. Он је заузео став да само он може да сазива међуправославна савјетовања, али то не чини. Јерусалимски патријарх недавно је иницирао сазивање једног оваквог скупа и позвао у Јордан све поглаваре помјесних православних цркава. Патријарх Вартоломеј му је одговорио веома оштрим писмом у којем га је прекорио што у преписци користи енглески језик, али и оптужио га да присваја права која припадају искључиво Вартоломеју. У ситуацији када је константинопољски патријарх одстранио самог себе као општеправославно тежиште, помјесне православне цркве ће, наравно, тражити друге могућности за дијалог и разматрање постојећих проблема.   *Српска православна црква и њени вјерници изложени су великим искушењима и притисцима на Косову и Метохији, у Црној Гори, Хрватској… Како да се бори са овим проблемима?   – Останите вјерни Христу, останите вјерни својој Цркви, и ничега се не бојте!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Поводом изјаве председника Црне Горе Мила Ђукановића да ”Црној Гори треба сопствена Црква да учврсти свој идентитет” на твитеру се огласио игуман манастира Високи Дечани поручивши да ”председник заборавља да је Црна Гора секуларна држава и да православна Црква данас све више делује у мултиетничким срединама и не може и не сме да буде експозитура ниједне државе или режима”.     Игуман Сава је истакао да СПЦ није државна црква Србије већ већинска Црква у неколико земаља а присутна је на свим континентима.   ”Не чине је само грађани Србије већ више земаља. Идеја стварања тзв. црногорске цркве је рецидив комунистичког и тоталитарног менталитета кога се неки политичари још нису ослободили” – поручио је отац Сава.   ”Српска Православна Црква има вернике различитих националности и језика а служба се служи на свим језицима земаља где Црква делује. У нашим редовима има Американаца, Немаца, Талијана, Француза итд. Концепт националних Цркава сваким даном се превазилази у једном глобалном друштву”, истакао је игуман Манастира Високи Дечани и као пример навео Руску Православну Цркву.   ”У згради Московске патријаршије видимо патријархов трон окружен заставама држава у којима Московска Патријаршија делује. Она није више само Руска Црква, већ постоји широм света, иако је заснована на руској традицији”, подсетио је отац Сава и нагласио да је  идеја да свака нова држава треба да оформи своју цркву заправо покушај коришћења Цркве у политичке сврхе.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нажу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Зар то није дивно?   Несебично дарујмо своју љубав свима, ни најмање не гледајући на њихово држања према нама. Кад у нас уђе благодат Божја, више се нећемо занимати за то да ли нас други воле или не воле, или да ли нам се обраћају са добротом или без ње. Осећаћемо потребу да ми волимо све. Егоизам је када хоћемо да нам се други обраћају са добротом. Нека нас не жалости супротна појава! Препустимо другима да нам се обраћају онако како сами осећају. Немојмо да просјачимо љубав.   Ако ти брат твој досађује и замара те, помисли у себи: сад ме боли моје око, моја рука, моја нога; морам да је негујем својом љубављу (ср. I Кор.12, 21). Али немојте да размишљате нити о томе да ћемо бити награђени за наша тобожња добра дела нити пак о томе да ћемо бити кажњени за зла која смо учинили. Долазиш до познања истине када волиш љубављу Христовом. Тада не тражиш да те воле; то је зло. Ти волиш, ти дајеш своју љубав; то је исправно. Од нас зависи да ли ћемо се спасти. Бог жели наше спасење.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
    • Од Логос,
      Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нажу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Зар то није дивно?   Несебично дарујмо своју љубав свима, ни најмање не гледајући на њихово држања према нама. Кад у нас уђе благодат Божја, више се нећемо занимати за то да ли нас други воле или не воле, или да ли нам се обраћају са добротом или без ње. Осећаћемо потребу да ми волимо све. Егоизам је када хоћемо да нам се други обраћају са добротом. Нека нас не жалости супротна појава! Препустимо другима да нам се обраћају онако како сами осећају. Немојмо да просјачимо љубав.   Ако ти брат твој досађује и замара те, помисли у себи: сад ме боли моје око, моја рука, моја нога; морам да је негујем својом љубављу (ср. I Кор.12, 21). Али немојте да размишљате нити о томе да ћемо бити награђени за наша тобожња добра дела нити пак о томе да ћемо бити кажњени за зла која смо учинили. Долазиш до познања истине када волиш љубављу Христовом. Тада не тражиш да те воле; то је зло. Ти волиш, ти дајеш своју љубав; то је исправно. Од нас зависи да ли ћемо се спасти. Бог жели наше спасење.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша окупљања у храму. На њиховим лицима се оцртава дубоко неразумевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у речи сличне овим: “У реду, ударио си у веру, хајде, нека ти буде. Али, зашто још и у Цркву ићи и толико времена и снаге на то траћити? Ево, нпр. ја такође верујем у Бога. Али, ја верујем у својој души. Ја носим Бога у својој души и нису ми потребне никакве спољашње церемоније и ритуали. Сети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: да бих општио с Богом, мени нису потребни никакви посредници!”    Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желео још апостол Павле: ''... да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човеку, вером да се усели Христос у срца ваша'' (Ефес. 3, 16-17). Да је речи Бог је унутар мене рекао преподобни Серафим Саровски - те речи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено сведочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма, који он посећује тек понекад, и не осећа толико - из таквих уста такве би речи такође биле оправдане. Али, када такве речи слушамо од малограђана. Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а, какви су вас конкретно ваши духовни подвизи довели до таквог успеха? Имате Бога у души? Појасните, молимо вас, какав је био ваш молитвени пут? Колико често изговарате Молитву Господњу? Шта - Оченаш и не знате баш напамет? У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин ви проживљавате присуство Бога у вашој души? Какве плодове дарова Духа ви у себи осећате?  Да вам припомогнемо: А плод је Духа љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кротост, уздржавање (Гал. 5,22-23). Имате ли ви та осећања? Не, не мислимо на особине вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што раније нисмо имали, али је, приликом нашег духовног рођења, ушло у наш живот, обновило га. Није ваљда да се не сећате тог обновљења? Надамо се да у вашем душевном искуству можете разликовати: ово је присуство Бога, а ово је испољавање обичних, људских особина: осећање лепоте, хармоније, осећање савести, људски афинитет према некоме? Не можете? Да ли то значи да ви уопште нисте приметили тренутак када је Бог, Творац Васељене, ушао у ваш живот и у вашу душу? Зар се то може не приметити?  Дакле, можда Он није ни улазио? Јер, вера није обична пасивна сагласност: “Но, добро, слажем се, тамо негде постоји оно Нешто”. Вера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа. Вера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вера активно жуди. Вера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосећа, али још није постало очигледно. Стремљење ка ономе што је већ дотакло наш живот, бацило на њега свој одбљесак, али још није ушло у њега целовито. Вера - то је жељење новог искуства. Али, они који говоре: “Ја имам своју веру, она је у мојој души” - говоре то са тако покислим очима да је веома тешко поверовати да су икада осећали икакво стремљење ка Богу.  Не можемо волети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човеку. Исто тако, не можемо веровати, а да никако не испољавамо своју веру у неким спољашњим дејствима. Ви који тврдите да имате “Бога у души” - шта сте ви то учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама променило од тог Сусрета? Да ли сте заволели Оног Којег сте срели? И, шта ви то радите ради те љубави? Ако ли вас, пак, оваква питања наводе да збуњено ћутите, па немојте бар сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вечно стојите на једном месту, не презирите оне који корачају, чак и ако се успут и спотичу.  Али, и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповед? За то је данас довољно укључити радио. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Да бисмо принели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са именима за молитвени помен ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм? Тек се десетим или стотим делићем религија састоји од онога што у њу уносе људи.  Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе. Оно што ми можемо принети Богу, можемо то учинити на било ком месту. Све што постоји на свету и онако припада Њему. Али, има један такав делић бивствовања, у коме је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други, то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Градитељ свега не улази без питања. И, од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју нам је даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самима, и својим прохтевима и страстима.  У религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важније од онога зашто ми тражимо Бога је - зашто Он тражи нас. Зашто ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: “Дај нам, Господе, много здравља, успеха и додатака на плату!” Али, зашто зове Његова Реч: Приђите Мени, сви који сте уморни и обремењени? Нема у том позиву понуде као: И, дајте Ми то и то... Тај позив говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: И ја ћу вас одморити... Наћи ћете покој душама вашим. Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили.  Храм – то су зидови подигнути око Тајанства причешћивања. А, Тајанство се састоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне вечере. Нама је дата могућност да постанемо причасници Божанске природе. Бог је нас тражио. И нашао. А, ми, једноставно треба да пођемо и станемо на место где Бог ближе него игде прилази људима, на место где Он људима раздаје најневероватније Дарове. Ако Чашу са Причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо: “Бог је мени и онако у души”? Он, Вечни, жели да се са нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вечном нашем животу, не бисмо остали непоправљиво усамљени. ...Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови?    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...