Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Јован Чакарески

Kako je doslo do cuvene podele na "starotarci" i "novotarci" ?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Сви смо  мни помало незадовољни стањем у  Цркви. Не Црквом, да не би  неко погрешно  схватио. једни су кренули једним путем, а дрги другим. Ево ја сам недавно био као старотарац... на сред Литургије али на крају подривао народ да реагује на безакоње. Ко је читао моје постове тај зна о чеми је реч.

Било је  и раније старотараца али та бољка се раширила. Кладим се да већина старотарца је генерације од 1980 . године рођења и надаље. Ако грешим исправите ме.

У оквиру живота у Цркви дешавају се свакакве ствари, које нису у складу ни с чим ( који чита да разуме). Али зар треба тиме махати? Износити прљави веш да сви виде, ко да га ја немам? Е , ту је проблем. Хулити на епископе и Цркву зато? Е, то није вера.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево га на канали Спас п. Кирил чита лично посланицу Јована Златоустог на Пасху. Нема браћо љубави и то је још један од кључних разлога за поделу...

То што имаш  да волиш... ево ми Срби Србију не волимо то што имамо...ево ми Цркву не волимо то што имамо...

ево ми породицу не волимо то што имамо...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

Сви смо  мни помало незадовољни стањем у  Цркви. Не Црквом, да не би  неко погрешно  схватио. једни су кренули једним путем, а дрги другим. Ево ја сам недавно био као старотарац... на сред Литургије али на крају подривао народ да реагује на безакоње. Ко је читао моје постове тај зна о чеми је реч.

Било је  и раније старотараца али та бољка се раширила. Кладим се да већина старотарца је генерације од 1980 . године рођења и надаље. Ако грешим исправите ме.

У оквиру живота у Цркви дешавају се свакакве ствари, које нису у складу ни с чим ( који чита да разуме). Али зар треба тиме махати? Износити прљави веш да сви виде, ко да га ја немам? Е , ту је проблем. Хулити на епископе и Цркву зато? Е, то није вера.

Treba napraviti razliku izmedju Crkve kao institucije i Crkve kao Tela, nakon toga cemo moci jasnije da definisemo svoje osecaje prema Njoj ali i prema nama samima... zar ne?

Bog vas blagoslovio  Ugrin

Share this post


Link to post
Share on other sites

Управо треба да се институализација Цркве потрефи са онтологијом Цркве. Не може пракса да осликава неку другу реалност.Многе је та "институализација Цркве" саблазнила и отпали су од Цркве.Јер они  нису били свесни шта је то Црква. Но о том проблему као главном било је  речи.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest O.Ugrin

Управо треба да се институализација Цркве потрефи са онтологијом Цркве. Не може пракса да осликава неку другу реалност.Многе је та "институализација Цркве" саблазнила и отпали су од Цркве.Јер они  нису били свесни шта је то Црква. Но о том проблему као главном било је  речи.

Tacno. Crkva kao institucija bi trebalo da izrazava Crkvu kao Realnost kojoj stremimo, da stvari nevidljive ucini vidljivim, da oprisutni Radost Osmog dana... zato Crkva jeste Liturgija i, zato je potrebno to naglasavati gde i kada je to moguce. Verujem da Liturgija nije nikoga salaznila ali one zakulisne stvari i desavanja jesu i u tome je citav problem. Bas u toj zameni teza, zar ne?

O.O. - U.

Share this post


Link to post
Share on other sites

PRVI INTERVJU PATRIJARHA IRINEJA: NE SME DA SE ŽMURI PRED POJAVAMA KOJE SU PROTIV NARODA I ISTORIJE

Crkvu optužuju za politiku oni koji su do juče bili na jednoj strani apsolutno suprotstavljenoj Crkvi, a danas to ne mogu da budu, pa im je jedan od „aduta” da Crkvu napadaju kako se, tobože, bavi politikom, i da je zato optužuju u svakoj prilici. Mislim da su to uglavnom ljudi koji nisu prijatelji Crkve

Vaša Svetosti, izvoli se Svetom Duhu i nama da budete izabrani za četrdeset i petog naslednika trona Svetog Save. Kako, deset dana kasnije, vidite izbor Svetog Arhijerejskog Sabora?

– U veri i saznanju da je moj izbor bio po volji Božjoj, po volji Svetoga Duha, i prihvatio sam ovo teško breme, ovaj dosta veliki krst službe i zvanja za koje je potrebno mnogo snage lične, ali još više pomoći. Pre svega, pomoći onih koji su najpozvaniji, a to je Sveti Arhijerejski Sinod i, šire, Sveti Arhijerejski Sabor. Sa verom i dobijenim obećanjem da ta podrška neće izostati, ja sam se na kraju ipak odlučio da prihvatim izbor, i evo, Bogu hvala, tako je ovih prvih deset dana prošlo u upoznavanju, u susretu sa ljudima pre svega, a delimično i sa onim što me čeka u budućem radu. Srećan sam što se sam izbor odvijao baš onako kako sam ja zamišljao da bi trebalo da bude: u miru i u redu, uprkos mnogim najavama, namerno puštenim u javnost, da će izbor, navodno, biti vrlo kritičan i rizičan, te da će, navodno, izvesni „krugovi” u samoj Crkvi doći do izražaja, i slično. Tako nešto, naravno, nikad nije bila moja pretpostavka, ja sam uvek izjavljivao da očekujem da sve prođe u savršenom redu i miru. I hvala Bogu, tako je i prošlo.

Izabrani ste za naslednika trona Svetoga Save posle blaženopočivšeg Patrijarha Pavla. Sahrana Svjatjejšeg Patrijarha Pavla, kojoj je prisustvovalo skoro milion ljudi najbolji je pokazatelj njegove duhovne i moralne veličine, kao i odanosti srpskog naroda Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i njenom prvojerarhu. Kako se osećate kao naslednik Patrijarha Pavla?

– Sahrana je, to možemo da kažemo, i treba da kažemo, protekla na jedan veličanstven način, onako kako to Beograd, verujem, nije nikada doživeo. To je sve bilo dokaz koliko je naš narod uvažavao Njegovu Svetost zahvaljujući njegovim ličnim osobinama i ponašanjem. Narod je cenio one prave ljudske vrednosti, hrišćanske vrednosti, koje su krasile Njegovu Svetost, a to je jednostavnost, to je jedno najobičnije hrišćansko življenje, ali originalno i primenjeno u svemu prema Jevanđelju. To je narod umeo i da vidi i da izrazi svoje poštovanje na dan patrijarhovog rastanka sa svojom pastvom. Biti naslednik Njegove Svetosti Patrijarha i svih njegovih prethodnika, moram da kažem, nije nimalo lako. Ne bi bilo lako naslediti ni nekog rđavog patrijarha, a kamoli doći posle jednog velikog, svetlog primera monaškog i arhijerejskog života kakav je bio život Patrijarha Pavla. Teško je njega u toj jednostavnosti oponašati, ali mislim da treba prihvatiti osnovna načela kojih se on pridržavao u svom životu. Trudiću se da sve ono što je blaženopočivšem Patrijarhu Pavlu bilo jedno opšte načelo, jedan opšti i jevanđeljski primer, a pogotovo sve što je vezano za ovo zvanje, da to prihvatim i ja u svom životu. Ja sam pored Patrijarha dugo bio, znali smo se i pre nego što se zamonašio, pa posle u bogosloviji, pa još kasnije, kada sam došao u bogosloviju kao profesor, a on bio Episkop raško-prizrenski, tako da smo mi gledali taj život, gledali to ponašanje. I to se, verujem, prenosilo polako na nas, mada je bilo stvari koje je trebalo lično doživeti i preživeti, ne formalno, nego suštinski duhovno usvojiti. Da, dakle, on ostaje kao jedan divan primer, primer pravoga učitelja vere i pobožnosti. Trudiću se i lično ne samo da ga oponašam, nego da prihvatim i da realizujem u svome životu te osobine koje su hrišćanske i jevanđeljske. Nadamo se da će sve biti onako kako bi trebalo da bude, mada nikada u životu ne treba isključivati mogućnost da dođu do izražaja one lične osobine karaktera koje svako od nas nosi. Ali ljudi smo, pa ćemo voditi računa o svemu, a i drugi su ljudi pa će, po sebi i po drugima, suditi i o tome.

Vaša Svetosti, koji su prioritetni zadaci Srpske Pravoslavne Crkve danas, i šta je među njima, po Vašem mišljenju, najvažnije za rešavanje?

– Kao što sam i u svojoj pristupnoj besedi rekao, ja nekih posebnih lično mojih programa i planova nemam, jer smatram da program svakoga episkopa, svakoga sveštenika i svakoga vernika treba da bude program koji Crkva ima i koji se Crkva trudi da sprovede u svome životu. Dakle, program Crkve, misija Crkve, cilj i razvoj njenoga postojanja u ovome svetu morao bi da bude i program i cilj života i rada svakoga člana Crkve, u koju spada i episkop i patrijarh koji stoji na čelu Crkve. Mislim da je, u okviru tog programa delatnosti Crkve i moje, vrlo važno da uspostavimo jedinstvo u samoj našoj Crkvi, pa onda jedinstvo Crkve u dijaspori. Nažalost, sticajem prilika našli smo se na svim kontinentima, a i tamo, kao i kod nas, postoje problemi i nesporazumi, i Crkva mora da nastoji da tamošnje probleme rešava na najbolji način, da svaka naša crkva u inostranstvu, u dijaspori postane odraz i slika Crkve u matici, u Otadžbini. I da učinimo sve da taj narod, koji se sticajem prilika našao tamo, predstavlja i svoj narod i svoju Crkvu u najlepšem svetlu. Da to budu naši „ambasadori”, da budu slika ovdašnjeg naroda, da tako sa svoje strane doprinesu da svet o nama ne stvara neke izmišljene, veštačke slike, nego onakve kakvi mi zapravo jesmo.

Takozvana „liturgijska pitanja” izazvala su, opravdano ili ne, mnoge nedoumice i podeljenost u srpskom narodu. U Vašoj Eparhiji niškoj takvih problema nije bilo. Kako rešiti te nastale probleme, i kakav je stav Crkve i Svetog arhijerejskog Sabora po tom pitanju?

– Da, to je jedno vrlo važno pitanje. To pitanje je, po meni, iskrslo potpuno nepotrebno, mada suštinski to nisu neka duboka pitanja, duboke razlike. Ali, s jedne strane možda je i dobro što je narod reagovao na takav način, verovatno strahujući od većih razlika i razmimoilaženja, pa je ustao da brani poredak koji kod nas traje gotovo vekovima. Greška je, po meni, i do jedne i do druge strane. Greška je prvo onih koji su lansirali te novine, što to nije išlo preko Crkve. Trebalo je da to bude potvrđeno autoritetom Sabora, da Sabor donese svoje mišljenje i svoj stav po tim pitanjima. A greška drugih jeste što isuviše oštro reaguju i stvaraju nimalo manje probleme od onih prvih svojom reakcijom koja je neopravdana, jer se ne radi ni o dogmama ni o suštini Liturgije. Radi se o nekim običajima koji jesu običaji, ali ne zadiru u suštinu. E sad, to je teško objasniti i svima predstaviti u u pravom svetlu. Tu apsolutno treba stati na odluci Sabora, dok se ne donesu nove odluke po dotičnim pitanjima. Treba da se držimo svi starog običaja, da se ne unose zabune u narod, jer ima prilično zabuna i reakcija. U Nišu mi nedavno jedna gospođa, vrlo čestita, kaže: „Ja više ne ulazim u ovu crkvu, ovde su novotarci!” A zašto? Sveštenik je (da li slučajno ili namerno, ne znam) propustio da navuče zavesu na Liturgiji! Dakle, narod je vrlo osetljiv, i to mi moramo imati u vidu.

Posle svih ratova, bombardovanja i sankcija, danas se građani Srbije nalaze u veoma teškoj ekonomskoj situaciji. Sve je više gladnih ljudi. Može li se Crkva aktivnije uključiti u pružanje pomoći svojim bližnjima?

– Ne samo da je pitanje „može ili ne može” nego je to jedan apsolutni zahtev, ta potreba da se Crkva i na tom polju angažuje. Zaista je teško, naš narod je siromašan. Siromašni su i oni koji treba da daju, a mnogi i sami očekuju nekakvu pomoć, ali Crkva ima možda najviše prava, pa donekle i mogućnosti, da se obraća svojim vernima da pomognu onima u potrebi. Imamo, nažalost, još uvek i izbeglih, i siromašnih, i taj broj je sve veći jer je nezaposlenost veća, i nije malo čudo kako uopšte i žive ti ljudi koji su godinama radili u fabrikama koje odavno ne rade. Verovatno blagodareći svom poreklu sa sela, pa se otud snabdevaju. Dakle, tu bi Crkva morala da bude mnogo aktivnija. Da se sa vrha Crkve ta briga sprovede do osnovnih njenih jedinica. To je jedna od prvih potreba. Još u Jerusalimu, u prvoj hrišćanskoj zajednici, najpre apostoli, a potom i đakoni, vodili su tu brigu. Pa kada je to bilo u tom vremenu, zašto da ne bude i danas, kada je potreba ništa manja, ako ne i veća nego u tim vremenima? Malo nam s pravom prebacuju mnogi da se na tom polju nismo angažovali, ali to treba da bude dogovor i razgovor, stvaranje plana kako delovati u tom smislu.

Vaša Svetosti, mnogi optužuju srpsku Crkvu da se preterano bavi politikom, da se Srbija klerikalizuje i vraća u Srednji vek. Odakle dolaze ti glasovi, i kako Vi vidite odnos Crkve i države u vremenu koje je ispred nas?

– Veliko je pitanje šta je politika. Za one koji ne žele da vide Crkvu na nekom drugom polju osim u porti, svako bavljenje pa tako sutra i humanitarna aktivnost koju smo pomenuli, jeste neka vrsta politike. Na to se ne treba obazirati. Ali mislim da Crkvu optužuju za politiku oni koji su do juče bili na jednoj strani apsolutno suprotstavljenoj Crkvi, a danas to ne mogu da budu, pa im je jedan od „aduta” da Crkvu napadaju kako se, tobože, bavi politikom, i da je zato optužuju u svakoj prilici. Mislim da su to uglavnom ljudi koji nisu prijatelji Crkve. A što se tiče same Crkve, mislim da Crkva uglavnom treba da bude na svom polju. Kažem „uglavnom”, jer ne sme ni da odžmuri pred pojavama i događajima koji su protiv interesa naroda, protiv interesa istorije naše, krštene istorije. U takvim prilikama, Crkva ne samo treba, nego i mora da podigne svoj glas i kaže svoje mišljenje. Druga je stvar koliko će to biti prihvaćeno, ali Crkva mora da gleda i sagleda probleme života i da, na svoj i svojstven način, to izrazi.

Po prosečnoj godini starosti, Srbi su jedan od najstarijih naroda u Evropi. Godišnje se u Srbiji izvrši više od 200.000 utrobnih čedomorstava – abortusa. Mladi ljudi napuštaju Srbiju u potrazi za boljim životom, ili se sve teže odlučuju da stupe u brak. Koji su uzroci ovih problema, i kako ih rešavati?

– Nažalost, to je možda najveći problem za naš narod, za našu državu i za našu Crkvu. To je jedna katastrofalna pojava, pojava koja je već razredila naš narod, pogotovo na selu, i strašno je proći mnogim krajevima naše Srbije i videti škole oronule, domove zatvorene. Eto, u Niškoj eparhiji, gradske periferije i krajevi oko Pirota, Svrljiga, Crne Trave, Puste Reke… Pa ne samo tu, u predelima udaljenijim od gradskih centara, nego i u onim selima koja su nekada bila maltene sastavni delovi tih gradova, i tu je sve manje omladine i mnogo više grobova nego kolevki. Dakle, jedan problem koji bi morali da sagledaju i država i Crkva, da prosto nađu način da ne nestanemo. Razloga ovakvom stanju ima mnogo. Pre svega nezaposlenost. Ljudi koji su dovođeni, često i mimo svoje volje, u gradove u fabrike sa obećanjima. I mnogi su se navikli na život u gradu, zaboravivši na život na selu. Mali je broj onih koji se vraćaju, pa i to su uglavnom penzioneri. Sela nam ostaju sve praznija, što neće biti bez velikih posledica. Šta učiniti? Mislim da bi Crkva (da ovom prilikom ostavimo druge faktore po strani), Crkva bi trebalo tu da stavi akcenat ne samo na sam priraštaj, na samo rađanje, nego da na ono što se jasno prepoznaje kao greh i bezakonje, i što se naziva vapaj na nebu, da se ne čini takav prestup, takav greh. I to ko ga čini? Čine ga roditelji, koji treba da budu prvi koji će se radovati rođenju novoga deteta, a ne da budu njihove ubice. Na taj način, Crkva bi mogla da doprinese mnogo da se ne čini greh koji se čini. Greh deceubistva.

Srbi su istorijski evropski narod, i sasvim je prirodna težnja da se povezujemo sa svim drugim narodima Evrope. U vremenu globalizacije i svim dolazećim svetskim i evroposkim integracijama, kada nam se nudi sve i svašta, i dobro i loše, kako sačuvati duhovni i nacionalni identitet?

– Naša kultura, koju smo nasledili i koju smo stvarali, jeste evropska kultura. I mi nemamo nikakvog razloga da se stidimo svoje kulture. Naprotiv, treba da sa puno snage zahtevamo da sačuvamo svoju kulturu, da sačuvamo pre svega svoj jezik. Da sačuvamo ono što je osnova vrednosti za svaki narod, pa tako i za naš. Ako to možemo, onda nema potrebe da bežimo od Evrope i da se plašimo evropske zajednice. Tako mislim, ali bi i Evropa, koja želi da mi uđemo u tu zajednicu, morala da poštuje identitet naše kulture i onoga što unosimo u tu veliku Evropsku zajednicu. Ako bi Evropa tako gledala, onda mi nemamo ništa protiv da uđemo u takvu Evropu. Globalizaciju vidim kao korisnu u ekonomiji i u srodnim poslovima i fenomenima. To je posao globalizacije, a ne da nam oni menjaju i etiku, i bogoslovlje, i Crkvu, da stvaramo nekakvu jedinstvenu „crkvu”, sastavljenu od svih naroda. Mi možemo da uvažavamo i poštujemo sve verske zajednice, ali da čuvamo svoje, jer je to naše, pa još i originalno, nasleđeno od najstarijih izvora Crkve, od samih apostola. I to je ono čega treba da se držimo: svoje da uviđamo, a tuđe možemo da poštujemo.

Završili ste Prizrensku bogosloviju koja je po proterivanju srpskog naroda sa Kosova i Metohije privremeno preseljena u Niš. Sa druge strane, u svojoj patrijararškoj besedi posebno ste ukazali pažnju na nastavak borbe za očuvanje Kosova i Metohije kao naše svete srpske zemlje, našeg srpskog Jerusalima. Šta nam je činiti, i kako da sačuvamo Kosovo i Metohiju? Kako se odupreti pritiscima i ucenama koje se već javljaju da, ako hoćemo u Evropsku uniju, moramo da se odreknemo Kosova i Metohije?

– Budući da sam đak Prizrenske bogoslovije i da sam tamo dugo delovao, ja sam, kada je bogoslovija morala da napusti Prizren, smatrao da je najprirodnije da mesto njenog novog boravka bude Niš, i sve sam činio u tom smislu. Ipak je to Jug, sa kojim je Prizren vrlo blizak, i ja sam se zalagao za to rešenje. Imale su, hvala Bogu, gradske vlasti mnogo razumevanja, pa su nam i te kako pomogle, pre svega kada smo podizali hilandarski metoh gde je sada smeštena bogoslovija, grad nam je dao dva hektara zemlje bez dinara. I ne samo to, nego su nam platili i znatan deo tih komunalija, tako da smo dobili veliku pomoć za zasnivanje bogoslovije. I zaista je podignuta jedna savremena zgrada, sa svim potrebama za školu i za internat, tako da to spada u red najprikladnijih zgrada za bogosloviju. Ja sam stoga veoma blagodaran našem gradu Nišu za to veliko razumevanje naših potreba. Što se tiče Kosova, Kosovo nije ni samo istorija. Kosovo je naša istorijska stvarnost, u kojoj je formirana i kultura, i država, i Crkva. Ja ne mogu da zamislim Srpsku Crkvu bez Pećke Patrijaršije. Naš prvi i najstariji dom, sa grobovima i moštima duhovnih velikana naših, da ne pominjemo Dečane, u kojima počiva sveti kralj Stefan Dečanski, da ne pominjemo Gračanicu, zadužbinu kralja Milutina, Bogorodicu Ljevišku i ostale svetinje koji su dragulj i ukras cele hrišćanske kulture. Kako uopšte zamisliti da to nije naše i ne pripada Srbima? Oni koji kroje sudbinu sveta, ili se nisu dovoljno posvetili toj temi, ili ne razumeju našu stvarnost i značaj Kosova za srpski narod i srpsku Crkvu, te čine ono što čine, a što mi sigurno ne možemo nikada prihvatiti. Ja se još uvek nadam, da će na kraju oni uvideti i da će izmeniti svoje mišljenje i po pitanju Kosova. Mi smo vekovima tamo prisutni, to je vekovima bila naša zemlja, samo su istorijske neprilike učinile te je naš narod morao da beži pod pritiskom sa Kosova i time stvarao prostor za albanski narod koji je taj prostor naseljavao. Najpoznatije naseljavanje je za vreme velikih naših seoba 1690. i 1737. Zbog toga je Kosovo ispražnjeno, ali ne samo tada, nego su pritisci na srpski narod na Kosovu bili posebno izraženi od one poznate „Prizrenske lige” osamdesetih godina 19. veka. Od onda počinje aktivna borba za osvajanje Kosova i Metohije, a da bi ga osvojili, oni su morali da potisnu srpski narod. Nažalost, to se nastavilo do naših dana. Tragediju jednog naroda ne bi trebalo koristiti u korist drugoga naroda. Mi smo vekovima živeli zajedno sa Albancima na Kosovu i Metohiji, to možemo i danas. Istina, malo teže jer se ogroman broj Albanaca naselio na Kosovo.

Pored svih drugih srpskih institucija po svetu Srpska Pravoslavna Crkva se pokazala kao najbolji čuvar duhovnog i nacionalnog identiteta Srba u rasejanju. Kako, Vaša Svetosti, pojačati i poboljšati veze sa našim narodom u rasejanju?

- Naša Crkva je uvek išla za svojim narodom. Eto, u obe pomenute seobe, sveštenstvo sa svojim arhijerejima je pratilo narod. I šta su prvo činili u svojim novim prebivalištima? Podizali su Crkve, jer su znali da ih Crkva čuva i u duhovnom, i u nacionalnom smislu. Crkva je, dakle, bila sa svojim narodom, pa je tako i danas. U Americi, gde je veliki deo našega naroda izbegao ili svojom voljom potražio nov prostor za život, pa onda u Australiji, pa u Evropi, i tako dalje, Crkva je svuda i uvek sa narodom, i treba omogućiti slobodno delanje Crkve i na taj način da narod sačuva jezik pre svega, a potom i druge vrednosti vere i duhovnosti. To je prvo što se gubi u Americi, u Evropi je drugi slučaj. Bitno je da se sačuva pravoslavna vera, što oni i čine. Ako pogledamo Ameriku, pa i Australiju, videćemo da se tamo podižu divne i veličanstvene crkve. To je ono što taj narod podseća, opominje i vezuje za svoje korene, za svoje poreklo, pa tako treba da činimo i dalje. Da čuvamo svoj narod, da imaju svoje sveštenike, da imaju svoje episkope, jer jedino tako je moguće opstati u prostorima izvan matice.

Na Vašem ustoličenju bili su i predstavnici tradicionalnih crkava i verskih zajednica. Kako vidite odnos sa drugim pomesnim pravoslavnim Crkvama, ali i sa drugim verskim zajednicama?

– Pre svega, mi treba, a to i činimo, da držimo dobre veze sa našim komšijama, onima koji su nam najbliži: pravoslavnim pomesnim Crkvama. Mislim da tu na prvo mesto dolazi Rusija, a potom i Grčka. I Grci su nam tradicionalno prijatelji, i te veze su jake stare i, verujemo, veoma čvrste. Dalje, sa Bugarima smo imali, nažalost, nekih problema, ali treba činiti sve da se to što pre zaboravi i da se uspostave zdravi iskreni odnosi naša dva naroda. Da poštujemo jedni druge i da zaista stvaramo Pravoslavlje i da budemo Pravoslavlje – pomesne Crkve kao članovi jedne velike porodice. Hrišćanstvo je jedna velika porodica i taj porodični duh treba održavati. U tom smislu, kao primer za ugled, imamo Svetoga Savu. Mi znamo da je Sveti Sava održavao dobre odnose i sa zapadom, kao i sa islamskom zajednicom. Po rečima apostola Pavla: „Što se do vas tiče i čini, gledajte da budete u miru sa svima”. Hrišćanstvo je propovednik, rasadnik mira. To je bilo uvek, i treba da bude i danas. Da sa svima održavamo dobre odnose, jer time dodokazujemo svoju jevanđelsku veru i svoju ljubav, kako prema Bogu i svome bližnjem, tako i prema svakom biću ljudskom. Svi su ljudi narod Božji, svi nose sliku i priliku Božju, i to treba poštovati .

Mediji su danas javili da je, posle dužeg vremena, održana i Svetosavska akademija u Republici Makedoniji. Je li to dobar znak, i da li je došlo vreme da se problem sa takozvanom Makedonskom pravoslavnom crkvom konačno razreši? Kako vidite dalje kontakte sa predstavnicima iz te Republike?

– To je bolna tačka naše prošlosti. Znamo kako je i zašto je došlo do te deobe. To nije došlo od ljudi koji su želeli da makedonski narod ima slobodu vere, nego je došlo iz nekih drugih razloga. U to nećemo sada ulaziti, ali ono što se desilo kasnije – koliko ja znam, a učestvovao sam i u prvim razgovorima – naša Crkva je činila sve da se ta bolna rana preboli. Na kraju smo, dogovorom u Nišu, doneli zajedničke zaključke, uglavnom u svemu kako su to oni želeli i najvećim delom predlagali. Kada smo se rastajali u Nišu, očekivali smo da se sledeći put sastanemo ujedinjeni, sa isceljenom ranom, da odslužimo Liturgiju i u Skoplju, i u Ohridu, i u Beogradu, i u Nišu, i u drugim mestima, i živeli smo u ubeđenju da ćemo dobiti saglasnost iz Skoplja. Međutim, došao je jedan sasvim suprotan, negativan odgovor, i to smo saznali ne od njih lično, nego iz štampe. Mi smo dva vrlo bliska naroda. Neka oni budu Makedonci, niko im to ne osporava, neka neguju svoj jezik, koji su i mogli sačuvati u okviru Srbije, kao što je to bilo u okviru Jugoslavije. No, takvo je vreme. Deli se i ono što ne treba deliti. Stvorili su svoju državu, neka im je blagoslovena, ali su došli u nevolje (u kojima smo i mi sami) iz kojih će im biti mnogo teže da izađu nego da su u zajednici sa nama. No, iako nismo u jednoj državi, možemo biti bliski, jer smo imali Crkvu zajedničku, pa nam čak ni jezik nije bio razlog za nerazumevanje. Ima tu još mnogo drugih razloga, ali ja sam jasno rekao šta je naša želja, i ponovo podsećam da su naša vrata za razgovor u cilju jedinstva i dalje otvorena. Malo je to sada teže nego što je to bilo pre Niške deklaracije, zato što je sada stvorena i priznata Ohridska arhiepiskopija. Arhiepiskopa Jovana i tri njegova episkopa priznaje čitav pravoslavni svet, samo ih osporavaju u Makedoniji. Mi bismo se vrlo rado angažovali da se to pitanje reši na najcelishodniji način po Makedoniju, a da bi se rešilo celishodno i korisno, oni pre svega moraju između sebe da postignu dogovor. Mi ćemo im pomoći sa punim srcem da se to pitanje reši i da ostanemo prijatelji, da služimo, da saslužujemo i da koristimo jedni drugima.

Da li se Vaše izjave o dolasku pape u Srbiju, kako su mediji prenosili, mogu tumačiti kao poziv, ili je to pogrešno shvaćeno?

– Dosta pogrešno je shvaćeno! Pogotovo izjave date na pitanje da li bi Crkva bila protivna dolasku pape. Pre svega, papa neće doći bez poziva. Poziv papi niko nije uputio, a zna se put i način kako se to čini. Ja sam govorio o jubileju Milanskog edikta, i o prilici da se povodom toga događaja susretnu istok i zapad, da se približimo jedani drugima, ne bi li se tako rodila svest o korisnosti zajedništva. Daleko je do zajedništva, ali ovo je prilika da se, posle toliko vremena, stvori atmosfera i da se pokrene pitanje gde smo posle 1700 godina koje proslavljamo, i posle 1000 godina razilaska. Gde smo i šta je učinjeno, da li je to dobro što je učinjeno, da se o tome razmisli, jer bez toga kontakta i takvog raspoloženja nema ni rešavanja problema. To je jedini pravi smisao mojih izjava: da bi proslava u Nišu, jednostavno, bila prilika da se istok i zapad susretnu, da se porazgovaraju i da razmisle o budućnosti.

Da li je Crkva dovoljno i na pravi način zastupljena u medijima? I kako vidite misionarsku delatnost Crkve u odnosu na medije?

– Da je prilično zastupljena – jeste. E sad, kvalitet te zastupljenosti, to je drugo pitanje. Ima novinara dobronamernih, objektivnih, koji o Crkvi pišu, ali ima i onih drugih, koji u svemu što je vezano za Crkvu vide samo „želju da se umeša u politiku”, da rešava, navodno, probleme koji nisu njeni. Možda bi sa novinarima trebalo imati i češće kontakte i razgovarati objektivnije o životu naroda i Crkve, da bi ljudi mogli objektivno da razmišljaju i da donose svoje stavove po tom pitanju. U svakom slučaju, mislim da je stvorena jedna atmosfera drukčija i neuporedivo bolja i kvalitetnija od one koja je nekada postojala. Ali, ima i onih drugih, da ne pominjem imena. Baš po pitanju sahrane Njegove Svetosti videlo se koliko su ljudi raspoloženi ili neraspoloženi prema Crkvi. Pa su neki tako počeli da obične stvari osuđuju bez osnova, ali time su, zapravo, manje-više otkrili sebi.

Dolazite na tron iz Eparhije niške, gde ste proveli više od tri decenije. Koja su sećanja i kakva iskustva nosite iz ove Bogom čuvane eparhije?

– Juče sam bio u Nišu i, pravo da vam kažem, bilo je više suza nego radosti. Ja sam tamo trideset i više godina. Moram da kažem da me Niš, i u onom vremenu, primio kao svoga. Ja sam se osetio tamo kao u svom narodu, umalo u svome domu, uprkos onom vremenu, vremenu one vlasti i ideologije. Možda nam nisu mnogo učinili, ali nam nisu ni stvarali neke prepreke sa kojima smo morali da se borimo i da imamo problema. Ja sam video u tim ljudima: jedno je zvaničan stav, a drugo je bio stav-mišljenje kada se nađemo nekom nezvaničnom prilikom. Video sam da su to ljudi koji su se morali prilagođavati ideologiji i vremenu, ali su bili ne mnogo udaljeni od Crkve. Bilo je otpora od nekih, ali smo i u tom vremenu podigli hilandarski metoh. Jednu lepu crkvu, jedan lep konak, i dobili bez pare i dinara skoro hektar placa za portu metoha hilandarskoga. Narod je pozdravio, a vlast je omogućila da se to uradi. Sve ono što je urađeno, velikim delom je zasluga grada Niša, a posebno u poslednjih desetak godina. Ja sam došao u Niš kada su u Nišu bile svega tri crkve, a danas ih imamo osam. Jedinstven je primer da grad podiže crkvu, to je crkva cara Konstantina, koja će do 2012. godine biti potpuno završena kao naš doprinos, prilog velikom jubileju Milanskog edikta. Mi smo imali puno razumevanja i pomoći kad je bio veliki požar u Sabornom hramu, a meni lično to je bio jedan od najtežih momenata u životu. Blagodareći razumevanju grada, republike i naroda, mi smo za relativno kratko vreme potpuno obnovili hram pa i oslikali ga. Pre nekoliko dana smo skinuli skele, i možemo da kažemo da je hram ne samo potpuno obnovljen, već je i mnogo lepši, mnogo sigurniji nego što je bio prethodni. Zatim, nosim jako lepe uspomene na grad Pirot, kao i na druge gradove Niške eparhije. Svuda sam uvek bio rado viđen i rado primljen. Vernici su razumevali potrebe Crkve i svoju ulogu u životu Crkve, tako da ih odista pominjem sa velikim zadovoljstvom, ali i sa tugom što ih ostavljam.

U crkvenim krugovima se pominjalo da će Niška eparhija biti arondirana, tj. da ćete Vi predložiti da se formira još jedna eparhija na teritoriji Niške. Je li to još uvek aktuelno?

– O tome je bilo razgovora pre nekoliko godina. Neki episkopi su smatrali da Niška eparhija treba se podeli. Ja sam i onda i danas za arondaciju. Možda je sazrelo vreme da se u srcu Srbije formira jedna nova eparhija. To bi bila kruševačka. Kruševac je jedan divan grad u centru Srbije, gde je narod vrlo čestit i gde narod nikada nije Crkvu ostavljao. U namesništvu kruševačkom za poslednjih dvadeset godina podignuto je četrdeset i više crkava. Nema sela koje nije podiglo crkvu. Malo je to teže išlo u gradovima, ali smo i tamo podigli tri crkve i imamo potrebe možda za još dve crkve, i da za dogledno vreme ta potreba bude zadovoljena. Da, divan kraj, divan narod. Sa namesništvom kruševačkim i ražanjskim, gde bi bilo oko četrdeset i više parohija, sa delovima Žičke, Šumadijske i Braničevske eparhije, stvorila bi se još jedna eparhija u našoj Crkvi. Nisam protiv toga, pa ćemo videti. Biće razgovora o svemu tome.

I za kraj, Vaša Svetosti, svečano ustoličenje – uvođenje u dužnost obavljeno je odmah, dan posle izbora ovde u Beogradu, u Sabornoj crkvi. Za kad je planirano zvanično ustoličenje u Pećkoj patrijaršiji, i koga nameravate da pozovete za tu priliku?

– Sveti Sinod je o tome razgovarao, i dogovorili smo se, barem za sada, da arhijerejski Sabor počne 25. aprila i da počne sa intronizacijom u Pećkoj patrijaršiji. Tamo da počne, ovde u Beogradu da se nastavi. Ja se nadam da će to tako i biti. Za taj događaj treba se spremiti usled specifičnih okolnosti i prilika, a ko će biti pozvan, to nije samo moja stvar. Sinod treba da pozove one koje obično poziva, a blagovremeno ćemo se dogovoriti o tome.

Hvala Vam, Svjatjejši, što ste posvetili svoje dragoceno vreme razgovoru za Pravoslavlje, novine Srpske patrijaršije. Hvala u ime naše Redakcije, naših saradnika i naših čitalaca, kao i u ime Informativne službe SPC i radija Slovo ljubve. Čestitamo Vam na izboru i da, uz Božju pomoć, i uz pomoć Vaše braće arhijereja, dugo godina upravljate našom Crkvom.

– Hvala. Pozdravljam i ja vas sa željom da poverenu službu obavljate savesno, sa ljubavlju, i da budete zaista glas Crkve. Da preko vas narod bude informisan, ali ne samo informisan o događajima, nego da bude i poučen onome što im je potrebno za život jednog vernika po Hristu, po Svetome Savi i Crkvi, njenim običajima i nasleđu. Vaša reč, vaš glas, vaš radio je i te kako potreban jer mediji danas, i ne samo danas, nego uvek, imaju veliku moć, nažalost često i u negativnom smislu. Treba im parirati davanjem pozitivnih vrednosti, onih koje možda ne mogu da čuju ni od sveštenika, ni iz štampe, ali je dobro da se to čuje iz centra Crkve, iz čistoga, blagodatnoga izvora koji je Crkva. Tako da se i nauče, i pouče, i da sebe uvek menjaju u onom pozitivnom duhovnom smislu, na korist pre svega ličnu, ali i na korist svoje Crkve i svoga naroda. Pravoslavlje je zaista jedan odličan i savremen list, koji dobro prati život naše Crkve i živi u vremenu. Blagoslov Božji neka je na vama, da nastavite vaš rad kao i do sada: časno, odgovorno i uspešno.

Autor protojerej-stavrofor Miodrag M. Popović

Izvor Pravoslavlje, novine Srpske patrijaršije, Beograd

http://www.dverisrpske.com/tekst/1753950

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nosim odgovor na Zeljkovom tekstu sa jednog drugog foruma. Naravno uz njegov Blagoslov  iron maiden

Доста тога у горенаведеном тексту стоји, али се прилично сувисла поента усмерава само у једном смеру, и одређене ствари стављају на терет само једној страни.

Овом бих приликом подсетила да од неофитске грознице уверености овладавања јединим путем ка "тајни спасења" пате бар у једнакој мери и "отворенодверци", "монахокритичари", "постоскептичари", "религиознофилоЗофствујући", етцетера.

Каква аскеза?! Па "аскеза" = "егоизам", не читате ли савремено "богословствовање"? Мати Марију (Скобцову)? А ми смо превише испуњени љубави за такве саможиве активности. :4:)

Нису то дакле они некадашњи канони у које један монах који је тек неких 10 година у намастиру не сме ни да помисли да завири а камоли да их покуша тумачити, не никако то су ови данашњи канони-упутство за употребу - који су тако савршено јасни сами по себи да је апсолутно довољно бити само писмен, па ето ни ћирилица није неопходна јер постоји гугл преводилац, дакле то је то савремено духовно упутство за употребу - то су ти наши канони свима разумљиви и малом Перици из 5 разреда и чича Томи од 75 лета ( од којих 50 проведе као комуниста) и сека Перси наркоманки која је сада ревносни Хришћанин истина покајала се пре три месеца и сад јој је све јасно , што би се рекло синуло јој пред очима, ко флеш , па и оном малом богослову јес да воли да цуга и јури жемске али брате мој то ти је образовани теолог ( истина никад довршени и вечно вечити ал ту је у бранши је) .

Дакле, мали Перица из 5. разреда, сека-Перса наркоманка - сада ревносна Хришћанка пошто се пре 3 месеца покајала и сад јој је СВЕ јасно, и млади семинариста/ПБФ-овац (термин "богослов" употребљавам искључиво кад се пише великим словом и плачем над његовим олаким обезвређивањем неадекватном употребом, као, уосталом, и термина "теолог") - вечити студент и љубитељ свега што воле млади - потпуно одговарају профилу либерал-авангардног хришћанина, ком је "синуло пред очима", схватио је да је Хришћанство и "тајна спасења" не у некој тамо ником-потребној аскези, или не-дај-Боже неком тамо покајању, нити у подвигу личне молитве, ни у демоде... упс, пардон, ван-временско-контекстуалним Светим Оцима, нити у неким тамо бајковитим Житијима Светих (пуним којекаквих измишљотина, склепаних по утврђеним агиографским матрицама и тако без много везе са житијем, а и са Светим), него у - па сад, шта кога "пали". Или дајџест-Православљу, или у дубинама онтолоЗије, или у сваколитургијском причешћивању без икаквих ограничења (пошто их исто пере од свих грехова и чува од свих саблазни), или у деконструкцији предањских наслага неких тамо злих Руса (а кога другог :4:)) на почви изворнопредањског богослужења, итд. Па и присуствовању Литургији са отвореним дверима да у сваком тренутку могу видети шта се дешава у олтару (ако нису заузети зверлањем у најљепше/неосвојиве ђевојке).

Једино је чича-Тома од 75 лета слабо подложан прихватању оваквог свјетоназора, ал' ето - деценије партијског стажа чине своје. Сигурно је и против прикључења ЕУ. :4:)

Са том неофитском еуфоријом - јао, сад нам је СВЕ јасно (чак и оно нејасно вековним поколењима Светитеља, зарад њиховог недостака флексибилности, а поврх свега - недостатка љубави Постављена слика, којом тако изобилују наши свевидећи и свезнајући) - обично под руку иде и презир према тзв. традиционалним верницима, одраслим у вери, јер, ето, немају њихову "ширину" (и љубав Постављена слика, подразумева се). И наравно, не могу да схвате како је људима, деценијама присутнима у Цркви и сраслима са њеним поретком тешко прихватљива промена таквог поретка (коју недавно у Цркву ушавши тешко да и примећују).

Део интервјуа са патријархом:

Такозвана „литургијска питања” изазвала су, оправдано или не, многе недоумице и подељеност у српском народу. У Вашој Епархији нишкој таквих проблема није било. Како решити те настале проблеме, и какав је став Цркве и Светог архијерејског Сабора по том питању?

– Да, то је једно врло важно питање. То питање је, по мени, искрсло потпуно непотребно, мада суштински то нису нека дубока питања, дубоке разлике. Али, с једне стране можда је и добро што је народ реаговао на такав начин, вероватно страхујући од већих разлика и размимоилажења, па је устао да брани поредак који код нас траје готово вековима. Грешка је, по мени, и до једне и до друге стране. Грешка је прво оних који су лансирали те новине, што то није ишло преко Цркве. Требало је да то буде потврђено ауторитетом Сабора, да Сабор донесе своје мишљење и свој став по тим питањима. А грешка других јесте што исувише оштро реагују и стварају нимало мање проблеме од оних првих својом реакцијом која је неоправдана, јер се не ради ни о догмама ни о суштини Литургије. Ради се о неким обичајима који јесу обичаји, али не задиру у суштину. Е сад, то је тешко објаснити и свима представити у у правом светлу. Ту апсолутно треба стати на одлуци Сабора, док се не донесу нове одлуке по дотичним питањима. Треба да се држимо сви старог обичаја, да се не уносе забуне у народ, јер има прилично забуна и реакција. У Нишу ми недавно једна госпођа, врло честита, каже: „Ја више не улазим у ову цркву, овде су новотарци!” А зашто? Свештеник је (да ли случајно или намерно, не знам) пропустио да навуче завесу на Литургији! Дакле, народ је врло осетљив, и то ми морамо имати у виду.

Извор: http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/3815-prvi-intervju-patrijarha-irineja-ne-sme-da-se-muri-pred-pojavama-koje-su-protiv-naroda-i-istorije.html

Izvor

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...