Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Дијана.

Јасеновац: незаборав и истина о мануфактури смрти

Recommended Posts

Књига „Јасеновац” хрватског историчара Иве Голдштајна у издању Академске књиге представљена је у београдском Центру за културну деконтаминацију.

Голдштајн је рекао да га је много људи питало да ли пише „Јасеновац” због ревизионизма и читавог низа негативних ствари које се догађају око нас.

„Увек им одговорим да имам страст истраживања и да као историчар обожавам да осветљавам различите истине и детаље делова епохе. Сам сам изабрао Јасеновац као тему за своју књигу” казао је Голдштајн и додао да је пре две деценије био сведок на суђењу јасеновачком заповеднику Динку Шакићу.

„Пре годину дана сам читао свој исказ и данас би када много више знам о Јасеновцу дао себи солидну тројку. Ништа нетачно нисам рекао. Главне тезе тог сведочења су заправо тачне” казао је Голдштајн, преноси Танјуг.

Према његовим речима, у Јасеновцу је страдао део његове фамилије.

„Убијен је мој прадеда из Тузле и братанци мога оца... Братанци су убијени заједно са својим родитељима. Дакле, пишући ову књигу нисам био само историчар професионалац већ сам имао личну потребу да сазнам шта су мој прадеда и браћа последње видели у животу. Занимало ме је да ли су пружили отпор својим крвницима” казао је Голдштајн.

За њега нема дилеме да траума везана за страдање у Јасеновцу траје већ 74 године.

„Надао сам се да ћу писати ову књигу на крају те трауме, али неспремност социјалистичке Југославије и држава насталих после њеног распада да се суоче са страшним злочинима у Јасеновцу, продужавају ту трауму све до данас. Важно је упознати дубину зла у Јасеновцу да би се уопште могле разумети околности у којима су чињени ти злочини. Управо томе служе приче о голобрадим момцима у униформама који се такмиче убијајући недужне људе без идеолошке конструкције или о пријатељима који након неколико дана постају џелат и жртва” казао је Голдштајн.

Како каже, попис жртава Јасеновца зауставио се на 83.000 страдалих.

„Наравно након обимног истраживања схватио сам да на тај број треба додати 10 или 20 одсто несталих и непописаних жртава. Верујем да је у Јасеновцу страдало око 120.000 људи и да би се на некој стручној конференцији са тим сложиле и моје колеге историчари у Београду”, казао је Голдштајн.

Осим аутора о овој специфичној монографији и историјској студији говорили су историчари Латинка Перовић и Милан Кољанин.

Перовић је нагласила да је Голдштајнова књига заправо штиво о паклу 20 века.

„Било ми је јако тешко да након читања књиге 'Јасеновац' прочитам било шта. Голдштајн је написао тоталну историју озлоглашеног логорског система, јасеновачке трагедије и феномена логорске праксе у 20. веку. Тој књизи ништа не недостаје” казала је Перовић и додала да је Иво Голдштајн радио на Јасеновцу скоро 20 година.

„Тешко да је могуће замислити краће време за настајање овако важног и темељног дела. Овом књигом аутор је дао прецизну антрополошку анализу јасеновачке трагедије. 'Јасеновац' не би био тотална историја без међународне анализе фашизма у Немачкој, Италији и НДХ, али и оквира у којем су испреплетани верски и национални односи у Краљевини Југославији пре Другог светског рата.” казала је Перовић.

Милан Кољанин један од најзначајнијих познавалаца холокауста у Србији казао је да је тема Голдштајнове историјске студије присутна у јавности од краја Другог светског рата на различите начине.

„Књига професора Голдштајна на утемељен начин одговара изазову да се тема логора Јасеновац обради у складу са захтевима историјске науке. Истовремено, ова књига је и одговор на изазове псеудо историографије која логору Јасеновац даје сасвим другачије место у оквиру Другог светског рата у односу на ону коју је он заиста имао. Ова студија има позив на даља истраживања и расправе јер сигурно постоје питања која нису добила одговор. То је у самој природи историјске науке”, казао је Кољанин.

Додао је да је пред читаоцима „Јасеновца” изузетна галерија ликова при чему су њихове кратке биографије читљиве.

„Захваљујући томе добија се целовита слика о неколико група. Не само о усташама егзекуторима, већ и о самим затвореницима. Читаоци ће открити и начине преживљавања у 'Јасеновцу'. Организовање и солидарност затвореника представљени су на детаљан начин” казао је Кољанин.

Извор

Share this post


Link to post
Share on other sites

Колико је било жртава у Јасеновцу

Иво Голдштајн није навео основну чињеницу да је Јасеновац био „проточни логор”, тј. колико је становништва дотерано, толико је истог дана логораша побијено

Аутор: Славица Гароња Радованац

На недавно (4. априла 2019) одржаној промоцији књиге др Иве Голдштајна, угледног историчара из Загреба, „Јасеновац” (српско издање „Академска књига” из Новог Сада), уз аутора и издавача, учествовали су и проф. Латинка Перовић и проф. Милош Ковић. О актуелности теме сведочила је и препуна сала Центра за деконтаминацију (Бирчанинова 21), где је промоција одржана. Нема сумње да је аутор, како је сам изјавио, ово истраживање урадио „са страшћу” за истином и очигледно, у најбољим намерама. Међутим, како је читаво једно поглавље књиге посвећено и фамозном броју жртава Јасеновца, и кроз ово издање се, на основу јединих – писаних извора – тј. непотпуног списка од тек око 83.000 поименичних жртава овог логора, ова цифра, на коју сам аутор додаје још највише „20 одсто” жртава, провлачи као једина меродавна и, нажалост, на тај начин сада и у српску читалачку публику, са тенденцијом да буде ускоро верификована као коначан биланс страдалих у овом логору ужаса.

Међутим, када се након излагања из публике за реч јавио и један средовечан господин – наводећи да му је мајка пореклом из села Кусоња код Пакраца, и да су у познатом погрому 13. августа 1942. усташе сравниле са земљом ово село Западне Славоније (163 становника спалиле у цркви или побацале у оближње бунаре, а прецизном цифром – 497 житеља отерале у логоре Стара Градишка и Јасеновац), из којег је његова мајка, тада 15-годишњакиња, само случајем преживела, док на десетине чланова њене породице нису – поставио је питање (након рата су преживели житељи свих села самоиницијативно почели да праве спискове по сећању, по кућама, по укрштају података о несталима) да ли проф. Голдштајн зна шта је било са тим списковима и да ли су они укључени у ту процену, односно, да ли су икада ти спискови стигли у неку послератну архиву о Јасеновцу.

Др Голдштајн је тада направио чудну формулацију „да цифре нису важне”, са опширним дигресијама, које су стигле све до сукоба деведесетих. У једном је био у праву – да је логор Јасеновац усташка власт у Независној држави Хрватској пажљиво локацијски изабрала – јер је то место било на прузи (згодно за масовне депортације) и усред подручја најгушће насељеног српским становништвом са обе стране Саве, тј. у Босни и у Славонији, усред „обе Крајине”, што је подразумевало веома прецизно направљен план о темељном или тоталном геноциду (и у већој мери спроведеном) над српским народом свих узраста са овог простора, од деце до старих бака, и читавих породица, о којима није имао ко да сведочи. Мањи део физички способних у почетку је отпреман у Немачку (и захваљујући томе, неки су остали у животу).

Иво Голдштајн није навео основну чињеницу да је Јасеновац био „проточни логор”, тј. колико је становништва дотерано, толико је истог дана логораша побијено, рачуна се да је 300–400 сваког дана одвожено на Градину, или чак побијено испред улаза у логор, „јер није било места ”, а врхунац је представљао Божић 1942, када је побијено више од хиљаду заточеника (неки и не ушавши у логор).

Треба прочитати књиге Николе Николића, Душана Јеринића, Дане Павлице (тек недавно обелодањена сведочења и документа), па спознати све размере тих страдања српског народа на територији Славоније, Поткозарја и босанске Посавине, али и из читаве НДХ. По тој простој, али страшној рачуници, када се зна да су читава села западне Славоније и босанске Крајине на тај начин збрисана са карте (само после козарачке офанзиве страдало је око 80.000 њених становника, цивила, који су углавном завршили у Јасеновцу), могу се замислити размере страдања, која сада „позитивистичка наука” (нема имена, нема жртве), и овом књигом уводи као једину релевантну чињеницу и истину. Да је реч о минималним разликама, не би било спорно, али је реч о озбиљном размимоилажењу, које се разликује скоро десет пута од, нажалост, реалног стања ствари. Човек из публике је додао, а и сама се с њим потпуно слажем, да је после рата било довољно (политичке) воље да се упореде спискови становника српских села по попису из Краљевине Југославије пре 1941, и након рата 1945/46, могло је да се види која су све села збрисана и колико је њиховог становништва нестало у рату.

Да се од тог броја и половина односила на остала усташка стратишта широм НДХ, цифра страдалих само у логору Јасеновац вишеструко би премашила овај број, који, нажалост, протежира и нова књига о Јасеновцу др Иве Голдштајна. И да се подвуче, уз част и поштовање за све жртве – Јевреје, хрватске антифашисте и Роме – да је логор Јасеновац био, пре свега, логор за уништење Срба, у којем је 95 одсто жртава било из редова српског народа преко Дрине, односно с обе стране Саве и из Срема, а у духу доктрине о етнички чистом хрватском и католичком простору – геополитици старој више од сто педесет година, која се некажњено спроводила и након Другог светског рата, може се рећи све до краја 20. века.

извор

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, АлександраВ рече

геополитици старој више од сто педесет година, која се некажњено спроводила и након Другог светског рата, може се рећи све до краја 20. века.

Ovdje mi nije jasno o čemu je riječ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Постоји само једна шанса. И најдужи живот је тако кратак у лицу Вечности... Није битно колико дуго живимо, јер када погледамо уназад, све ће изгледати веома кратко, као један дан.

      Постоји само једна шанса. Постоји толико много ствари које нисмо искусили, које можемо искусити. Постоји само једна шанса да спознамо шта је права љубав, по први пут. И никада и нећемо спознати, ако нисмо спремни да за то жртвујемо себе - и више од тога, да умремо за то по стотину пута. Након што умремо, више никада не можемо учинити ту жртву,  више никада не може остетити сласт бола.
      Постоји само једна шанса да сазнамо да философија, менталитет и религија 90-тих нису једине (и 2000-тих прим. прев.). И да су можда постојале боље у прошлости, другим местима. Да није истина оно што су нас учили - што модерније то боље. Постоји само једна шанса да више не будемо робови времена и моде, модерне контракултуре и културе. Посебно што су нас обе изневериле.
      Постоји само једна шанса да живимо. Постоји само једна шанса да покажемо храброст. Постоји само једна шанса да променио ствари и курс. Постоји само једна шанса да се издигнемо изнад пасивности и сумње у којима смо заробљени телевизијом и другим медијским стимулацијама. Постоји само једна шанса да живимо виртуозно.
      Постоји само једна шанса да одемо у планине и гледамо залазак сунца међу дрвеће. Постоји само једна шанса да седимо на литици изнад океана и да се питамо зашто смо овде. Постоји само једна шанса да видимо звезде. Да чујемо откуцаје срца.  
      Постоји само једна шанса да будемо слободни. Истинска слобода не долази из узимања живота, већ из давања.
      Самоубиство је једини неопростив злочин, зато што је то једини злочин после којег не можемо молити опроштај.  Након тога, улазиш у будући живот у којем нема више шанси. И то је, уколико нисте искористили једину шансу која вам је дата, прави пакао.
      Самоубиство сваке године узима 6,000 живота младих људи у САД. Овај феномен је нешто нечувено у историји целог света. Зашто се ово дешава, ако свет заиста постаје боље место? Самоубиство је последњи геноцид.
      Монах Дамаскин, Death to the World No. 4 (PDF)

    • Од Логос,
      Двадесети вијек је обиљежен у људском памћењу и историји као доба технолошког, научног и техничког напретка са епитетом доба људске аутодеструкције и гурања човјечанства у Апокалипсу и нестајање. Неспојивост ове двије супротности произведена је као историјска истина одступањем људске заједнице од моралних принципа, гажењем Божијег и људских закона и невјеровањем у Бога. 

      Гордост са помраченим разумом има своју генезу у наведеним појмовима претходне реченице и њихови плодови јесу разорена или уништена људска заједница. Милиони жртава Великог и Другог Свјетског Рата, Хладни Рат, пођела Њемачке, распад СССР и СФРЈ кључни су елементи претешке историјске ретроспективе која је путеводиља даљег живота и трајања бројних народа и држава. Да рушење не би овладало текстом о вијеку који је за нама покушаћу да формулишем тезу о колосалном неимарском пројекту који је омогућио да на површини историје остану темељи историјске основе најстаријег народа на Балкану.
      Тај градитељски пројекат зове се Андрићград. Настао у Дејтонској двоентитетској Федерацији Босне и Херцеговине – Републици Српској представља најтврђу духовну грађевину свих народа на овим просторима.
      Покушаћу да објасним зашто.
      Андрићград на ушћу Рзава и Дрине јесте непорушена На Дрини ћуприја, нетакнута Травничка Хроника, обојена Проклета Авлија, васкрсла Јелена жена које нема, мост на Жепи као Сион, пророчка дипломатија писана вијек раније а пројављена на дјелу деведестих година прошлог вијека и завршени Омер Паша Латас. Синтеза овог појмовника оставља простор за измјене и допуне, отворена питања и критике али нуди рјешење у једном: Град који на гори стоји не могу сакрити и срушити ускогруди балкански национализми. Иво Андрић таквом науму стоји као бедем кога је немогуће прескочити, заобићи или срушити. Тај град је Босна из Андрићевог писања, Османско Царство и Аустро – Угарска Монархија ван граница историјског ревизионизма и столп од кога Дејтонска творевина не може да направи инжењеринг који је овим политичко-правним актом програмиран као коначни циљ од стране идеолога глобалне геополитичке стратегије.
      Град садржи све што јесте Андрић, Босна, поглед на вјеру, језик и народе у њој. Посебан акценат дајем Петру II Ловћенском Тајновидцу и Андрићевом Институту. Преко Његоша прави се синапса између Косовског и Новог Завјета а Институтом од растакања и неопаганизма чувају народи у Босни који се одлично разумију и у језичкој комуникацији не наилазе на баријере из домена лингвистике. Постојање Института за књижевност, историју, оријенталистику, филм и медије онемогућавају ремоделовање Босне и Херцеговине и цијеле бивше СФРЈ. Потврда ове тезе јесте вијест која радује.
      Медији из Београда су објавили да ће идејни творац Андрићграда почети снимање филма о Јасеновцу.
      Логор смрти који је постојао четири године прогутао је по процјени историје више од 700 000 живота. Циљ је био уништити српски народ и остварити постојање НДХ. Познати хрватски редитељ Лордан Зафрановић остао је ускраћен да у данашњој Републици Хрватској прикаже филмска остварења која би ослободила ову земљу баласта прошлости. Магнум Кримен или Велики Злочин кроз документа експерта за Холокауст Гидеона Грајфа, историјска и чињенична документа из више држава ЕУ ступају на путању изроњавања осам деценија старе ране којом је творевина НДХ тежила уништењу српског народа и разарања његовог идентитета, православне вјере и Цркве. Ништа као филм не може подстаћи на размишљање и преиспитивање, преумњење и помирење, мирење са собом и другима и на свеукупно духовно васкрсење. Новомученици са територија некадашње НДХ, еписопи и свештеници СПЦ нашли су Царство Небеско и мјесто у календару светих СПЦ. Филмом који ће почети своје снимање видим отворена врата ка помирењу два хришћанска и једнојезична народа. Вјерујем да ће он одагнати недоумице, сумње, страхове и нагомилане мржње, отворити простор дијалогу између држава и Цркава и употпунити простор за будуће односе истином којом ће прошлости у смислу директне одговорности бити ослобођени будући нараштаји.
      Треба размишљати о филмовању дјела митрополита Амфилохија “ Љетопис новог косовског распећа “ и умировљеног владике Атанасија “ Од Јадовна до Косова“. Филм о Јасеновцу отвориће простор за неке нове редитеље да сниме филмове о страдањима у току распада СФРЈ на крају двадесетог вијека.
      Андрићград и Андрићев Институт мјесто су синтезе и изградње истине о трагедији XX вијека. Комбиновано петоинститутско дјеловање и редитељско умјеће ријешиће супротстављене историјске погледе на јединство и недјељивост истине. Писмом које је Његова Светост Патријарх Иринеј позвао папу Франциска да сагледа сложеност српско- хрватских односа на раскрсници свих вјетрометина се каже да без истине нема правде а без правде нема помирења. Нека Господ да да Андрићград и филмовани Велики Злочин буду уводничари у ову сложену балканску коцку која је одавно бачена. Град јединог јужнословенског нобеловца биће светионик свим апостолима на том мукотрпном путу.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      На далеком Уралу у граду Орску, 12. фебруара 2019, отворена је изложба „Живи: новомученици концлогора Јасеновац у свјетлу васкрсења“ посвећена страдалима у хрватском логору смрти Јасеновац, у којем је у вријеме Другог свјетског рата било мучено и звјерски убијено скоро милион Срба, Рома и Јевреја. На изложби су биле представљене слике мoнахиње Марије (Антић) из манастира Светог Јована. Изложбу је, уз благослов Епископа пакрачко-славонског Јована и орског и гајског Иринеја, организовао орски свештеник отац Максим Бражњиков, на чију иницијативу се кренуло и са изградњом припрате Светим мученицима јасеновачким на Уралу. Отац Максим Бражњиков је у своју парохију увео и српски обичај – славу, тако да се на дан Светих новомученика јасеновачких на Уралу окреће и освештава колач. О томе је за Светигору отац Максим говорио прије годину дана, а повод разговора који је пред вама је поменута изложба.
      Оче, како сте дошли на идеју да организујете изложбу у Орску, каква је била реакција публике? Све је почело од тога када сам прошле године с једном групом био у редовној посјети Јасеновцу. Управо смо пошли на празник Новомученика јасеновачких 13. септембра и специјално за ту прилику у нашем Казањском храму града Орска живописали икону свештеномученика Илариона Тројицког, коју смо предали на дар манастиру Светог Јована. Када смо већ били у Славонији предложили су нам да отпутујемо и за Бањалуку, да погледамо светиње града и остало. Тада је у Банском двору била изложба слика монахиње Марије (Антић) посвећена Јасеновачким новомученицима. Изложба је оставила велики утисак на нас, била је одлично организована и одмах ми је синула идеја да те слике довеземо у Орск, али пошто је умјетничка дјела прилично тешко преносити преко границе, онда смо с владиком Јованом пакрачко-славонским и сестрама манастира Светог Јована разговарали о томе да нам помогну. Они су нам обећали послати репродукције тих радова.
      И чим сам стигао кући, кренуо сам с припремама за изложбу. Добили смо репродукције. Прибавили смо и архивске фотографије логора, а имали смо и фотографије на којима је описан савремени живот, које смо снимили кад смо били први пут тамо 2017. И тако смо 12. фебруара, дакле недавно, отворили изложбу Јасеновачким новомученицима, која је бројала 76 експоната.
      На отварању је било око тридесет људи, и сви су били под великим утиском ту је била градска администрација, сарадници администрације, епархијски  свештеници, парохијани. Људи су, да кажем, били потресени тиме што су видјели пошто се о том логору код нас практично ништа не зна.
      На почетку сам им рекао да људи у Русији знају све о логорима, као што су Аушвиц, Освјенћим, Треблинка, Дахау, тамо гдје су страдали и Руси, а о Јасеновцу не знају ништа и да бисмо предуприједили разна националистичка расположења која могу никнути у Русији, хтјели смо да представимо ту изложбу… и да би људи више знали о мученицима цркве, о страдању православног народа, о страдању словенског народа, о томе какве су ужасне последице национализма који избија међу људима.
      Казали сте важну ствар, да су тамо мимо вјерника били и остали грађани… Хтјели смо да изложбу представимо на вишем нивоу. Било је присутно руководство града. Прошле седмице град је био у карантину, због вируса грипа школе су биле затворене и ево сад на изложбу почињу долазити ученици старијих разреда средњих школа и до затварања изложбе код нас ће долазити екскурзије.
      Пред којом се фотографијом или сликом публика најдуже задржавала? Више слика им је привукло пажњу, нарочита она на којој Свети Георгије копљем убија аждају која је насликана у облику слова „у“ – усташког знака, у облику воза смрти. Многима се допала и слика на којој су новомученици са ореолима насликани у језеру које се налази на територији логора. То језеро сам видио, показали смо га и на фотографијама како оно сада изгледа. И велики утисак су оставиле архивске фотографије. Изабрали смо оне које су имале висок квалитет на интернету, међу њима оне на којима се види како усташе убијају дјецу у дјечјем логору Млака. Такође сам им говорио о подвигу Дијане Будисављевић у спасавању дјеце.
      Сам назив изложбе говори много – „Живи новомученици“, у њему се осјећа и радост и мука, и смрт и васкрсење… Треба да кажем да смо првобитно имали идеју да ову изложбу организујемо заједно с једним московским музејем при Храму Светог Сергија Радоњешког у Крапивниках, с Музејем „Совјетски Савез: вјера и људи“, који је посвећен животу хришћана совјетског периода. Тамо су експониране фотографије,  личне ствари свештеника, плоче које су издаване педесетих година, записи црквених хорова… И тај музеј је показао велико интересовање за Новомученике јасеновачке.  И ријеч „живи“ била је наша заједничка одлука да се изложба тако назове. Сам музеј је организовао изложбе о животу совјетских хришћана под таквим називом „живи“. Нажалост, отац Александар Абрамов, који је настојатељ парохије и директор музеја, није могао да дође и оставили смо назив те њихове опште концепције и чини ми се да заиста одражава васкршње расположење. На самим фотографијама изображена је мука, несрећа, али при томе на њима је увијек невидљиво присутан Христос. Међу њима и Христос васкрсава.
      На изложби, поред Вашег надлежног епископа и људи из градских власти, говорили сте и Ви. О чему? Испричао сам о историји логора. Моје излагање је пратила презентација фотографија. Говорио сам о србофобији, хрватском национализму, о томе како је логор стваран, о осталим тада активним лицима, као што су били Вјекослав Лубурић, Анте Павелић, францискански монах Филиповић и остали… да се људи не би заваравали, јер знам да савремена хрватска историографија покушава да оправда неке од команданта логора да они нису извршавали убиства, а ми смо хтјели да покажемо да јесу.
      Кад сам говорио о сликама монахиње Марије, управо сам хтио да ставим акценат на васкрсењу јер се на неким изображава васкрсли Христос, на некима је, како је то и сам владика Јован говорио, Велика субота, тј. вријеме пред васкрсење, када читав свијет очекује Господа да дође и да зло на земљи престане. Господ је и насликан тако као да се онима који га чекају то чини као други долазак. И хтјели смо да то нагласимо. Али људе је веома интересовао савремени живот у Славонији и Јасеновцу. Показали смо им фотографије на којима се виде срушене куће, дивна природа, људе Хрвате који практично ништа не знају. Интересовао их је аутор слика. Рекао сам им да је монахиња Марија један изузетно скроман човјек.
      Шта мислите да ли је Јасеновац неправедно запостављен данас међу другим логорима, да се о њему мање зна?  Да, прије отварања изложбе, а и раније, читао сам савремене сајтове који говоре да Јасеновац није био логор смрти него традиционални логор, неки кажу да су ту само задржавали људе а онда их депортовали у друге логоре. И заиста, нема таквог преседана, хиљаде и хиљаде људи је било заклано. Нигдје није било тога да логораше нијесу стријељали и гушили у гасним коморама, како су то радили нацисти, него су их убијали ручно, помоћу разних инструмената. Јасеновац је управо био фабрика смрти. Дај Боже, да се такво нешто никада не понови и сматрам да што снажније  треба о томе да свједочимо јер такве ствари нити се могу нити смију заборавити. То су потврдили и посјетиоци изложбе, који кажу да о томе ништа нису знали и да о томе треба да се зна и говори што више.
      Ви сте предсједник Одсјека епархије за питања омладине. Како млади људи данас поимају значај мучеништва, да ли се интересују за то? Треба рећи да сам однедавно прес секретар наше епархије. У принципу у Русији постоји, да кажем, један такав тренд да се сруши значај мученичког подвига и подвига наших мученика јер се говори да су они били осуђени из политичких разлога а не због вјере, да се нису гулази примјењивали као средство да се неко одрекне вјере, да од стране СССР-а није било никаквих покушаја уништења цркве… Ми, овдје на Уралу, добро знамо како је било! Код нас су у вријеме Хрушчова биле затворене све цркве и саме свештенике су тјерали да их затварају. И ми се трудимо да о томе говоримо младим људима јер они о томе ништа не знају. Млади човјек, на Јужном Уралу, као и свуда, због економских околности више је заузет учењем и опстанком. Код нас постоје омладински клубови, који, нема их много, организују сусрете и млади људи разговарајући са свештеницима, показују за то велико интересовање… а човјек полазећи од личних проблема иде на страну високих истина…
      Али једноставно треба говорити истину, ширити је… Да, сљедеће недјеље изложбу преносимо у сусједни град Новотројицк, а  такође ћемо да је експонирамо у Москви на једном престоничком институту, гдје имају одличну просторију. Мада је то је технички факултет, на њему се не предаје историја, али је он вишенационални, тамо поред Руса уче и студенти других националности… И да бисмо избјегли било какве етничке конфликте желимо о томе да разговарамо.
      Да ли су други медији, не само црквени, пренијели вијест о изложби? Да, ми имамо градске сајтове који су посјетили изложбу, велику репортажу је направио сајт Урал 56 ру,  затим локална Орска ТВ, која не само да је вијест   поставила на сајт, него је и преко телевизије емитовала добру репортажу о изложби, консултовала се с нама како правилно да пренесу назив изложбе, као и о томе који историјски подаци им могу помоћи да освијетле материјал. Одлично сарађујемо и веома сам им захвалан на томе.
      Прије годину дана сте нам рекли да градите припрату у част Јасеновачких мученика. Докле сте стигли с радовима? Тренутно смо у договору са државом око документације у вези с парцелом коју смо планирали за храм. Ове године би требало да се поставе темељи.
      Имате и икону… Да, икона се живопише и скоро је сасвим готова…
      Да ли можемо рећи да су Ваши парохијани примили Јасеновачке мученике као своје? Мислим да да. Многи ме питају како да им се моле, о чему да се моле пред њима. Ја им кажем да су они били обични људи који су живјели у селима и градовима бивше Краљевине Југославије, вјеровали су у Бога, ишли у цркву, имали су породице… и читава насеља су практично пострадала у логору. И ви у молитвама можете од њих да  иштете шта год хоћете. Знате ми Руси волимо да се молимо неком светитељу за конкретно нешто, некоме се људи моле за исцјељење гласа, другоме због опет неког другог здравственог проблема и тако… Сваке недјеље служимо молебан пред ковчегом мошти с честицом Јасеновачких мученика и све људе који уђу у храм, упућујемо на ковчег с честицом мошти Јасеновачких мученика да им се помоле.
      Да ли сте Ви лично задовољни испуњавањем сопствене мисије, жеље о распростирању истине о Јасеновачким мученицима? Сматрам да ову изложбу треба развозити по Русији. Имамо позиве и од других градова, рецимо из Астрахана, Дмитровграда, Вологде. Мислим да ако се сада активно будемо бавили тиме, заузмемо се за то, да ћемо убрзо освојити европски дио Русије, а вјероватно и друга мјеста, сјеверни Урал, Сибир. Знам да у Јекатеринбургу живи велика српска дијаспора и њима би вјероватно изложба била интересантна. Надам се да се убудуће нећемо ограничити на изложбу, него направити нешто попут малог музеја посвећеног тим светитељима или образовати неки центар да би онај кога то занима могао код нас да сазна о томе и прочита. Ја лично кад одем у Јасеновац, осјећам се као на свом мјесту. Моја тачка осјећања Васкрса налази се управо тамо. Јер нигдје, у духовном смислу ријечи, ја себе не осјећам тако ближе Господу. То је моје лично мишљење и осјећање.
      ****
      Град Орск 
      Орск је град кроз који пролази геолошка граница између Европе и Азије, тако да се историјски центар града налази у Азији, а нови дио града у Европи. А такође је познат и по планини Полковник, на ободу града, одакле се вади, у цијелој Русији познати, разнобојни орски јаспис.
      Свијет скоро ништа не зна о Јасеновцу
      На отварању изложбе Отац Максим је присутнима испричао о томе шта се дешавало у логору смрти: „Људе, цијеле породице довозили су у логор «возом ужаса». Довозили су на смрт – и старце и дјецу. Свијет зна за Бухенвалд и Освјенћим, али скоро ништа не зна о Јасеновцу. Ако су у њемачким логорима људе систематски уништавали у гасним коморама, усташе су радије показивале изопачену фантазију. Када читаш документа буквално се крв леди у жилама. При томе су Срби и Хрвати уско повезане етничке групе, заправо разликују се по вјери. А Србе су уништавали управо зато што су православци — они су за своју вјеру мученички страдали“.
       Разговарала Марија Живковић
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Дана 12. фебруара 2019. у Градској изложбеној сали града Орска (Јужни Урал) биће отворена изложба посвећена мученицима логора смрти Јасеновац. Отварање изложбе су благословили епископ орски и гајски Иринеј и епископ пакрачко-славонски Јован.     У најави за изложбу се каже: „Мрежа концентрационих логора Јасеновац, која је постојала на територији марионетске «Независне државе Хрватске» за вријеме Другог свјетског рата једно је од најстрашнијих мјеста страдања братског српског народа. За непуних пет година постојања (1941–1945) хрватски фашисти-усташе у њему су усмртили преко 700 хиљада Срба, Јевреја и Рома. СПЦ их је прославила у лику светих и сјећање на њих обиљежава се у септембру и у априлу, који су посебни дани мучеништва српског народа, а у самом Јасеновцу обновљен је манастир Светога Јована Претече, који припада Славонској епархији.   Треба цитирати ријечи Светог Николаја Велимировића о Јасеновцу, каже владајући епископ пакрачко-славонски владика Јован: «Он нам је оставио три завјета: немојте се светити, то јест, не одговарајте злом на зло, славите своје мученике и свједочите о њима свијету».“   На изложби ће бити приказане репродукције слика монахиње јасеновачког манастира Светога Јована Претече Марије (Антић), као и фотографије Алексеја Пичугина, које описују савремени живот Јасеновца. Међу изложбеним експонатима биће и репродукције сачуваних фотографија логора.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...