Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Дијана.

Јасеновац: незаборав и истина о мануфактури смрти

Recommended Posts

Стокхолм: Сећање на Јасеновац

28. Мај 2015 - 12:52

strazarsko-mjesto-logor-jasenovac_big_0.У петак 29. маја 2015. године, у згради ABF у Стокхолму, Sveavagen 41, биће одржано вече сећања на небројане жртве страдале у Јасеновачком систему хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Једини логор у Европи који нису надзирали Немци већ Независна Држава Хрватска (НДХ) и усташки режим током пуне 4 године.

Ово је трећи пут да се организује програм сећања на страдање Срба и усташких жртава Јасеновачког система хрватских концентрационих логора у Шведској. Гости на предходним обележавањима су били 2013. филмски стваралац и бивши саветник Меморијалног центра Јасеновац-Доња Градина Симо Брдар, Еберхард Рондхолз историчар и публициста из Немачке; 2014. године историчар Милош Ковић који је говорио о почецима Првог светског рата, на отварању изложбе коју су организовали Историјски музеј Србије и Музеј Армије - Стокхолм заједно с нашим амбасадом у Стокхолму.

Ове године гости програма су:

- проф. др Жарко Видовић, рођен 1921. године у Трешњу, Југославија - Босна и Херцеговина. Студирао је у Загребу, затим се пребацио у Сарајево у време када су усташе почеле с агресијом и пропагандом против Срба, Јевреја и Рома. Неколико пута је хватан и ослобађан током Другог светског рата од стране немачких и италијанских снага у Сарајеву да би на крају био депортован у Јасеновац од стране НДХ. У Јасеновцу бива одређен, од стране Немаца, за принудни рад у Норвешкој, где је преко Земуна и Бејфјорда стигао у Нарвик 1942. тачно на Нацинални дан Норвешке, 17. мај. Градио је пут који се и дан данас користи у Норвешкој. 1943. године уз помоћ локалног становништава, успева да побегне за Шведску. Наставља студије у Упсали где је добио ћерку Загу. Како би средио своје личне докумнете одлази у Југославију 1947. где бива затворен и добија потпуну забрану напуштања земље уз прекид било какве комуникације с Шведском. Данас, порфесор Жарко живи и ради у Београду као пензионисани професор Историје цивилизацоије и уметности. Наставља да пише и предаје по свету. Специјално за програм у Стокхолму направљен је интервју с живим сведоком Јасеновца др Жарком Видовићем који из здравствених разлога није могао да допутује у Стокхолм у којем није боравио од 1947 године.

- Зага Грип - ћерка Жарка Видовића, живи и ради у Стокхолму.

- Драгана Мијатовић Томашевић - директор и суоснивач Jasenovac and Holocaust Memorial Foundation са ICTJ, добротворне организације са седиштем у Лондону, која има као један од циљева да и финансијски помогне изградњу меморијалног центра у Доњој Градини.

У току вечери биће приказана изложба Јасеновац - Доња Градина аутора Симе Брдара заједно с докуметарним филмом истог аутора; као и видео запис разговора с др Жарком Видовићем аутора Јелене Миле.

http://spc.rs/sr/stokholm_setshanje_na_jasenovac

 

  •  
|

Share this post


Link to post
Share on other sites

Симо Брдар

 
Симо Брдар   Датум рођења: 1947. Место рођења: Горња Драготиња (ФНРЈ)        

Симо Брдар (Горња Драготиња1947) је српски сценариста, режисер и књижевник 

Живот[уреди]

Рођен је у Горњој Драготињи 1947.[1] Гимназију је завршио у Приједору а Филозофски факултет у Сарајеву.[1] Преко 25 година се бави истраживањем геноцида и холокауста, о чему је објавио неколико дјела.[1][2] Почасни је члан Издавачког савјета Института Јасеновац у Њујорку од 2007.[1][2] Члан је Одбора за организицију, бивши директор и кустос Јавне установе Спомен-подручја Доња Градина.[3] Ради као музејски савјетник Спомен-подручја Доња Градина.[4]

Живи и ради у Козарској Дубици и Горњој Драготињи[5]

Признања[уреди]

Добитније је 16 награда за филмове који су приказани на међународним филмским фестивалима.[5]

  • На филмском фестивалу „Балфест“ у Пловдиву у августу 2011. проглашен је за амбасадора добре воље.[6]
Дјела[уреди] Филмографија[уреди]

До 2012. је направио 26 документарних филмова:[5][1][2]

  • Сунце и жица
  • Крв и вода
  • А Бог је ћутао, продукција: ТРЗ „Филм и тон“ ЈУСП Доња Градина (2008), сценарио и режија: Симо Брдар
  • Јасеновац
  • Градина
  • Марјановићи, продукција: Филм и тон Београд (2003), сценарио и режија: Симо Брдар
  • Јовица и Зорица, продукција: ОСЈЕ - Козарска Дубица (2000), режија: Симо Брдар
  • Ритани
  • Послушање
  • Код дједа
  • Чедо
  • Чувари
  • Преко воде Саве
  • Мало ми фали
  • Павлица
  • И то је Јасеновац (сценарио)
  • Саво водо (сценарио)
  • Градина и Јасеновац градови мртвих (сценарио)
  • Предграђа мртвих (сценарио)
Библиографија[уреди]
  • Црни уплетењак, историографски роман
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BC%D0%BE_%D0%91%D1%80%D0%B4%D0%B0%D1%80

Share this post


Link to post
Share on other sites

SVAKA MU ČAST: Kusta u UN otvara izložbu o Jasenovcu!

20 jula 2016

Kusturica31-720

Proslavljeni filmski reditelj Emir Kusturica planira da na Ist Riveru u Njujorku otvori izložbu „Istina o Jasenovcu“, potvrdila je za „Vesti“ Katarina Tripković (25), mlada umetnica, akademski skulptor i dizajner. Njene skulpture na temu jasenovačkih žrtava, zajedno sa skulpturama akademskog vajara Ljubiše Mančića, trebalo bi da budu sastavni deo ove izložbe koja bi početkom iduće godine trebalo da bude otvorena u zgradi UN u Njujorku.

– Ovaj projekat, koji je pokrenula dr Ljiljana Nikšić iz Ministarstva spoljnih poslova Srbije pod nazivom „Pravo na nezaborav: Jasenovac – Aušvic Balkana“, prvi put smo predstavili u okviru pratećeg programa Prvog sajma knjiga u Andrićgradu, na tribini u Andrićevom institutu pod nazivom „Kultura sećanja“. Tu su, osim srpskih, učestvovali i eksperti iz oblasti izučavanja holokausta iz inostranstva, među kojima su bili prof. dr Gideon Grajf, prof. dr Beri Lituči i norveški istoričar i pisac Knut Fluvik Toresen. Oni su tada predstavili svoje knjige, izuzetno značajne za srpsku istoriografiju. Tom prilikom Emir Kusturica nam je obećao da će otvoriti ovu izložbu na Ist Riveru u Njujorku, a to planiramo za početak 2017. godine – rekla je za „Vesti“ Katarina Tripković.

Ona je dodala da je genocid, koji je ustaška NDH počinila nad Srbima, Jevrejima, Romima i antifašistima od 1941. do 1945. godine, skoro nepoznat mlađoj generaciji Srba, ali i široj međunarodnoj javnosti zbog političkih stavova posleratnog rukovodstva SFRJ o tome kako „ne treba dizati prašinu“.

Filip Filipi Janković iz Kanade, član humanitarne organizacije „28. jun“, kaže da se takva praksa konačno mora prekinuti!

– Krik istine o žrtvama, kako se naziva i jedna Katarinina skulptura, nama mladima, a naročito umetnicima poput Katarine, ne dopušta da budemo „politički korektni“, kako se danas naziva ćutanje zarad „viših političkih interesa“. Zato ne čudi što su mladi Srbi širom sveta podržali ovaj projekat. Ako Hrvatska i njeni umetnici, koristeći svoj povlašćeni status člana EU, dobijaju prostor da u Evropskom parlamentu u Strazburu organizuju izložbu o kardinalu Alojziju Stepincu, onda Srbija i mi, pripadnici srpskog korpusa, uz pomoć naših prijatelja i potomaka Jevreja, Roma i drugih stradalih u Jasenovcu imamo pravo i moralnu obavezu da organizujemo ovaku izložbu u UN u Njujorku – zaključio je Janković.

Žrtve u Jasenovcu

– 500.000 Srba, od kojih 20.000 dece starosti do osam godina
– 40.000 Roma
– 33.000 Jevreja
– 127.000 antifašista

Svaka pomoć dobrodošla

Katarina Tripković kaže da je za realizaciju ovog velikog poduhvata potrebna pomoć naših ljudi u matici i u rasejanju.
– Već smo napravili prve korake u tom pravcu, ali koristim priliku da putem „Vesti“, jedinih srpskih dnevnih novina koje izlaze širom sveta, pozovemo sve koji mogu da nam na bilo koji način pomognu u realizaciji ovog projekta. Ovde osim finansija mislim na animiranje kulturnih, umetničkih, humanitarnih, verskih, medijskih i marketinških organizacija koje bi mogle da daju svoj doprinos – rekla je Katarina Tripković, autorka obnovljenog spomenika maloj Milici Rakić, najmlađoj žrtvi NATO-bombardovanja Srbije postavljenog u Tašmajdanskom parku u Beogradu.

(Vesti)

http://www.intermagazin.rs/svaka-mu-cast-kusta-u-un-otvara-izlozbu-o-jasenovcu/

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

http://www.in4s.net/direktor-centra-simon-vizental-u-hrvatskoj-bio-genocid-nad-srbima/

Директор израелског центра „Симон Визентал“ из Јерусалима Ефраим Зуроф изјавио је да се у Независној држави Хрватској (НДХ) догодио геноцид нас Јеврејима и Србима.

Наравно да је (у НДХ) био геноцид. Не само над Јеврејима, него и над Србима, и то много више него над Јеврејима„, рекао је Зуроф за „Политику“.

Поводом најаве канонизације кардинала Алојзија Степинца, Зуроф је рекао да је „Анте Павелић био један од највећих масовних убица Другог свјетског рата, а да је Степинац био његов свештеник, духовни савјетник„.

И шта рећи за таквог човјека. То је апсурдно. И шта треба да мислимо о Католичкој цркви, у чијим је редовима свештеник један Вјекослав Ласић, који је за Павелића држао мису„, навео је Зуроф.

http://www.telegraf.rs/vesti/1052090-centar-simon-vizental-srbija-ne-lovi-naciste-i-ne-otkriva-njihove-zlocine

Srbija nije preduzimala nikakve praktične korake na otkrivanju novih ratnih zločinaca iz perioda nacizma, stoji u godišnjem izveštaju Centra Simon Vizental. prenosi list “Danas“, u godišnjem izveštaju izraelske kancelarije Centra Simon Vizental se u istoj grupi, pored Srbije, nalaze i Argentina, Brazil, Kostarika, Češka, Finska, Slovačka i Slovenija.

Najbolje ocene za napore i rezultate u lovu na ratne zločince iz tog perioda dobile su SAD i Nemačka. Kako se navodi na sajtu Centra, ove zemlje su “preduzele sve razumne mere da identifikuju potencijalne osumnjičene nacističke ratne zločince u zemlji, kako bi se do najvišeg nivoa dovela istraga i krivično gonjenje, kao i da bi se postigli značajni rezultati u posmatranom periodu“.

Centar je posebno pohvalio Nemačku zbog sprovođenja pravne strategije koja utire put za osudu praktično svake osobe koja je služila ili u nacističkim logorima smrti ili u “ajnzascgrupama” – mobilnim jedinicama za ubistva.

Kao najgore ocenjene zemlje su Belorusija, Belgija, Bolivija, Bosna i Hercegovina, Luksemburg, Rusija, Grčka, Čile, Kolumbija, Danska, Francuska, Novi Zeland, Holandija, Paragvaj, Urugvaj, Španija i Ukrajina.

Ove zemlje nisu odgovorile na upitnik Centra, ali nisu ni preduzele nikakve akcije da istraže osumnjičene nacističke ratne zločine, navode u izraelskoj kancelariji Centra.

(Telegraf.rs / Tanjug)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Васељенски патријарх у Јасеновцу

Васељенски патријарх на Свеправославном сабору на Криту

19:10 01.09.2016

 Поводом обележавања 75 година од страдања Светих Мученика Јасеновачких, литургију у Храму Рођења Светог Јована Претече и Крститеља у Јасеновцу служиће васељенски патријарх Вартоломеј, коме ће то уједно бити и прва посета Хрватској. Обележавању годишњице ће поред високих званица из јавног и политичког живота присуствовати и изасланици Руске и Пољске православне цркве. Портал Српски народни форум пренео је позив Епархије пакрачко-славноске верницима да се окупе на светој литургији. „Његова свесветост архиепископ Константиновог града и патријарх васељенски господин Вартоломеј ће са Његовом светошћу патријархом српским господином Иринејем и великим бројем отачаствених и гостујућих архијереја, началствовати литургијским обележавањем Новомученика Јасеновачких, а у поводу седамдесет и пет година почетка њиховог страдања и исповедништва. Окупимо се 10. септембра 2016. године у девет часова у Манастиру Јасеновац око свјатјејших архијереја и нашег домаћина, Епархије пакрачко-славонске и њеног предстојатеља епископа пакрачко-славонског господина Јована“, стоји у позиву. Иначе, Манастир Јасеновац са Црквом Рођења Светог Јована је седиште Епархије пакрачко-славонске и најмлађи је православни манастир у Хрватској.  Манастирска црква је саграђена 1775. године, а разорена је на почетку Другог светског рата 1941. године. Гаража која је била у саставу цркве била је део Концентрационог логора Јасеновац. Црква је обновљена и украшена 1984. године. Током ратних сукоба деведесетих година црква је поново оштећена, а маја 1995. године у операцији „Бљесак“ је оскрнављена и девастирана. Обновљена је 2000. године. Подсетимо, после оснивања Спомен-подручја Јасеновац верници су се окупљали у Јасеновцу на отвореном, где су служени помени и парастоси, што је био и својеврстан протест због тога што и храм није део спомен­-комплекса, као што је то био случај у Маутхаузену или Дахау.  

Даље: http://rs.sputniknews.com/regioni/20160901/1107979189/Vaseljenskipatrijarh-Jasenovac-zrtve-liturgija.html

http://rs.sputniknews.com/regioni/20160901/1107979189/Vaseljenskipatrijarh-Jasenovac-zrtve-liturgija.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

SEDAM SUROVIH ISTINA O JASENOVCU Istoričar Čedomir Antić o logoru smrti u Hrvatskoj

Mihajlo Jovićević | 19. 08. 2016 - 17:00h

| Komentara: 131

U nedelju se navršava 75 godina od osnivanja Jasenovca: jednog od najstrašnijih konc-logora na evropskom tlu i stratišta hiljada Srba, Roma i Jevreja.

7S3ktkqTURBXy8zNjlmNWNkZDg5NTBjODM0MzRhMzE1OTQ4NDY5NzFlYy5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

Foto: RAS Srbija

Logor je postojao

Zvanično, najveći koncentracioni logor na teritoriji Nezavisne države Hrvatske formiran je 21. avgusta 1941, u okolini istoimenog gradića. Ustaše su ga uništile u aprilu 1945. godine. Bio je stratište za Srbe, Jevreje, Rome, ali i za komuniste, kao i njihove pomagače. Njegovo postojanje navodi se u brojnim analizama fašističkih zločina i definitivno će ostati upamćen kao primer bestijalnosti i pogubnosti fašističke politike. Centar "Simon Vizental" u Los Anđelesu navodi da je u Jasenovcu ubijeno oko 600.000 ljudi u brojnim masovnim likvidacijama.

Najveći logor na Balkanu

"Nema sumnje da je Jasenovac bio najveći logor na području Balkana", konstatuje Čedomir Antić. Dokumentacija pokazuje da je logor bio ogromnih dimenzija, odnosno da je bio u pitanju čitav kompleks, sastavljen iz pet manjih logora: Bročice, Krapje, Ciglana, Kožara, Stara Gradiška i Ciglana, koji je imao i krematorijum. Jasenovac premašuje svaki od 70 koncentracionih logora koliko ih je postojalo na području Jugoslavije, pa i logor Banjica, u kom je bilo gotovo 100.000 zatvorenika.

Srbi najveće žrtve

"Broj stradalih u Jasenovcu kreće se i do 700.000 ljudi, a gotovo 90 odsto stradalih bili su nesporno Srbi", kaže Antić. Frapantno zvuče izveštaji nemačkih generala, u kojima se pominje da je broj žrtava pravoslavne vere u Jasenovcu meri stotinama hiljada života. "Nakon izgradnje spomenika ‘Kameni cvet‘ - koji je po meni neukusan i neprimeren Jasenovcu - hrvatska javnost počela je da umanjuje žrtve. Na kraju su prihvatili broj koji se kreće od 20.000 do 60.000 žrtava, ali velika većina i dalje ne veruje da je ovo bio genocid", kaže istoričar Čedomir Antić.

Bio je pod kontrolom Hrvata

Logor Jasenovac bio je prvi sistematski izgrađivani logorski kompleks na teritoriji NDH, jedini koji je neprekidno delovao sve do kraja njenog postojanja. Osmislio ga je njegov prvi upravnik Vjekoslav Maks Luburić, koji je po osnivanju NDH bio ustaški dobrovoljac. Luburić je na mestu upravnika koncentracionih logora u NDH nasledio Miju Babića. Od kraja Drugog svetskog rata, Luburić je pobegao iz Hrvatske. U emigraciji je osnovao terorističku organizaciju.

Hapšenja po rasnim zakonima

Da je fašistička politika podrazumevala i genocid prema Srbima dokazuje, kako kaže Antić, i donošenje rasnih zakona iz 1941. godine, koji su se, osim na Jevreje i Rome, delimično odnosili i na Srbe. Ovi zakoni, koje je potpisao Ante Pavelić i koji su bili poznati i kao Nirnberški zakoni, doneseni su odmah u prvim mesecima nakon formiranja NDH. Njima je legalizovano hapšenje Srba, Jevreja i Roma, koji su tretirani kao niža rasa, što potvrđuje fašistički karakter NDH.

Logor je bio zločinački

Javnost u Hrvatskoj često logor u Jasenovcu želi da predstavi kao radni a ne logor smrti. Ipak, državna komisija Jugoslavije, u kojoj je bilo i Hrvata, utvrdila je još 1946. da je logor bio zločinački, te da je u njemu stradalo između 500.000 i 600.000 ljudi. "Prema jednoj anketi, čak 40 odsto građana Hrvatske veruje da su zločini prema Srbima bili posledica separatističke politike Srba. Taj stav je besmislen i nepristojan", kaže Antić.

Tito ga nikad nije posetio

"Josip Broz nikada nije bio u Jasenovcu. On je potiskivao istinu o logoru, jer je imao otpor prema zločinima koje su, kako se tada govorilo, počinili jugoslovenski građani protiv jugoslovenskih građana", kaže istoričar. Posledice takvog razmišljanja danas se vide i u Srbu, na obeležavanju ustanka, gde hrvatski ekstremisti ne dozvoljavaju da se u čisto srpskom kraju obeleži početak otpora genocidu, naglašava ovaj istoričar. Ipak, prva istina o Jasenovcu jeste utvrđena za vreme SFRJ.

Spekulacija 1

Logor smrti ili radni logor?

"Hrvatska strana se proteklih decenija jako trudila da Jasenovcu ospori karakter logora smrti, tvrdeći da je to bio radni logor. Ako jeste, postavlja se pitanje kako je u njemu život izgubilo toliko ljudi, otkud u njemu osobe nesposobne za težak fizički rad - žene, deca, starci - i na kraju, šta je on tako bitno proizvodio?", pita se Čedomir Antić. I zaista, hrvatska administracija i danas u svojim zvaničnim istupima govori o "Radnom logoru Jasenovac".

Spekulacija 2

Koliko je zapravo bilo žrtava u Jasenovcu?

"Tačan broj ubijenih može se znati samo ukoliko se saznaju sva imena žrtava, a s obzirom na to da je Nezavisna država Hrvatska funkcionisala poput zločinačke bande, podaci su mahom izgubljeni ili nisu ni postojali. Pokušalo se i sa arheološkim iskopavanjima, sondiranjem terena, ali tako se ne može doći do egzaktnog broja žrtava. Uz to, u Jasenovcu je postojao i krematorijum. Leševi su bacani i u Savu", objašnjava Antić.

http://www.blic.rs/vesti/drustvo/sedam-surovih-istina-o-jasenovcu-istoricar-cedomir-antic-o-logoru-smrti-u-hrvatskoj/yzdly0w

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зна се да се у Јасеновцу догодио геноцид

Хрвати то добро знају, али је тенденција хрватске историографије да минимизује или да склони податке о усташким неделима – каже Гидеон Грајф, експерт за холокауст из Тел Авива Гидеон Грајф
Аутор: Мирјана Сретеновићсреда, 13.07.2016. у 20:04
gideon-grajf.jpg
Гидеон Грајф и Емир Кустурица (Фото: К. Трипковић)

Андрићград – „Никада у животу нисам планирао да будем историчар холокауста и да 365 дана проучавам гасне коморе и начине умирања. Нисам тако замишљао живот, али прихватио сам тај посао као своју мисију” – каже у разговору за „Политику” проф. др Гидеон Грајф, главни историчар на Институту за холокауст Шем Олам у Израелу и за образовне пројекте о холокаусту у Мајамију, иначе експерт за Аушвиц.

Професор Грајф је први пут посетио Београд, а потом и Андрићград где је заједно са историчарима из света ових дана одржао више предавања о холокаусту. Указао је да је евидентно да је данас најважније добити рат против ревизионизма, јер смо сведоци да се води интензиван рат сећања.

Грајф је представио своју књигу „Плакали смо без суза”, и разговарао са редитељем Емиром Кустурицом, изразивши спремност да напише текстове за изложбу о Јасеновцу, планирану за јануар 2017. године у Њујорку.

– Све је почело од састанка са амбасадором Србије у Израелу Милутином Станојевићем и могао бих да кажем да је он сада мој велики пријатељ, а потом је уследио позив амбасадора др Љиљане Никшић из Београда за учешће на мајској Конференцији српске академске дијаспоре о Јасеновцу у Њујорку, у организацији Института за Јасеновац, где сам изабран за члана Савета. Настојаћу да у Тел Авиву угостимо изложбу о Јасеновцу, а у Вишеград ћемо довести најбоље предаваче из света и направити бисер едукативног програма о холокаусту – истиче професор.

Професор је указао да су експерти утврдили да је од укупног броја свих логора искључиво шест било за „монструозно, систематско, масовно истребљење”: Аушвиц – Биркенау, Треблинка, Мајданек, Собибор, Белзец, Хелмно. А да тој листи, каже Грајф, треба додати и Мали Тростинец код Минска и Јасеновац који заокупља његову пажњу због атипичног монструозног начина убијања жртава у НДХ, која су карактерисала чак и оруђа специјално сачињена за масакр Срба.

– Јасеновац, нажалост, спада у горенаведених осам најозлоглашенијих фабрика смрти, с том разликом да су у њима логораши гушени масовно у гасним коморама, а у Јасеновцу је, поред масовног, постојао и тај личан однос према жртви, јер су ликвидације вршене ручно – каже Грајф.

http://www.politika.rs/scc/clanak/359096/Zna-se-da-se-u-Jasenovcu-dogodio-genocid

У Јасеновцу су усташе користиле „србосјек” – посебан полукружан нож који је био причвршћен за зглоб руке, а „лоботомију” су извршавали бруталним ударцем маља у главу чиме би се изазвало пуцање лобање и распрскавање мозга, и у Козарској Дубици спомеником је обележено место жртве ове врсте тортуре. Познато је да су у Јасеновцу постојали и казани за кување људских тела и „пећи за печење цигле и затвореника”. Децу су у Јасеновцу покрштавали и преваспитали у „усташком духу”, а нека од преживеле деце никада нису сазнала истину о свом пореклу и вери.

Грајф наглашава да народи који се не боре за истину доживљавају тзв. другу виктимизацију.

– Тенденција хрватске историографије да минимизује или да склони податке о усташким неделима подсећа на устаљене покушаје да се елиминише све што подсећа на окрутност коју су чинили нацисти. Никада не треба улазити у директан сукоб са другом страном која прави фалсификат историје. Ако знате да је данас недеља, да ли бисте уопште улазили у дискусију са особом која тврди да је данас среда? Друго, порицање геноцида над Србима у Јасеновцу није сврсисходно, зато што се зна да се то догодило. И Хрвати то добро знају, иначе не би улагали толики напор да причају своју причу. Ми у Израелу штампамо књиге, снимамо филмове и вичемо довољно гласно да нас сви чују. Обични људи знају за холокауст захваљујући том методу, јер је и ћутање о злочину злочин. И наравно, кад имамо осам института за холокауст и меморијалне центре широм света, зато и имамо резултате – објашњава Грајф.

Према његовим речима, документација о Јасеновцу у Јад Вашему није довољна, уз запажање да је само неколико логора имало „срећу” да је велики број истраживача исказао интересовање да их проучава.

– Треба истаћи и да притисак да се изграде меморијални центри холокауста у Израелу није дошао од Владе него од преживелих логораша и од народа. Неки од преживелих постали су чланови парламента, па су унутар система искористили политичку моћ да то ураде – наводи Грајф.

У том смислу, у Вишеграду је на предавању др Грајфа, председник Скупштине дијаспоре и Срба у региону Драган Станојевић упознао присутне са текстом Декларације о заштити културе сећања на српске жртве. Њом се пружа подршка Влади РС у напорима да се заштити национални интерес кроз чување сећања на српске жртве у међународној заједници. Станојевић је предложио увођење националног Дана сећања на српске жртве у свим ратовима и успостављање Меморијалног центра српским жртвама свих ратова, у Београду, а који би био повезан са музејима мира широм света, а пре свега са Јад Вашемом и Меморијалним музејом Холокауста у Вашингтону.

На питање како један народ, који је у медијима годинама приказиван као злочинац, може да се избори против предрасуда и укаже свету да је и сам био жртва, Грајф каже: „То мора да буде мисија, уз регрутацију најбољих међу вама, озбиљних бораца за истину који не одустају без обзира на све околности”.

Професор наводи да је његов највећи успех што је 1991. успоставио сарадњу Јад Вашема и Аушвица, што је довело до едукације историчара и подизања капацитета Пољака да се изборе за истину о жртвама. Аутор је и изложбе у Јад Вашему поводом 50. година суђења нацисти Адолфу Ајхману. Први је историчар који се срео и интервјуисао 31 преживелог „зондеркомандоса” – јеврејске логораше којима су нацисти дали задужење да чисте гасне коморе након кремирања. Један од њих је вадио златне зубе логорашима и за дан је измерио 50 килограма злата! Поједини од њих преживели су пуком срећом.

Грајфова књига „Плакали смо без суза” о „зондеркомандосима” инспирисала је Ласла Немеша за филм „Шаулов син”, овенчан Оскаром ове године. Код нас је ова књига била предложак за драму „Небески одред”, Александра Обреновића и Ђорђа Лебовића, а истоимену представу режирао је Марко Манојловић у Сомборском позоришту.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јасеновац: памћење као завјет

Празнику новомученика јасеновачких, као једном од основних елемената сjећања на жртве геноцида, посвећујемо премало пажње.

Јасеновачки новомученици молите бога за нас

Јасеновачки новомученици молите бога за нас

Бећковићева  најскупља српска ријеч, „Косово“, није сама.  Јасеновац, парадигма за геноцид над  нашим народoм у НДХ, неизбрисивим трагом је уписан у српски национални код. Литургијска  прослава новомученика српских 13. септембра (31. августа) је датум који морамо уврстити у све наше календаре.

Неки од напуштених објеката некадашњег јасеновачког логора након рата су претворени у импровизовани храм настојањем пароха Лазара Радовановића. Он одмах постаје мјесто окупљања преживјелих логораша и њихових потомака, као и мјесто одавања почасти страдалим. Од првог помена јасеновачким жртвама, 7. јула 1946, ова окупљања служе као својеврсни протест због наметнутог, званичног сјећања, које није толерисало црквено и народно сјећање на Јасеновац.

Камен темељац за обнављање јасеновачког храма положен  је 1971. године. Храм, посвећен рођењу Светог Јована Претече, освештан је 1984. године. Насупрот разним примјерима у Европи , црква није нашла своје мјесто унутар спомен-подручја, што довољно говори на какве препреке су наилазили црква и народ у неговању колективног памћења на жртве.

Спомен  на јасеновачке новомученике се у календарима појавио осамдесетих година, помало на необичан начин. Прије свега, био je условљен појавом несрећне црквене подјеле у дијаспори. Тадашња слободна митрополија из Нове Грачанице код Чикага објављивала је у свом календару и празник јасеновачких мученика. Велику рану подјеле СПЦ је пребродила посебно захваљујући настојањима блаженопочившег партријарха Павла. Крај кризе створио је предуслове да се прослављање новомученика јасеновачких и званично уврсти у календар СПЦ. Од 2010. године празник Светих Јасеновачких Новомученика озваничен је за читаву Српску православну цркву.

Прослављањем новомученика српских, поред жртава Јасеновца чувамо сјећање и на јадовничке, пребиловачке, дракулићке, крагујевачке и многе друге невине жртве, страдале зарад српског имена и вјере православне у току несрећног двадесетог вијека. Српско друштво, међутим, не апострофира овај датум на адекватан начин.

Зашто драга браћо и сестре не доћи у Јасеновац 13. септембра? Зашто не доћи 22. априла, на  дан који је заслужно, због пробоја логораша везан за Јасеновац, и сјећање на њега? Можемо ли икако тог тринаестог септембра заборавити преко двадесет хиљада дјеце, по досадашњим списковима, побијене, измучене, измрцварене у систему овог пакла? На овај дан требали бисмо се сјетити и парцеле 142 загребачког гробља Мирогој на којем, у само неколико квадрата масовне гробнице, почивају кости 862 мученика заувијек младих, који, када пострадаше, након јасеновачких мука, имаше углавном 1 – 5 година.  Можемо ли заобићи на овај дан Градину, у данашњој РС, највећи подземни град наших предака, у којој хук бреза и зеленило алувијалних гробних поља пореданих у непрегледним низовима, буде осјећај који није лако дефинисати?

Доња Градина мјесто тишине и помена на велико страдање

Доња Градина мјесто тишине и помена на велико страдање

http://akademskikrug.rs/jasenovac-pamcenje-kao-zavjet/

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Brojao sam kosti u Jasenovcu"

Predsednik Međunarodne komisije o Jasenovcu dr Srboljub Živanović skoro pola veka istražuje i pronosi istinu o Jasenovcu, tačnije sistemu logora Jasenovac i Donja Gradina, mučilištu i klanici Srba, Jevreja i Roma u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Uporedo sa svojom akademskom karijerom i karijerom lekara, antropologa i anatoma, te sudskog veštaka antropologije, dr Živanović je posvetio svoj život širenju istine o Jasenovcu. Intervju za "Vesti" dao je u Torontu, gde je nedavno bio gost kluba i časopisa "Ljudi govore"

Akademik dr Srboljub Živanović

 

Kako glasi istina o Jasenovcu?
- Počelo je, najzad, da se prihvata ono što je Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu objavila 2008. godine da je stradalo 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Dve godine kasnije komisija je izdala saopštenje da je među tim žrtvama bilo 110.000 dece do 14 godina starosti. 

 

Ko finansira rad komisije?
- Komisiju je osnovala Međunarodna konferencija za istinu o Jasenovcu, a finansira se preko koordinatora komisije čije je sedište u Banjaluci, jer je to najbliži grad stratištu jasenovačkom u Donjoj Gradini. 

 

Kakva je saradnja sa jevrejskim organizacijama?
- Veoma dobra, jer je jevrejska zajednica na teritoriji bivše Jugoslavije imala precizne podatke o svojim žrtvama. Ustaše nisu smatrale da su Romi ljudi i Rome su svi ubijali, a niko ih nije brojao. Interesantno je da su ustaše najviše zlata uzele od Roma, jer oni imaju običaj da im se devojke kite zlatom. Jevreje su pljačkali dok su ih hapsili, Srbi su bili najsiromašniji...

 

Na koji način ste došli do ovih podataka?
- Same ubice su vodile dnevnike kad su koga ubili, mnogi od njih su se hvalili pred hrvatskim vlastima ne bi li dobili neki orden ili pohvalu. Dobar deo dokumentacije imali su Nemci, pa Italijani, jer su oni stalno imali spor sa Hrvatima. Italija je uvek imala interese u Dalmaciji, na ostrvima i u Istri, i oni su slali svoje izveštaje u Rim o tome šta su videli. Tu su i izveštaji nemačke obaveštajne službe koja nije htela da laže Hitlera. NDH se hvalila da je ubijeno 1.400.000 Srba, međutim, Nemci su rekli da je taj broj bar upola manji. Dragoceno je i istraživanje na terenu, otvaranje masovnih grobnica, svedočenja preživelih logoraša...

 

Izložba zasmetala savetnicima

Kakva je saradnja komisije sa Srbijom?
- Srbija je jedina zemlja na svetu koja nema muzej holokausta i genocida i nema nijedan spomenik jasenovačkim žrtvama. Išao sam na razgovor sa premijerom i sa predsednikom Republike Srbije, ali ne vredi, ako bi neko i pristao da nešto uradi, savetnici to ne dozvoljavaju. Meni je jedan od savetnika, koji uvek sedi desno od predsednika, rekao: "U Beogradu je neki Milan Bulajić napravio izložbu o Jasenovcu pa su dolazila deca iz škola da vide tu izložbu, pa su se vraćali kući i vrištali od straha, njemu treba zabraniti rad".

Da li ste imali podršku od zvaničnih organa Republike Srbije i Republike Srpske? 
- U Republici Srpskoj smo imali najbolju moguću podršku, jer tu je stratište. Jedino u RS dovode ekskurzije u Donju Gradinu, govori im se o tome, uče o tome, postoji to u nastavnom programu. U Srbiji toga nema. U Izraelu ima, ali u Srbiji nema. Sadašnja vlast u Srbiji zbog neke politike koja se zove regionalna saradnja nastoji da se ne talasa, da se ne bi uvredili Hrvati, a i bivši predsednik Srbije trči levo-desno i izvinjava se. U ime koga? Ja vama mogu da oprostim za ono što ste učinili meni, ali nemam prava da oprostim za ono što ste učinili nekom drugom. Bez istine nema pokajanja, a bez pokajanja nema oproštaja, kao što je rekao patrijarh German.

 

Kakav je odnos prema Jasenovcu u Hrvatskoj?
- U Hrvatskoj jedino Jevreji govore jasno i glasno o Jasenovcu, a onda ih uklanjaju sa položaja i guraju u stranu. Uspeli su, takođe, da vaspitaju određen broj Jevreja koji su kao deca pokupljeni iz logora i odvedeni u ustaške porodice. Oni sada pokušavaju neke stvari da prikažu tako što izgovore dve ili tri istine i 10 do 15 laži, i onda se to ponavlja. Najbeskrupuloznija je biskupska konferencija u Hrvatskoj. Oni školuju generacije mržnje, a mi prećutkujemo istinu. Srbi su nacija koja stalno ponavlja razred. Mnogi ne znaju za logor u Doboju gde je ubijeno 12.000 Srba u Prvom svetskom ratu ili u Aradu, Foči... Ali, kralj Aleksandar je želeo da napravi jedan narod sastavljen iz tri plemena, a da se jedno pleme ne bi uvredilo, o tome se nije pisalo, pa smo posle dobili Jasenovac. 

 

Ističete da se o Jasenovcu više zna u Nemačkoj nego u Srbiji.
- Sadašnja hrvatska država želi da kaže da su se svi zločini dešavali zbog nacista. Nemci su ti koji treba da plate odštetu, a Nemci kažu: "Ne, nismo mi, vi ste počeli da ubijate šest-sedam meseci pre nego što smo mi izmislili holokaust u Nemačkoj. Kakve veze mi imamo s tim? Vi ste nas dočekali sa cvećem." I to je tačno. Nemci imaju veze sa ubijanjem u Srbiji jer Srbija je bila pod okupacijom. Na Starom sajmištu, koji je držao Gestapo, poubijani su svi Jevreji. Tek posle 1943. došle su ustaše i tada je pobijeno oko 100.000 Srba na Starom sajmištu u Beogradu. Sadašnja vlast u Beogradu pustila je da se u paviljonima gde je bilo najviše klanja i ubijanja nalaze diskoteke. Narod koji ne poštuje svoju istoriju, nažalost, propašće. 

 

Zašto je borba za istinu o Jasenovcu postala vaša životna misija?
- Udruženja boraca i preživelih logoraša BiH i Hrvatske u kojima su uglavnom bili Srbi, jer niko se drugi nije ni borio nego Srbi, tražili su da se pre podizanja spomenika u Jasenovcu nešto uradi, nešto istraži. Odlučeno je da se obrazuje komisija u koju niko nije smeo da uđe od tadašnjih profesora, nego su gurnuli nas mlade asistente. Tu su bila dva Slovenca i ja, a predsednik naše grupe bio je Hrvat, arheolog iz Sarajeva, pošten čovek i naučni radnik. Naš zadatak je bio da ništa ne uradimo. Međutim, mi smo hteli da se dokažemo i uradimo što više možemo i onda su nas rasturili.

 

Otkud potreba da ovih godina govorite o Jasenovcu?
- Ja sam taj koji je držao razbijene lobanje te dece u svojim rukama. Ja sam taj koji je brojao njihove kosti. Tada sam se zarekao da ću da govorim u ime onih čija je ćutnja večna. Svaki leš na koji naiđete, svaki ljudski ostatak nešto govori, pogotovu sudskim medicinarima. Tada sam se zarekao da ću napraviti ime u svetu da jednog dana ne može da se dovede u pitanje ono što otkrijem. Moja dužnost je da, boreći se za istinu, usavršim sebe toliko da mogu svakog da nateram da zaćuti i mislim da sam prilično uspeo u tome. Veoma je teško kada govorim o tome. Često mi zasuze oči i zadrhti glas...

Predavao od Beograda do Hararea

* Dr Srboljub Živanović, lekar, anatom, antropolog i sudski veštak antropolog, rođen je u Sarajevu, 21. decembra 1933, u porodici železničkog činovnika. Diplomirao je 1959. na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao 1964. u Novom Sadu.

* Za redovnog člana Međunarodne slovenske akademije nauka i umetnosti izabran je 1995, kada je postao predsednik odeljenja te akademije za Veliku Britaniju i Irsku. Bio je redovni profesor na univerzitetima u Beogradu, Novom Sadu, Kampali, Londonu (medicinski koledž bolnice Svetog Vartolomeja), Harareu. Autor je velikog broja knjiga i više od 150 naučnih radova u vodećim svetskim časopisima.

* Knjiga "Jasenovac" proglašena je za autorsko delo od nacionalnog značaja i dobila je 2009. nagradu "Rastko Petrović".

* Predsednik je Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu, ispred Velike Britanije, čiji je državljanin. U njoj nema članova sa teritorije bivše Jugoslavije.

*Živi u Londonu.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/224546/Brojao-sam-kosti-u-Jasenovcu

Share this post


Link to post
Share on other sites

13. септембар је дан изабран да буде посвећен Светим мученицима јасеновачким.

О Празнику Светих Новомученика Јасеновачких у Манастиру Јасеновац 13. септембра 2012. године.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

САБОР НОВОМУЧЕНИКА ЈАСЕНОВАЧКИХ

Јучерашњи дан је у календарима уписан као Сабор новомученика јасеновачких. Пишем тек данас о њему, јер не прихватам чињеницу да је у питању један дан, већ сматрам да се ми тих жртава морамо сећати свих 365 дана сваке године. Ко заборави жртве из Јасеновца, тај ће сигурно заборавити неког свог и увредити га мученог и одавно на онај свет послатог, јер није знао да је имао рода у Јасеновцу. Колико је само људи, жена, деце и њихових бајки угашено тамо крај Саве. Толике стотине хиљада измрцварених, па остављених да се муче. Замислите место на којем је смрт награда. Избављење.

Гледали су једни друге у очи не знајући чије ће прве из главе бити извађене, чије то усне последњи пут изговарају молитву, а чије уши задњи пут чују врисак и самртни уздах. Негде у даљини се и даље чује плач деце и жена. Дозива дете мајку, а мајка виче детету, ако међу гласовима позна своје, како ће све бити добро, само да још данас издржи. Многе су овим тешким лажима тешиле туђу децу гласа сличног оном њиховог чеда, али та је утеха, колико год лажна била, помагала онима који су је чули.

Џелати, тадашњи душмани, а у исто време и будућа браћа, давали су деловима Јасеновца имена тешка и симболична од којих је најјезивије било – Циглана. У тој Циглани страдало је највише људи. Морамо ми данас знати да је свако ко је страдао у Јасеновцу, па и у Циглани, својим страдањем постао цигла уграђена у стуб српског идентитета и ко те људе, на јучерашњи, данашњи, а и сваки други дан, заборави или одбије да их се сети, тај се нема чему надати.

Замислите само да је људски ум, упослен на таквом месту и рођен да друге усмрти, направио посебан логор опремљен посебним справама за мучење и убијање деце. Направио је и чувени србосек, а по имену можете претпоставити чему је он служио. Направио је толико злочина да је и ђавола постидео. Не може ме нико убедити да тих дана и сам Бог није плакао над судбином јасеновачких мученика. Хтео је што пре да их одатле извуче брзом смрћу, али џелати нису дозвољавали тако нешто. И даље су својим проклетим справама и својим ишчашеним мозговима држали те мученике на земљи мртве, а опет довољно живе да се на небо вазнети не могу.

Сећа се Сава још увек камиона са мученицима који су страдали по околним шумама, путевима и мочварама, јер душмани нису могли да чекају. Хтели су крв што пре да би себи доказали како су велики. Стварно је било тешко бити велики пред дететом које својим погледом гледа у нож који му се приближава, а једино што може да учини јесте да плаче. Кости свих ових мученика су нас обавезале да их се сећамо и да их свакога дана оплакујемо, јер ако их ми заборавимо, ко ће их се сећати? Ко ће их оплакивати? Чијих ћемо се жртава сећати ако нећемо својих? Колико је то жртава данашњим Србима довољно да би се сетили ко су и шта су? Молимо се за јасеновачке жртве! Молимо се за оне који су страдали због тога што су били и нису се тога хтели одрећи за разлику од многих данашњих који сами нуде да не буду то што су, а нико им чак ни не прети.

Молимо се свакога дана за мученике из Јасеновца, па ће макар у оном другом животу поживети дуже него што им је било суђено у оном на земљи. Ако их ми у својим срцима и молитвама оживимо, не постоји онај који ће их икада убити. Добаците својом молитвом до небеса и тако утешите бар једно од оне деце чији врисак и даље негде на небу одјекује тражећи мајку и утеху, а још увек несвесно да је мучење престало. Нека кроз наше молитве и упаљене свеће јасеновачки мученици угледају свој пут ка Рају кад су већ Пакао прошли за живота.

Нека им је вечна слава и нека нам опросте што нема више секунди у минуту, минута у сату, сата у дану, дана у месецу и месеци у години како бисмо их се још чешће сећали и молитвом их са овог на оном свету обрадовали.

(Милан Ружић, Искра)

http://vesti-gazeta.com/kolumne/1271-sabor-novomucenika-jasenovackih.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posle 70 godina ćutnje, dva filma o Jasenovcu

Tanja Nježić | 01. 11. 2011 - 13:00h
 

Branko Lustig, holivudski producent, dobitnik Oskara, najavio je da će snimiti film o Jasenovcu. I glumac Tihomir Stanić je rekao da će raditi film o tom zloglasnom logoru, što je, između ostalog, otvorilo pitanje dosadašnjeg tretiranja te teme u svetu filma. O tome zašto je o Jasenovcu snimljen samo jedan igrani film, za „Blic“ govore Milan Vlajčić, Radoslav Zelenović i Goran Paskaljević.

Žrtve ustaša likvidirane 1945. na obali Save
Žrtve ustaša likvidirane 1945. na obali Save
share_v1_pintrest_gray_ico.pngshare_v1_facebook_gray_ico.png

Činjenice govore da je u proteklih sedamdesetak godina o zločinima 

Činjenice govore da je u proteklih sedamdesetak godina o zločinima u Jasenovcu, ustaškom logoru u kome je stradalo na stotine hiljada Srba, Roma i Jevreja, snimljeno tek nekoliko dokumentaraca i jedan jedini igrani film - „Deveti krug“ Franca Štiglica, i to pre više od 50 godina.

Holivudski producent, dobitnik Oskara Branko Lustig još je proletos (juče je tu agencija Srna aktuelizovala) na Festivalu jevrejskog filma održanom u Hrvatskoj, rekao da će snimati film o Jasenovcu, da je scenario poverio književniku Miljenku Jergoviću i istoričaru Slavku Goldštajnu, da za to neće tražiti novac od hrvatske vlade već da će ga finansirati novcem iz Amerike, te će „to biti američki film“.

Govoreći o svojim motivima da radi taj film, Lustig je, između ostalog, rekao da ga i danas „drži obećanje dato zatočenima da će preneti svetu šta se događalo u logorima smrti“. Dobitnik Oskara za filmove „Šindlerova lista“ i „Gladijator“ producent Branko Lustig je kao dete iz jevrejske porodice odveden u Aušvic, a neki članovi njegove porodice u Jasenovac. Početak snimanja očekuje se sledeće godine, po svoj prilici u Kopačkom ritu.

boYktkpTURBXy80ZTFkYjNhOGFhZGNmNTAzMDQ5O
share_v1_pintrest_gray_ico.pngshare_v1_facebook_gray_ico.png

Oskarovac Branko Lustig

 

Branko Lustig (1932, Osijek) je poznati producent i glumac jevrejskog porekla. Tokom Drugog svetskog rata bio je u koncentracionim logorima Aušvic i Bargen-Belsen, a članovi njegove porodice bili su zatočeni u Jasenovcu. Kao najbolji producent dobio je dva Oskara: 1993. za film „Šindlerova lista“ i 2001. za film „Gladijator“. Dvostruki je dobitnik i nagrade Zlatni globus za navedene filmove. Producirao je više od deset filmova, a kao glumac igrao je u četiri među kojima su „Kozara“ i „Šindlerova lista“.

Kada je reč o projektu na kome radi Tihomir Stanić, početak snimanja je najavljen za kraj maja iduće godine, a premijera se očekuje 2015. Tihomir Stanić kaže da je u osnovi te priče, na kojoj radi već pet godina, Dijana Budisavljević, žena koja je spasla 12.000 dece iz pakla Jasenovca.

U sporadičnim razgovorima razgovorima o tome zašto je od 1945. godine snimljen samo jedan igrani film o Jasenovcu, pominjan je i nedostatak hrabrosti, pa i umetničke sposobnosti za hvatanje u koštac sa tako velikom temom. Šta o tome misle sagovornici „Blica“?

Radoslav Zelenović kaže da nije jednostavno sveobuhvatno i precizno odgovoriti na to pitanje.

- Verovatno da deo odgovora leži u osetljivoj temi. Međutim, mnoge velike teme i istorijski događaji su takođe uskraćene za filmsku verziju. Da nismo 2003. našli film o Karađorđu, imali bismo o njemu samo „Pesmu sa Kumbare“, film koji je 1955. uradio Radoš Novaković. O Prvom svetskom ratu imali smo samo „Marš na Drinu“ iz 1964. pa je 2009. urađen film „Sveti Georgije ubiva aždahu“. Mogli bismo još nabrajati. Kada je reč o najavljenim filmovima o Jasenovcu, mora se reći da je Lustig veliko svetsko ime u svetu kinematografije i ako se on zaista poduhvati produkcije, može se očekivati veliki film o Jasenovcu. Sa velikom znatiželjom očekujem film Tike Stanića koji, između ostalog, kroz priču o Dijani Budisavljević, ženi koja je spasla na hiljade mališana iz jasenovačkog pakla, otvara još jednu veliku, a zanemarenu temu - decu Kozare - kaže Zelenović.

Boris Dvornik u filmu „Deveti krug“ (1960)
Boris Dvornik u filmu „Deveti krug“ (1960)
share_v1_pintrest_gray_ico.pngshare_v1_facebook_gray_ico.png

Filmovi o Jasenovcu

Radoslav Zelenović kaže da je odmah posle Drugog svetskog rata snimljen prvi dokumentarac. „Gustav Gavrin je 1945. snimio dokumentarni film ‘Jasenovac’. Zatim 1966. Bogdan Žižić je uradio dokumentarni film o tom zloglasnom logoru. Sredinom sedamdesetih Gojko Kastratović je za potrebe spomen-područja Jasenovac uradio ‘Evanđelje zla’. Jedan od poznatijih dokumentaraca na tu temu, film ‘Krv i pepeo Jasenovca’ snimio je Lordan Zafranović 1983. godine. Što se igranog filma tiče, to je ‘Deveti krug’ Franca Štiglica 1960.“

Milan Vlajčić, između ostalog, kaže:

- Sudbina jasenovačkih žrtava, ponajpre Srba, ali i Jevreja, Roma, pa i hrvatskih komunista, veliki je izazov za svaku filmsku obradu, i ponajgore bi bilo da se stvar izvede u plitkoj, propagandističkoj ravni. Zato se i dugo čekalo, te stoga najava da će poznati holivudski producent Branko Lustig krenuti da načini film na tu bolnu temu podrazumeva da je dug put do konačnog ishoda. Lustig je i u prethodnoj Jugoslaviji bio producent vrhunske kompetencije i integriteta. Podatak da će jedan od scenarista biti sjajni hrvatski pisac Miljenko Jergović, koji je u svom romanu „Rita Tanenbaum“ obradio na izvanredan način jednu jasenovačku sudbinu, nagoveštava da se krenulo odgovorno. Valja im poželeti mnogo sreće, ali ni drugi autori, ako pronađu sebe u sličnoj priči, nemaju razloga da se osete ugroženim. Neka se svako potrudi da izbegne avet banalizacije i sitnog politikanstva. To jasenovačke žrtve ne zaslužuju.

Goran Paskaljević, reditelj koji uskoro počinje snimanje filma o logoru na Starom sajmištu u Beogradu, veli:

- Od prošlog proleća sa Filipom Davidom spremam taj film čije snimanje počinje za par dana. Podsetiću vas da se 8. decembra navršava 70 godina od otvaranja tog logora na prostoru Beogradskog sajma, koji je otvoren 1937. i tada proglašen za jedan od najlepših sajmova, a 1941. to je bila teritorija Nezavisne Države Hrvatske na kojoj su Nemci formirali logor u kome je stradalo 7.000 Jevreja, Srba. Staro sajmište je jedino mesto holokausta u Evropi koje nije dostojno obeleženo. Verujem da će ovaj film biti prvi kamen temeljac koji će pokrenuti sa mrtve tačke ideju da se taj prostor u srcu Beograda preuredi u spomen-obeležje gde će nove generacije da se podsete na jedan od ključnih istorijskih događaja jer je među našim najkrupnijim problemima - zaborav. A ne bismo smeli da zaboravimo šta je fašizam, nacizam… Smatram da je dobra ideja da se pravi film o Jasenovcu i da nije slučajno što je ta tema sve prisutnija kod umetnika širom sveta koji je danas, hteli to da priznamo ili ne, zahvatio talas neonacizma.

http://www.blic.rs/kultura/vesti/posle-70-godina-cutnje-dva-filma-o-jasenovcu/g7qx40r

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бибић и Утопија!

Објаве су вам обрисане и зарадили сте јавну опомену!

Немам намеру да ју образлажем!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Постоји само једна шанса. И најдужи живот је тако кратак у лицу Вечности... Није битно колико дуго живимо, јер када погледамо уназад, све ће изгледати веома кратко, као један дан.

      Постоји само једна шанса. Постоји толико много ствари које нисмо искусили, које можемо искусити. Постоји само једна шанса да спознамо шта је права љубав, по први пут. И никада и нећемо спознати, ако нисмо спремни да за то жртвујемо себе - и више од тога, да умремо за то по стотину пута. Након што умремо, више никада не можемо учинити ту жртву,  више никада не може остетити сласт бола.
      Постоји само једна шанса да сазнамо да философија, менталитет и религија 90-тих нису једине (и 2000-тих прим. прев.). И да су можда постојале боље у прошлости, другим местима. Да није истина оно што су нас учили - што модерније то боље. Постоји само једна шанса да више не будемо робови времена и моде, модерне контракултуре и културе. Посебно што су нас обе изневериле.
      Постоји само једна шанса да живимо. Постоји само једна шанса да покажемо храброст. Постоји само једна шанса да променио ствари и курс. Постоји само једна шанса да се издигнемо изнад пасивности и сумње у којима смо заробљени телевизијом и другим медијским стимулацијама. Постоји само једна шанса да живимо виртуозно.
      Постоји само једна шанса да одемо у планине и гледамо залазак сунца међу дрвеће. Постоји само једна шанса да седимо на литици изнад океана и да се питамо зашто смо овде. Постоји само једна шанса да видимо звезде. Да чујемо откуцаје срца.  
      Постоји само једна шанса да будемо слободни. Истинска слобода не долази из узимања живота, већ из давања.
      Самоубиство је једини неопростив злочин, зато што је то једини злочин после којег не можемо молити опроштај.  Након тога, улазиш у будући живот у којем нема више шанси. И то је, уколико нисте искористили једину шансу која вам је дата, прави пакао.
      Самоубиство сваке године узима 6,000 живота младих људи у САД. Овај феномен је нешто нечувено у историји целог света. Зашто се ово дешава, ако свет заиста постаје боље место? Самоубиство је последњи геноцид.
      Монах Дамаскин, Death to the World No. 4 (PDF)

    • Од Логос,
      Двадесети вијек је обиљежен у људском памћењу и историји као доба технолошког, научног и техничког напретка са епитетом доба људске аутодеструкције и гурања човјечанства у Апокалипсу и нестајање. Неспојивост ове двије супротности произведена је као историјска истина одступањем људске заједнице од моралних принципа, гажењем Божијег и људских закона и невјеровањем у Бога. 

      Гордост са помраченим разумом има своју генезу у наведеним појмовима претходне реченице и њихови плодови јесу разорена или уништена људска заједница. Милиони жртава Великог и Другог Свјетског Рата, Хладни Рат, пођела Њемачке, распад СССР и СФРЈ кључни су елементи претешке историјске ретроспективе која је путеводиља даљег живота и трајања бројних народа и држава. Да рушење не би овладало текстом о вијеку који је за нама покушаћу да формулишем тезу о колосалном неимарском пројекту који је омогућио да на површини историје остану темељи историјске основе најстаријег народа на Балкану.
      Тај градитељски пројекат зове се Андрићград. Настао у Дејтонској двоентитетској Федерацији Босне и Херцеговине – Републици Српској представља најтврђу духовну грађевину свих народа на овим просторима.
      Покушаћу да објасним зашто.
      Андрићград на ушћу Рзава и Дрине јесте непорушена На Дрини ћуприја, нетакнута Травничка Хроника, обојена Проклета Авлија, васкрсла Јелена жена које нема, мост на Жепи као Сион, пророчка дипломатија писана вијек раније а пројављена на дјелу деведестих година прошлог вијека и завршени Омер Паша Латас. Синтеза овог појмовника оставља простор за измјене и допуне, отворена питања и критике али нуди рјешење у једном: Град који на гори стоји не могу сакрити и срушити ускогруди балкански национализми. Иво Андрић таквом науму стоји као бедем кога је немогуће прескочити, заобићи или срушити. Тај град је Босна из Андрићевог писања, Османско Царство и Аустро – Угарска Монархија ван граница историјског ревизионизма и столп од кога Дејтонска творевина не може да направи инжењеринг који је овим политичко-правним актом програмиран као коначни циљ од стране идеолога глобалне геополитичке стратегије.
      Град садржи све што јесте Андрић, Босна, поглед на вјеру, језик и народе у њој. Посебан акценат дајем Петру II Ловћенском Тајновидцу и Андрићевом Институту. Преко Његоша прави се синапса између Косовског и Новог Завјета а Институтом од растакања и неопаганизма чувају народи у Босни који се одлично разумију и у језичкој комуникацији не наилазе на баријере из домена лингвистике. Постојање Института за књижевност, историју, оријенталистику, филм и медије онемогућавају ремоделовање Босне и Херцеговине и цијеле бивше СФРЈ. Потврда ове тезе јесте вијест која радује.
      Медији из Београда су објавили да ће идејни творац Андрићграда почети снимање филма о Јасеновцу.
      Логор смрти који је постојао четири године прогутао је по процјени историје више од 700 000 живота. Циљ је био уништити српски народ и остварити постојање НДХ. Познати хрватски редитељ Лордан Зафрановић остао је ускраћен да у данашњој Републици Хрватској прикаже филмска остварења која би ослободила ову земљу баласта прошлости. Магнум Кримен или Велики Злочин кроз документа експерта за Холокауст Гидеона Грајфа, историјска и чињенична документа из више држава ЕУ ступају на путању изроњавања осам деценија старе ране којом је творевина НДХ тежила уништењу српског народа и разарања његовог идентитета, православне вјере и Цркве. Ништа као филм не може подстаћи на размишљање и преиспитивање, преумњење и помирење, мирење са собом и другима и на свеукупно духовно васкрсење. Новомученици са територија некадашње НДХ, еписопи и свештеници СПЦ нашли су Царство Небеско и мјесто у календару светих СПЦ. Филмом који ће почети своје снимање видим отворена врата ка помирењу два хришћанска и једнојезична народа. Вјерујем да ће он одагнати недоумице, сумње, страхове и нагомилане мржње, отворити простор дијалогу између држава и Цркава и употпунити простор за будуће односе истином којом ће прошлости у смислу директне одговорности бити ослобођени будући нараштаји.
      Треба размишљати о филмовању дјела митрополита Амфилохија “ Љетопис новог косовског распећа “ и умировљеног владике Атанасија “ Од Јадовна до Косова“. Филм о Јасеновцу отвориће простор за неке нове редитеље да сниме филмове о страдањима у току распада СФРЈ на крају двадесетог вијека.
      Андрићград и Андрићев Институт мјесто су синтезе и изградње истине о трагедији XX вијека. Комбиновано петоинститутско дјеловање и редитељско умјеће ријешиће супротстављене историјске погледе на јединство и недјељивост истине. Писмом које је Његова Светост Патријарх Иринеј позвао папу Франциска да сагледа сложеност српско- хрватских односа на раскрсници свих вјетрометина се каже да без истине нема правде а без правде нема помирења. Нека Господ да да Андрићград и филмовани Велики Злочин буду уводничари у ову сложену балканску коцку која је одавно бачена. Град јединог јужнословенског нобеловца биће светионик свим апостолима на том мукотрпном путу.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      На далеком Уралу у граду Орску, 12. фебруара 2019, отворена је изложба „Живи: новомученици концлогора Јасеновац у свјетлу васкрсења“ посвећена страдалима у хрватском логору смрти Јасеновац, у којем је у вријеме Другог свјетског рата било мучено и звјерски убијено скоро милион Срба, Рома и Јевреја. На изложби су биле представљене слике мoнахиње Марије (Антић) из манастира Светог Јована. Изложбу је, уз благослов Епископа пакрачко-славонског Јована и орског и гајског Иринеја, организовао орски свештеник отац Максим Бражњиков, на чију иницијативу се кренуло и са изградњом припрате Светим мученицима јасеновачким на Уралу. Отац Максим Бражњиков је у своју парохију увео и српски обичај – славу, тако да се на дан Светих новомученика јасеновачких на Уралу окреће и освештава колач. О томе је за Светигору отац Максим говорио прије годину дана, а повод разговора који је пред вама је поменута изложба.
      Оче, како сте дошли на идеју да организујете изложбу у Орску, каква је била реакција публике? Све је почело од тога када сам прошле године с једном групом био у редовној посјети Јасеновцу. Управо смо пошли на празник Новомученика јасеновачких 13. септембра и специјално за ту прилику у нашем Казањском храму града Орска живописали икону свештеномученика Илариона Тројицког, коју смо предали на дар манастиру Светог Јована. Када смо већ били у Славонији предложили су нам да отпутујемо и за Бањалуку, да погледамо светиње града и остало. Тада је у Банском двору била изложба слика монахиње Марије (Антић) посвећена Јасеновачким новомученицима. Изложба је оставила велики утисак на нас, била је одлично организована и одмах ми је синула идеја да те слике довеземо у Орск, али пошто је умјетничка дјела прилично тешко преносити преко границе, онда смо с владиком Јованом пакрачко-славонским и сестрама манастира Светог Јована разговарали о томе да нам помогну. Они су нам обећали послати репродукције тих радова.
      И чим сам стигао кући, кренуо сам с припремама за изложбу. Добили смо репродукције. Прибавили смо и архивске фотографије логора, а имали смо и фотографије на којима је описан савремени живот, које смо снимили кад смо били први пут тамо 2017. И тако смо 12. фебруара, дакле недавно, отворили изложбу Јасеновачким новомученицима, која је бројала 76 експоната.
      На отварању је било око тридесет људи, и сви су били под великим утиском ту је била градска администрација, сарадници администрације, епархијски  свештеници, парохијани. Људи су, да кажем, били потресени тиме што су видјели пошто се о том логору код нас практично ништа не зна.
      На почетку сам им рекао да људи у Русији знају све о логорима, као што су Аушвиц, Освјенћим, Треблинка, Дахау, тамо гдје су страдали и Руси, а о Јасеновцу не знају ништа и да бисмо предуприједили разна националистичка расположења која могу никнути у Русији, хтјели смо да представимо ту изложбу… и да би људи више знали о мученицима цркве, о страдању православног народа, о страдању словенског народа, о томе какве су ужасне последице национализма који избија међу људима.
      Казали сте важну ствар, да су тамо мимо вјерника били и остали грађани… Хтјели смо да изложбу представимо на вишем нивоу. Било је присутно руководство града. Прошле седмице град је био у карантину, због вируса грипа школе су биле затворене и ево сад на изложбу почињу долазити ученици старијих разреда средњих школа и до затварања изложбе код нас ће долазити екскурзије.
      Пред којом се фотографијом или сликом публика најдуже задржавала? Више слика им је привукло пажњу, нарочита она на којој Свети Георгије копљем убија аждају која је насликана у облику слова „у“ – усташког знака, у облику воза смрти. Многима се допала и слика на којој су новомученици са ореолима насликани у језеру које се налази на територији логора. То језеро сам видио, показали смо га и на фотографијама како оно сада изгледа. И велики утисак су оставиле архивске фотографије. Изабрали смо оне које су имале висок квалитет на интернету, међу њима оне на којима се види како усташе убијају дјецу у дјечјем логору Млака. Такође сам им говорио о подвигу Дијане Будисављевић у спасавању дјеце.
      Сам назив изложбе говори много – „Живи новомученици“, у њему се осјећа и радост и мука, и смрт и васкрсење… Треба да кажем да смо првобитно имали идеју да ову изложбу организујемо заједно с једним московским музејем при Храму Светог Сергија Радоњешког у Крапивниках, с Музејем „Совјетски Савез: вјера и људи“, који је посвећен животу хришћана совјетског периода. Тамо су експониране фотографије,  личне ствари свештеника, плоче које су издаване педесетих година, записи црквених хорова… И тај музеј је показао велико интересовање за Новомученике јасеновачке.  И ријеч „живи“ била је наша заједничка одлука да се изложба тако назове. Сам музеј је организовао изложбе о животу совјетских хришћана под таквим називом „живи“. Нажалост, отац Александар Абрамов, који је настојатељ парохије и директор музеја, није могао да дође и оставили смо назив те њихове опште концепције и чини ми се да заиста одражава васкршње расположење. На самим фотографијама изображена је мука, несрећа, али при томе на њима је увијек невидљиво присутан Христос. Међу њима и Христос васкрсава.
      На изложби, поред Вашег надлежног епископа и људи из градских власти, говорили сте и Ви. О чему? Испричао сам о историји логора. Моје излагање је пратила презентација фотографија. Говорио сам о србофобији, хрватском национализму, о томе како је логор стваран, о осталим тада активним лицима, као што су били Вјекослав Лубурић, Анте Павелић, францискански монах Филиповић и остали… да се људи не би заваравали, јер знам да савремена хрватска историографија покушава да оправда неке од команданта логора да они нису извршавали убиства, а ми смо хтјели да покажемо да јесу.
      Кад сам говорио о сликама монахиње Марије, управо сам хтио да ставим акценат на васкрсењу јер се на неким изображава васкрсли Христос, на некима је, како је то и сам владика Јован говорио, Велика субота, тј. вријеме пред васкрсење, када читав свијет очекује Господа да дође и да зло на земљи престане. Господ је и насликан тако као да се онима који га чекају то чини као други долазак. И хтјели смо да то нагласимо. Али људе је веома интересовао савремени живот у Славонији и Јасеновцу. Показали смо им фотографије на којима се виде срушене куће, дивна природа, људе Хрвате који практично ништа не знају. Интересовао их је аутор слика. Рекао сам им да је монахиња Марија један изузетно скроман човјек.
      Шта мислите да ли је Јасеновац неправедно запостављен данас међу другим логорима, да се о њему мање зна?  Да, прије отварања изложбе, а и раније, читао сам савремене сајтове који говоре да Јасеновац није био логор смрти него традиционални логор, неки кажу да су ту само задржавали људе а онда их депортовали у друге логоре. И заиста, нема таквог преседана, хиљаде и хиљаде људи је било заклано. Нигдје није било тога да логораше нијесу стријељали и гушили у гасним коморама, како су то радили нацисти, него су их убијали ручно, помоћу разних инструмената. Јасеновац је управо био фабрика смрти. Дај Боже, да се такво нешто никада не понови и сматрам да што снажније  треба о томе да свједочимо јер такве ствари нити се могу нити смију заборавити. То су потврдили и посјетиоци изложбе, који кажу да о томе ништа нису знали и да о томе треба да се зна и говори што више.
      Ви сте предсједник Одсјека епархије за питања омладине. Како млади људи данас поимају значај мучеништва, да ли се интересују за то? Треба рећи да сам однедавно прес секретар наше епархије. У принципу у Русији постоји, да кажем, један такав тренд да се сруши значај мученичког подвига и подвига наших мученика јер се говори да су они били осуђени из политичких разлога а не због вјере, да се нису гулази примјењивали као средство да се неко одрекне вјере, да од стране СССР-а није било никаквих покушаја уништења цркве… Ми, овдје на Уралу, добро знамо како је било! Код нас су у вријеме Хрушчова биле затворене све цркве и саме свештенике су тјерали да их затварају. И ми се трудимо да о томе говоримо младим људима јер они о томе ништа не знају. Млади човјек, на Јужном Уралу, као и свуда, због економских околности више је заузет учењем и опстанком. Код нас постоје омладински клубови, који, нема их много, организују сусрете и млади људи разговарајући са свештеницима, показују за то велико интересовање… а човјек полазећи од личних проблема иде на страну високих истина…
      Али једноставно треба говорити истину, ширити је… Да, сљедеће недјеље изложбу преносимо у сусједни град Новотројицк, а  такође ћемо да је експонирамо у Москви на једном престоничком институту, гдје имају одличну просторију. Мада је то је технички факултет, на њему се не предаје историја, али је он вишенационални, тамо поред Руса уче и студенти других националности… И да бисмо избјегли било какве етничке конфликте желимо о томе да разговарамо.
      Да ли су други медији, не само црквени, пренијели вијест о изложби? Да, ми имамо градске сајтове који су посјетили изложбу, велику репортажу је направио сајт Урал 56 ру,  затим локална Орска ТВ, која не само да је вијест   поставила на сајт, него је и преко телевизије емитовала добру репортажу о изложби, консултовала се с нама како правилно да пренесу назив изложбе, као и о томе који историјски подаци им могу помоћи да освијетле материјал. Одлично сарађујемо и веома сам им захвалан на томе.
      Прије годину дана сте нам рекли да градите припрату у част Јасеновачких мученика. Докле сте стигли с радовима? Тренутно смо у договору са државом око документације у вези с парцелом коју смо планирали за храм. Ове године би требало да се поставе темељи.
      Имате и икону… Да, икона се живопише и скоро је сасвим готова…
      Да ли можемо рећи да су Ваши парохијани примили Јасеновачке мученике као своје? Мислим да да. Многи ме питају како да им се моле, о чему да се моле пред њима. Ја им кажем да су они били обични људи који су живјели у селима и градовима бивше Краљевине Југославије, вјеровали су у Бога, ишли у цркву, имали су породице… и читава насеља су практично пострадала у логору. И ви у молитвама можете од њих да  иштете шта год хоћете. Знате ми Руси волимо да се молимо неком светитељу за конкретно нешто, некоме се људи моле за исцјељење гласа, другоме због опет неког другог здравственог проблема и тако… Сваке недјеље служимо молебан пред ковчегом мошти с честицом Јасеновачких мученика и све људе који уђу у храм, упућујемо на ковчег с честицом мошти Јасеновачких мученика да им се помоле.
      Да ли сте Ви лично задовољни испуњавањем сопствене мисије, жеље о распростирању истине о Јасеновачким мученицима? Сматрам да ову изложбу треба развозити по Русији. Имамо позиве и од других градова, рецимо из Астрахана, Дмитровграда, Вологде. Мислим да ако се сада активно будемо бавили тиме, заузмемо се за то, да ћемо убрзо освојити европски дио Русије, а вјероватно и друга мјеста, сјеверни Урал, Сибир. Знам да у Јекатеринбургу живи велика српска дијаспора и њима би вјероватно изложба била интересантна. Надам се да се убудуће нећемо ограничити на изложбу, него направити нешто попут малог музеја посвећеног тим светитељима или образовати неки центар да би онај кога то занима могао код нас да сазна о томе и прочита. Ја лично кад одем у Јасеновац, осјећам се као на свом мјесту. Моја тачка осјећања Васкрса налази се управо тамо. Јер нигдје, у духовном смислу ријечи, ја себе не осјећам тако ближе Господу. То је моје лично мишљење и осјећање.
      ****
      Град Орск 
      Орск је град кроз који пролази геолошка граница између Европе и Азије, тако да се историјски центар града налази у Азији, а нови дио града у Европи. А такође је познат и по планини Полковник, на ободу града, одакле се вади, у цијелој Русији познати, разнобојни орски јаспис.
      Свијет скоро ништа не зна о Јасеновцу
      На отварању изложбе Отац Максим је присутнима испричао о томе шта се дешавало у логору смрти: „Људе, цијеле породице довозили су у логор «возом ужаса». Довозили су на смрт – и старце и дјецу. Свијет зна за Бухенвалд и Освјенћим, али скоро ништа не зна о Јасеновцу. Ако су у њемачким логорима људе систематски уништавали у гасним коморама, усташе су радије показивале изопачену фантазију. Када читаш документа буквално се крв леди у жилама. При томе су Срби и Хрвати уско повезане етничке групе, заправо разликују се по вјери. А Србе су уништавали управо зато што су православци — они су за своју вјеру мученички страдали“.
       Разговарала Марија Живковић
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Дана 12. фебруара 2019. у Градској изложбеној сали града Орска (Јужни Урал) биће отворена изложба посвећена мученицима логора смрти Јасеновац. Отварање изложбе су благословили епископ орски и гајски Иринеј и епископ пакрачко-славонски Јован.     У најави за изложбу се каже: „Мрежа концентрационих логора Јасеновац, која је постојала на територији марионетске «Независне државе Хрватске» за вријеме Другог свјетског рата једно је од најстрашнијих мјеста страдања братског српског народа. За непуних пет година постојања (1941–1945) хрватски фашисти-усташе у њему су усмртили преко 700 хиљада Срба, Јевреја и Рома. СПЦ их је прославила у лику светих и сјећање на њих обиљежава се у септембру и у априлу, који су посебни дани мучеништва српског народа, а у самом Јасеновцу обновљен је манастир Светога Јована Претече, који припада Славонској епархији.   Треба цитирати ријечи Светог Николаја Велимировића о Јасеновцу, каже владајући епископ пакрачко-славонски владика Јован: «Он нам је оставио три завјета: немојте се светити, то јест, не одговарајте злом на зло, славите своје мученике и свједочите о њима свијету».“   На изложби ће бити приказане репродукције слика монахиње јасеновачког манастира Светога Јована Претече Марије (Антић), као и фотографије Алексеја Пичугина, које описују савремени живот Јасеновца. Међу изложбеним експонатима биће и репродукције сачуваних фотографија логора.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...