Jump to content

Јасеновац: незаборав и истина о мануфактури смрти


Препоручена порука

Стокхолм: Сећање на Јасеновац

28. Мај 2015 - 12:52

strazarsko-mjesto-logor-jasenovac_big_0.У петак 29. маја 2015. године, у згради ABF у Стокхолму, Sveavagen 41, биће одржано вече сећања на небројане жртве страдале у Јасеновачком систему хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Једини логор у Европи који нису надзирали Немци већ Независна Држава Хрватска (НДХ) и усташки режим током пуне 4 године.

Ово је трећи пут да се организује програм сећања на страдање Срба и усташких жртава Јасеновачког система хрватских концентрационих логора у Шведској. Гости на предходним обележавањима су били 2013. филмски стваралац и бивши саветник Меморијалног центра Јасеновац-Доња Градина Симо Брдар, Еберхард Рондхолз историчар и публициста из Немачке; 2014. године историчар Милош Ковић који је говорио о почецима Првог светског рата, на отварању изложбе коју су организовали Историјски музеј Србије и Музеј Армије - Стокхолм заједно с нашим амбасадом у Стокхолму.

Ове године гости програма су:

- проф. др Жарко Видовић, рођен 1921. године у Трешњу, Југославија - Босна и Херцеговина. Студирао је у Загребу, затим се пребацио у Сарајево у време када су усташе почеле с агресијом и пропагандом против Срба, Јевреја и Рома. Неколико пута је хватан и ослобађан током Другог светског рата од стране немачких и италијанских снага у Сарајеву да би на крају био депортован у Јасеновац од стране НДХ. У Јасеновцу бива одређен, од стране Немаца, за принудни рад у Норвешкој, где је преко Земуна и Бејфјорда стигао у Нарвик 1942. тачно на Нацинални дан Норвешке, 17. мај. Градио је пут који се и дан данас користи у Норвешкој. 1943. године уз помоћ локалног становништава, успева да побегне за Шведску. Наставља студије у Упсали где је добио ћерку Загу. Како би средио своје личне докумнете одлази у Југославију 1947. где бива затворен и добија потпуну забрану напуштања земље уз прекид било какве комуникације с Шведском. Данас, порфесор Жарко живи и ради у Београду као пензионисани професор Историје цивилизацоије и уметности. Наставља да пише и предаје по свету. Специјално за програм у Стокхолму направљен је интервју с живим сведоком Јасеновца др Жарком Видовићем који из здравствених разлога није могао да допутује у Стокхолм у којем није боравио од 1947 године.

- Зага Грип - ћерка Жарка Видовића, живи и ради у Стокхолму.

- Драгана Мијатовић Томашевић - директор и суоснивач Jasenovac and Holocaust Memorial Foundation са ICTJ, добротворне организације са седиштем у Лондону, која има као један од циљева да и финансијски помогне изградњу меморијалног центра у Доњој Градини.

У току вечери биће приказана изложба Јасеновац - Доња Градина аутора Симе Брдара заједно с докуметарним филмом истог аутора; као и видео запис разговора с др Жарком Видовићем аутора Јелене Миле.

http://spc.rs/sr/stokholm_setshanje_na_jasenovac

 

  •  
|
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 289
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Симо Брдар

 
Симо Брдар   Датум рођења: 1947. Место рођења: Горња Драготиња (ФНРЈ)        

Симо Брдар (Горња Драготиња1947) је српски сценариста, режисер и књижевник 

Живот[уреди]

Рођен је у Горњој Драготињи 1947.[1] Гимназију је завршио у Приједору а Филозофски факултет у Сарајеву.[1] Преко 25 година се бави истраживањем геноцида и холокауста, о чему је објавио неколико дјела.[1][2] Почасни је члан Издавачког савјета Института Јасеновац у Њујорку од 2007.[1][2] Члан је Одбора за организицију, бивши директор и кустос Јавне установе Спомен-подручја Доња Градина.[3] Ради као музејски савјетник Спомен-подручја Доња Градина.[4]

Живи и ради у Козарској Дубици и Горњој Драготињи[5]

Признања[уреди]

Добитније је 16 награда за филмове који су приказани на међународним филмским фестивалима.[5]

  • На филмском фестивалу „Балфест“ у Пловдиву у августу 2011. проглашен је за амбасадора добре воље.[6]
Дјела[уреди] Филмографија[уреди]

До 2012. је направио 26 документарних филмова:[5][1][2]

  • Сунце и жица
  • Крв и вода
  • А Бог је ћутао, продукција: ТРЗ „Филм и тон“ ЈУСП Доња Градина (2008), сценарио и режија: Симо Брдар
  • Јасеновац
  • Градина
  • Марјановићи, продукција: Филм и тон Београд (2003), сценарио и режија: Симо Брдар
  • Јовица и Зорица, продукција: ОСЈЕ - Козарска Дубица (2000), режија: Симо Брдар
  • Ритани
  • Послушање
  • Код дједа
  • Чедо
  • Чувари
  • Преко воде Саве
  • Мало ми фали
  • Павлица
  • И то је Јасеновац (сценарио)
  • Саво водо (сценарио)
  • Градина и Јасеновац градови мртвих (сценарио)
  • Предграђа мртвих (сценарио)
Библиографија[уреди]
  • Црни уплетењак, историографски роман
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BC%D0%BE_%D0%91%D1%80%D0%B4%D0%B0%D1%80
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 10 months later...

SVAKA MU ČAST: Kusta u UN otvara izložbu o Jasenovcu!

20 jula 2016

Kusturica31-720

Proslavljeni filmski reditelj Emir Kusturica planira da na Ist Riveru u Njujorku otvori izložbu „Istina o Jasenovcu“, potvrdila je za „Vesti“ Katarina Tripković (25), mlada umetnica, akademski skulptor i dizajner. Njene skulpture na temu jasenovačkih žrtava, zajedno sa skulpturama akademskog vajara Ljubiše Mančića, trebalo bi da budu sastavni deo ove izložbe koja bi početkom iduće godine trebalo da bude otvorena u zgradi UN u Njujorku.

– Ovaj projekat, koji je pokrenula dr Ljiljana Nikšić iz Ministarstva spoljnih poslova Srbije pod nazivom „Pravo na nezaborav: Jasenovac – Aušvic Balkana“, prvi put smo predstavili u okviru pratećeg programa Prvog sajma knjiga u Andrićgradu, na tribini u Andrićevom institutu pod nazivom „Kultura sećanja“. Tu su, osim srpskih, učestvovali i eksperti iz oblasti izučavanja holokausta iz inostranstva, među kojima su bili prof. dr Gideon Grajf, prof. dr Beri Lituči i norveški istoričar i pisac Knut Fluvik Toresen. Oni su tada predstavili svoje knjige, izuzetno značajne za srpsku istoriografiju. Tom prilikom Emir Kusturica nam je obećao da će otvoriti ovu izložbu na Ist Riveru u Njujorku, a to planiramo za početak 2017. godine – rekla je za „Vesti“ Katarina Tripković.

Ona je dodala da je genocid, koji je ustaška NDH počinila nad Srbima, Jevrejima, Romima i antifašistima od 1941. do 1945. godine, skoro nepoznat mlađoj generaciji Srba, ali i široj međunarodnoj javnosti zbog političkih stavova posleratnog rukovodstva SFRJ o tome kako „ne treba dizati prašinu“.

Filip Filipi Janković iz Kanade, član humanitarne organizacije „28. jun“, kaže da se takva praksa konačno mora prekinuti!

– Krik istine o žrtvama, kako se naziva i jedna Katarinina skulptura, nama mladima, a naročito umetnicima poput Katarine, ne dopušta da budemo „politički korektni“, kako se danas naziva ćutanje zarad „viših političkih interesa“. Zato ne čudi što su mladi Srbi širom sveta podržali ovaj projekat. Ako Hrvatska i njeni umetnici, koristeći svoj povlašćeni status člana EU, dobijaju prostor da u Evropskom parlamentu u Strazburu organizuju izložbu o kardinalu Alojziju Stepincu, onda Srbija i mi, pripadnici srpskog korpusa, uz pomoć naših prijatelja i potomaka Jevreja, Roma i drugih stradalih u Jasenovcu imamo pravo i moralnu obavezu da organizujemo ovaku izložbu u UN u Njujorku – zaključio je Janković.

Žrtve u Jasenovcu

– 500.000 Srba, od kojih 20.000 dece starosti do osam godina
– 40.000 Roma
– 33.000 Jevreja
– 127.000 antifašista

Svaka pomoć dobrodošla

Katarina Tripković kaže da je za realizaciju ovog velikog poduhvata potrebna pomoć naših ljudi u matici i u rasejanju.
– Već smo napravili prve korake u tom pravcu, ali koristim priliku da putem „Vesti“, jedinih srpskih dnevnih novina koje izlaze širom sveta, pozovemo sve koji mogu da nam na bilo koji način pomognu u realizaciji ovog projekta. Ovde osim finansija mislim na animiranje kulturnih, umetničkih, humanitarnih, verskih, medijskih i marketinških organizacija koje bi mogle da daju svoj doprinos – rekla je Katarina Tripković, autorka obnovljenog spomenika maloj Milici Rakić, najmlađoj žrtvi NATO-bombardovanja Srbije postavljenog u Tašmajdanskom parku u Beogradu.

(Vesti)

http://www.intermagazin.rs/svaka-mu-cast-kusta-u-un-otvara-izlozbu-o-jasenovcu/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

 

http://www.in4s.net/direktor-centra-simon-vizental-u-hrvatskoj-bio-genocid-nad-srbima/

Директор израелског центра „Симон Визентал“ из Јерусалима Ефраим Зуроф изјавио је да се у Независној држави Хрватској (НДХ) догодио геноцид нас Јеврејима и Србима.

Наравно да је (у НДХ) био геноцид. Не само над Јеврејима, него и над Србима, и то много више него над Јеврејима„, рекао је Зуроф за „Политику“.

Поводом најаве канонизације кардинала Алојзија Степинца, Зуроф је рекао да је „Анте Павелић био један од највећих масовних убица Другог свјетског рата, а да је Степинац био његов свештеник, духовни савјетник„.

И шта рећи за таквог човјека. То је апсурдно. И шта треба да мислимо о Католичкој цркви, у чијим је редовима свештеник један Вјекослав Ласић, који је за Павелића држао мису„, навео је Зуроф.

http://www.telegraf.rs/vesti/1052090-centar-simon-vizental-srbija-ne-lovi-naciste-i-ne-otkriva-njihove-zlocine

Srbija nije preduzimala nikakve praktične korake na otkrivanju novih ratnih zločinaca iz perioda nacizma, stoji u godišnjem izveštaju Centra Simon Vizental. prenosi list “Danas“, u godišnjem izveštaju izraelske kancelarije Centra Simon Vizental se u istoj grupi, pored Srbije, nalaze i Argentina, Brazil, Kostarika, Češka, Finska, Slovačka i Slovenija.

Najbolje ocene za napore i rezultate u lovu na ratne zločince iz tog perioda dobile su SAD i Nemačka. Kako se navodi na sajtu Centra, ove zemlje su “preduzele sve razumne mere da identifikuju potencijalne osumnjičene nacističke ratne zločince u zemlji, kako bi se do najvišeg nivoa dovela istraga i krivično gonjenje, kao i da bi se postigli značajni rezultati u posmatranom periodu“.

Centar je posebno pohvalio Nemačku zbog sprovođenja pravne strategije koja utire put za osudu praktično svake osobe koja je služila ili u nacističkim logorima smrti ili u “ajnzascgrupama” – mobilnim jedinicama za ubistva.

Kao najgore ocenjene zemlje su Belorusija, Belgija, Bolivija, Bosna i Hercegovina, Luksemburg, Rusija, Grčka, Čile, Kolumbija, Danska, Francuska, Novi Zeland, Holandija, Paragvaj, Urugvaj, Španija i Ukrajina.

Ove zemlje nisu odgovorile na upitnik Centra, ali nisu ni preduzele nikakve akcije da istraže osumnjičene nacističke ratne zločine, navode u izraelskoj kancelariji Centra.

(Telegraf.rs / Tanjug)

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Васељенски патријарх у Јасеновцу

Васељенски патријарх на Свеправославном сабору на Криту

19:10 01.09.2016

 Поводом обележавања 75 година од страдања Светих Мученика Јасеновачких, литургију у Храму Рођења Светог Јована Претече и Крститеља у Јасеновцу служиће васељенски патријарх Вартоломеј, коме ће то уједно бити и прва посета Хрватској. Обележавању годишњице ће поред високих званица из јавног и политичког живота присуствовати и изасланици Руске и Пољске православне цркве. Портал Српски народни форум пренео је позив Епархије пакрачко-славноске верницима да се окупе на светој литургији. „Његова свесветост архиепископ Константиновог града и патријарх васељенски господин Вартоломеј ће са Његовом светошћу патријархом српским господином Иринејем и великим бројем отачаствених и гостујућих архијереја, началствовати литургијским обележавањем Новомученика Јасеновачких, а у поводу седамдесет и пет година почетка њиховог страдања и исповедништва. Окупимо се 10. септембра 2016. године у девет часова у Манастиру Јасеновац око свјатјејших архијереја и нашег домаћина, Епархије пакрачко-славонске и њеног предстојатеља епископа пакрачко-славонског господина Јована“, стоји у позиву. Иначе, Манастир Јасеновац са Црквом Рођења Светог Јована је седиште Епархије пакрачко-славонске и најмлађи је православни манастир у Хрватској.  Манастирска црква је саграђена 1775. године, а разорена је на почетку Другог светског рата 1941. године. Гаража која је била у саставу цркве била је део Концентрационог логора Јасеновац. Црква је обновљена и украшена 1984. године. Током ратних сукоба деведесетих година црква је поново оштећена, а маја 1995. године у операцији „Бљесак“ је оскрнављена и девастирана. Обновљена је 2000. године. Подсетимо, после оснивања Спомен-подручја Јасеновац верници су се окупљали у Јасеновцу на отвореном, где су служени помени и парастоси, што је био и својеврстан протест због тога што и храм није део спомен­-комплекса, као што је то био случај у Маутхаузену или Дахау.  

Даље: http://rs.sputniknews.com/regioni/20160901/1107979189/Vaseljenskipatrijarh-Jasenovac-zrtve-liturgija.html

http://rs.sputniknews.com/regioni/20160901/1107979189/Vaseljenskipatrijarh-Jasenovac-zrtve-liturgija.html

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

SEDAM SUROVIH ISTINA O JASENOVCU Istoričar Čedomir Antić o logoru smrti u Hrvatskoj

Mihajlo Jovićević | 19. 08. 2016 - 17:00h

| Komentara: 131

U nedelju se navršava 75 godina od osnivanja Jasenovca: jednog od najstrašnijih konc-logora na evropskom tlu i stratišta hiljada Srba, Roma i Jevreja.

7S3ktkqTURBXy8zNjlmNWNkZDg5NTBjODM0MzRhMzE1OTQ4NDY5NzFlYy5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

Foto: RAS Srbija

Logor je postojao

Zvanično, najveći koncentracioni logor na teritoriji Nezavisne države Hrvatske formiran je 21. avgusta 1941, u okolini istoimenog gradića. Ustaše su ga uništile u aprilu 1945. godine. Bio je stratište za Srbe, Jevreje, Rome, ali i za komuniste, kao i njihove pomagače. Njegovo postojanje navodi se u brojnim analizama fašističkih zločina i definitivno će ostati upamćen kao primer bestijalnosti i pogubnosti fašističke politike. Centar "Simon Vizental" u Los Anđelesu navodi da je u Jasenovcu ubijeno oko 600.000 ljudi u brojnim masovnim likvidacijama.

Najveći logor na Balkanu

"Nema sumnje da je Jasenovac bio najveći logor na području Balkana", konstatuje Čedomir Antić. Dokumentacija pokazuje da je logor bio ogromnih dimenzija, odnosno da je bio u pitanju čitav kompleks, sastavljen iz pet manjih logora: Bročice, Krapje, Ciglana, Kožara, Stara Gradiška i Ciglana, koji je imao i krematorijum. Jasenovac premašuje svaki od 70 koncentracionih logora koliko ih je postojalo na području Jugoslavije, pa i logor Banjica, u kom je bilo gotovo 100.000 zatvorenika.

Srbi najveće žrtve

"Broj stradalih u Jasenovcu kreće se i do 700.000 ljudi, a gotovo 90 odsto stradalih bili su nesporno Srbi", kaže Antić. Frapantno zvuče izveštaji nemačkih generala, u kojima se pominje da je broj žrtava pravoslavne vere u Jasenovcu meri stotinama hiljada života. "Nakon izgradnje spomenika ‘Kameni cvet‘ - koji je po meni neukusan i neprimeren Jasenovcu - hrvatska javnost počela je da umanjuje žrtve. Na kraju su prihvatili broj koji se kreće od 20.000 do 60.000 žrtava, ali velika većina i dalje ne veruje da je ovo bio genocid", kaže istoričar Čedomir Antić.

Bio je pod kontrolom Hrvata

Logor Jasenovac bio je prvi sistematski izgrađivani logorski kompleks na teritoriji NDH, jedini koji je neprekidno delovao sve do kraja njenog postojanja. Osmislio ga je njegov prvi upravnik Vjekoslav Maks Luburić, koji je po osnivanju NDH bio ustaški dobrovoljac. Luburić je na mestu upravnika koncentracionih logora u NDH nasledio Miju Babića. Od kraja Drugog svetskog rata, Luburić je pobegao iz Hrvatske. U emigraciji je osnovao terorističku organizaciju.

Hapšenja po rasnim zakonima

Da je fašistička politika podrazumevala i genocid prema Srbima dokazuje, kako kaže Antić, i donošenje rasnih zakona iz 1941. godine, koji su se, osim na Jevreje i Rome, delimično odnosili i na Srbe. Ovi zakoni, koje je potpisao Ante Pavelić i koji su bili poznati i kao Nirnberški zakoni, doneseni su odmah u prvim mesecima nakon formiranja NDH. Njima je legalizovano hapšenje Srba, Jevreja i Roma, koji su tretirani kao niža rasa, što potvrđuje fašistički karakter NDH.

Logor je bio zločinački

Javnost u Hrvatskoj često logor u Jasenovcu želi da predstavi kao radni a ne logor smrti. Ipak, državna komisija Jugoslavije, u kojoj je bilo i Hrvata, utvrdila je još 1946. da je logor bio zločinački, te da je u njemu stradalo između 500.000 i 600.000 ljudi. "Prema jednoj anketi, čak 40 odsto građana Hrvatske veruje da su zločini prema Srbima bili posledica separatističke politike Srba. Taj stav je besmislen i nepristojan", kaže Antić.

Tito ga nikad nije posetio

"Josip Broz nikada nije bio u Jasenovcu. On je potiskivao istinu o logoru, jer je imao otpor prema zločinima koje su, kako se tada govorilo, počinili jugoslovenski građani protiv jugoslovenskih građana", kaže istoričar. Posledice takvog razmišljanja danas se vide i u Srbu, na obeležavanju ustanka, gde hrvatski ekstremisti ne dozvoljavaju da se u čisto srpskom kraju obeleži početak otpora genocidu, naglašava ovaj istoričar. Ipak, prva istina o Jasenovcu jeste utvrđena za vreme SFRJ.

Spekulacija 1

Logor smrti ili radni logor?

"Hrvatska strana se proteklih decenija jako trudila da Jasenovcu ospori karakter logora smrti, tvrdeći da je to bio radni logor. Ako jeste, postavlja se pitanje kako je u njemu život izgubilo toliko ljudi, otkud u njemu osobe nesposobne za težak fizički rad - žene, deca, starci - i na kraju, šta je on tako bitno proizvodio?", pita se Čedomir Antić. I zaista, hrvatska administracija i danas u svojim zvaničnim istupima govori o "Radnom logoru Jasenovac".

Spekulacija 2

Koliko je zapravo bilo žrtava u Jasenovcu?

"Tačan broj ubijenih može se znati samo ukoliko se saznaju sva imena žrtava, a s obzirom na to da je Nezavisna država Hrvatska funkcionisala poput zločinačke bande, podaci su mahom izgubljeni ili nisu ni postojali. Pokušalo se i sa arheološkim iskopavanjima, sondiranjem terena, ali tako se ne može doći do egzaktnog broja žrtava. Uz to, u Jasenovcu je postojao i krematorijum. Leševi su bacani i u Savu", objašnjava Antić.

http://www.blic.rs/vesti/drustvo/sedam-surovih-istina-o-jasenovcu-istoricar-cedomir-antic-o-logoru-smrti-u-hrvatskoj/yzdly0w

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Зна се да се у Јасеновцу догодио геноцид

Хрвати то добро знају, али је тенденција хрватске историографије да минимизује или да склони податке о усташким неделима – каже Гидеон Грајф, експерт за холокауст из Тел Авива Гидеон Грајф
Аутор: Мирјана Сретеновићсреда, 13.07.2016. у 20:04
gideon-grajf.jpg
Гидеон Грајф и Емир Кустурица (Фото: К. Трипковић)

Андрићград – „Никада у животу нисам планирао да будем историчар холокауста и да 365 дана проучавам гасне коморе и начине умирања. Нисам тако замишљао живот, али прихватио сам тај посао као своју мисију” – каже у разговору за „Политику” проф. др Гидеон Грајф, главни историчар на Институту за холокауст Шем Олам у Израелу и за образовне пројекте о холокаусту у Мајамију, иначе експерт за Аушвиц.

Професор Грајф је први пут посетио Београд, а потом и Андрићград где је заједно са историчарима из света ових дана одржао више предавања о холокаусту. Указао је да је евидентно да је данас најважније добити рат против ревизионизма, јер смо сведоци да се води интензиван рат сећања.

Грајф је представио своју књигу „Плакали смо без суза”, и разговарао са редитељем Емиром Кустурицом, изразивши спремност да напише текстове за изложбу о Јасеновцу, планирану за јануар 2017. године у Њујорку.

– Све је почело од састанка са амбасадором Србије у Израелу Милутином Станојевићем и могао бих да кажем да је он сада мој велики пријатељ, а потом је уследио позив амбасадора др Љиљане Никшић из Београда за учешће на мајској Конференцији српске академске дијаспоре о Јасеновцу у Њујорку, у организацији Института за Јасеновац, где сам изабран за члана Савета. Настојаћу да у Тел Авиву угостимо изложбу о Јасеновцу, а у Вишеград ћемо довести најбоље предаваче из света и направити бисер едукативног програма о холокаусту – истиче професор.

Професор је указао да су експерти утврдили да је од укупног броја свих логора искључиво шест било за „монструозно, систематско, масовно истребљење”: Аушвиц – Биркенау, Треблинка, Мајданек, Собибор, Белзец, Хелмно. А да тој листи, каже Грајф, треба додати и Мали Тростинец код Минска и Јасеновац који заокупља његову пажњу због атипичног монструозног начина убијања жртава у НДХ, која су карактерисала чак и оруђа специјално сачињена за масакр Срба.

– Јасеновац, нажалост, спада у горенаведених осам најозлоглашенијих фабрика смрти, с том разликом да су у њима логораши гушени масовно у гасним коморама, а у Јасеновцу је, поред масовног, постојао и тај личан однос према жртви, јер су ликвидације вршене ручно – каже Грајф.

http://www.politika.rs/scc/clanak/359096/Zna-se-da-se-u-Jasenovcu-dogodio-genocid

У Јасеновцу су усташе користиле „србосјек” – посебан полукружан нож који је био причвршћен за зглоб руке, а „лоботомију” су извршавали бруталним ударцем маља у главу чиме би се изазвало пуцање лобање и распрскавање мозга, и у Козарској Дубици спомеником је обележено место жртве ове врсте тортуре. Познато је да су у Јасеновцу постојали и казани за кување људских тела и „пећи за печење цигле и затвореника”. Децу су у Јасеновцу покрштавали и преваспитали у „усташком духу”, а нека од преживеле деце никада нису сазнала истину о свом пореклу и вери.

Грајф наглашава да народи који се не боре за истину доживљавају тзв. другу виктимизацију.

– Тенденција хрватске историографије да минимизује или да склони податке о усташким неделима подсећа на устаљене покушаје да се елиминише све што подсећа на окрутност коју су чинили нацисти. Никада не треба улазити у директан сукоб са другом страном која прави фалсификат историје. Ако знате да је данас недеља, да ли бисте уопште улазили у дискусију са особом која тврди да је данас среда? Друго, порицање геноцида над Србима у Јасеновцу није сврсисходно, зато што се зна да се то догодило. И Хрвати то добро знају, иначе не би улагали толики напор да причају своју причу. Ми у Израелу штампамо књиге, снимамо филмове и вичемо довољно гласно да нас сви чују. Обични људи знају за холокауст захваљујући том методу, јер је и ћутање о злочину злочин. И наравно, кад имамо осам института за холокауст и меморијалне центре широм света, зато и имамо резултате – објашњава Грајф.

Према његовим речима, документација о Јасеновцу у Јад Вашему није довољна, уз запажање да је само неколико логора имало „срећу” да је велики број истраживача исказао интересовање да их проучава.

– Треба истаћи и да притисак да се изграде меморијални центри холокауста у Израелу није дошао од Владе него од преживелих логораша и од народа. Неки од преживелих постали су чланови парламента, па су унутар система искористили политичку моћ да то ураде – наводи Грајф.

У том смислу, у Вишеграду је на предавању др Грајфа, председник Скупштине дијаспоре и Срба у региону Драган Станојевић упознао присутне са текстом Декларације о заштити културе сећања на српске жртве. Њом се пружа подршка Влади РС у напорима да се заштити национални интерес кроз чување сећања на српске жртве у међународној заједници. Станојевић је предложио увођење националног Дана сећања на српске жртве у свим ратовима и успостављање Меморијалног центра српским жртвама свих ратова, у Београду, а који би био повезан са музејима мира широм света, а пре свега са Јад Вашемом и Меморијалним музејом Холокауста у Вашингтону.

На питање како један народ, који је у медијима годинама приказиван као злочинац, може да се избори против предрасуда и укаже свету да је и сам био жртва, Грајф каже: „То мора да буде мисија, уз регрутацију најбољих међу вама, озбиљних бораца за истину који не одустају без обзира на све околности”.

Професор наводи да је његов највећи успех што је 1991. успоставио сарадњу Јад Вашема и Аушвица, што је довело до едукације историчара и подизања капацитета Пољака да се изборе за истину о жртвама. Аутор је и изложбе у Јад Вашему поводом 50. година суђења нацисти Адолфу Ајхману. Први је историчар који се срео и интервјуисао 31 преживелог „зондеркомандоса” – јеврејске логораше којима су нацисти дали задужење да чисте гасне коморе након кремирања. Један од њих је вадио златне зубе логорашима и за дан је измерио 50 килограма злата! Поједини од њих преживели су пуком срећом.

Грајфова књига „Плакали смо без суза” о „зондеркомандосима” инспирисала је Ласла Немеша за филм „Шаулов син”, овенчан Оскаром ове године. Код нас је ова књига била предложак за драму „Небески одред”, Александра Обреновића и Ђорђа Лебовића, а истоимену представу режирао је Марко Манојловић у Сомборском позоришту.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Јасеновац: памћење као завјет

Празнику новомученика јасеновачких, као једном од основних елемената сjећања на жртве геноцида, посвећујемо премало пажње.

Јасеновачки новомученици молите бога за нас

Јасеновачки новомученици молите бога за нас

Бећковићева  најскупља српска ријеч, „Косово“, није сама.  Јасеновац, парадигма за геноцид над  нашим народoм у НДХ, неизбрисивим трагом је уписан у српски национални код. Литургијска  прослава новомученика српских 13. септембра (31. августа) је датум који морамо уврстити у све наше календаре.

Неки од напуштених објеката некадашњег јасеновачког логора након рата су претворени у импровизовани храм настојањем пароха Лазара Радовановића. Он одмах постаје мјесто окупљања преживјелих логораша и њихових потомака, као и мјесто одавања почасти страдалим. Од првог помена јасеновачким жртвама, 7. јула 1946, ова окупљања служе као својеврсни протест због наметнутог, званичног сјећања, које није толерисало црквено и народно сјећање на Јасеновац.

Камен темељац за обнављање јасеновачког храма положен  је 1971. године. Храм, посвећен рођењу Светог Јована Претече, освештан је 1984. године. Насупрот разним примјерима у Европи , црква није нашла своје мјесто унутар спомен-подручја, што довољно говори на какве препреке су наилазили црква и народ у неговању колективног памћења на жртве.

Спомен  на јасеновачке новомученике се у календарима појавио осамдесетих година, помало на необичан начин. Прије свега, био je условљен појавом несрећне црквене подјеле у дијаспори. Тадашња слободна митрополија из Нове Грачанице код Чикага објављивала је у свом календару и празник јасеновачких мученика. Велику рану подјеле СПЦ је пребродила посебно захваљујући настојањима блаженопочившег партријарха Павла. Крај кризе створио је предуслове да се прослављање новомученика јасеновачких и званично уврсти у календар СПЦ. Од 2010. године празник Светих Јасеновачких Новомученика озваничен је за читаву Српску православну цркву.

Прослављањем новомученика српских, поред жртава Јасеновца чувамо сјећање и на јадовничке, пребиловачке, дракулићке, крагујевачке и многе друге невине жртве, страдале зарад српског имена и вјере православне у току несрећног двадесетог вијека. Српско друштво, међутим, не апострофира овај датум на адекватан начин.

Зашто драга браћо и сестре не доћи у Јасеновац 13. септембра? Зашто не доћи 22. априла, на  дан који је заслужно, због пробоја логораша везан за Јасеновац, и сјећање на њега? Можемо ли икако тог тринаестог септембра заборавити преко двадесет хиљада дјеце, по досадашњим списковима, побијене, измучене, измрцварене у систему овог пакла? На овај дан требали бисмо се сјетити и парцеле 142 загребачког гробља Мирогој на којем, у само неколико квадрата масовне гробнице, почивају кости 862 мученика заувијек младих, који, када пострадаше, након јасеновачких мука, имаше углавном 1 – 5 година.  Можемо ли заобићи на овај дан Градину, у данашњој РС, највећи подземни град наших предака, у којој хук бреза и зеленило алувијалних гробних поља пореданих у непрегледним низовима, буде осјећај који није лако дефинисати?

Доња Градина мјесто тишине и помена на велико страдање

Доња Градина мјесто тишине и помена на велико страдање

http://akademskikrug.rs/jasenovac-pamcenje-kao-zavjet/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Brojao sam kosti u Jasenovcu"

Predsednik Međunarodne komisije o Jasenovcu dr Srboljub Živanović skoro pola veka istražuje i pronosi istinu o Jasenovcu, tačnije sistemu logora Jasenovac i Donja Gradina, mučilištu i klanici Srba, Jevreja i Roma u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Uporedo sa svojom akademskom karijerom i karijerom lekara, antropologa i anatoma, te sudskog veštaka antropologije, dr Živanović je posvetio svoj život širenju istine o Jasenovcu. Intervju za "Vesti" dao je u Torontu, gde je nedavno bio gost kluba i časopisa "Ljudi govore"

Akademik dr Srboljub Živanović

 

Kako glasi istina o Jasenovcu?
- Počelo je, najzad, da se prihvata ono što je Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu objavila 2008. godine da je stradalo 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Dve godine kasnije komisija je izdala saopštenje da je među tim žrtvama bilo 110.000 dece do 14 godina starosti. 

 

Ko finansira rad komisije?
- Komisiju je osnovala Međunarodna konferencija za istinu o Jasenovcu, a finansira se preko koordinatora komisije čije je sedište u Banjaluci, jer je to najbliži grad stratištu jasenovačkom u Donjoj Gradini. 

 

Kakva je saradnja sa jevrejskim organizacijama?
- Veoma dobra, jer je jevrejska zajednica na teritoriji bivše Jugoslavije imala precizne podatke o svojim žrtvama. Ustaše nisu smatrale da su Romi ljudi i Rome su svi ubijali, a niko ih nije brojao. Interesantno je da su ustaše najviše zlata uzele od Roma, jer oni imaju običaj da im se devojke kite zlatom. Jevreje su pljačkali dok su ih hapsili, Srbi su bili najsiromašniji...

 

Na koji način ste došli do ovih podataka?
- Same ubice su vodile dnevnike kad su koga ubili, mnogi od njih su se hvalili pred hrvatskim vlastima ne bi li dobili neki orden ili pohvalu. Dobar deo dokumentacije imali su Nemci, pa Italijani, jer su oni stalno imali spor sa Hrvatima. Italija je uvek imala interese u Dalmaciji, na ostrvima i u Istri, i oni su slali svoje izveštaje u Rim o tome šta su videli. Tu su i izveštaji nemačke obaveštajne službe koja nije htela da laže Hitlera. NDH se hvalila da je ubijeno 1.400.000 Srba, međutim, Nemci su rekli da je taj broj bar upola manji. Dragoceno je i istraživanje na terenu, otvaranje masovnih grobnica, svedočenja preživelih logoraša...

 

Izložba zasmetala savetnicima

Kakva je saradnja komisije sa Srbijom?
- Srbija je jedina zemlja na svetu koja nema muzej holokausta i genocida i nema nijedan spomenik jasenovačkim žrtvama. Išao sam na razgovor sa premijerom i sa predsednikom Republike Srbije, ali ne vredi, ako bi neko i pristao da nešto uradi, savetnici to ne dozvoljavaju. Meni je jedan od savetnika, koji uvek sedi desno od predsednika, rekao: "U Beogradu je neki Milan Bulajić napravio izložbu o Jasenovcu pa su dolazila deca iz škola da vide tu izložbu, pa su se vraćali kući i vrištali od straha, njemu treba zabraniti rad".

Da li ste imali podršku od zvaničnih organa Republike Srbije i Republike Srpske? 
- U Republici Srpskoj smo imali najbolju moguću podršku, jer tu je stratište. Jedino u RS dovode ekskurzije u Donju Gradinu, govori im se o tome, uče o tome, postoji to u nastavnom programu. U Srbiji toga nema. U Izraelu ima, ali u Srbiji nema. Sadašnja vlast u Srbiji zbog neke politike koja se zove regionalna saradnja nastoji da se ne talasa, da se ne bi uvredili Hrvati, a i bivši predsednik Srbije trči levo-desno i izvinjava se. U ime koga? Ja vama mogu da oprostim za ono što ste učinili meni, ali nemam prava da oprostim za ono što ste učinili nekom drugom. Bez istine nema pokajanja, a bez pokajanja nema oproštaja, kao što je rekao patrijarh German.

 

Kakav je odnos prema Jasenovcu u Hrvatskoj?
- U Hrvatskoj jedino Jevreji govore jasno i glasno o Jasenovcu, a onda ih uklanjaju sa položaja i guraju u stranu. Uspeli su, takođe, da vaspitaju određen broj Jevreja koji su kao deca pokupljeni iz logora i odvedeni u ustaške porodice. Oni sada pokušavaju neke stvari da prikažu tako što izgovore dve ili tri istine i 10 do 15 laži, i onda se to ponavlja. Najbeskrupuloznija je biskupska konferencija u Hrvatskoj. Oni školuju generacije mržnje, a mi prećutkujemo istinu. Srbi su nacija koja stalno ponavlja razred. Mnogi ne znaju za logor u Doboju gde je ubijeno 12.000 Srba u Prvom svetskom ratu ili u Aradu, Foči... Ali, kralj Aleksandar je želeo da napravi jedan narod sastavljen iz tri plemena, a da se jedno pleme ne bi uvredilo, o tome se nije pisalo, pa smo posle dobili Jasenovac. 

 

Ističete da se o Jasenovcu više zna u Nemačkoj nego u Srbiji.
- Sadašnja hrvatska država želi da kaže da su se svi zločini dešavali zbog nacista. Nemci su ti koji treba da plate odštetu, a Nemci kažu: "Ne, nismo mi, vi ste počeli da ubijate šest-sedam meseci pre nego što smo mi izmislili holokaust u Nemačkoj. Kakve veze mi imamo s tim? Vi ste nas dočekali sa cvećem." I to je tačno. Nemci imaju veze sa ubijanjem u Srbiji jer Srbija je bila pod okupacijom. Na Starom sajmištu, koji je držao Gestapo, poubijani su svi Jevreji. Tek posle 1943. došle su ustaše i tada je pobijeno oko 100.000 Srba na Starom sajmištu u Beogradu. Sadašnja vlast u Beogradu pustila je da se u paviljonima gde je bilo najviše klanja i ubijanja nalaze diskoteke. Narod koji ne poštuje svoju istoriju, nažalost, propašće. 

 

Zašto je borba za istinu o Jasenovcu postala vaša životna misija?
- Udruženja boraca i preživelih logoraša BiH i Hrvatske u kojima su uglavnom bili Srbi, jer niko se drugi nije ni borio nego Srbi, tražili su da se pre podizanja spomenika u Jasenovcu nešto uradi, nešto istraži. Odlučeno je da se obrazuje komisija u koju niko nije smeo da uđe od tadašnjih profesora, nego su gurnuli nas mlade asistente. Tu su bila dva Slovenca i ja, a predsednik naše grupe bio je Hrvat, arheolog iz Sarajeva, pošten čovek i naučni radnik. Naš zadatak je bio da ništa ne uradimo. Međutim, mi smo hteli da se dokažemo i uradimo što više možemo i onda su nas rasturili.

 

Otkud potreba da ovih godina govorite o Jasenovcu?
- Ja sam taj koji je držao razbijene lobanje te dece u svojim rukama. Ja sam taj koji je brojao njihove kosti. Tada sam se zarekao da ću da govorim u ime onih čija je ćutnja večna. Svaki leš na koji naiđete, svaki ljudski ostatak nešto govori, pogotovu sudskim medicinarima. Tada sam se zarekao da ću napraviti ime u svetu da jednog dana ne može da se dovede u pitanje ono što otkrijem. Moja dužnost je da, boreći se za istinu, usavršim sebe toliko da mogu svakog da nateram da zaćuti i mislim da sam prilično uspeo u tome. Veoma je teško kada govorim o tome. Često mi zasuze oči i zadrhti glas...

Predavao od Beograda do Hararea

* Dr Srboljub Živanović, lekar, anatom, antropolog i sudski veštak antropolog, rođen je u Sarajevu, 21. decembra 1933, u porodici železničkog činovnika. Diplomirao je 1959. na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a doktorirao 1964. u Novom Sadu.

* Za redovnog člana Međunarodne slovenske akademije nauka i umetnosti izabran je 1995, kada je postao predsednik odeljenja te akademije za Veliku Britaniju i Irsku. Bio je redovni profesor na univerzitetima u Beogradu, Novom Sadu, Kampali, Londonu (medicinski koledž bolnice Svetog Vartolomeja), Harareu. Autor je velikog broja knjiga i više od 150 naučnih radova u vodećim svetskim časopisima.

* Knjiga "Jasenovac" proglašena je za autorsko delo od nacionalnog značaja i dobila je 2009. nagradu "Rastko Petrović".

* Predsednik je Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu, ispred Velike Britanije, čiji je državljanin. U njoj nema članova sa teritorije bivše Jugoslavije.

*Živi u Londonu.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/224546/Brojao-sam-kosti-u-Jasenovcu

Link to comment
Подели на овим сајтовима

13. септембар је дан изабран да буде посвећен Светим мученицима јасеновачким.

О Празнику Светих Новомученика Јасеновачких у Манастиру Јасеновац 13. септембра 2012. године.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

САБОР НОВОМУЧЕНИКА ЈАСЕНОВАЧКИХ

Јучерашњи дан је у календарима уписан као Сабор новомученика јасеновачких. Пишем тек данас о њему, јер не прихватам чињеницу да је у питању један дан, већ сматрам да се ми тих жртава морамо сећати свих 365 дана сваке године. Ко заборави жртве из Јасеновца, тај ће сигурно заборавити неког свог и увредити га мученог и одавно на онај свет послатог, јер није знао да је имао рода у Јасеновцу. Колико је само људи, жена, деце и њихових бајки угашено тамо крај Саве. Толике стотине хиљада измрцварених, па остављених да се муче. Замислите место на којем је смрт награда. Избављење.

Гледали су једни друге у очи не знајући чије ће прве из главе бити извађене, чије то усне последњи пут изговарају молитву, а чије уши задњи пут чују врисак и самртни уздах. Негде у даљини се и даље чује плач деце и жена. Дозива дете мајку, а мајка виче детету, ако међу гласовима позна своје, како ће све бити добро, само да још данас издржи. Многе су овим тешким лажима тешиле туђу децу гласа сличног оном њиховог чеда, али та је утеха, колико год лажна била, помагала онима који су је чули.

Џелати, тадашњи душмани, а у исто време и будућа браћа, давали су деловима Јасеновца имена тешка и симболична од којих је најјезивије било – Циглана. У тој Циглани страдало је највише људи. Морамо ми данас знати да је свако ко је страдао у Јасеновцу, па и у Циглани, својим страдањем постао цигла уграђена у стуб српског идентитета и ко те људе, на јучерашњи, данашњи, а и сваки други дан, заборави или одбије да их се сети, тај се нема чему надати.

Замислите само да је људски ум, упослен на таквом месту и рођен да друге усмрти, направио посебан логор опремљен посебним справама за мучење и убијање деце. Направио је и чувени србосек, а по имену можете претпоставити чему је он служио. Направио је толико злочина да је и ђавола постидео. Не може ме нико убедити да тих дана и сам Бог није плакао над судбином јасеновачких мученика. Хтео је што пре да их одатле извуче брзом смрћу, али џелати нису дозвољавали тако нешто. И даље су својим проклетим справама и својим ишчашеним мозговима држали те мученике на земљи мртве, а опет довољно живе да се на небо вазнети не могу.

Сећа се Сава још увек камиона са мученицима који су страдали по околним шумама, путевима и мочварама, јер душмани нису могли да чекају. Хтели су крв што пре да би себи доказали како су велики. Стварно је било тешко бити велики пред дететом које својим погледом гледа у нож који му се приближава, а једино што може да учини јесте да плаче. Кости свих ових мученика су нас обавезале да их се сећамо и да их свакога дана оплакујемо, јер ако их ми заборавимо, ко ће их се сећати? Ко ће их оплакивати? Чијих ћемо се жртава сећати ако нећемо својих? Колико је то жртава данашњим Србима довољно да би се сетили ко су и шта су? Молимо се за јасеновачке жртве! Молимо се за оне који су страдали због тога што су били и нису се тога хтели одрећи за разлику од многих данашњих који сами нуде да не буду то што су, а нико им чак ни не прети.

Молимо се свакога дана за мученике из Јасеновца, па ће макар у оном другом животу поживети дуже него што им је било суђено у оном на земљи. Ако их ми у својим срцима и молитвама оживимо, не постоји онај који ће их икада убити. Добаците својом молитвом до небеса и тако утешите бар једно од оне деце чији врисак и даље негде на небу одјекује тражећи мајку и утеху, а још увек несвесно да је мучење престало. Нека кроз наше молитве и упаљене свеће јасеновачки мученици угледају свој пут ка Рају кад су већ Пакао прошли за живота.

Нека им је вечна слава и нека нам опросте што нема више секунди у минуту, минута у сату, сата у дану, дана у месецу и месеци у години како бисмо их се још чешће сећали и молитвом их са овог на оном свету обрадовали.

(Милан Ружић, Искра)

http://vesti-gazeta.com/kolumne/1271-sabor-novomucenika-jasenovackih.html

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Posle 70 godina ćutnje, dva filma o Jasenovcu

Tanja Nježić | 01. 11. 2011 - 13:00h
 

Branko Lustig, holivudski producent, dobitnik Oskara, najavio je da će snimiti film o Jasenovcu. I glumac Tihomir Stanić je rekao da će raditi film o tom zloglasnom logoru, što je, između ostalog, otvorilo pitanje dosadašnjeg tretiranja te teme u svetu filma. O tome zašto je o Jasenovcu snimljen samo jedan igrani film, za „Blic“ govore Milan Vlajčić, Radoslav Zelenović i Goran Paskaljević.

Žrtve ustaša likvidirane 1945. na obali Save
Žrtve ustaša likvidirane 1945. na obali Save
share_v1_pintrest_gray_ico.pngshare_v1_facebook_gray_ico.png

Činjenice govore da je u proteklih sedamdesetak godina o zločinima 

Činjenice govore da je u proteklih sedamdesetak godina o zločinima u Jasenovcu, ustaškom logoru u kome je stradalo na stotine hiljada Srba, Roma i Jevreja, snimljeno tek nekoliko dokumentaraca i jedan jedini igrani film - „Deveti krug“ Franca Štiglica, i to pre više od 50 godina.

Holivudski producent, dobitnik Oskara Branko Lustig još je proletos (juče je tu agencija Srna aktuelizovala) na Festivalu jevrejskog filma održanom u Hrvatskoj, rekao da će snimati film o Jasenovcu, da je scenario poverio književniku Miljenku Jergoviću i istoričaru Slavku Goldštajnu, da za to neće tražiti novac od hrvatske vlade već da će ga finansirati novcem iz Amerike, te će „to biti američki film“.

Govoreći o svojim motivima da radi taj film, Lustig je, između ostalog, rekao da ga i danas „drži obećanje dato zatočenima da će preneti svetu šta se događalo u logorima smrti“. Dobitnik Oskara za filmove „Šindlerova lista“ i „Gladijator“ producent Branko Lustig je kao dete iz jevrejske porodice odveden u Aušvic, a neki članovi njegove porodice u Jasenovac. Početak snimanja očekuje se sledeće godine, po svoj prilici u Kopačkom ritu.

boYktkpTURBXy80ZTFkYjNhOGFhZGNmNTAzMDQ5O
share_v1_pintrest_gray_ico.pngshare_v1_facebook_gray_ico.png

Oskarovac Branko Lustig

 

Branko Lustig (1932, Osijek) je poznati producent i glumac jevrejskog porekla. Tokom Drugog svetskog rata bio je u koncentracionim logorima Aušvic i Bargen-Belsen, a članovi njegove porodice bili su zatočeni u Jasenovcu. Kao najbolji producent dobio je dva Oskara: 1993. za film „Šindlerova lista“ i 2001. za film „Gladijator“. Dvostruki je dobitnik i nagrade Zlatni globus za navedene filmove. Producirao je više od deset filmova, a kao glumac igrao je u četiri među kojima su „Kozara“ i „Šindlerova lista“.

Kada je reč o projektu na kome radi Tihomir Stanić, početak snimanja je najavljen za kraj maja iduće godine, a premijera se očekuje 2015. Tihomir Stanić kaže da je u osnovi te priče, na kojoj radi već pet godina, Dijana Budisavljević, žena koja je spasla 12.000 dece iz pakla Jasenovca.

U sporadičnim razgovorima razgovorima o tome zašto je od 1945. godine snimljen samo jedan igrani film o Jasenovcu, pominjan je i nedostatak hrabrosti, pa i umetničke sposobnosti za hvatanje u koštac sa tako velikom temom. Šta o tome misle sagovornici „Blica“?

Radoslav Zelenović kaže da nije jednostavno sveobuhvatno i precizno odgovoriti na to pitanje.

- Verovatno da deo odgovora leži u osetljivoj temi. Međutim, mnoge velike teme i istorijski događaji su takođe uskraćene za filmsku verziju. Da nismo 2003. našli film o Karađorđu, imali bismo o njemu samo „Pesmu sa Kumbare“, film koji je 1955. uradio Radoš Novaković. O Prvom svetskom ratu imali smo samo „Marš na Drinu“ iz 1964. pa je 2009. urađen film „Sveti Georgije ubiva aždahu“. Mogli bismo još nabrajati. Kada je reč o najavljenim filmovima o Jasenovcu, mora se reći da je Lustig veliko svetsko ime u svetu kinematografije i ako se on zaista poduhvati produkcije, može se očekivati veliki film o Jasenovcu. Sa velikom znatiželjom očekujem film Tike Stanića koji, između ostalog, kroz priču o Dijani Budisavljević, ženi koja je spasla na hiljade mališana iz jasenovačkog pakla, otvara još jednu veliku, a zanemarenu temu - decu Kozare - kaže Zelenović.

Boris Dvornik u filmu „Deveti krug“ (1960)
Boris Dvornik u filmu „Deveti krug“ (1960)
share_v1_pintrest_gray_ico.pngshare_v1_facebook_gray_ico.png

Filmovi o Jasenovcu

Radoslav Zelenović kaže da je odmah posle Drugog svetskog rata snimljen prvi dokumentarac. „Gustav Gavrin je 1945. snimio dokumentarni film ‘Jasenovac’. Zatim 1966. Bogdan Žižić je uradio dokumentarni film o tom zloglasnom logoru. Sredinom sedamdesetih Gojko Kastratović je za potrebe spomen-područja Jasenovac uradio ‘Evanđelje zla’. Jedan od poznatijih dokumentaraca na tu temu, film ‘Krv i pepeo Jasenovca’ snimio je Lordan Zafranović 1983. godine. Što se igranog filma tiče, to je ‘Deveti krug’ Franca Štiglica 1960.“

Milan Vlajčić, između ostalog, kaže:

- Sudbina jasenovačkih žrtava, ponajpre Srba, ali i Jevreja, Roma, pa i hrvatskih komunista, veliki je izazov za svaku filmsku obradu, i ponajgore bi bilo da se stvar izvede u plitkoj, propagandističkoj ravni. Zato se i dugo čekalo, te stoga najava da će poznati holivudski producent Branko Lustig krenuti da načini film na tu bolnu temu podrazumeva da je dug put do konačnog ishoda. Lustig je i u prethodnoj Jugoslaviji bio producent vrhunske kompetencije i integriteta. Podatak da će jedan od scenarista biti sjajni hrvatski pisac Miljenko Jergović, koji je u svom romanu „Rita Tanenbaum“ obradio na izvanredan način jednu jasenovačku sudbinu, nagoveštava da se krenulo odgovorno. Valja im poželeti mnogo sreće, ali ni drugi autori, ako pronađu sebe u sličnoj priči, nemaju razloga da se osete ugroženim. Neka se svako potrudi da izbegne avet banalizacije i sitnog politikanstva. To jasenovačke žrtve ne zaslužuju.

Goran Paskaljević, reditelj koji uskoro počinje snimanje filma o logoru na Starom sajmištu u Beogradu, veli:

- Od prošlog proleća sa Filipom Davidom spremam taj film čije snimanje počinje za par dana. Podsetiću vas da se 8. decembra navršava 70 godina od otvaranja tog logora na prostoru Beogradskog sajma, koji je otvoren 1937. i tada proglašen za jedan od najlepših sajmova, a 1941. to je bila teritorija Nezavisne Države Hrvatske na kojoj su Nemci formirali logor u kome je stradalo 7.000 Jevreja, Srba. Staro sajmište je jedino mesto holokausta u Evropi koje nije dostojno obeleženo. Verujem da će ovaj film biti prvi kamen temeljac koji će pokrenuti sa mrtve tačke ideju da se taj prostor u srcu Beograda preuredi u spomen-obeležje gde će nove generacije da se podsete na jedan od ključnih istorijskih događaja jer je među našim najkrupnijim problemima - zaborav. A ne bismo smeli da zaboravimo šta je fašizam, nacizam… Smatram da je dobra ideja da se pravi film o Jasenovcu i da nije slučajno što je ta tema sve prisutnija kod umetnika širom sveta koji je danas, hteli to da priznamo ili ne, zahvatio talas neonacizma.

http://www.blic.rs/kultura/vesti/posle-70-godina-cutnje-dva-filma-o-jasenovcu/g7qx40r

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Бибић и Утопија!

Објаве су вам обрисане и зарадили сте јавну опомену!

Немам намеру да ју образлажем!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, сабрали смо се данас да служимо Литургију на овоме светом месту тачно осамдесет година од кад је оно постало место најбесомучнијег страдања.

       Ово место је место на којем су извршени најстрашнији, уму неразумљиви и недоступни злочини које су извршили усташе над недужним људима из српског народа, из јеврејског народа, из ромског народа, али и из хрватског народа. Наравно да је највише било оних који су били православне вере. И све то што су вршили злотвори, вршено је на основу тадашњих закона. Међутим, логика Божја је другачија од логике људске. Управо тамо где је велико страдање, ту је и благодат велика. И управо тамо где недужни страдају то место Господ благодаћу својом претвара у свето место, у место молитве. И за нас Јасеновац заиста јесте пре свега место молитве. Из тог разлога никада се овде нисмо сабирали да бисмо се бавили бројкама, математиком, да бисмо се бавили доказивањем ко је коме више зла нанео, јер знамо да је на овом месту, али и на сваком другом сличном месту, изневерен Бог, а осрамоћен човек, осрамоћен људски род. И зато је за нас ово место пре свега место молитве.
      Увек овде долазимо са дубоким пијететом, као што одлазимо на друга места са истим таквим пијететом где су пострадали други људи, исто тако и та места доживљавамо местима молитве. Отуда, браћо и сестре, као што ништа не бива без промисла Божјег, ништа не треба да нас чуди, јер једино чега се нико не би сетио то је да ће промисао Божји на овоме месту основати манастир, женски манастир који је посвећен Светом Јовану Крститељу, једном од првих страдалника и сведока истине о томе да постоји Бог, да је он Исус Христос Распети и Васкрсли, да је Он Бог љубави, да је дошао да спасе сваког човека, да све призива и позива у познање Истине, да за њега нема Грка и Јеврејина, да за њега нема роба и слободњака, мушког и женског, да заправо постоји један човек, човек за кога се распео и васкрсао Христос, а тај један човек јесте сав људски род и сви ми појединачно као личности које носимо људску природу.
      Ово је, дакле, место које је Господ одредио надлогично и надумно, парадоксално, да буде место са којег се двадесет и четири часа узноси молитва за читав људски род, за мир у свету. Свака наша Литургија, која јесте Царство Небеско, почиње речима, молитвом: „У миру Господу се помолимо... за мир свега света.. благодат и мир Господа нашега Исуса Христа... - и на крају - у миру изиђимо“. Ово је место на којем се двадесет и четири часа узноси молитва за мир међу људима, за разумевање међу људима, за прихватање љубави Божје и промисла Његовог да сваки човек буде саздан различито са својим личним печатом. Не постоје два човека која имају исти отисак на прсту, од Адама до данашњега дана и до краја света, а сви су, опет, позвани да буду деца Божја. Зато ово јесте место молитве, место на којем се сећамо, место на којем памтимо. Памтимо оне које су пострадали, али истовремено и место које нас подстиче на молитву да Господ уразуми срца свакога човека да се никада, нигде и никоме нешто слично деси, са било које стране, а не дај Боже да бисмо били ми ти који бисмо чинили такве ствари.
      Наш одговор је дакле, браћо и сестре, молитва, јер молитва просвећује ум. Молитва нас спаја са Богом, али молитва отвара срце наше да оно буде место у којем свако може наћи свој мир, у којем свако може бити оно што јесте, у потпуности и апсолутно, али опет бити наш ближњи и бити наш. И зато, браћо и сестре, ово место јесте место светитеља, овде су пострадали невини људи и ми знамо, вером Цркве наше, да свака невина жртва јесте мученик, сведок љубави Божје. И зато сви они који су овде пострадали надилазе уске оквире припадања било ком народу иако се зна ко су били и постају универзални људи. Они припадају свима. И сигуран сам, то је вера наша, да се они моле за све нас, али више се моле, по љубави према Христу, за оне који су њима зло нанели. Треба ли нама други подстрек и пример? Наш одговор на сваку ружну реч, а камоли на сваки ружан поступак у односу на нас, не злопамћење, не дај Боже освета, не дај Боже улазак у спиралу понављања непријатељстава и зла, наш одговор треба да буде молитва; наш одговор треба да буде праштање, да праштамо и да молимо за опроштај, макар и то понекад не могли да разумемо. Са друге стране, они који чине зло, који чине монструозне злочине - рекао сам много пута и поновићу, рекао сам то, браћо и сестре, много пута не само овде него где год сам био, и у Хрватској, и у Босни, и у Црној Гори, и у Србији на Косову - сваки онај који чини монструозне злочине, који је монструм, он се исписао из сваког народа. Тај не припада никоме, тај не припада људима. Тај је оно што је добио као дар од Бога, логос – ум, обесловесио себе и поистоветио себе бесловесном свету. Дакле, жртве невине и ове јасеновачке су универзалне и наше, али припадају свим људима добре воље. Моле се за читав свет, а нарочито за оне који у злу леже. А насупрот томе, злочинци су се исписали из сваког народа и не припадају ником и ми да се молимо за такве, јер Господње су речи: „Не знају шта чине“.
       
      У Цркви смо да додирнемо тајну смисла постојања, тајну смисла вечности, тајну Христа
       
      Браћо и сестре, са овог места ћу рећи данас, јер мислим да је то важно. Живимо у свету конфузија и немамо чисте и јасне појмове, а то и јесте циљ злог духа овога света, да нас смути у души и у себи, па онда да будемо смућени међусобно. Црква, дакле, није конституисана по било ком моделу од овога света, а нарочито није, подвлачим, није конституисана и организована по било ком политичком моделу. Црква има своје устројство, она, дакле, није никаква политичка организација. Она се не поклапа ни са каквим политичким интересима и циљевима, не поклапа се, браћо и сестре, ни са каквим ни државним, било које државе циљевима, јер Црква је изнад граница времена и простора, све у себе обухвата, све у себе сажима. Црква је Тело Христово, а Он је без почетка и краја. Он је вечан, дакле, и Црква је вечна. Она има своју унутарњу динамику, она има свој унутарњи поредак. Ми у Цркву не долазимо да бисмо били већи или више Срби, а дубоко сам уверен не иде нико у Цркву да би био већи Хрват, Мађар, Немац или Италијан. Ако иде - промашио је, и ако идемо - промашили смо. И не само то, изгубили смо, јер у овом свету хаоса, у свету без смисла, у свету у којем се разне врсте бесмисла постављају на пијадестал смисла, у Цркву се иде што смо гладни и жедни истине, што смо гладни и жедни вечности, што смо гладни и жедни љубави, што знамо да није довољно да смо се родили, да смо прошли кроз свој живот и престали да постојимо отишавши у апсолутно ништа. Имамо потребу да они које волимо заувек буду са нама. Црква, браћо и сестре, постоји да ми јадни и никакви, грешни, егоистични, цинични, среброљубиви, мрзитељи једни других, дакле, слаби и немоћни, такви какви јесмо, кад одемо у Цркву покушамо да додирнемо тајну смисла постојања, тајну смисла вечности, тајну, једном речју, Христа. У том смислу, Црква, браћо и сестре, нема ама баш никакве везе са било којом врстом политике од овога света. Ми знамо, нарочито данас, да политике никакве везе немају са својим изворним значењем. Политика је постала у античко доба, појавила се као потреба свих људи да учествују у изграђивању јавног добра, а данас политика јесте занимање којима се користе партије. И немамо ништа против тога. Напротив. То је легитимни и легални састав нашег живота, али морамо знати да партије, да странке - како и сама реч каже - јесу део, страна једна, pars partis, латинска реч која занчи део. А Црква је, дакле, Сабор. Према томе, Црква надилази сваку врсту политике и даје могућност свакој политици и свакој странци да поштујући Јеванђеље, крећући се унутар заповести Божјих, и оне добију смисао и служе добру свих и јавном добру.
      Наша помесна Црква, Српска Православна Црква - осећам потребу и то баш на овоме месту да кажем - јесте аутокефална Црква која има своју канонску јурисдикцију и која је као таква призната од свих других канонских Православних Цркава у сабору васељенског Православља. Доказ је и то што данас међу нама имамо архиепископа Макарија из Јерусалимске Патријаршије, Архиепископа Катара, као и Митрополита из Руске Православне Цркве. Дакле, припадамо породици Православних Цркава, саборном васељенском Православљу. Српска Православна Црква је призната од свих других Православних Цркава. Та наша јурисдикција, која не зависи од спољашњих околности, државних, политичких и сваких других граница, не може мењати своје границе. Не можемо мењати своју канонску јурисдикцију на основу било каквих спољашњих притисака. Та наша јурисдикција не зависи ни од каквих спољашњих политичких околности, а нарочито не од воље појединаца ма ко да су и ма шта да су умислили, да имају моћ и силу. „Нема те силе и моћи“, речи су Господње, не моје или било кога од нас, „која је дата а није од Бога“. И у сваком тренутку, као што је са свим што је од овога света, она може доћи и долази до свога краја.
       
      У Црној Гори су хтели да нас спрече да уђемо у сопствену кућу
       
      Дакле, наша Српска Православна Црква је канонска Православна Црква која припада сабору васељенског Православља и којој је дата јурисдикција од тог васељенског Православља. Наравно да нама не смета да се било која група људи организује као молитвена заједница, па чак и да да себи име које хоће. Ми на то не можемо, а и не желимо, да утичемо. Свакако под условом да не угрожава друге. Може да покуша и да отме тај духовни идентитет од нас. То знамо да није могуће и немамо разлога да се на било који начин бранимо од тога. Има, дакле, право свако, и подржавамо, да се организује у молитвену заједницу. Постављам, наравно бар као могућност, као питање сваком: да ли су неке тако организоване групе заиста и молитвене заједнице? Да не одговарам у ваше име, али готово сам сигуран да има одговор свако за себе, уколико је, наравно, добронамеран. Међутим, ми смо дужни да кажемо да на том пољу правимо границе да таква молитвена заједница, ако је заиста молитвена, не припада сабору канонских Православних Цркава које су међусобно повезане једном вером, једним устројством и једним канонским поретком. И с том намером, дужан сам то да кажем, нека не буде схваћено претенциозно, urbi et orbi: неки су хтели у Црној Гори, покушајем да се представи као борба за Цркву, да најједноставнијом заменом теза спрече чист верски чин на силу. Тај „гандијевски мирни отпор“ је на силу спречавао: паљењем гума, бацањем каменица, испаљивањем метака из ватреног оружја - дакле, тај „гандијевски мирни протест“ је хтео да спречи оно што је Уставом загарантовано, оно што је Повељом Уједињених нација загарантовано као темељно право, право на верску слободу, да обавимо један частан и честит верски чин који се вековима у тој кући, у Цетињском манастиру, на том месту, на исти начин обављао, у тој кући у којој је годинама, а и последњих месеци, становао исти онај који је требао свечано да буде устоличен као митрополит. Дакле, заменом теза, на силу, неко је хтео да нас спречи да дођемо у своју кућу хотећи да прикаже да кад ми покушамо, водећи рачуна да никог не повредимо, да уђемо у своју кућу најмирнијим путем, будемо проглашени за насилнике. Одрекли смо се свега, народу рекли да не долази. Какав је само величанствен скуп био у Подгорици! Ко је то пратио видео је да је то миран хришћански скуп, скуп који је сваку јеванђељску реч поздрављао аплаузом и ми смо те људе замолили да не буду на Цетињу, као и госте из читавог света, митрополите и епископе, свештенике, монахе... Нико није дошао, јер смо хтели не само да покажемо добру вољу, неупоредиво више од тога, да покажемо да само молимо да нас пусте у нашу кућу, али некоме одговара да прави полазирације. Знам ја то добро и одавде и са сваког места где сам био. Таман кад видите да два различита, по спољашњим карактеристикама, почињу да праве корак у сусрет један другоме, одмах долази неко коме то смета. Јер ако се разумемо, ако поштујемо једни друге, ако сви радимо за заједничко добро, нема онда онога који може, ослањајући се на стару латинску изреку, да нас завади па да влада. Нарочито онда када тим владањем има потребу да покрије разна непочинства и нечовештва о којима много боље знају они који се баве том врстом послова. Наше је да се молимо и за тог, и молимо се и за њега, и за све те који су били заведени с намером да нас спрече да будемо оно што јесмо, да нас спрече, другим речима, да постојимо. Немамо ми ништа против, можете да протестујете. То је ваше право, али да нас спречавате да постојимо, да се одрекнемо своје душе, то напросто није могуће.
       
      Кад нас псују благосиљамо, кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас молимо
       
      И онда оно што је најболније и највећа превара када трудећи се да снисходимо до крајњих могућих граница, неко управо том заменом теза непрестано нас проглашава изазивачима сваког зла и сваког конфликта. Они кажу, Црква, Српска Православна Црква је извор сваког зла. Бојим се, дозволићете ми да се тога сетим на овом месту, да је то добро познати стари метод. Прогласите некога да је извор сваког проблема и свакога зла. Прогласите га апсолутним злом. Дали сте право свакоме да како хоће и кад хоће елиминише то зло. Када сте некога прогласили апсолутним злом, другоме сте дали легитимно право и оруђе у руке да то зло елиминиште без трунке савести и наравно икакве бојазни да може било коме полагати одговорност. Место на којем смо илуструје такав метод и зато хоћу баш са овог места да се обратим свој браћи и сестрама, пријатељима из Хрватске, Хрватима, да ме није много изненадило што се код неких ова замена теза из једне земље пренела на ове просторе и што су неки почели и овде опет изнова да прозивају Српску Православну Цркву извором сваког зла. Али, морам да кажем, да ми је жао да људи који су ме упознали и који имају прилику на хиљаде и десетине хиљада мојих речи да пронађу записане и имају прилику да се увере да ли има дисконтинуитета у ономе што сам говорио и делао - наравно, као слаб и као човек, засигурно да има промашаја, али ко узме те десетине хиљада речи и поступака видеће да никада није била у питању зла намера. Један мој пријатељ, не знам да ли је посумњао или је и он био у хору који су морали тако да поступе, рекао је да има више Порфирија. Три су, вели, Порфирија најмање њему позната. Али постоје записане речи, постоје учињена дела, па нека цени свако колико је Порфирија. Не постоје три Порфирија, а камоли више. Један исти је Порфирије онај који је  пред вама, који је у Загреб дошао пре седам година. Онакав какав је био пре тога, и какав је, уз Божију помоћ, позван да остане заувек. Порфирије, који јавно воли Загреб, и Порфирије, додајем, јавно воли и Хрватску. Све људе, без обзира како се моле Богу и ком народу припадају. Све људе Хрватске.
      Немојте замерити што ћу то рећи, увек и на свакоме месту, и у великим и важним институцијама, као и у малим, увек сам говорио само и само афирмативно о Хрватској, а да ли сам понекад имао разлога да то не чиним? Верујте ми да их је било. Нећу их наводити. Оћутао сам сваки пут. Иако слаб претрпео сам и нисам хтео кад се ватра разгори да доливам уља на ватру ради мира и ради добра свих, увек имајући на уму речи апостола Павла које су наш закон јер ми верујемо у Бога, макар то некима изгледало немогућим, али, ево, заиста верујемо. Каже апостол Павле: „Кад нас псују благосиљамо, кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас молимо“. Ми, дакле браћо и сестре, апсолутно поштујемо сваку дражаву, не остављамо себи ни трунку права да оспоримо било коме да буде оно што јесте. Да ли је Србин, Црногорац, Хрват, Бошњак, Албанац или било ко, апсолутно поштујемо свакога и подржавамо да свако без страха буде оно што јесте и не треба то да скрива ни од кога: Зато што у скривању онога што јесте, у себе уноси пакао у свој живот.
      А још ћу једно рећи. Бог овог момента види моје срце и Он зна да ли је то тако као што кажем. И Бог и ови свети мученици, а само ћу Њему дати одговор, као и свако од нас. Ако на том испиту прођемо, ми смо прошли на сваком другом испиту. Рекао сам и поновићу: Загреб и ја се волимо јавно. А сада ћу додати: Хрватска и ја се волимо јавно, ма колико то некоме сметало - његов је проблем. Волим све људе Хрватске без обзира ком народу припадају и то волим из дубине свога срца, из дубине своје душе, без икакве задње намере. Не очекујем за узврат апсолутно ништа не због тога да бих било шта доказивао било коме, него због тога, како рекох, јер верујем у Бога, а знам да нас Бог позива на љубав, на Јеванђеље. То наравно ни у ком случају неће значити да читавим својим бићем не волим свој народ и вернике који су мени поверени. Волећи свој народ, по мери љубави према њему, волим и друге људе. То је закон љубави! Ко каже да воли свој народ, а не даје право другоме да буде оно што јесте и не воли друге народе, тај гарантовано, хиљаду посто, по закону Јеванђеља не воли ни свој народ, не воли ни свога брата, нити свога оца, нити мајку. Од те љубави никада нећу одустати по било коју цену! Нека будем и исмејан и оптужен! Ове ситуације пријатеља, који су посумњали у моју љубав, само ме још више мотивишу да останем веран Христовом позиву на љубав. И ово место свето на којем стојимо на то нас подстиче и подсећа. Никакво извртање чињеница, учитавања, ненамерна и намерна, неће поколебати ни мене ни моју браћу епископе. А знам и за њих, оне који живе овде у Хрватској, да иста осећања деле. Ништа нас неће поколебати, јер Господ је тај који је наша мера и наш критеријум. За оне који из незнања негују такве емоције према нама ми се заиста молимо, а за оне који то чине из знања три пута и сто пута се више за њих молимо. За њих - то је наш одговор, јер они за нас нису одговорни, а ми за њих јесмо, уколико смо хришћани. Ко је хришћанин одговоран је за све и не треба да тражи алиби или оправдања. Још једампут понављам на овом месту: Само нека свако ради свој посао!. Некада давно су се те речи чуле овде. Те су речи показале да је тријумфовала љубав Божја, да је тријумфовала правда и истина. Зато смо се овде сабрали да се молимо светим мученицима, да памтимо, али да се молимо и не злопамтимо. Ја знам да држава Хрватска заједно са њеним властима и огромном већином народа има тај, у најмању руку, демократски капацитет који оставља свакоме да живи у пуној индивидуалној али и етничкој слободи и да оставља простора свакоме да може да се осећа и да се изјасни оним што заиста изнутра јесте, без обзира ком народу припада и на који начин се Богу моли. Држава Хрватска има капацитет да јединство изграђује кроз различитост и да се различитости међусобно обогаћују, да допуњују једна другу.
      Праштајете што сам одужио, али нисмо овде сваки дан и дужни смо да пошаљемо искрену, а Бог зна да то јесте, поруку љубави и поруку мира и да лажи које се плету о нама једноставно не користе никоме. Оне постоје да би се политички и политикантски изманипулисали да бисмо сви на крају били покрадени, а профит имала само неколицина која не поштује ни Бога ни људе.
      Господе, Једини Исусе Христе и Сспаситељу наш, молитвама Светих мученика јасеновачких, молитвама свих мученика света без обзира где су, без обзира ком народу припадају, без обзира од кога су пострадали, њиховим молитвама учини да се мир усели у нашу душу, да имајући мир у себи наша срца буду отворена за сваког човека, да без обзира какав је он према нама ми према њему будемо браћа, да без обзира да ли он види нас као своје непријатеље, ми слушајући реч Твоју увек будемо свима браћа и пријатељи, јер једино Твоја благодат и Твоја љубав може нам донети мир, радост, лепоту и смисао постојања. Молитвама Светих мученика јасеновачких Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од JESSY,
      „Уредништво „Џерузалем поста“ најпре је уклонило са интернет странице тог листа ревизионистички и срамотан ауторски текст Давида Голдмана у коме се, поред осталог, тврди како је укупан број жртава концентрационог логора смрти у Јасеновцу свега између 2.500 и 4.500 људи, као и да Срби и садашње српске власти манипулишу и злоупотребљавају холокауст како би вештачки и лажно увећавали број жртава српског порекла страдалих током Другог светског рата“, истакла је дирекција Музеја.
      Након што је в. д. директора Музеја жртава геноцида, историчар Дејан Ристић, ступио у непосредан контакт са главним и одговорним уредником, „Џерузалем поста“ Јаковом Кацом, овај лист је данас објавио Ристићев опширан и детаљан ауторски текст у коме су изнете историјске чињенице у вези са карактером концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и са до сада идентификованим бројем јасеновачких жртава.
      Поред тога, Ристић је у свом тексту јасно и одлучно осудио сваки покушај релативизације карактера концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и умањивање броја жртава.
      Ристић је у писму главном уреднику „Џерузалем поста“ навео да Голдман, који је иначе без стручних квалификација и потпуно непознат научној јавности, „користећи се низом нетачних исказа и полуинформација, у чланку је у свега пар реченица обесмислио читавих 76 година континуираних истраживања, како стручњака и институција Југославије, касније Србије и Хрватске, тако и светских референтних институција попут „Јад Вашема“ и Музеја Холокауста (USHMM)“.
      „Једино што је тачно наведено односи се на географски положај Јасеновца и процентуално учешће Јевреја у људским губицима (15 одсто). У низу проблематичних информација садржаних у том ревизионистичком осврту најпре указујемо на исказ о форензичким истраживањима спроведеним у Југославији којима је, наводно, утврђено да је укупан број јасеновачких жртава између 2.500 и 4.500 што представља апсолутну и срамотну неистину.
      Музеј жртава геноцида, пре свега, указује на то да код форензичких истраживања не може доћи до резултата у броју жртава који се креће у огромном распону „од – до“.
      Друго, никакве ексхумације нису обављане 1947. и 1948. године.
      Током 1946. године обављено је истраживање четири гробнице код Ускочких шума у којима је пронађено 967 остатака (311 мушкараца, 467 жена и 189 деце). На основу сондаже процењено је да и у гробници код шуме Струг има око хиљаду убијених, али су стручњаци закључили да због положаја, односно испреплетености жртава и стања у којима су се тела налазила није могуће обавити потпуно прецизно истраживање.
      Дакле, не постоји никакво форензичко испитивање које је резултирало подацима о 2.500 до 4.500 јасеновачких жртава, извршено током 1947. и 1948. године, како се то наводи у овом ревизионистичком тексту“, пише Ристић.
      У овом крајње ревизионистички интонираном чланку поменути су и разни утврђени и/или процењени бројеви убијених у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу, и то: 59.000 (попис жртава Другог светског рата спроведен 1964. године), 72.000 и 77.000 који су у једном тренутку представљали достигнути резултат допуњавања броја страдалих, а на основу ревизије већ споменутог пописа из 1964. године, што спроводи Музеј жртава геноцида, стоји у писму упућеном уреднику израелског листа.
      „Музеј жртава геноцида користи ову прилику да нагласи да се у његовим базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту. Како се истраживања стручњака Музеја жртава геноцида, која се спроводе по истој методологији како се то већ деценијама чини и у „Јад Вашему“, настављају, за очекивати је и да број идентификованих јасеновачких жртава у наредним годинама буде коригован у правцу далеко већег. Процењени укупан број јасеновачких жртава далеко је, нажалост, већи од оног који ће историјска наука икада успети да идентификује конкретним подацима“, наводи се у реакцији на Голдманов текст.
      У истом ревизионистичком тексту спомиње се и број од 99.000 жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што је у једном периоду била процена USHMM, али и у науци потпуно непозната процену од око 250.000 страдалих, стоји у писму.
      Коначно, исти текст садржи некакав, наводни, број од 800.000 убијених на свим јасеновачким стратиштима.
      „Музеј жртава геноцида нема сазнања да је „Јад Вашем“ током последње деценије претходног века потраживао од Републике Србије „оригинална документа из Јасеновца“ пошто историјској науци није познато да постоји неки значајнији корпус грађе изузев оне коју је Антун Милетић већ објавио у четири књиге. Могуће је и то да се у овом ревизионистички интонираном чланку мисли на евакуисану музејску грађу из Спомен-подручја „Јасеновац“ (Република Хрватска) која се током деведесетих година претходног столећа налазила у Босанској Дубици (Босна и Херцеговина). Но, то је питање на које одговор могу и треба да дају неки други, али не и Република Србија“, пише историчар Дејан Ристић.
      Како наводе из Музеја жртава геноцида, та институција је 1997. године предала „Јад Вашему“ списак са именима 52.500 Јевреја страдалих на простору Југославије током Другог светског рата (од којих је 10.500 изгубило животе управо у Јасеновцу), а који је укључен и у званични списак жртава холокауста те институције.
      „Пратећи накарадну, псеудонаучну, антицивилизацијску и срамотну логику којом се у овом ревизионистичком чланку негира број страдалих у Јасеновцу искључиво на основу тога што не постоје одговарајући форензички подаци (осим за 2.500 до 4.500 жртава, како лажно тврди аутор текста), могли бисмо да поставимо и питање у вези са тиме да ли је на исти начин могуће негирати и број од 1.200.000 до 1.500.000 убијених у Аушвицу пошто ни за ту тврдњу нема никаквих форензичких доказа? Било би занимљиво када би аутор овог ревизионистичког текста, негирајући број страдалих у Јасеновцу, одговорио на питање у вези са тиме где је „настало“ 30.000 Јевреја који су живели на подручју геноцидне Независне Државе Хрватске? Музеј жртава геноцида подсећа да је, према расположивим подацима, њих око 7.500 убијено у немачким концентрационим логорима. Шта се догодило са њих преосталих око 22.500?“, наводи Ристић
      Музеј жртава геноцида је кроз вишегодишња истраживања својих стручњака показао да је у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу убијено између 18.000 и 19.000 Јевреја са подручја Независне Државе Хрватске, као и да је њихово учешће у укупним губицима цивила било вишеструко веће од њихове заступљености у популацији (10,23 пута веће).
      Стручњаци Музеја жртава геноцида у континуитету јасно раздвајају страдање у холокаусту од геноцида почињеног над српским народом на подручју Независне Државе Хрватске.
      У истраживањима Музеја жртава геноцида континуирано се наглашава и то да је губитак Јевреја у систему усташког логора смрти у Јасеновцу, с обзиром на заступљеност у популацији, био реално 13 пута већи од претрпљеног губитка Срба у логору, чиме се побија апсурдна тврдња по којој „Србија покушава да истисне Јевреје из холокауста и да их замени Србима“, стоји у писму директора Музеја.
      „Музеј жртава геноцида овом приликом наглашава и то како су, поред бројних других, чак и тројица председника Републике Хрватске званично и јавно саопштила како се у раздобљу између 1941. и 1945. године догодио геноцид над припадницима српског народа који су осмислили и реализовали званични органи и целокупан државни систем Независне Државе Хрватске. Имајући то у виду, потпуно је јасно да је једина срамотна злоупотреба управо покушај аутора овог ревизионистички интонираног текста да негира ову одавно потврђену и општеприхваћену историјску чињеницу. Да ли је, пратећи такву логику, могуће очекивати да се на страницама Вашег листа ускоро нађе и подједнако ревизионистички интониран текст Давида Ирвинга којим се негира постојање концентрационог логора смрти у Аушвицу?“, закључује Дејан Ристић.
      https://rs.sputniknews.com/20210818/ko-negira-jasenovac-negira-i-ausvic-kako-je-srpski-istoricar-pobio-lazne-tvrdnje-u-izraelskom-listu-1128551049.html
       
    • Од JESSY,
      Текст аустралијског новинара Давида Голдмана „Ова срамотна злоупотреба холокауста мора одмах да престане“ о усташком логору Јасеновац, објављен у „Џерузалем посту“, уклоњен је захваљујући брзој и одлучној реакцији Музеја жртава геноцида, саопштено је данас из ове институције.
      „Уредништво „Џерузалем поста“ најпре је уклонило са интернет странице тог листа ревизионистички и срамотан ауторски текст Давида Голдмана у коме се, поред осталог, тврди како је укупан број жртава концентрационог логора смрти у Јасеновцу свега између 2.500 и 4.500 људи, као и да Срби и садашње српске власти манипулишу и злоупотребљавају холокауст како би вештачки и лажно увећавали број жртава српског порекла страдалих током Другог светског рата“, истакла је дирекција Музеја.
      Након што је в. д. директора Музеја жртава геноцида, историчар Дејан Ристић, ступио у непосредан контакт са главним и одговорним уредником, „Џерузалем поста“ Јаковом Кацом, овај лист је данас објавио Ристићев опширан и детаљан ауторски текст у коме су изнете историјске чињенице у вези са карактером концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и са до сада идентификованим бројем јасеновачких жртава.
      Поред тога, Ристић је у свом тексту јасно и одлучно осудио сваки покушај релативизације карактера концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и умањивање броја жртава.
      Ристић је у писму главном уреднику „Џерузалем поста“ навео да Голдман, који је иначе без стручних квалификација и потпуно непознат научној јавности, „користећи се низом нетачних исказа и полуинформација, у чланку је у свега пар реченица обесмислио читавих 76 година континуираних истраживања, како стручњака и институција Југославије, касније Србије и Хрватске, тако и светских референтних институција попут „Јад Вашема“ и Музеја Холокауста (USHMM)“.
      „Једино што је тачно наведено односи се на географски положај Јасеновца и процентуално учешће Јевреја у људским губицима (15 одсто). У низу проблематичних информација садржаних у том ревизионистичком осврту најпре указујемо на исказ о форензичким истраживањима спроведеним у Југославији којима је, наводно, утврђено да је укупан број јасеновачких жртава између 2.500 и 4.500 што представља апсолутну и срамотну неистину.
      Музеј жртава геноцида, пре свега, указује на то да код форензичких истраживања не може доћи до резултата у броју жртава који се креће у огромном распону „од – до“.
      Друго, никакве ексхумације нису обављане 1947. и 1948. године.
      Током 1946. године обављено је истраживање четири гробнице код Ускочких шума у којима је пронађено 967 остатака (311 мушкараца, 467 жена и 189 деце). На основу сондаже процењено је да и у гробници код шуме Струг има око хиљаду убијених, али су стручњаци закључили да због положаја, односно испреплетености жртава и стања у којима су се тела налазила није могуће обавити потпуно прецизно истраживање.
      Дакле, не постоји никакво форензичко испитивање које је резултирало подацима о 2.500 до 4.500 јасеновачких жртава, извршено током 1947. и 1948. године, како се то наводи у овом ревизионистичком тексту“, пише Ристић.
      У овом крајње ревизионистички интонираном чланку поменути су и разни утврђени и/или процењени бројеви убијених у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу, и то: 59.000 (попис жртава Другог светског рата спроведен 1964. године), 72.000 и 77.000 који су у једном тренутку представљали достигнути резултат допуњавања броја страдалих, а на основу ревизије већ споменутог пописа из 1964. године, што спроводи Музеј жртава геноцида, стоји у писму упућеном уреднику израелског листа.
      „Музеј жртава геноцида користи ову прилику да нагласи да се у његовим базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту. Како се истраживања стручњака Музеја жртава геноцида, која се спроводе по истој методологији како се то већ деценијама чини и у „Јад Вашему“, настављају, за очекивати је и да број идентификованих јасеновачких жртава у наредним годинама буде коригован у правцу далеко већег. Процењени укупан број јасеновачких жртава далеко је, нажалост, већи од оног који ће историјска наука икада успети да идентификује конкретним подацима“, наводи се у реакцији на Голдманов текст.
      У истом ревизионистичком тексту спомиње се и број од 99.000 жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што је у једном периоду била процена USHMM, али и у науци потпуно непозната процену од око 250.000 страдалих, стоји у писму.
      Коначно, исти текст садржи некакав, наводни, број од 800.000 убијених на свим јасеновачким стратиштима.
      „Музеј жртава геноцида нема сазнања да је „Јад Вашем“ током последње деценије претходног века потраживао од Републике Србије „оригинална документа из Јасеновца“ пошто историјској науци није познато да постоји неки значајнији корпус грађе изузев оне коју је Антун Милетић већ објавио у четири књиге. Могуће је и то да се у овом ревизионистички интонираном чланку мисли на евакуисану музејску грађу из Спомен-подручја „Јасеновац“ (Република Хрватска) која се током деведесетих година претходног столећа налазила у Босанској Дубици (Босна и Херцеговина). Но, то је питање на које одговор могу и треба да дају неки други, али не и Република Србија“, пише историчар Дејан Ристић.
      Како наводе из Музеја жртава геноцида, та институција је 1997. године предала „Јад Вашему“ списак са именима 52.500 Јевреја страдалих на простору Југославије током Другог светског рата (од којих је 10.500 изгубило животе управо у Јасеновцу), а који је укључен и у званични списак жртава холокауста те институције.
      „Пратећи накарадну, псеудонаучну, антицивилизацијску и срамотну логику којом се у овом ревизионистичком чланку негира број страдалих у Јасеновцу искључиво на основу тога што не постоје одговарајући форензички подаци (осим за 2.500 до 4.500 жртава, како лажно тврди аутор текста), могли бисмо да поставимо и питање у вези са тиме да ли је на исти начин могуће негирати и број од 1.200.000 до 1.500.000 убијених у Аушвицу пошто ни за ту тврдњу нема никаквих форензичких доказа? Било би занимљиво када би аутор овог ревизионистичког текста, негирајући број страдалих у Јасеновцу, одговорио на питање у вези са тиме где је „настало“ 30.000 Јевреја који су живели на подручју геноцидне Независне Државе Хрватске? Музеј жртава геноцида подсећа да је, према расположивим подацима, њих око 7.500 убијено у немачким концентрационим логорима. Шта се догодило са њих преосталих око 22.500?“, наводи Ристић
      Музеј жртава геноцида је кроз вишегодишња истраживања својих стручњака показао да је у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу убијено између 18.000 и 19.000 Јевреја са подручја Независне Државе Хрватске, као и да је њихово учешће у укупним губицима цивила било вишеструко веће од њихове заступљености у популацији (10,23 пута веће).
      Стручњаци Музеја жртава геноцида у континуитету јасно раздвајају страдање у холокаусту од геноцида почињеног над српским народом на подручју Независне Државе Хрватске.
      У истраживањима Музеја жртава геноцида континуирано се наглашава и то да је губитак Јевреја у систему усташког логора смрти у Јасеновцу, с обзиром на заступљеност у популацији, био реално 13 пута већи од претрпљеног губитка Срба у логору, чиме се побија апсурдна тврдња по којој „Србија покушава да истисне Јевреје из холокауста и да их замени Србима“, стоји у писму директора Музеја.
      „Музеј жртава геноцида овом приликом наглашава и то како су, поред бројних других, чак и тројица председника Републике Хрватске званично и јавно саопштила како се у раздобљу између 1941. и 1945. године догодио геноцид над припадницима српског народа који су осмислили и реализовали званични органи и целокупан државни систем Независне Државе Хрватске. Имајући то у виду, потпуно је јасно да је једина срамотна злоупотреба управо покушај аутора овог ревизионистички интонираног текста да негира ову одавно потврђену и општеприхваћену историјску чињеницу. Да ли је, пратећи такву логику, могуће очекивати да се на страницама Вашег листа ускоро нађе и подједнако ревизионистички интониран текст Давида Ирвинга којим се негира постојање концентрационог логора смрти у Аушвицу?“, закључује Дејан Ристић.
      https://rs.sputniknews.com/20210818/ko-negira-jasenovac-negira-i-ausvic-kako-je-srpski-istoricar-pobio-lazne-tvrdnje-u-izraelskom-listu-1128551049.html
       

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ова документа су вредан допринос досадашњим сазнањима о томе да су уништење организације и свештенства СПЦ и прелаз што већег броја православних Срба на римокатоличку веру били главни мотиви деловања надбискупа Степинца, истиче историчар Милан Кољанин.

       
      Једно озбиљно историјско откриће, два писма надбискупа Алојзија Степинца из 1941. упућена папи Пију Дванаестом, стигло је до јавности захваљујући необичном споју: прво је о њима проговорио српски патријарх, а затим је делове објавио један хрватски историчар. У недавном интервјуу за хрватску телевизију патријарх српски Порфирије изјавио је да у рукама има Степинчева писма чији су делови „дубоко проблематични”, а ускоро су у медијима, захваљујући историчару Хрвоју Класићу, и објављени исечци ових писама у којима Степинац јасно и недвосмислено подржава Независну државу Хрватску, свестан њених расних закона, покрштавања Срба „шизматика” и Јевреја, о чему непосредно и пише. „Велики је интерес Срба шизматика да уђу у Католичку цркву. Сигурно то чине под утиском да власт подржава католичанство. Али не може се порећи ни да их тера и сва беда шизматичке цркве... Верујем, када би поглавник Павелић био 20 година на челу владе, шизматици би били сасвим ликвидирани из Хрватске...”, наводи се у писму које је Класић јавности пренео и у италијанском оригиналу – да не би било неке забуне, нарочито око глагола „liquidare”.
      До сада непозната стручњацима, писма загребачког надбискупа Алојзија Степинца, за историчара др Милана Кољанина, који је научну каријеру посветио управо проучавању Другог светског рата, имају несумњиву важност. Ова писма су неоспорно значајан допринос добијању потпуније слике о деловању надбискупа у усташкој држави и његовим напорима да ојача њен међународни положај, каже Кољанин у разговору за „Политику”.
      – Ради се о два писма која је надбискуп упутио папи, 16. маја и 14. јуна 1941, дакле у првим месецима постојања велике усташке хрватске државе. То је време када су већ донети репресивни и расистички закони, када је Српска православна црква стављена ван закона, када су почела масовна убијања и интернирања Срба. Већ почетком маја 1941. законски је регулисан прелаз с једне вере на другу што се пре свега односило на православне Србе. Поменута писма показују изразито афирмативан однос надбискупа Степинца према властима и деловању органа усташке државе. Она показују његово уверење у намеру државних вођа да НДХ претворе у католичку земљу. Писма су допринос досадашњим сазнањима о координацији деловања Римокатоличке цркве и усташке државе. Познато је да је надбискуп био добро обавештен о насиљима над Србима који су покушавали да спасу живот преласком на римокатоличку веру. Писма су вредан допринос досадашњим сазнањима о томе да су уништење организације и свештенства Српске православне цркве и прелаз што већег броја православних Срба на римокатоличку веру били главни мотив деловања надбискупа Степинца и римокатоличке хијерархије у НДХ, без обзира на цену у људским животима – истиче др Кољанин.
      Он истиче да писмо папи од 14. јуна 1941. показује да се надбискуп Степинац поново залагао за признање НДХ од Свете столице.
      О ћутању Степинца на злочине НДХ, али о његовој нетрепељивости према православној цркви, о покрштавању Срба, прозелитизму, убијању свештеника и епископа, али и о убијању деце у НДХ папи Фрањи писао је тадашњи патријарх српски Иринеј 2014. године у време када се очекивало да ће потпис поглавара Римокатоличке цркве на канонизацију блаженог Алојзија Степинца бити ускоро стављен, чиме ће се загребачки надбискуп уврстити у ред светих Католичке цркве. Као одговор на сада већ добро познату молбу патријарха папи да скине с дневног реда канонизацију и препусти Степинца непогрешивом суду божјем, основана је Мешовита православно-католичка комисија која је кроз неколико састанака разговарала о Степинчевом животу, спорним местима његове биографије. У њеном раду, на позив црквених великодостојника с обе стране, учествовали су и стручњаци, историчари, а међу њима и наш саговорник.
      – Рад мешовите комисије која је имала задатак да сагледа деловање надбискупа, потоњег кардинала, Алојзија Степинца током постојања НДХ је закључен, али не и окончан. Комисија је инсистирала на томе да се омогући истраживање извора из времена понтификата папе Пија Дванаестог, чему су следила одговарајућа обећања. Међутим, тек је одлука папе Фрање да се ова документација стави на увид научној јавности пре рока омогућила потпунија истраживања – истиче др Кољанин.
      Попут заседања, и закључци комисије за сада су недоступни јавности, али је упечатљиво да је један гласни део јавног мњења осудио што се о овој теми уопште разговара с „оним другима”. У Србији се тако могло чути мишљење да српски архијереји учествовањем у раду комисије дају легитимитет канонизацији Степинца, док су Хрвати све схватили као „треће суђење” загребачком надбискупу. Тешко је проценити шта би требало више да нас забрине: тај панични страх од сусрета с другим или наше незнање о догађајима из Другог светског рата.
       
      Надбискупови сведоци одбране
       
      Реагујући на изјаву патријарха Порфирија о проблематичним местима у Степинчевим писмима, свештеник Јурај Батеља, постулатор каузе за канонизацију Алојзија Степинца, навео је да сматра да би српски патријарх више допринео помирењу ако би споменуо како су владике СПЦ до 1935. одседале у двору загребачког надбискупа кад год би дошле у Загреб, као и да је владика Емилијан хтео да 1946. на суђењу надбискупу посведочи „о љубави и помоћи коју је Степинац пружио Србима у Другом светском рату”. Догађаји се не могу сагледавати у црно-белој техници, и то је у интервјуу хрватској телевизији поменуо патријарх Порфирије говорећи о Степинцу. После убиства тројице епископа и стотине свештеника на територији НДХ, а од последица мучења у усташком затвору преминуо је и загребачки владика Доситеј, православни епископ жели да сведочи у корист загребачког надбискупа који је о свему томе, у најмању руку, гласно ћутао?
      – Суђење надбискупу Степинцу октобра 1946. свакако није било у потпуности по данашњим мерилима праведног суђења. Уз остало, нису позивани сведоци који су хтели да сведоче о неким хуманим поступцима надбискупа што је оставило извесну сенку на судски поступак. С друге стране, суђење је недвосмислено показало да је надбискуп мирно посматрао како се пред његовим очима уништава једна хришћанска црква и масовно убијају њени великодостојници, свештенство и верници. Показало се да је одобравао одузимање њених храмова и имовине за сопствену цркву као и да је својим верским ауторитетом подржавао усташку државу до њених последњих дана – истиче Кољанин.
       
      Извор: Политика
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Говорећи о Црној Гори и спорном Закону о слободи вјероисповијести, Његова светост Патријарх српски г. Порфирије рекао је у ексклузивном првом интервјуу за хрватске медије након устоличења, да Српска православна црква није имала ни политичке циљеве, нити намјере, без обзира на то што се могу извести политичке консеквенце по бившу цроногрску Владу и садашњег предсједника Мила Ђукановића.

       
      – Оног тренутка кад се дошло до црвене линије и када је држава донела закон који треба одузети све оно што је Црква вековима стекла, није било другог решења него да се дигне глас Цркве против такве одлуке. Али, тај глас Цркве се дигао и претворио у литије – рекао је Патријарх Порфирије за Хрватску радио-телевизију.
      Српски патријарх истиче да су и политички проблеми и трзавице које су у Црној Гори постојале, заправо потпуно елиминисане и претворене у молитвени ход који је на крају резултирао законом који апсолутно признаје црквену имовину.
      Његова светост Патријарх српски Порфирије изјавио је да Јасеновац, као и свако друго мјесто страдања, мора бити ослобођено политизације.
      – Нажалост, суочени смо са чињеницом да то не бива тако. Политизација таквих мјеста је злоупотреба оних који су једанпут недужно изгубили своје животе и та политизација има за циљ добит само малих група и појединаца – казао је Патријарх Порфирије.
      Патријарх српски је за Хрватску радио-телевизију рекао да су „исписани“ из сваког народа злочинци који су чинили злочине, попут оних у Јасеновцу.
      – Ти људи не припадају ниједном народу – појаснио је Свјатјеши Патријарх Порфирије.
      Говорећи о поступку канонизације контроверзног загребачког надбискупа Алојзија Степинца, Патријарх Порфирије каже да има писма која је Степинац упућивао папи Пију Дванаестом и у којима се могу наћи мјеста која су „дубоко проблематична“.
      Патријарх Порфирије истиче да је блаженопочивши Патријарх Иринеј изразио недоумице у вези са канонизацијом Степинца, након чега је формирана комисија, чији је рад био веома плодотворан.
      – Имали смо плодан рад у тој комисији. Нажалост, свака страна је остала на својим позицијама – рекао је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...