Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Ronald

Milan Ćirković - tekstovi i emisije.

Оцени ову тему

Recommended Posts

Dosta njegovih tekstova i emisija je razbacano po forumu, pa ću pokušati da ih prebacim ovde.

Prvo ovaj tekst iz mnogo razloga:):

Lana Del Rej i studije budućnosti

Američka pop-rok-indie pevačica Lana Del Rej nije ličnost koju bismo na prvi pogled povezali sa naukom i filozofijom. Međutim, izgled često vara – ili, pak, ne vara – i brojni naučnici, filozofi i tzv. javni intelektualci bi od nje mogli ponešto da nauče. U junu 2014. godine, u intervjuu magazinu The Fader, g-djica Del Rej je otpisala feminizam kao nezanimljiv i kontrastirala ga sa drugim, zanimljivim temama:

Za mene, postavke feminizma jednostavno nisu interesantni koncepti. Više me zanimaju, znate, SpaceX i Tesla automobili, te da li je pred nama intergalaktička budućnost. Kadgod ljudi pomenu feminizam, prvo pomislim oh Bože, nisam nešto zainteresovana.

Prvo treba napomenuti da je autorka sjajnih albuma kao što su Born to Die,Ultraviolence i skorašnji (2015) Honeymoon, očigledno dobro informisana o nekim od ključnih tehnologija na samom frontu razvoja čovečanstva. Drugo, u nastavku ovog teksta ne želim da ulazim u cepanje dlake na četvoro u pogledu pitanja je li post-post-…- (rekurzivno ponoviti onoliko puta koliko to zahteva dobijanje zvanja u nekom od akademskih bastiona besplodnog levičarenja) feminizam – ili feminizam „trećeg talasa“ – i dalje aktuelan ili predstavlja memu prošlosti i zatucanosti. Za taj sociopolitički momenat oh Bože, nisam nešto zainteresovan.

Photographer:  Nicole Nodland

Foto: Women Arena

Međutim, u njenoj okrenutosti ka budućnosti i onome što se može nazvati kosmičkom vizijom bududnosti čovečanstva, Del Rej ispoljava i jasan filozofski stav. I to je daleko, daleko zanimljivije. Nema nijednog jedinog racionalnog razloga koji bi opravdavao posvećivanje veće energije i resursa prošlosti nego budućnosti. Počev od simetrije fizičkih zakona u odnosu na preokretanje strele vremena (zamena t sa –t u svim fundamentalnim dinamičkim jednačinama ne dovodi do drugačijeg ishoda bilo kojeg fizičkog procesa), pa do jednostavnog pragmatičnog uvida da je prošlost zatvorena i iza nas, te da je za našu funkciju korisnosti od značaja jedino ono što se dešava u budućnosti, sve zapravo ukazuje na suprotno. Čak i u istorijskim disciplinama, ključni segment svekolike naučne aktivnosti jeste predviđanje. Međutim, uticaj nauke na javnost toliko je mali, da se već sama ta elementarna metodološka činjenica i dalje često u laičkim krugovima dočekuje sa nevericom i podozrenjem. Uprkos tome što je još 1902. godine veliki pisac i vizionar Herbert Džordž Vels pledirao za uvođenje studija budućnosti u školske kurikulume i akademske institucije, najveći deo te borbe je i dalje pred nama.

Nažalost, mi i dalje imamo i filozofsku i širu kulturnu scenu izrazito okrenutu ka prošlosti i ne samo ravnodušnu – što bi već samo po sebi bilo duboko pogrešno – već i vrlo eksplicitno okrenutu protiv budućnosti i protiv svakog onog ko budućnost smatra zanimljivijom i značajnijom od prošlosti. Od američkih konzervativnih fanatika koji veruju da su “Oci osnivači” po definiciji sve bolje videli i u Ustav mudrije zapisali nego što je to moguće danas (što dovodi do tragikomičnih anahronizama kada se u dokumentu starom 250 godina pokušava naći odgovor na probleme poput antropogenih klimatskih promena ili bezbednog odlaganja dugoživućeg nuklearnog otpada), sve do lokalnih budala koje veruju u bajke o “zlatnim viljuškama na dvoru Nemanjića” (što služi isključivo podgrevanju pogubne etnonacionalističke mitologije), okrenutost ka prošlosti predstavlja opšte mesto najmračnijih i najnazadnijih ideoloških mantri. Prošlost u većini slučajeva predstavlja puki instrument mitologizacije zarad prizemnih i nemoralnih ciljeva, a budućnošću se uglavnom maše samo kao praznom parolom.

Nasuprot tom cirkusu koji ne odlazi, stoji istinska svetlost naučnog metoda. Studije budućnosti predstavljaju komplikovanu mešavinu mnogih specijalizovanih disciplina i tema koje se njima tradicionalno pripisuju: ekonomskih predviđanja, analize rizika, filozofije i sociologije tehnologije, veštačke inteligencije, geoinženjeringa, onoga što se u novije vreme naziva Velika istorija, itd. isl. Metode kako empirijske, tako i teorijske analize se primenjuju, uz sve veću ulogu numeričkih eksperimenata i računarskih simulacija. U izvesnom smislu, studije budućnosti su najbogatija i najadekvatnija oblast za primenjenu matematiku, ali takođe i za primenjenu filozofiju, naročito etiku, epistemologiju i filozofiju tehnologije u najširem smislu. Etička pitanja su najočiglednija i najčešće se nalaze u domenu bioetike: da li je opravdano koristiti savremene i uskoro dostupne biotehnologije zarad radikalnog poboljšanja fizičkih, intelektualnih i moralnih osobina čoveka? Za radikalno produženje ljudskog životnog veka? Da li nas korišćenje biotehnologije radi poboljšanja čoveka vodi u nove društvene probleme i sukobe? Da li je moralno opravdano teraformirati druge planete i učiniti ih boljim ili lošijim kopijama Zemlje? Da li je moralno opravdano – i/ili bezbedno – stvoriti veštačku inteligenciju superiorniju od ljudske?

Postoji, međutim, i niz pitanja koja se odnose na druge filozofske discipline. Ona poput: koliko se možemo pouzdati u ekstrapolacije izvedene iz naših najboljih naučnih teorija kada se radi o “dubokom” vremenu budućnosti? (pretpostavimo da govorimo o dobu, recimo, kada Sunce postane najpre crveni džin, a potom i asimptotski džin i uništi unutrašnje planete Sunčevog sistema, uključujući i Zemlju) Jesu li svi procesi koje istražujemo haotični na dovoljno dugačkim vremenskim skalama? Hoće li razvitak veštačke inteligencije omogućiti mnogo bolje predviđanje budućnosti? Ili simuliranje čitavog ljudskog uma – ili čitave ljudske zajednice – u digitalnom supstratu? Činjenica da su ova i veoma brojna druga slična pitanja najpre postavljena u kontekstu pop-kulture, najčešće naučnofantastične književnosti i filma, ne govori toliko dobro o ovim rekreativnim kontekstima, koliko govori loše o filozofiji i posebnim naukama koje često izbegavaju i da postave ova pitanja, a kamoli da se sistematski i ozbiljno bave odgovaranjem na njih. Tek u poslednjih 20-tak godina se tu situacija donekle poboljšava i počinjemo da u literaturi nailazimo na sistematska istraživanja i simulacije budućih trendova.

Na osnovu čega očekujemo da filozofija igra veliku ulogu u studijama budućnosti? Ima nekoliko odgovora na to pitanje, a počeću sa najopštijim. Filozofija se dobrim delom bavi generalizacijama i to iznad i preko svih onih kojima se bavimo u posebnim naukama. Kao što kaže elementarni primer, kada rešavamo problem kretanja tela koje se kotrlja niz strmu ravan, mi koristimo drugi Njutnov zakon koji kaže da je veza između sile koja deluje na telo i njegovog ubrzanja F = ma; čineći to, mi se bavimo fizikom. Kada, međutim, tvrdimo da je F = ma univerzalni zakon prirode, validan i prediktivan za sve mehaničke pojave, tada se bavimo filozofijom fizike. Dittoza odnos drugih specijalnih nauka prema dovoljno opštim istinama o svetu. Ovo se odnosi, u nešto modifikovanom obliku koji uključuje pragmatičnu metriku, i na tehnologiju i filozofiju tehnologije.

Sad dolazi ključni momenat: šta drugo, ako ne upravo filozofska generalizacija, omogućava posebnim naukama i tehnologijama da se uopšte bave bududnošću? Nije slučaj da one poseduju znanje o budućnosti; koju god teoriju znanja upotrebili, jasno je da se ona ne može odnositi na ne-tautološke iskaze o budućnosti koji su od interesa za nas. (Za razliku od neinteresantnih iskaza tipa “23. novembar 2999. godine je kasniji u odnosu na 22. oktobar 2999.” ili “za pet meseci od danas važiće 1+1=2”, i sl.) Pa šta onda možemo imati? Ono čemu se opravdano možemo nadati uz nekoliko ključnih filozofskih pretpostavki jeste da nazremo oblast – u mnogodimenzionalnom prostoru parametara – u kojoj će se sistem koji nas zanima, bio on astrofizički, klimatološki, industrijski, kulturni, moralni, nalaziti u nekoj budućoj epohi. Za pojedine sisteme, ta oblast je prilično uska i dobro definisana; mi, na primer, sa visokim stepenom pouzdanosti znamo da de Sunce progutati Zemlju kada se, tokom poslednjih faza svoje evolucije približi tzv. vrhu crvenog džina (epohi u kojoj ima najvedi apsolutni sjaj), 7,59 ± 0,05 milijardi godina od sadašnjosti.2 Jedan od razloga zbog kojih smo prilično uvereni u ispravnost tog zaključka jeste činjenica da su Sunce i Sunčev sistem prilično jednostavni sistemi, čiju dinamiku jako dobro razumemo.

Za druge sisteme, naša staklena kugla je mnogo manje pouzdana. Da li će čovečanstvo, na primer, razviti veštačku inteligenciju i zajedno sa drugim inteligentnim vrstama u Galaksiji i superinteligentnim robotima u dalekoj budućnosti stvoriti miroljubivu, anarholiberalnu i hedonističku civilizaciju kao što je Kultura (The Culture) u sjajnim romanima Iaina M. Benksa?3 To svakako nije nemoguće, u smislu da nije u suprotnosti sa prirodnim zakonima i najboljim naučnim teorijama kako ih danas razumemo, ali se ne bi moglo reći ni da je verovatno. (Lično smatram to gotovo idealnom vizijom budućnosti i svakako navijam za Kulturu, iako sam svestan da to ne znači mnogo – sem u smislu da treba da uložim još više napora da sprečim da lične preferencije utiču na procenu verovatnoće!) Dakle, kada se radi o veoma kompleksnim sistemima, poslovično osetljivim na početne uslove i male perturbacije, sa mnogo intencionalnih procesa, predvidljivost veoma brzo postaje slabašna.

Utoliko pre performativnost postaje značajnija. I dalje ne postoji nikakva prepreka da se za poželjnu budućnost borimo, nakon što je osvetlimo i proučimo sa što više različitih strana, izgradimo njen model (po mogućstvu kvantitativni), analiziramo scenarije kroz koje do nje može doći, i tome slično. Nema nikakvog suštinskog problema u tome. Sasvim je druga stvar što se neke simplističke pretpostavke ove vrste koje su do sada korišćene nisu najbolje pokazale; to ni u kom slučaju ne škodi samoj zamisli. Jednu vrstu filozofskih pretpostavki ove vrste gajili su svojevremeno logički pozitivisti, verifikacionisti i drugi zagovornici indukcije kao metode pronalaženja zakona prirode i društva. Oni su svom metodološkom pristupu uvek morali da dodaju pretpostavku kao što je “budućnost će podsećati na prošlost”, da bi induktivna metoda uopšte funkcionisala. Ser Karl Poper je u više svojih knjiga, a posebno u Logici naučnog otkrića, uspešno demolirao tu dogmu. Međutim, njegova epistemološka i istorijska argumentacija (kao i argumenti protiv verifikacionizma koje su vrlo ubedljivo kasnije dali recimo Lakatoš i Laudan) je i danas relativno nepoznata i ignorisana van filozofskih krugova. Tim pre je veći značaj filozofije u interakciji sa naučnicima koji se bave studijama budućnosti.

Međutim, tom se pozitivističkom iskušenju moramo odupreti. Budućnost, gotovo izvesno, neće podsećati na prošlost. A i zašto bi? Van konačnog broja ograničenja koja postavljaju zakoni fizike, realna istorija – i to shvaćena kako u kontekstu promena ljudi i ljudskog društva, tako i sveta oko nas – nije ograničena nikakvim determinizmom. Budućnost je otvorena. (A čak i da na dubokom metafizičkom nivou to nije, još je Kant odlično znao – kao i Epikur pre njega – da je jedino moralno da živimo, govorimo i delamo kao da jeste.) Čak i religijske dogme, barem kad govorimo o monoteističkim religijama nastalim oko Mediterana, utvrđuju da je budućnost, uključujući i Božijim planom utvrđeni kraj istorije, drastično različita od prošlosti. Tu, dakle, ne bi trebalo da bude ičeg spornog – no zapravo je i dalje strahovito sporno u mnogim krugovima koji se oslanjaju na naivnu vrstu induktivizma i gradualizma za svoj legitimitet. Uzmimo na primer raspravu o evolutivnim korenima ljudskog ponašanja, kojom se bave pristalice i protivnici evolucione psihologije i sociobiologije. U kojoj god meri ljudsko ponašanje bilo ograničeno ili uslovljeno našom evolucijom, to pitanje ima sasvim različit status kada se primeni na prošlost, nego na budućnost. U dosadašnjoj istoriji ljudske vrste, takvi uticaji su svakako postojali, mada se možemo sporiti o njihovom relativnom značaju. Međutim, obzirom da je čovek sve više i više, sa modernom medicinom, a posebno sa biotehnologijom, promenio biološki kontekst svog postojanja i sve više ulazi u postbiološku epohu, pitanja vezana za sociobiologiju i evolucionu psihologiju će u budućnosti sve više gubiti na značaju. Na kraju krajeva, u svetu u kome će roditelji biti u mogućnosti da po narudžbini odrede i fizički i mentalni sklop budućeg deteta (ili još radikalnije, u kome će se ljudi upload-ovati u virtualnu realnost), uvidi koje može da pruži evoluciona psihologija biće aktuelni i korisni taman toliko koliko je današnjim ljudima korisna veština građenja zigurata ili tehnika izrade kožnih oklopa. I to je slučaj sa ogromnom većinom problema koji se tiču kompleksnih, evoluirajućih sistema. Budućnost neće podsećati na prošlost.

Ovom opštem razmatranju se, nažalost, mora dodati i specifičan lokalni „kolorit“. U srpskoj javnosti se još od kraja 1980-tih, a naročito od zloglasne komunističke 8. sednice, neprekidno provlači, promoviše i sistematski forsira nakaradni, ponekad i kriminalni kult prošlosti, bilo da je u pitanju nebulozni vinčanski neolit, ili višekratno prekrečeno, ulepšano i pozlaćeno doba Nemanjića, ili 1389., ili 1804., ili 1815., ili 1878., ili 1903., ili 1912., ili 1914., ili 1918., i tako dalje, sve do 1999., ili 2000., ili 2003. Ova poslednja navedena godina odista je paradigmatična u tom smislu, jer označava nasilni odlazak poslednjeg – ako ne i jedinog, barem u kontekstu čitavog prethodnog veka – političkog lidera koji je iskreno bio okrenut ka budućnosti. (I samim tim, u kontekstu ovog teksta, i nije mogao drugačije proći, na veliku tragediju svih ljudi na ovim prostorima.) U nas su u javnosti glasni i preglasni istoričari i „istoričari“ (i kafanski i univerzitetski, ako tu uopšte više ima razlike) – a kako stojimo sa futurolozima i stručnjacima za studije budućnosti? Ako ozbiljni epistemološki argumenti Popera i njegovih sledbenika u post-pozitivističkoj epistemologiji nisu u Srbiji dospeli ni do najuticajnijih javnih intelektualaca, koji i dalje nesmetano zamlaćuju publiku preko medija svojim induktivnim, istoricističkim i pogrešnim zaključivanjem, teško da možemo očekivati bolje od prosečnog građanina-birača-konzumenta žute štampe zaluđenog kozacima, Putinom, Suhojima, Šojguom, Mašama, medvedima, armatama i ostalim idolatrijama kompulsivno-dirilične rusofilne turbofolk propagande.

Konačno, vratimo se Lani Del Rej. Pravi orijentir u odnosu na koji možemo da ocenimo veličinu njenog iskoraka iz uobičajene kolotečine pomodnih i pseudo-problema u svet problema i mema koje su, ako ništa drugo, bar osveženje od svakodnevne politikantske i kvazikulturne mučnine – i mogu vrlo lako predstavljati jedinu pravu nadu za opstanak čovečanstva – jeste ono protiv čega se izjasnila. Kada sagledamo bespuća u koja vodi post-post-…postmodernizam, uključujući novokomponovani feminizam „trećeg talasa“ o kome govori Del Rej, sa svim svojim idiotskim trigger warnings-ima, mikroagresijama, cenzurom “Velikog Getsbija” ili “Gospođe Dalovej” zbog mogućeg nanošenja duševnog bola, paradoksalnom podrškom najbrutalnijem patrijarhatu samo ako je u islamskim zemljama, budalastim kritikama na račun ženskih karaktera u video igrama, i svim ostalim ludorijama i parafernalijama politički korektnog ekstremizma, onda je okrenuti glavu na drugu stranu i zanimati se za istraživanje svemira i ekološki prihvatljive električne automobile ne samo osvežavajući iskorak, već i jedini moralno ispravan izbor. Ne postoje dva odgovora na pitanje da li smo moralno obavezni da svoju energiju i vreme investiramo u prošlost i cenzuru umetničkih dela ili u budućnost, održivi razvoj i naseljavanje svemira. Ko to ne uviđa, ima ozbiljan problem sa sopstvenim moralom i savešću, mada izvesno nije usamljen, nažalost.

1 http://www.thefader.com/2014/06/04/cover-story-lana-del-rey-is-anyone-she-wants-to-be.

2 Videti proračune u Schröder, K.-P. & Connon Smith, R. 2008, “Distant future of the Sun and Earth revisited,” Monthly Notices of the Royal Astronomical Society 386, 155-163. Naravno, ovaj zaključak se može pokazati pogrešnim – recimo ako ljudi, postljudi ili neka napredna civilizacija iz drugog planetskog sistema u međuvremenu promeni orbitu Zemlje ili je na neki drugi način spase od uništenja. Studije bududnosti se, između ostalog, bave ovom suštinskom razlikom između „prirodnih“ i intencionalnih procesa.

3 Npr. Banks, I. M. 1987, Consider Phlebas (Orbit, London); 2000, Look to Windward (Orbit, London); 2008, Matter (Orbit, London).

http://mom.rs/lana-del-rej-i-studije-buducnosti/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sreća i naučne revolucije

Kao što je Dejvid Hjum odavno uočio, ljudi teže da pronalaze kauzalna objašnjenja i tamo gde ih nema, gde to traženje nema smisla, ili pak možda i ima smisla, ali analiza cene i benefita potrage za takvim objašnjenjem ukazuje da je “skuplja dara nego mera”. U većini svakodnevnih konteksta to ne igra neku veliku ulogu, ali nas kod retkih događaja sa jako velikimposledicama može navesti na krivi trag. Takvi događaji su ono što je Nasim Taleb već u naslovu svoje slavne knjige[1] nazvao crnim labudovima: stvarima koje su toliko retke da izmiču uobičajenim statističkim analizama, ali imaju dramatične posledice po svet i naše okruženje. Kao primeri se obično navode događaji sa ogromnim negativnim posledicama: velike prirodne katastrofe poput snažnih zemljotresa, velikih vulkanskih erupcija ili cunamija poput onog u Indijskom okeanu 2004. godine, ili pak globalne ekonomske krize poput onih iz 1929. ili 2008. godine. Međutim, Talebova teorija crnih labudova se itekako odnosi i na – može se argumentovano tvrditi još ređe – događaje sa ogromnim pozitivnim posledicama, one za koje je niko drugi do Džon R. R. Tolkin smislio naziv eukatastrofe.[2] Tolkin je, kao što možemo pretpostaviti, mislio na dramatične srećne preokrete u književnoj (ili filmskoj) radnji, ali bismo isti termin mogli da upotrebimo i za naučne revolucije – dramatične preokrete i naglo uvećanje naših saznanja o svetu u vrlo kratkom roku. Dakle, ako je Talebova osnovna teza tačna, onda je i u nastupanju eukatastrofičnih naučnih revolucija znatno manja uloga kauzalno objašnjivih pomaka u, recimo, eksperimentalnim metodama ili personalnih kvaliteta velikih naučnih revolucionara; umesto toga, značajna uloga pripada slučajnosti ili, kako bismo u kontekstu eukatastrofa rekli, sreći.

Kopernikanska revolucija

Najočigledniji i u pravom smislu reči paradigmatski primer naučne revolucije jeste Kopernikanska revolucija, otpočela objavljivanjem knjige De Revolutionibus Orbium Coelestium („O revolucijama nebeskih sfera“) poljskog astronoma, lekara, kaludjera i administratora Nikole Kopernika 1543. godine. Trajanje Kopernikanske revolucije se različito procenjuje, ali svi istoričari nauke će se složiti da je ona bila okončana do 1687. godine i pojave Njutnovog ključnog opusa Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica(„Matematički principi filozofije prirode“). Oslobađanje od nasleđa starog aristotelovsko-ptolomejskog geocentrizma i sa njim vezanog antropocentričnog i klerikalističkog pogleda na svet bilo je jedan od najvećih i najvažnijih koraka u istoriji ljudske vrste na planeti Zemlji i nužan preduslov za sve docnije rezultate i uspehe racionalne i naučne misli.

Ono oko čega se istoričari mogu ne složiti jeste uloga koju su u ovim procesima igrali slučajni događaji. Ovim povodom zanemariću takve događaje na nivou društva i politike – mada ih je izvesno bilo – jer se o njihovom kauzalnom statusu uvek može sporiti, pošto imamo vrlo oskudnu empirijsku građu iz tog doba. Međutim, ono što je prilično nesporno jesu slučajni astronomski događaji koji su u Kopernikanskoj revoluciji igrali ogromnu ulogu. Tri među njima su najznačajnija:

  1. eksplozija Tihoove supernove iz 1572. godine (SN1572) u Kasiopeji;
  2. pojava tzv. “velike komete iz 1577. godine”; te
  3. eksplozija Keplerove supernove iz 1604. godine (SN1604) u Zmijonoscu.

Ovi događaji su po mnogo čemu bili ključni za Kopernikansku revoluciju, i moglo bi se tvrditi da su se odigrali “u pravom trenutku”. Pre nego što ih analiziram u nešto detalja, samo ukratko o načinu na  koji se ovde koristi termin “slučajni”. Naravno da eksplozije udaljenih zvezda, a još manje kretanja tela poput kometa nisu zaista slučajna u smislu da ih se nikakvim znanjem i metodama ne može predvideti, ili da su u (kolokvijalnom) smislu haotična = ne pokoravaju se ikakvim zakonima i pravilnostima. Ako išta, situacija je dijametralno suprotna: i eksplozije supernovih i putanje kometa su  upravo posledica univerzalnog važenja fizičkih zakona, te su shodno tome potpuno predvidljive za bića koja imaju dovoljno dobar uvid u početne uslove i dinamičke zakone. Nažalost, to se ne odnosi na ljude, jer je naš uvid u dinamičke zakone ne sasvim potpun, a uvid u početne uslove gotovo potpuno nepostojeći (pošto bi uvid u početne uslove, recimo, kretanja kometa zahtevao putovanje kroz vreme do epohe stvaranja Sunčevog sistema pre 4,5 milijardi godina). U nedostatku takvih uvida, za nas su mnogi aspekti docnije evolucije sistema, uključujući i kretanja kometa, efektivno slučajni. Ovo se može povezati sa interpretacijom verovatnoće kao mere subjektivnog nepoznavanja sistema, što je osnovica bajesovske teorije verovatnoće, pa i bajesovske analize podataka. Ovim fascinantnim pitanjima se ne možemo u ovom tekstu baviti, osim napomene da se radi o izuzetno bogatim i plodotvornim filozofskim temama, čije promišljanje postaje poslednjih godina sve aktuelnije.

Eksplozija Tihoove supernove iz 1572. godine

SN1572_Tihoov crtez i ostatak supernove

Tradicionalno se prva posmatranja „nove“ zvezde u sazvežđu Kasiopeje se smeštaju u period od 2. do 6. novembra 1572. godine, kada je bila najsjajnija (sa prividnom zvezdanom veličinom od -4 bila je uporediva sa Venerom u maksimumu sjaja). Sam naziv „nova“ potiče od rasprave koju je u to doba još mladi (26 godina) Tiho de Brahe napisao na osnovu svojih ekstenzivnih posmatranja tokom narednih oko godinu dana, pod naslovom De nova etnullius aevi memoria prius visa stella (u grubom prevodu “O novoj i ni u čijem sećanju poznatoj zvezdi”, što krajnje ublaženo predočava iznenađenje i senzaciju zbog pojave novog sjajnog objekta na “nepromenljivom” zvezdanom nebu), čije se prvo izdanje pojavilo već 1573. godine. Ova knjiga izazvala je priličnu senzaciju u tadašnjoj Evropi, a posebno je privukla pažnju Tihoovog suverena, danskog kralja Frederika II, što je bio podsticaj da Tiho od kralja dobije ostrvo Ven u moreuzu Oresund između današnje Danske i Švedske, sa sredstvima da na njemu izgradi dve čuvene opservatorije, Uraniborg i Stjerneborg. Tokom narednih četvrt veka, Tihoova opservatorija na Venu bila je jedan od najvećih centara znanja tadašnje Evrope i odlučujuće mesto za dalji razvitak kopernikanskih ideja (ironično, obzirom da sam Tiho nikada nije prihvatio kopernikanski sistem sveta). Iz naslova knjige potiče astronomski termin „nova“, koji je skoro 400 godina bio korišćen za sve vrste kosmičkih eksplozija, sve dok 1940-tih godina veliki posmatrački astronomi prošlog veka, Fric Cviki i Valter Bade nisu shvatili da je objekat poput onog koji je posmatrao Tiho bio znatno ekstremniji nego što su klasične nove zvezde, pa su za takve titanske eksplozije skovali novi nazivsupernove. Kao i mnogo drugih stvari u dugačkoj i bogatoj istoriji astronomije, i ovo ime je neprimereno: nisu u pitanju nove, već naprotiv, veoma stare zvezde.

Tihoova supernova 1572. godine bila je jedan od najspektakularnijih astronomskih događaja ikada. Pošto se nova zvezda pojavila u sazvežđu Kasiopeja, bila je dovoljno visoko na severnom nebu da su je mogli videti posmatrači u čitavoj Evropi i Aziji. Od kraljice Elizabete I na zapadu, do imperatora Vanlija iz dinastije Ming na istoku, pojava nove zvezde privukla je pažnju velikih i malih. Mladi Vilijem Šekspir (imao je tada 8 godina) bio je dovoljno impresioniran supernovom u Kasiopeji da je mnogo godina kasnije pominje kao jedno od znamenja u prvoj sceni Hamleta (o čemu je prvi spekulisao niko drugi do Džejms Džojs!). Danas znamo da je u pitanju bila supernova tipa Ia, koja nastaje eksplozijom belog patuljka u bliskom dvojnom sistemu, nakon prebacivanja velikih količina materije sa njegovog zvezdanog saputnika. Nakon što ta količina mase prevaziđe neku kritičnu vrednost, beli patuljak više ne može da sačuva stabilnost i eksplodira kao ogromna termonuklearna bomba, pri čemu značajan deo njegove mase biva pretvoren u energiju, a ostatak se širi unaokolo i postaje tipičan približno sferni ostatak supernove. Po svim parametrima, pa i osobinama svog ostatka, SN 1572 je bila tipična supernova ove vrste, koja se odigrala na udaljenosti od oko 2,5 kiloparseka od Sunčevog sistema.

I ne samo to: zahvaljujući revolucionarnoj astronomskoj tehnici tzv.svetlosnog eha, jedna međunarodna grupa astronoma je 2008. godine pomoću japanskog teleskopa “Subaru” na Havajima ponovo posmatrala Tihoovu supernovu! (Preciznije, mali delić svetlosti emitovane priliom eksplozije SN 1572 je, zahvaljujući pogodno postavljenim refleksionim maglinama, odbijen od međuzvezdane prašine i stiže do naših teleskopa nekih 436 godina nakon originalnog signala. Detaljna spektroskopska analiza, kao i geometrijski model, potvrdisi su da je originalni izvor bila upravo Tihoova supernova.)

Zašto je najpre Tihoova supernova, a potom jedna kometa i još jedna supernova, igrala toliko revolucionarnu ulogu u naučnoj revoluciji? Aristotelova doktrina je postulirala da je nebeski prostor, onaj dalje od Meseca (“translunarni”), domen savršenstva koje, budući da je savršeno, mora biti nepromenljivo. Dakle, u translunarnom prostoru ne sme biti nikakvih promena. Pojava sjajnih kometa je, naravno, bila poznata i mnogo pre Aristotela, a ova tela su u toj meri očigledna i ne-astronomima i u toj meri promenljiva, da predstavljaju veliki problem za doktrinu. Jedini izlaz koji je samom Aristotelu i sledbenicima stajao na raspolaganju bio je da negiraju da komete odista pripadaju translunarnom prostoru. Zapazivši često nepravilan oblik glave i repa komete, Aristotel je sugerisao da su komete zapravo veoma retke atmosferske pojave, nalik na polarnu svetlost ili fatamorgane/optičke varke koje stvaraju naročiti atmosferski uslovi. Ova dogma opstajala je jako dugo i njenu snagu pokazuje i činjenica da ju je prihvatao čak i jedan Galilej, koji je verovao da su komete optičke varke.

Velika kometa iz 1577. godine

Prague_comet1577

Kometa iz 1577. godine (zvanična oznaka C/1577 V1) bila je jedna od najsjajnijih kometa zabeleženih u istoriji. Pored Tiha na njegovoj opservatoriji Uraniborgu, nju su posmatrali nemački astronom Mihael Maestlin, poznat kao učitelj Johana Keplera, najznačajniji astronom Otomanskog carstva Taki ad-Din i mnogi drugi. Međutim, Tihoova posmatranja tokom čitava 74 dana na kraju 1577. i početku 1578. godine bila su od odlučujućeg značaja za Kopernikansku revoluciju, pošto je on bio u stanju da jasno dokaže da je kometa udaljenija od Meseca, što je automatski obesmislilo aristotelovsku dogmu o nepromenljivom i savršenom translunarnom prostoru. Danas je teško iole razumeti koliko je taj zaključak bio revolucionaran i dramatičan za čoveka onog vremena. U današnjem svetu velike raznolikosti ne postoji nijedna jedina dogma ili doktrina koja bi po trajanju, čvrstini i sveobuhvatnosti mogla da se poredi sa aristotelijanstvom u 16. veku (i prethodnim vekovima). Šok koji je njeno obaranje proizvelo – ne samo kroz Tihoova posmatranja, naravno, ali ona su bila jedna od glavnih komponenata – mogao bi se uporediti jedino sa tim da matematičari jednog dana dođu do zaključka da je aritmetika inkonzistentna, te da dva i dva više ne moraju da budu četiri.

Inače, današnji najbolji efemeridski proračuni ukazuju da je velika kometa iz 1577. godine trenutno udaljena od Sunca čak 324 AU (astronomskih jedinica = prosečna udaljenost Zemlje od Sunca; jedna AU je oko 150 miliona kilometara), što je više od osam puta udaljenije od Plutona! Ova udaljenost toliko je velika da će čak i sondama Vojadžer, najbržim objektima koje je ljudska ruka napravila, biti potreban gotovo čitav vek (!) da je prevale. Mada deluje kao da je orbita ove komete hiperbolična (tj. otvorena, više se nikada neće vratiti u blizinu Sunca, već odlazi u međuzvezdani prostor), ipak je moguće da je ona zapravo elipsa, koja je odvodi u daleke i hladne oblasti Oortovog oblaka, gde obitavaju komete čiji se periodi mere u desetinama miliona godina. Moguće je da će neki neobični (post-ljudski?) stanovnici naše planete biti u prilici da za 40-tak miliona godina posmatraju povratak velike komete iz 1577. godine.

Keplerova supernova

NASA's three Great Observatories -- the Hubble Space Telescope, the Spitzer Space Telescope, and the Chandra X-ray Observatory -- joined forces to probe the expanding remains of a supernova, called Kepler's supernova remnant, first seen 400 years ago by sky watchers, including famous astronomer Johannes Kepler.<br />  The combined image unveils a bubble-shaped shroud of gas and dust that is 14 light-years wide and is expanding at 4 million miles per hour (2,000 kilometers per second). Observations from each telescope highlight distinct features of the supernova remnant, a fast-moving shell of iron-rich material from the exploded star, surrounded by an expanding shock wave that is sweeping up interstellar gas and dust.<br />  Each color in this image represents a different region of the electromagnetic spectrum, from X-rays to infrared light. These diverse colors are shown in the panel of photographs below the composite image. The X-ray and infrared data cannot be seen with the human eye. By color-coding those data and combining them with Hubble's visible-light view, astronomers are presenting a more complete picture of the supernova remnant.<br />  Visible-light images from the Hubble telescope's Advanced Camera for Surveys [colored yellow] reveal where the supernova shock wave is slamming into the densest regions of surrounding gas.<br />  The bright glowing knots are dense clumps from instabilities that form behind the shock wave. The Hubble data also show thin filaments of gas that look like rippled sheets seen edge-on. These filaments reveal where the shock wave is encountering lower-density, more uniform interstellar material.<br />  The Spitzer telescope shows microscopic dust particles [colored red] that have been heated by the supernova shock wave. The dust re-radiates the shock wave's energy as infrared light. The Spitzer data are brightest in the regions surrounding those seen in detail by the Hubble telescope. The Chandra X-ray data show regions of very hot gas, and extremely high-en

Tiho Brahe je preminuo 1601. godine na dvoru Rudolfa II u Pragu, ostavivši svoje posmatračke rezultate svom poslednjem i najznačajnijem asistentu, Johanu Kepleru. Kepler je bio ubeđeni Kopernikanac i doživljavao je širenje ideja Revolucije kao svoju ključnu misiju. Otpor aristotelovaca, pa i sledbenika Tihoovog hibridnog geo-heliocentričnog sistema (u kojem se Sunce okretalo oko Zemlje, a ostale planete oko Sunca) bio je i dalje prilično snažan, tako da mu je pojava još jedne (super)nove zvezde 1604. godine bila vrlo dobrodošla. Keplerova supernova, kako se danas često naziva, prvi put je posmatrana 9. oktobra 1604. u sazvežđu Zmijonosca (Ophiuchus) bila je daleko manje spektakularna od Tihoove iz 1572. godine, mada se i ona oko tri nedelje mogla videti i danju, kao večernja zvezda. Danas znamo da, iako je pripada istom tipu (Ia) kao i SN1572, Keplerova supernova je eksplodirala na daleko većoj udaljenosti od preko 6 kiloparseka (oko 20 hiljada svetlosnih godina). Ostatak Keplerove supernove je tipičan objekat ove vrste koji se intenzivno proučava u različitim delovima elektromagnetskog spektra, kao što se vidi na slici.

U svakom slučaju, Kepler je ponovio Tihoova posmatranja i zaključio da je nova zvezda savršeno nepokretna i da se ponaša potpuno kao zvezde nekretnice. Da se kojim slučajem nalazila vezana za sferu bilo koje poznate planete, čak i najudaljenijeg u to doba Saturna, ona bi se tokom vremena posmatranja bitno pomerila na nebu: Kepler u svojoj knjizi De stella nova koja je izašla iz štampe 1606. godine i u kojoj pored sopstvenih koristi i podatke drugih evropskih astronoma sa kojima je bio u kontaktu, poput Davida Fabricijusa, zaključuje da bi se nova zvezda pomerila po nebu više od 6 ugaonih stepeni da je kojim slučajem locirana na „najudaljenijem delu orbite Saturna“. Umesto toga, njeno pomeranje relativno na zvezde nekretnice, ako ga je bilo, moralo je biti manje od 0,1 stepeni, što je za Keplera značilo da se radi o objektu koji je daleko, daleko udaljeniji od Zemlje nego što su planete, odnosno delu Aristotelovog „savršenog“ nebeskog prostora. Odsustvo paralakse (pomeranja položaja zvezda usred Zemljinog godišnjeg kretanja oko Sunca) za Keplera je bilo samo još jedan dokaz da su zvezde nekretnice na udaljenostima mnogo redova veličine većim od onih koje karakterišu naš Sunčev sistem.

Sva tri pomenuta događaja bila su sa naše subjektivne tačke gledištaslučajna; nije bilo nikakvog načina da se predvide, čak ni sofistikovanim astronomskim metodama koje se koriste za, recimo, predviđanje pomračenja Sunca i Meseca ili planetskih tranzita. Njihovo pojavljivanje baš tada, u relativno kratkom intervalu od 32 godine, u najkritičnije doba Kopernikanske revolucije, može se oceniti jedino kao velika sreća (ili tolkinovska eukatastrofa). Da su se umesto na kraju 16. i samom početku 17. veka, dve supernove i jedna ekstremno sjajna kometa pojavile, recimo, sredinom 12. veka – što je a priori bilo podjednako (ne)verovatno – istorija nauke bi zasigurno bila potpuno drugačija. Možemo spekulisati u kojoj meri bi Kopernikanska revolucija bila usporena, ili možda čak neuspešna u takvoj alternativnoj istoriji. U svakom slučaju,  potencijalni revolucionari i u ovom domenu bi trebalo da imaju na umu da, pored svih racionalnih argumenata i „dobrog programa“ koji (valjda) imaju, treba i sreća da ih prati!

[1] Srpski prevod: http://www.heliks.rs/crni_labud.php.

[2] U sjajnoj zbirci ogleda The Monsters and the Critics and Other Essays(Houghton Mifflin, Boston, 1983).

http://mom.rs/sreca-i-naucne-revolucije/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...