Jump to content
Sign in to follow this  
Guest

Предавања, чланци и интервјуи теолога Александра Милојкова

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

(АУДИО) Веронаука, грађанско, обједињени предмет или... ништа од понуђеног?

0.jpg

Зорица Кубурић, Александар Милојков и Србијанка Турајлић

Гости Седмице су: Александар Милојков, професор веронауке у Земунској гимназији, Зорица Кубурић, професорка социологије религије на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду и Србијанка Турајлић, професорка Електротехничког факултета у пензији.

Уредник и водитељ је Ивана Прибићевић.

 

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2016/01/14/26471296/sedmica1701.mp3

 


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Мој вероучитељ – Александар Милојков

 

Наш гост је Александар Милојков, вероучитељ у Земунској гимназији, такође докторанд на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Питамо га о актуелној ситуацији по питању верске наставе и грађанског васпитања, зашто је веронаука очигледан „трн у оку“ појединцима из државне управе, како на то реагују вероучитељи, како деца, а како да ми као православни хришћани тумачимо такве ситуације. Између осталог чућете и да у свим европским државама постоји неки вид религиозног образовања. Наш гост каже да „није изненађен наступом министра Вербића, јер то тиња као наслеђе идеолошког једноумља из наше не тако давне прошлости“.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/16/01/11_16.01.16_-_moj_veroucitelj_-_milojkov_-_1.03.15.mp3

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

 

(АУДИО) Емисија `Повишен тон`, гости г. Александар Милојков и г. Миодраг Рибић

Ова година започела је својеврсном јавном расправом о верској настави у школама у Србији. Њу је покренуо министар просвете Срђан Вербић, рекавши да се разматра смањење фонда часова веронауке.

 

Kruna%20Pintaric.jpg

 

Реакције су стигле и из СПЦ, као и од многих људи посредством новина, телевизије, радија и друштвених мрежа. Коначну одлуку о ревидирању верске наставе доноси Национални просветни савет, који ће заседати ових дана, први пут у новом мандату. 

 

Овим поводом гости емисије биће Миодраг Рибић из Покрета за просвећено друштво и Александар Милојков, вероучитељ, уз тежњу да се више дискутује о томе како осмислити наставу која би обухватила и познавање религија као део опште културе, уместо најчешћих расправа да ли верујемо или не верујемо у Бога и шта је дефиниција секуларне државе.

 
 

 


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

 

Александар Милојков: Антитеизам

 
Атеизам, као неверовање у божанску егзистенцију, може бити интелектуална и егзистенцијална база за многе идеологије. Баш као што са друге стране то може бити и став да Бог постоји. Мало је људи којима лични став „Бог постоји“ или „Бог не постоји“ не утиче на даљи поглед на свет. Једна од идеологија којој атеизам представља базу јесте антитеизам.
Антитетизам значи противништво вери или богоборство. Антитеисти су атеисти коју сматрају да је религија негативна, чак и веома опасна појава и да због тога не треба да постоји. Неретко, антитеизам прераста у активизам и својеврсно мисионарство атеизма против религије. Као и свака идеологија која у свом хабитусу има негацију другог, антитеизам је праћен лепезом екстремизма. Та лепеза се протеже од вербалног и интелектуалног, па до систематског и физичког екстремизма. И тада атеизам заиста личи на религију, у оном њеном негативном, идеолошком пројављивању.
Ако ствари схватимо тако, да ни вера ни атеизам не могу, у интелектуалном смислу, претендовати на апсолутност свога става, онда верник и атеиста не могу бити ни у каквом сукобу. Ни вера ни невера нису једино могућа опција, већ једна од опција погледа на смисленост света. Отуда, верник и атеиста имају поштовање према ставу оног другог. И то треба јасно истаћи – вера и атеизам јесу утемељени на људској словесности и слободи. Не постоји начин да се дође до исљкучивог става, уколико инсистирамо на интелектуалном поштењу. Онај ко би веру или неверу поставио као једино интелектуално поштену опцију, прешао би са словесног на идеолошко подручје, у неки од степена екстремизма. Зато, није зачуђујуће што острашћени бранитељи вере личе на острашћене бранитеље атеизма. Острашћеност је моменат удаљавања од словесности и интелектуалног поштења. Она је лишена аргумената јер је заслепљена убеђеношћу у апсолутну исправност свог става. Уместо јаких аргумената имамо грубе речи. Због тога је тешко или немогуће дискутовати са таквим људима. Њихови умови као да су закључани.
Као и свака идеологија која нагиње ка епистемолошком монизму – ка ставу да је истина једна, а да је конкретна идеологија поседује – антитеизам је тоталитаран. Тоталитарност, будући да она не трпи другост и другачијост, неизоставно прате агресивност и есктремизам. Таквом, идеолошком ставу склона је и религија. Када људи своје појмове, за које чврсто верују да су неупитне истине, уздигну на пиједестал божанства, имамо религијски екстремизам и агресивност. Тада се рађа онај умишљај – ја сам у праву а ти ниси – који нужно води у конфликт. Уколико таквом мишљењу придружимо апаратуру силе – ето систематског прогона неистомишљеника.

Професор Докинс није у праву када тврди да је религија узрочник људских сукоба и готово свакога зла у свету. То је типичан антитеистички став. Није религија крива као таква, већ управо тоталитарни начин мишљења. Наравно, религија уме да тако и мисли, али не мора нужно. Хришћанство има потенцијала да изађе из таквог размишљања. У хришћанству истина бежи појмовности и мишљењу. Она се поистовећује са бићем, са постојањем. Христос није рекао – ово је истина, већ – Ја сам истина (Јн 14, 6). Јединство на које позива Христос није монистичко и тоталитарно, већ по узору на јединство Свете Тројице (Јн 17, 21). Јединство које не укида појединачност и мноштвеност већ га подразумева. Чак и на тако шкакљива питања попут оног – хоће ли се спасити и нехришћани, хришћанство има потенцијала да одговори не упадајући у тоталитаризам. Христос говори: „У кући Оца мојега станови су многи.“ (Јн 14, 2). Али и ово: „А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити…“ (Лк 14, 48). Такође, прича о талантима (Мт 25, 14-30), представља добру основу за излазак истинитости из тоталитарног монизма. Зато и не чуди Христова заповест: „Не судите, да вам се не суди.“ (Мт 7, 1).
Хришћански Бог оставља људском сазнању слободу, чак и у убеђености да Бог не постоји. Уколико љубав кроз веру није пут ка познању Бога, Бог заиста заувек остаје непостојећи. Како то Свети Августин и каже: „Quem tamen nisi iam nunc diligamus, numquam videbimus.“ (Ако га (Бога) већ сада не љубимо, никада га нећемо видети.)
Не мора, дакле, религија нужно да буде узрочник сукоба са другим и другачијим. Оно што је основни генератор тог сукоба јесте тоталитарни начин мишљења. А у тај начин мишљења може бити обучена и вера и невера. Атеизам не мора нужно да води у сукоб са вером, али антитеизам да. Атеиста, као и верник, у строгом интелектуалном смислу по питању Божије егзистенције је агностик. Свестан је да став Бог постоји или Бог не постоји захтева један слободни скок ка једној од опција – без икакве могућности да се изабрани став ушушка у доказивост. Међутим, антитеиста наступа са ставом поседовања неупитне истине да Бог не постоји. Отуда, антитеизам са мањом или већом дозом ароганције и презрења гледа ка вери. Он је сматра заблудом. Наслов Докинсове књиге сведочи о томе – The God Delusion (Заблуда о Богу). Та интелектална суровост се представља не као суровост већ каонаучни реализам. По Докинсу, наука очигледно нужно води у атеизам. Ипак, као што смо раније показали, та тврдња је неозбиљна. Интелектуално је непоштена.

Као и свака идеологија која наступа као тоталитарна, са ставом искључења другог и другачијег, антитеизам представља опасност. Он може бити у својој soft варијанти какву срећемо код професора Докинса. То је борба кроз говор и писање, кроз предавања, дискусије и дебате. На нашим просторима, активно је удружење „Атеисти Србије“ које заступа антитеистичке ставове. Наведено удружење своју тоталитарност у мишљењу показује, на пример, у дискусијама о секуларном уређењу државе. Заступају став да постоји један и јединствени појам секуларности, по којем је држава од Цркве одвојена у апсолутном смислу, без икаквог простора за комуникацију или сарадњу. Такав модел је врло сличан са оним у бившој СФРЈ. Није ништа спорно да се неко залаже и за такав модел секуларности. Међутим, јесте спорно када мисли да је то једини модел, а да сви други модели, који постоје у искуству европских држава, представљају кршење принципа секуларности. Проблем је, дакле, тај тоталитарни начин мишљења. Такав начин мишљења сигурно води у неки облик конфликта. Са вербалног, често малограђанског и простачког (поготово у нашем, домаћем искуству), антитеизам може да прерасте у озбиљну антиљудску идеологију, у својеврсну hard варијанту. Антитеизам је један од стубова идеолошких прогона какве смо видели у некадашњим комунистичким земљама, укључујући и нашу (бивша СФРЈ).

На крају, долазимо до става професора Докинса – да су људи чинили злочине у име Бога а никада у име атеизма. Тај став је вешто камуфлирање правог мотиватора зла у људским умовима. А тај мотиватор је тоталитарни начин мишљења, који може попримити било религијско, било атеистичко или секуларно обличје. Тако, људи су једни друге убијали и у име има Бога и у име нема Бога. Сетимо се само Јакобинаца… Није ту мотиватор била нити вера нити атеизам, већ став ја сам у праву а ти ниси. Та невероватна потреба да се људи, сви и без разлике укалупе у једно и исто. Тоталитарна искључивост која пројављује оно анти. Антидруго и антидругачије. Идеологија која није способна да у појам јединства укључи и појам мноштвености. Таква, антитеистичка идеологија се врло лукаво данас пласира под плаштом тзв. научног реализма. Свакако, наука нема ништа са тим.

преузми pdf

 

Извор: http://aleksandarmilojkov.weebly.com/1040108510901080109010771080107910721084.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

добар чланак, врло добар. са следећим се не слажем: проф. Докинс није баш толики ђаво. По мом мишљењу он је умерени антитеиста, са правом. Ево због чега: он критикује практично испољавање религије, не теорију. Дакле, теоретска " љубав" у пракси је рат, сукоб, шовинизам, једноумље, троличност, профитерство, мешање у науку, медицину, ...

-----------

кад смо код антитеиста, једини који ми иде на нерве је Сем Харис.

--------

опет оно што рекох у почетку: текст је врло добар.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

 

 

Александар Милојков: Ученост и јеванђелска простота

 
„Ја сматрам да сваки који има ум, признаје ученост за највеће наше благо.“

                                                                                              Свети Григорије Богослов

 

4735365.jpg?248
 
 
Христос је своју мисију започео позивањем својих будућих ученика, апостола. Они су били прости Галилејци, рибари и обичан свет без неког нарочитог образовања. Са друге стране, свет у којем је Христос започео мисију спасења није био наиван и прост. Било је то време које је прожимала богата грчко-римска култура. Образовање, уметност и философија нису мањкали. Ипак, Христос не бира надарене и извежбане мудраце већ просте рибаре. За науку коју Он доноси каже: „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима.“ (Мт 11,25).

Ово супротстављање знања и мудрости јеванђелској науци налазимо и непосредно након Христа, у првим временима постојања Цркве. Апостол Павле ће јасно упозоравати хришћане: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу.“ (Кол 2, 8). И неки од раних отаца и учитеља Цркве ће ово поновити на сличан начин. Тако, у другом веку западни хришћански учитељ Тертулијан ће рећи: „Шта има Атина са Јерусалимом, Академија са Црквом?“, алудирајући на супротстављеност Јеванђеља (Јерусалим, Црква) и философије (Атина, Платонова Академија).
Поставља се питање: чему ово супротстављањање јеванђелског учења и световне мудрости? Питање је важно и у наше време јер, чини се, да се наведене Христове и апостолске речи злоупотребљавају. Тим речима често се даје значење гносимахије, а хришћанство се показује као духовност која не иде заједно са интелектуалном активношћу. У екстремним случајевима, свака интелектуалност и образованост тумаче се као гордост и грех. Но, да ли је то смисао Христових и апостолових речи? Да, Христос јесте изабрао просте и, можемо рећи, углавном необразоване ученике. Међутим, да ли је формална необразованост неопходан услов за јевнђелску простоту? Да ли је хришћанима грех учити световне науке? Да ли и апостол Павле исто то мисли? Како? Па он, апостол Павле, није био необразован. Напротив. И не само апостол Павле. Даља историја хришћанства сведочи да поменуте Христове речи нису усмерене против образованости и интелектуалности као таквих. Размотримо ближе постављена питања.

Не, необразованост није conditio sine qua non јеванђелске простоте коју Христос благосиља у својој Беседи на гори (Мт 5, 3). Христос јесте изабрао неуке, али, не заборавимо, они си били поучени. Дар Духа Светога повукао је са собом знање и умеће: „И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.“ (Дап 2, 4). Сам апостол Павле, тај неустрашиви Христоносац, итекако је умео да ступи у дијалог са ученим грчким философима. Гле, одведоше га у храм своје мудристи древни Грци: „А Павле ставши насред Ареопага рече: Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни.“ (Дап 17, 22). Заиста, мудри Грци не би губили време са незнавеном скитницом. Али, апостол Павле није то био. Са њим је кренуло крштење грчке мудрости и образовања. Грчка, колевка европске цивилизације и учености, земља чувеног Платона и Аристотела, данас је хришћанска земља, плод јеванђелског семена које је апостол Павле посејао – тај учени и храбри Христоносац.

Христос није одбацио образовање већ црв и трулеж коју су људи везали за ученост и знање. Христос је као ипостас Мудрост Очева, па како онда може грдити нешто што му је сродно и иконично? Али, мудрост људска је доживела расцеп, одвојила се од свог Архетипа. Отуда апостол Павле не упозорава против мудрости већ против мудрости „по човеку“. Она није погрешна зато што је људска, јер све људско је дар од Бога. Погрешна је и за хришћане непожељна јер је сама и самодовољна, јер лажно обоготворује човека и његов разум. Тако сама и самодовољна мудрост „по човеку“ води закључку – „нема Бога“. Самодовољна мудрост „по човеку“ је самоубица јер води у своју супротност, у безумље: „Рече безумник у срцу свом: Нема Бога...“ (Пс 14, 1). Зашто се онда чудимо што се у XX веку појавио нацизам, што су се појавили концентрациони логори за истребљење људи? Шта смо пре тога изговорили? Изговорили смо: „Бог је мртав!“ А онда смо, тако сами након „смрти Бога“, убедили себе да је линија напретка људске рациоанлне свести линеарна, да смо све мудрији, све бољи. А онда су се наши дијаграми срушили. Након Холокауста ништа више од наше мудрости, па ни песништво, није имало смисла. То је то знање „по човеку“, лажнообожујућа мудрост, која води у надутост и гордост. Гордост је корен сваког греха и страдања јер представља корак ка осамљењу човека, његово одвајање од Бога и извора живота. Мудрости људској је фалио Друг, Родитељ, Архетип. Против те осамљене и усмрћене мудрости устаје Христос. Не да поништи људски интелект већ да га уведе у његову природну заједницу са Архетипом. И то је јеванђелска простота. Ненадимање. Одуство гордости. Свест да је уму као икони потребан Бог као Архетип, као очима светлост.
Други разлог зашто је Бог одлучио да „посрами мудре“ (1Кор 1, 27) и учене, јесте да покаже силу и истинитост Јеванђеља. Не би било велико чудо да су учени људи донели свету идеју која га је преобразила, натеравши га да остави оно што је раније био. Не би било чудно да су учени дошли међу неуке и загосподарили њима својим знањем. Не би било чудо да су учени неукима постали вође, поразивши њихово незнање и тупост својим знањем и мудрошћу. Али, јесте чудо да су неуки галилејски рибари преобразили учени грчко-римски свет. Јесте чудо да су неуки посејали семе које је победило и преобразило мудре и њихово знање. Јесте чудо да су одолели и мачу и мудрости „по човеку“. Јесте и чудо да су ту грчко-римску мудрост крстили и охристовили.

Против осамљене мудрости која порађа гордост и ради чуда за сведочанство свету, Христос изабира неуке као своје прве ученике. Али, Христос није благосиљао неукост и незнање као такво. Доказ су многи потоњи оци и учитељи Цркве. Они су итекако зналачки користили „световну науку“ у сведочењу самог Јеванђеља. Пун их је црквени календар – од апостолских ученика до савремених светитеља. Од Светог апостола Павла до Светог Порфирија Кавсокаливита. Овај други, старац Порфирије, живео је до пред крај XX века. Описмењавао се кроз богослужбене књиге. Али, итекако је касније волео да чита све, од механике до медицине. Јако је ценио науку и био способан да о њој дискутује са стручним људима, лекарима и научницима. Свети Јустин Мученик и Философ, у другом веку, никада није скидао свој философски огртач, чак ни онда када је постао хришћанин и мученички пострадао за своју веру. Треба ли помињати за хришћанско богословље „златни“ четврти век? Чувене кападокијске оце: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Григорија Ниског? Василије и Григорије Богослов су били школски другови. Заједно су прошли све фазе ондашњег световног образовања, од Кесарије Кападокијске до Атине. Григорије Богослов ће у Надгробној беседи Василију Великом о свом искуству образовања рећи следеће: „Ми (он и Свети Василије) знали смо само за два пута: један – то је први и најпревасходнији, водио је ка нашим свештеним храмовима и ка тамошњим учитељима; други – је друговажни и једнаког достојанства са првим, водио нас је до учитеља световних наука.“ Како ове речи Светитеља подсећају на оне јеванђелске, Христове! На две заповести о окијма висе сав Закон и пророци (Мт 22, 40). Прва и највећа: љуби Господа Бога свога. Друга, иако друга, иста је као и ова: љуби ближњег свога. Гле, тако и Свети Григорије ставља богословље спрам световних наука. Прво је нејпревасходније, најважније. Друго је друговажно, али ипак једнаког достојанства са првим. У њима се крије тајна живота, тајна крстообразног постојања. Љубав према Богу не одваја се од љубави према ближњем и творевини Божијој. Љубав према створеном никада се не осамљује и не осамодовољује, бивајући неодвојива од љубави према Богу. И то је јеванђелска простота. Ту не постоји надимање нити знањем нити вером.

Наведене речи Светог Григорија изражавају суштину онога што смо желели рећи у писању изнад. Хришћанство не одбацује људску мудрост и образованост већ не прихвата њену по себи довољност. Интелект и образовање не вреде човеку без Богопознања. Даље, речи Светог Григорија су као савет и поука значајне поготово у наше време. Чини се да нас притискају, везано за ово питање, два проблема. Један је голи интелектуализам, лишен побожности а други је хула на образованост и гносимахија. О првом проблему већ је довољно у овом писању речено. Други проблем, гносимахија, није ништа мањи ни наивнији. По том становишту, знање је излишно, увек и само значи гордост, неспојиво је са духовношћу. Многи хришћани ће данас узимати са резервом очинске савете духовника уколико је овај образован. Стављен је знак једнакости између необразованости и јеванђелске простоте – и са тим циљем цитирају се горе наведене речи Христове и оне апостола Павла. Многи не знају да је овакав дух потпуно стран православном предању, како то показује Свети Григорије као пример. Исти Светитељ о учености још каже: „Ја сматрам да сваки који има ум, признаје ученост за највеће наше благо. И не само ову најблагороднију и нашу (ученост), која у ништа ставља префињеност и раскош у речима, имајући (за свој предмет) једино спасење и красоту умосагледатељног (мисли на богословље), него и спољашњу ученост (мисли на световне науке), које се многи хришћани по неукости гнушају као безнадежне, опасне, оне која удаљује од Бога...“ Ученост, највеће наше благо. Ове речи Светитеља треба да буду темељ на којем ће хришћанин да започне свако своје размишљање о односу према науци, философији, уметности и свега другог позитивног где човек познаје свет, творевину Божију. „Неки се гнушају“, каже Светитељ. И у његовом времену, а и у нашем је тако. Зашто? Јер је тако лакше. Ушушкати се у свој пијетизам, слушати свој „осећај“ као глас Духа Светога. Да, знање уме да се надме и то није добро. Но, још је горе када се надме незнање. Све ово данас, нажалост, постоји у нашој Цркви. Духовништво се често претвара у гуруизам, а један од разлога је и надимање незнања.

О односу према образованости и о узроку гносимахије међу неким хришћанима Свети Григорије Богослов још каже: „(У наукама) ми смо примили људско истраживачку и сагледатељну (страну), али одбацили све оно што води демонима, заблудама и у бездан погибељи; ми смо из њих извукли (оно) корисно за врлине, кроз лошије научивши се бољем, и преобративши њихову немоћ у тврдоћу нашега учења. Зато не треба унижавати ученост, како неки чине, већ је потребно сматрати за глупе и необразоване оне који би, држећи се таквог мишљења, желели да им сви буду слични (т.ј. глупи и необразовани), да би у општој маси била неприметна њихова сопствена (глупост) и да би избегли изобличење и неукост.“ Знање и образованост, критичка мисао – ово саветује Светитељ. Изједначавање надутог незнања са јеванђелском простотом – ово оштро разобличава Светитељ. Но, знању и образованости увек је мера Христос. Имајући ту меру, знање остаје имуно на самоћу и самодовољност, на надимање и гордост. И само тако оно постаје мудрост, „философија по Христу“. Као што и творевина са Христом добија живот, а без Христа, када је самодовољна, остаје трулеж и смрт – тако је и са знањем и ученошћу. Такви мудраци, који су то спознали, јесу „сиромашни духом“ а богати Духом. И то је јеванђелска простота – смирена „философија по Христу“. Наспрам ње стоји гордост, две надутости, од којих је друга гора јер је неприродна – надутост знањем и надутост незнањем и умишљеним надахнућем.

 

http://aleksandarmilojkov.weebly.com/1059109510771085108610891090-1080-10871088108610891090108610901072.html
 

преузми pdf

 


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Александар Милојков у гостима код Неше Павловића у емисији "Уз јутарњу кафу" на ТВ Наша:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Александар Милојков професор вјерске наставе у Земунској гимназији и докторант на Православном богословском факултету у Београду био је гост наше сараднице из Београда Николинe Лучић која је са њим разговарала о "Хришћанској породици и хришћанском васпитању".

 

http://www.svetigora.com/node/19374

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...