Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Дијана.

Исконско зло - деструктивност - како га превазићи?

Recommended Posts

Због своје наивности још увек тражим одговор на прекомерну патњу у свету. Куд год човек да погледа, ако има очи он види колико пати човечанство оптерећено, обремењено небићем, вичући у свом немом болу, безмерном и непролазном. То је неизрецив бол због којег човечанство кроз све душевне поре пролива зној, као хеморагију смисла и светлости.

Људи које је овај живот згазио, ужасавајуће су јадни, милијарде гладне деце која вапију ка небу у маларичној грозници, љутим ратовима, који односе милионе људи, у оскудици, болестима и душевном јаду. На први поглед мали број људи је заиста срећан: они се задовољавају конформистичким крпама јефтиних задовољстава, секнд-хендом, а други једноставно не поседују инструменте за доживљај патње овог света.

С тим у вези се сећам мучног крика цара Давида, љубимца судбине, како плаче и пита Бога пред затвореним вратима: «Докоље, Господи, забудеши мја до конца? Докоље отврашчајеши лице Твоје от мене? Докоље положу совјети в души мојеј, болезни в сердце мојем ден и ношч? Докоље вознесетсја враг мој на мја?» (Пс. 12: 1-3) (У српском преводу: Докле ћеш ме, Господе, сасвим заборављати? Докле ћеш одвраћати лице Своје од мене? Докле ћу се домишљати у души својој, мутити се у срцу свом дан и ноћ? Докле ће се непријатељ мој подизати нада мном? – Пс. 13: 1-2).

У овим речима је генијално и промислитељно наведена сва патња овог света, страховити крик света у смрти и смрти у свету. Одговор на ова фундаментална питања пале природе се није могао дати од почетка света до Христовог доласка. Само човечанство је представљало питање без одговора, наду, убијену у зачетку, празно обећање бесмртности, знак питања стављен на васељену. И све то – у ћутању које притиска човека.

Христос доноси избављење од смрти, исцељење и оживљење. Он помазује уљем ране човечанства, носи их на Свом крсту, ставља на њих Своје руке, пуне вечне светлости, удахњује благодат у леш света и враћа га у живот из небића. Он даје човеку рецепте за вечну срећу, освећује Божанском Крвљу наше ћелије пуне мрака, радује светлошћу ослепеле очи човека који је заборавио своје предназначење на земљи. Христос усељава рај у душе доброчинствима и жртвом, напаја Духом Светим камене бразде срца, усађује добро семе Речи у разум и душу.

Међутим, све ово не укида зло које као да господари у васељени. Христос не искорењује бол, већ га преображава у Крст природе ради људског рода. Христос није нуклеарна бомба која доводи до небића зла, премда је зло небиће, које нас уништава кад Га напустимо. Болести остају у свету, али постају степенице ка непролазном здрављу. Ратови још увек косе милионе тела, али гомиле покојника у историји су ћутљиво поверене милосрђу Бога, Којег су зли људи убили због наших грехова. Патња због неиспуњености још увек односи животе, али и не знајући за то носи трагове рана које је Бог примио због нас. Непријатељи су упорни у својој злоби према нама, али сваки ударац који добијемо, заправо нас мази прободеним рукама Божијим. Још увек нас неправедно ломе, али се наша скрушеност жедно погружава у Крв Сакрушеног, разапетог за наше грехове, «Који се дроби и не дели, увек се окуша и никад не нестаје».

На први поглед, зло је још увек господар света. Насиље, пљачке, преваре, нечистота, греховна задовољства, убиства, самовоља, мрак и бол. Међутим, сав бол света овог је ухваћен, он се копрца пре него што оде у небиће, живи своје последње предсмртне тренутке пред безданом који га чека. Само је мера наше слободе, наш темељ зрелости, као живих бића која имају слободу, која могу да одлучују о својој вечној судбини. Патња овог света је само Крст, који тајанствено објављује о васкрсењу из мртвих људског рода. Само они који то не желе неће наследити вечни живот.

Једном сам био погребен у бол као у утробу смрти. Гледао сам очима изможденим од суза у празнину плафона и размишљао сам о очекивању бола за који ми се чинило да никад неће проћи. И само ме је једва чујно дисање подсећало на то да сам жив. У том стању потиштености срца поглед ми је пао на икону светог Јована Руса коју држим у близини својих очију и душе. И упитао сам га реторички, не очекујући одговор: «Свече, колико си поднео, колико си подлости претрпео у овом животу, колико си рана носио у срцу?» И одговор је дошао. Свети Јован Рус је целог живота био турски роб, муке и суровост је трпео целог живота, живео је у штали, али је водио живот светог човека.

Свеци су уопште били људи које је зло сакрушавало целог живота. Убијали су их пагани и постајали су делићи Христовог Тела у мученичком сјају векова. Други су трпели љуту хладноћу и глад у пећинама и земаљским брлозима. Једни су плакали целог живота, други – скоро сви – били су стално искушавани, тучени, рањавани, пробадани стрелама поквареног ђавола. Свеци су деца коју је свет побацио, која су до темеља потресла пакао у њему. Ништавни људи, којима се свет смејао и ругао. Докле? У току свег њиховог овдашњег живота.

Свеци су људи којима се нечисти целог живота изругивао, које је читвог живот притискао и убијао. Али сад се сами смеју злу, боре се с њим и убијају га читаву вечност. За живот који су провели у патњи – вечност у радости и милиони људи испуњених благодаћу. За тело разбијено у прашини пута – бесконачне војске верујућих, хиљаде храмова, милиони утешених душа, милијарде молитава које у узнели Богу. Дакле, овдашњи бол и скрушеност јесу обећање. Јер нико више никад не може да убије Христа, бесконачни Живот света.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dosadna sam...."docice smrt i imace tvoje oci" tema.. Da, Hristos na krstu nije ukinuo zlo, niti je to ikako moguce, ali mora biti odgovor lican, i odgovor se daje svakom ko iskreno zavapi kao Jov, njegov odgovor na njegovu patnju. Univerzalno i uniseks nikako. Al ljudi pobegnu pa se sakriju ili iza "Bozije volje" il " bema Boga". A sa sobom i Bogom se treba rvati i dobicemo odgovor -a zasto ne meni...

Share this post


Link to post
Share on other sites

»Dobar čovek«. Ili: hemiplegija vrline. — U svakog jakog i prirodnog čoveka susreću se ljubav i mržnja, zahvalnost i osveta, dobrota i srdžba, pozitivna i negativna delatnost. Čovek je dobar po cenu da zna biti i zao: čovek je zao, jer inače ne bi umeo biti dobar. Otkuda potiče morbidnost i ideološka neprirodnost, koja odbacuje tu dvojnost — koja uči da je jednostrana umešnost nešto više? Otkuda hemiplegija vrline, izmišljanje dobroga čoveka?… Zahtev se izgleda postavlja da čovek amputira instinkte, koji ga osposobljuju da bude neprijatelj, da bude od štete, da se srdi, da traži osvetu… Ova neprirodnost odgovara dualističkom shvatanju da postoji neko potpuno dobro i neko potpuno zlo biće (Bog, duh, čovek), koje nosi u sebi u prvom slučaju sve pozitivne, u drugom sve negativne sile, smerove i stanja. Takva ocena stvari smatra sebe »idealističkom«; ona ne sumnja ni najmanje da je u ideji »dobra« našla ono što se najviše može poželeti. Na svom vrhuncu ona zamišlja stanje u kome je zlo potpuno iščezlo, u kome su samo dobra bića ostala u istini. Ona stoga nikako ne smatra uzajamnu zavisnost dobra i zla za dokazanu; nego naprotiv tvrdi da zlo mora iščeznuti, a ostati sme samo dobro; zlo ne bi trebalo uopšte da postoji, samo dobro ima pravo na život. Šta je ustvari razlog da se da se nešto tako želi?
U sva vremena, naročito u hrišćanska, mnogo je truda ulagano da se čovekove osobine prepolove i da se on svede na »dobroga čoveka« : još i danas među ljudima koje je crkva deformisala i raslabila smatra se da se ovaj pojam o »dobrom čoveku« poklapa sa »očovečenjem« uopšte ili s »božjom voljom« ili »spasenjem duše«. Tu se stavlja kao bitan uslov da čovek ne čini ništa zlo, da ne nanosi štetu nikome ni u kakvim prilikama, niti da tako šta hoće. Da bi se to moglo postići, treba preseći svaku mogućnost neprijateljstva, potisnuti sve instinkte koji traže osvetu i vaspostaviti »duševni mir« kao hroničnu bolest.
Ovakav stav, za koji se vaspitava jedan određen tip čoveka, polazi od jedne apsurdne pretpostavke: gleda se na dobro i zlo kao na stvarnosti koje stoje u protivrečnosti (ne kao na dopunske pojmove vrednosti, kao što je uistini slučaj). LJudima se savetuje da stanu na stranu dobra, i nastojava se na tome da se dobar čovek do kraja odreče zla i da se protiv njega bori — i na taj način se ustvari odriče život, koji u svima svojim nagonima nosi pozitivno i negativno. Ali ljudi koji se drže ovog stava ne pojimaju to; naprotiv, oni sanjaju da će ih on odvesti u celost, jedinstvo i jačinu života: on im se pričinjava kao stanje blaženstva u kome će se sopstvena unutrašnja anarhija i nemir, kao posledica oprečnih vrednosti nagona, privesti kraju. — Možda nije do sada bilo opasnije ideologije, niti je bilo većega zla u oblasti psihologije, negoli što je ova volja za dobrom: na taj način je odgajen najodvratniji tip čoveka, neslobodan čovek, božjak; učilo se da čovek može ići putem koji vodi Bogu samo kao božjak; da samo božjački život pretstavlja život u Bogu.
Pa čak i ovde život čuva svoje pravo — život koji ne zna kako da odvoji da od ne: koja je dobit objaviti iz sve snage da je rat zlo, da se ne sme nikome nanositi šteta, da se ne sme negativno držati! Čovek ipak vodi rat! On uopšte ne može drukče! Dobar čovek, koji se odrekao zla, koga je, onoliko koliko je želeo, pogodila hemiplegija vrline, ni ukoliko ne prestaje voditi rat, imati neprijatelje, negirati rečju, negirati delom. Hrišćanin na primer mrzi »greh«! — a šta sve on na zemlji ne naziva »grehom«! Baš usled te njegove vere u moralnu oprečnost dobra i zla, svet mu je postao prepun mrskosti i predmeta protiv kojih se mora večito ratovati. »Dobar čovek« vidi sebe okružena zlom i pod neprekidnom navalom zla, njegovo oko se izoštrava, on pronalazi zlo u svakoj misli i želji. — Zbog toga završuje time, a to je opet sasvim logično, da prirodu smatra za zlo, čoveka za iskvarena, i dobro drži za milost (to jest da je samome čoveku za sebe nemogućno biti dobar). Jednom rečju: on odriče život, on pojima kako dobro kao najviša vrednost osuđuje život. Na taj način bi se njegova ideologija dobra i zla imala smatrati opovrgnutom. Ali bolest se ne može opovrgavati. Zbog toga on stvara ideju o drugom životu!…

F.Niče, ,,Volja za moć,,

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хм, Ниче и његова идеја натчовјека који је изнад класичног, а нарочито хришћанског морала, и релативизовање појмова добра и зла, нису баш у сагласности са идејом ове теме. Ове Ничеове идеје су биле злоупотребљене у нацизму, у колективној представи њемачког народа о изабраности аријевске расе којој је онда допуштено да уништава 'мање вриједне' расе. Ниче у сваком случају не може бити окривљен за злоупотребу своје идеје за одр.идеологију, као ни Маркс, и он свакако јесте веома занимљив философ, али морамо имати у виду да је он жестоки критизер хришћанства, а ми разговарамо о овом проблему из хришћанске перспективе. Мора се признати да човјек садржи у себи тежње и ка добру и ка злу, и да сваки појединац, а и цијело човјечанство имају задатак да превладавају зло у себи, које је често неки поремећај нагонског и емоционалног дијела човјекове природе, при којем је разумски дио обузет заблудама и деструктивним идејама. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Доктор Бетелхајм у својој књизи „Просвећено срце“ описује случај у концентрационом логору. Припадник СС јединице примећује двојицу радиша, који раде с пола снаге. Он им, кипећи од беса, наређује да копају гробницу и да легну у њу. Њих двојица поступају по наређењу. Затим СС-овац тражи извршиоца казне и погледом проналази неког пољског кнеза из „бивших“ (људи са ознакама племства у Содому пролазе најгоре од свих. Њих брзо примећују и брзо уништавају. Содому требају само представници просечног човечанства).

– Закопавај их – говори официр бившем кнезу.

– Нећу – одговара затвореник.

Следи ударац кундаком у фацу.

– Закопавај!

– Нећу.

Још један ударац. Пољак не попушта.

– Добро – рече официр. – Вас двојица – марш горе.

Они се пењу.

– Лези! – чује се команда. И Пољак леже на место оне двојице.

– Закопавајте га!

Наредба је упућена оној двојици која су до малопре лежала у својеручно ископаној гробници. Они полетно засипају Пољака земљом. Када је овај већ сасвим покривен грумењем земље, чује се команда „Стој!“

– Ти – говори Немац обраћајући се Пољаку – напоље! Вас двојица – назад у гробницу!

– Закопавај их – опет Немац говори Пољаку. И овог пута тек изашли из земље Пољак закопава ову двојицу до краја, до смрти. Циљ је постигнут. Циљ није само убити једну особу, већ сломити другог човека и људе натерати да убијају једни друге. То је – Содом. То је паметни и хладнокрвни тријумф зла.

Протојереј Андреј Ткачов

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Prvog maja 2019. navršava se tačno 24 godine od hrvatske vojne akcije Bljesak kada je za samo 36 sati i Zapadne Slavonije u planskom udaru Hrvatske vojske proterano 15.000 Srba, a ubijeno 283. U masovnom progonu civila odigrala je i hrvatska vojna avijacija, za šta niko nije nikad odgovarao.
      Operacija Bljesak započela je u 5.30 sati 1. maja 1995. godine. Za samu operaciju bilo je spremno 13 borbenih aviona MiG-21 lociranih na aerodromu Pleso kod Zagreba i određeni broj helikoptera Mi -8 MTV i Mi -24V. koji su aktivnije učešće uzeli tek u popodnevnim časovima.
      Udari avijacije su izvođeni striktno na ciljeve u Zapadnoj Slavoniji, ali su avioni vršili okretanje u vazdušnom prostor Republike Srpske.
      Prvi udar hrvatskih MiG -21 izvršen je po komandi 18. Korpusa SVK koja je bila smeštena u zgradi bivšeg kazneno-popravnog doma u Staroj Gradišci.
      “ U 17.15 časova napad je izvršila para naoružana sa osam bombi OFAB -250. Bačene su četiri bombe na komandu korpusa, a četiri bombe je drugi avion vratio… Drugi udar dogodio se oko 18 časova, a izvela ga je para naoružana sa 6 nevođenih raketa NRZ S-24B na položaje SVK kod sela Bogićevci. Posle 40 minuta izveden je i treći udar po ciljevima u Bogićevcima, ovaj put sa osam bombi OFAB -250…. Prva para je pogodila kulu u KP domu ispod koje se nalazio magacin sa opremom i materijalno tehničkim sredstvima 18. Korpusa SVK…., pišu u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015, autori Danko Borojević, Dragi Ivića i Željko Ubović.
      Drugog dana napada 2.maja 1995 izvršena su dejstva na most koji je spajao Staru i Bosansku Gradišku. Prvi par aviona MiG -21 koji su bili naoružani sa osam bombi OFAB -250, napad je izveo u ranim jutarnjim časovima u 5.50 sati u lošim meteo uslovima.
      „Prva para, došla je na maloj visini. Vođa prve pare aviona zbog loše vidljivosti nije uočio most, pa je izvršio napad na rezervni cilj, a to je bilo komandno mesto 18. Korpusa SVK. Činjenica je i da je prvi par aviona dejstovovao i po bolnici u Gradiškoj, na samoj obali Save, i to najverovatnije vođa u ponovljenom zaokretu. Pratilac je bacio četiri OFAB -250 na grad ( ulica Jerusalimska). Na samo mesto stradavanja, čije se razmere i broj nastradalih nisu mogle utvrditi, ubrzo je stigla novinarska ekipa SRT i napravljen je istorijski snimak.. Drugi par aviona MiG -21 je naoružan sa šest raketa S -24B. Napad je izvršio u 6 časova. Vođa druge pare je bio pilot Rudolf Perišin, a njegov pratilac pilot Zdenko Radulj, pišu trojica autora u svojoj knjizi. Vođa prve pare aviona MiG -21 uspeo je dejstvovati po mostu i na njemu je ostao krater tj probijena rupa bliže slavonskoj obali, pišu trojica autora u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015.
      Oni navode da su se napadačima moglo suprostaviti cevnim sistemima PVO kojima je raspolagao 18. Korpus SVK i to: 4 BOV -3 kalibra 20/3, koji su uspeli da 1.maja dejstvuju sa kanala Strug, kao i nešto protivavionskih topova 20/3 M 55…S druge strane Save u RS nalazio se jedan proj starijih protivavionskih topova sovjetske proizvodnje kalibra 37 mm koji su pripadali 18. Korpusu SVK i 1. Gradiškoj lakoj pšeadijskoj brigadi VRS. Južno od Gradiške nalazili su se raketni divizioni PVO S-75M Vohov iz sastava 155.rbr PVO VRS koj se u trenutku napada remontovao i prelazio sa zimskog na letnji režim upotrebe. Sam divizion branilo je više odeljenja Strele 2M, a aerdrom su branili topovi Bofors kalibra 40 mm sa radarima tipa Žirafa. Oko same Banjaluke baziralo se više jedinica iz sastava 155 rbr PVO VRS. Iako su bili u dometu raketnog diviziona iz Klašenica, a praćeni po uzletanju radarima S -600 na Kozari, na hrvatske avione nije dejstvovano provg dana operacije Bljesak.
      Autori naglašavaju da vreme između dva naleta bilo je dovoljno da PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS se uzbuni i dovede u kakvo takvo stanje za dejstvo. Načelnik PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS koji je obišao položaje PVO kaže da je na avione dejstvovao samo jedan protivavionski top kalibra 37 mm dok su ostali bili prikačeni i spremni za put ka Banjaluci. Posade 18. Korpusa SVK su postupile na svoju ruku, pravdajući to da se i oni povlače, kao i svi njihovi. Prave organizacije nije bilo.
      Obaranje Rudlofa Perišina
      Jedan Hrvatski mig -21 je prošao kroz baraž vatre poritvavionskih topova 20/2 M-55 SVK koji je dejstvovao sa položaja pored mosta na slavonskoj strani.
      Avion pilota Rudolfa Perišina ( pobegao avionom MiG -21R iz JNA i sleteo u Klagenfurt- Austrija), koji je prošao između dve vatre baraža topova i raketa S-2M je oboren. Šta je tačno pogodilo avion i dalje je nepoznanica. Jedini tvrde da ga je oborio protivavionski top, pri čemu je pogodak bio pod krilo i da je avion odmah planuo.
      „Najbliže istini jeste da je avion pogođen raketom Strela 2M ispaljenom sa nasipa na nekih 500-1000 metara od mosta nizvodno. Taj podatak se uklapa u trajekotriju kretanja aviona evidencijskog broja 119… Kao mesto ispaljenja raketa Strela 2M navodi se zgrada u naselju Senjak i hotel u Gradišci koja se nalazi na samoj obali Save. Raketa je došla sa leve strane pod oštrim uglom, promašila izduvnu mlaznicu i aktiviral se kod izlazne ivice desnog krila. Njena eksplozija narušila je aerodimaniku desnog krila. Zbog povećanog otpora desno krilo je krneulo dole, a levo gore izazivajući rotaciju aviona. Perišin se katapultirao nad gradom pod uglom od 90 stepeni, poklopac kabine i kaciga su pale na nasip, dok je on udario u Savu sa polunaduvanom kupolom padobrana. Nije se micao, a zatim je potonuo.Sam avion je pao u šumu Prašnik i letelica je pronađena tek 28.juna 1995. Telo pilota je posle više dana pronađeno zakačeno u šipražiju na obali Save kod Odžaka…. Telo je razmenjeno avgusta 1997..
      U operaciji Bljesak hrvatski avioni i helikopteri su od 1. do 4. maja 1995 izvršili 71 poletanje. Tokom borbenog dejstva, jedan MiG -21 bis je oboren, dok su jedan MiG -21 i dva helikoptera Mi -24V dejstvom PVO oštećeni.
      Iluzija o bratskoj pomoći RS i RSK u odbrani Zapadne Slavonije
      Nakon što je 5. maja 1993. godine Narodna skupština Republike Srpske odbacila Vens-Ovenov mirovni plan dolazi do zahlađenja odnosa između političkih rukovodstava Beograda i Pala, što će se naročito odraziti na odbranu srpske enklave Zapadna Slavonija, a samim tim i celokupne RSK. Znatnu vojnu pomoć zapadnoslavonski Srbi očekivali su od Republike Srpske. Čak se, zbog nepovoljnog strateškog položaja, smatralo kako ne može ni biti uspešne odbrane Zapadne Slavonije ako se ne angažuje Vojska Republike Srpske.
      “ Ali iluzija o pomoći Republike Srpske nestala je 1.maja 1995 kada general Momir Talić, komandnat 1. KK VRS, koji neslanje vojne pomoći pravda ozbiljnom ugroženošću srpskog koridora u Posavini, preko radija Banjaluka izjavljuje da rat u Zapadnoj Slavoniji nema nikave veze sa njima, pa će se 1. KK VRS držati po strani. Srbi u Zapadnoj Slavoniji ostali su bez vazduhoplovne podrške, koju su im prema ratnom planu, trebali pružati vazduhoplovi Republike Srpske sa aerodroma Mahovljani.. Samo jedan pilot u avionu Orao je samoinicijativno poleteo sa aerodroma Mahovljani da pruži podršku narodu zapadne Slavonije. Međutim on nije dejstvovao po snagama HV. Ubrzo po povratku na aerodrom Mahovljani pilot je uhapšen. Izostala je i prava podrška 105 vazduhoplovne brigade SVK, smeštene na aerodromu Udbina. Uzaludno se očekivala i pomoć VJ. lzostanak pomoći Beograda teško je pogodio krajiške Srbe koji su se osećali izdanima i ostavljenima na cedilu. Izostalo je i dejstvo 11. korpusa SVK. General Dušan Lončar, nakon otpočinjanja sukoba u Zapadnoj Slavoniji nije izvršio naređenje komandanta SVK generala Milana Čeleketića, da granatira Osijek i Vinkovce, te izvrši napad na pravcu Mirkovci – Županja, što je bio deo ratnog plana RSK. Po okončanju hrvatske operacije „Bljeska“ u noći 2. maja 1995. godine 1. ssrb PVO VRS je prebačena u rejon Gradiške i zauzela borbeni položaj u selu Cerovljani, ali hrvatski avioni tada više nisu nadletali teritoriju Republike Srpske, pišu trojica autora u svojoj knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015.
      O poslednjoj temi svoj sud je dao je i general VRS, učesnik ovih dešavanja koji je o ovome izneo svoje mišljenje:
      – RV i PVO Srpske vojske Krajine je formirano krajem 1993. godine kao vid Srpske vojske Krajine. Nije usvojen prijedlog komande V i PVO VRS o zajedničkoj organizaciji, pa su odnosi ostali na nivou saradnje u kojima nije predviđeno obavezno sadejstvo. Nije postojao ratni plan po kojem bi se angažovalo V i PVO VRS. Kada se radi o političkim sporazumima i obavezama jedinica KoV nemam informacije, kaže on i dodaje u vezi angažovanja aviona Vi PVO VRS u mogućem suporstavljanju hrvatskoj avijaciji.
      – Mogućnost angažovanja aviona sa aerodroma Mahovljani nije postojala. V i PVO je strategijska grupacija VRS za čije dejstvo je odgovoran Vrhovni komandant, tj najviši politički i komandni organ Republike Srpske. Mi nismo imali mogućnost samostalnog odlučivanja nižeg nivoa komandovanja. Po otpočinjanju “Bljeska”, komandant V i PVO mi je naredio da mogu odobriti upotrebu svih naših efektiva sem poletanja aviona sa aerodroma Mahovljani na kojem se nalazi UNPROFOR. On je otišao sa KM na poziv Komandanta GŠ VRS. Komandant GŠ SVK, general Čeleketić mi je oko podne 1. maja tražio angažovanje avijacije. Odobrio sam upotrebu helikoptera po pozivu: sanitetskih Gazela, Gama i transportnih sa maksimalnim naprezanjem. Obavijestio sam ga da je zabranjena upotreba aerodroma Mahovljani, a da na aerodromu Udbina ima pilote 92. mabr ViPVO VRS i avione i da odobravam njihovo angažovanje. Zašto nije upotrebljena avijacija sa aerodrome Udbina nije mi poznato, dodaje general VRS
      Prema njegovim rečima on nema informaciju da je neki naš pilot samoinicijativno poletio sa a Mahovljani i da je poslije sletanja uhapšen.
      – Zanima me ko je dao tu informaciju, uostalom to nije ni važno, nego koji pilot je uhapšen, jer ni komandant ViPVO, general Ninković, ni ja, NŠ ujedeno zamjenik komandanta ViPVO, nemamo pojma o tome. Divizioni Volhov nisu bili u gotovosti za borbena dejstva u PVO, jer su već punu godinu izvršavali zadatke podrške KOV. U međuvremenu su bili u rastresitom rasporedu u selima oko Banja Luke. Nije postojala mogućnost njihovog angažovanja., a i čemu kada su hrvatski avioni i helikopteri dejstvovali sa malih visina, dodaje on.
      Na konstataciju da se 1. KK VRS držao po strani, general dodaje
      – Prvi Krajiški korpus nije imao ni jednu jedinicu koju je mogao odmah da angažuje u odbrani Zapadne Slavonije. Ako je postojao jedinstveni ratni plan mogao je da bude aktiviran poslije nekoliko dana. Nije nam jasno zašto po otpočinjanju “Bljeska” nisu aktivirane sve jedinice SVK u ofanzivnim akcijama na drugim dijelovima ratišta. Svaki prosječno sposoban starješina kao komandant GŠ SVK bi to uradio. Da li je to neko zabranio ili je general Čeleketić potpuno nesposoban starješina?, ističe na kraju razgovora general VRS.
      Andrej MLAKAR
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/01/24-godine-od-operacije-bljesak-krvavi-vazdusni-rat-nad-zapadnom-slavonijom-obaranje-rudolfa-perisina-i-spor-rukovodstava-rsk-i-rs-oko-odbrane/
    • Од Поуке.орг инфо,
      Meni kada su pričali, mislio sam da rata više nikad neće biti, ali sledeći rat će se desiti malo brže nego što smo ga mi dočekali. To vam ja kažem. Što kaže Matija Bećković, njihov, srpski akademik, "ćeraćemo se još". Svega će biti osim toga da se nećemo ćerati - poručio je nekadašnji ratni komandant takozvane armije BiH u Srebrenici Naser Orić.
      Ove reči Orić je izgovorio za govornicom u prostorijama Islamskog pedagoškog fakulteta u Zenici, gde je promovisao knjigu "Život pre i posle Srebrenice", što je pozdravljeno gromoglasnim aplauzom, prenosi "Srpskainfo".
      Orić, protiv koga je pred Sudom BiH obnovljen proces zbog optužbi da je odgovoran za stravične ratne zločine nad zarobljenim srpskim civilima i vojnicima, prošlog vikenda održao je predavanje, gde je najviše govorio o izdaji Srebrenice od bošnjačkih poličara, zatim o "genocidu" koji je nad Bošnjacima u Podrinju navodno počeo čak i pre izbijanja ratnih sukoba, o "četnicima" i "četnikušama" koji, kako je rekao, relativizuju zločine, pa do otvorenih prijetnji novim ratom, koji će, prema njegovim tvrdnjama, početi pre nego što mnogi veruju.

      Inače, Orić ovih dana drži javna predavanja po Federaciji BiH u kojima preti novim ratnim sukobima.
      Predstavnici udruženja srpskih žrtava iz proteklog rata ogorčeni su time što je optuženom za najteže ratne zločine uopšte data prilika da nesmetano putuje zemljom i drži političke i ratnohuškačke govore.
      - Kada je Tužilaštvo BiH pre nekoliko godina podiglo optužnicu protiv Nasera Orića, a sud BiH mu omogućio da se brani sa slobode, svima je bilo jasno da će on to iskoristiti za pritiske i zastrašivanje svedoka - kaže predsednik Republičke organizacije porodica zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila Nedeljko Mitrović.
      On dodaje da se odmah nakon odluke suda BiH o nezatvaranju Orića znalo da će sudski proces ličiti na farsu, što je, kako kaže, i potvrđeno ranijom oslobađajućom presudom bošnjačkom ratnom komandantu.
      - Iako je ta skandalozna presuda poništena i ceo postupak vraćen na početak, ništa se suštinski nije promenilo. Iako je optužen za stravične zločine zbog kojih bi u svakoj normalnoj državi bio strpan iza rešetaka do okončanja novog suđenja, Orić i dalje slobodno šeta po FBiH, a sada, kako vidimo, drži i ratnohuškačke govore - kaže Mitrović.
      Grujičić: "Ćeraćemo se", ali na zakonit način
       
      FOTO: SINIŠA PAŠALIĆ / RAS SRBIJA Mladen Grujičić
      Mladen Grujičić, načelnik opštine Srebrenica, nove pretnje smatra nedopustivim, posebno od strane onih koji su, kako navodi, predvodili zločince koji su ubijali Srbe u Podrinju.
      - I mi isto odgovaramo, hoćemo se "ćerati", ali na zakonit način. Moramo sve kapacitete staviti u funkciju dokazivanja stradanja srpskog naroda i podsećati na zločine, ne radi ugrožavanja drugog naroda, nego da bismo sačuvali svoj. Moramo da budemo uporni u traženju pravde i istine, i nikada nećemo odustati od insistiranja da treba da odgovaraju počinioci zločina nad Srbima u Zalazju i drugim selima oko Srebrenice - istakao je Grujičić.
      Kad je pravda selektivna, ovo je ishod
      Ministar rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske Milenko Savanović smatra da su Orićeve izjave posledica selektivnog sprovođenja pravde, kako Suda BiH, tako i Haškog suda, koji su optužene za ratne zločine nad Srbima ili oslobađali, ili im određivali izuzetno blage kazne.
      - Imamo situaciju da Naser Orić hoda slobodno i dalje raspiruje mržnju, odnosno poziva na rat. Budite sigurni da je kažnjen, da se ne bi tako ponašao - naglasio je Savanović.
      Apelaciono veće Suda BiH je pre nešto više od mesec dana donelo odluku kojom se ukida oslobađajuća presuda Naseru Oriću i njegovom saborcu iz Sabahudinu Muhiću, koji su optuženi za svirepa ubistva zarobljenih Srba u srebreničkim selima Zalazje, Kunjerac i Lolići.
      Uvažavajući žalbu tužioca Miroslava Janjića, Apelaciono veće naložilo je poništavanje oslobađajuće presude i ponavljanje postupka. Optužnica protiv Orića i Muhića podignuta je u avgustu 2015. godine.
      FOTO: WIKIPEDIA Atif Dudaković Pre Nasera Orića, huškačke poruke i pretnje novim sukobima javno je iznosio još jedan bošnjački ratni komandant, Atif Dudaković, koji je takođe optužen za ratne zločine počinjene nad Srbima.
      Dudaković je početkom prošle godine u Luksemburgu bošnjačkoj dijaspori poručio da počnu da nabavaljaju vojničke uniforme i opremu, a sredinom iste godine je sa tribine u Konjicu poručio da rat još nije završen.
      Odlukom Suda BiH Dudakoviću je takođe dozvoljeno da se brani sa slobode.
      U međuvremenu je, navodi RTRS, i bošnjački član Predsedništva BiH, Bakir Izetbegović, nekoliko puta pominjao mogućnost rata, dodavši da se za, kako je rekao, "ne daj bože proizvodi i oružje". Njihove izjave prošle su bez značajnijih reakcija od strane međunarodne javnosti, dodaje RTRS.
       
      Izvor: BLIC https://www.blic.rs/vesti/politika/naser-oric-preti-sledeci-rat-desice-se-malo-brze-ceracemo-se-mi-jos/231jcs0
    • Од Avocado,
      Počeo trgovinski rat SAD i Kine: Takse i kontramere na snazi
      Ko će ovim trgovinskim ratom više dobiti/izgubiti?
      Da li se Tramo preračunao?
      Da li su mere opravdane?
      Iznesite mišljenja i prognoze... tu je i anketa...
      https://www.youtube.com/watch?v=oJePpN90j1M
    • Од Милан Ракић,
      Oficir rečnih jedinica Jevrem Radovanović i pilot Goran Topalović su oficiri koji su učestvovali u mirovnim misijama od Indijskog okeana i voda Somalije, do Obale Slonovače i Bliskog istoka. Tamo su se susretali sa piratima, pobunjenicima, regularnim vojskama, Hezbolahom i brojnim opasnostima koje ove misije sa sobom nose. Naša ekipa razgovarala je sa dvojicom pripadnika Vojske Srbije u Centru za mirovne operacije u Beogradu, jednom od samo dva u svetu koji imaju tri sertifikata UN za obuku "mirovnjaka".

      Oni su nam ispričali kako se hvataju pirati, kako se jedan od njih našao između dve neprijateljske strane u Obali Slonovače, zatim o razgovoru sa Libancima koji su otkrili da oni i Srbi, imaju zajedničkog neprijatelja, i kako su Španci reagovali kada su im srpski vojnici, u šali, saopštili da će pucati za Božić.

      Kapetan korvete Jevrem Radovanović Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Kapetan korvete Jevrem Radovanović trenutno radi u Odeljenju za obuku Centra za mirovne operacije pri Vojsci Srbije kao referent za pripremu i realizaciju kurseva i seminara.
      - Dobio sam priliku da radim ono za šta sam se školovao, za četiri i po meseca oplovio sam 24 hiljade nautičkih milja, što je impresivno za svakog pomorca. Ljubav prema pozivu me je motivisala da se prijavim – kaže nam naš sagovornik.
      Radovanović je bio stacioniran na brodu holandske Kraljevske mornarice HNLMS "Johan De Vit" koji je bio komandni brod misije "Atalanta".
      - Iako postoji više brodova, upravo sa ovog se vršilo komandovanje čitavom operacijom. U toku misije, boravio sam u šest država, a uglavnom sam plovio Indijskim okeanom – kaže Radovanović, prisećajući se svog prvog odlaska kada se ukrcao na Kritu, preplovio Suecki kanal, a zatim u Džibutiju, primio dužnost.

      Misija Atalanta Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Radovanović priča da je tada bio uzbuđen, veoma motivisan i što je najvažnije, dobro pripremljen.
      Mandat misije "Atalanta" je zaštita brodova koji prevoze humanitarnu pomoć, najčešće hranu, u luke u Somaliji. Drugi zadatak je bilo sprečavanje napada pirata na brodove i treći zadatak posmatranje ilegalnih ribarskih aktivnosti, a kasnije je dodat i zadatak da se pruža podrška drugim EU misijama i međunarodnim organizacijama radi ojačavanja i izgradnje pomorskih bezbednosnih snaga.
      - Tokom mog mandata imali smo prijavljena četiri napada pirata. Intervenisao je i brod na kome sam bio, dva i po dana smo bili u poteri za piratima. Na kraju ih je uhvatio australijski brod koji je bio brži – kaže Radovanović.
      Naš sagovornik je govorio i o tome sa kakvim se sve opasnostima susretao. Više o tome pogledajte na sledećem snimku:
      Prelazak ekvatora prvi put i neobična pomorska tradicija Radovanovic nam je ispričao i jednu od najvećih anegdota iz svoje misije. Naime, pomorci imaju običaj, pri prelasku ekvatora koji je izuzetno neobičan i interesantan. Oni koji prvi put prelaze ekvator naterani su da ispunjavaju čitav niz neprijatnih i bizarnih zadaka, kako bi zaslužili dozvolu od Neptuna da isti pređu.
      - To je jedan običaj među pomorcima. Nije prijatan osećaj, ali je nešto što se svakako pamti čitav život. Toj pomorskoj tradiciji bili su izloženi i komandant broda i njegov zamenik, i još oko trista drugih oficira koji su plovili – kaže Radovanović.
      Naš sagovornik kaže da je tokom misije bilo i lepih i teških trenutaka, ali da je to jedno neverovatno iskustvo koje se ne može steći ni na koji drugi način.
      Borba protiv pirata Radovanović priča i o prijemu vojnog vrha Somalije na brodu, a na kojem je služio, a posebno se osvrnuo na borbu protiv pirata. On nam je objasnio da je taj vid kriminala u velikoj meri suzbijen.
      - Borba protiv pirata u velikoj meri zavisi od obaveštajnog rada. Ne možete eliminisati piratstvo u potpunosti. Somalija ima jednu od najdužih obala u Africi. Pirati pod okriljem noći izađu na okean i nije ih moguće uvek primetiti, niti pokriti toliki prostor, pa ih fizički sprečiti – kaže Radovanović.
      O tome kako izgledaju okršaji sa piratima, možete pogledati na priloženom video-snimku:
      Radovanović kaže da brodovi kao zaštitu od pirata koriste privatno obezbeđenje, ograde, vodene topove ili ih čak vojska matičnih zemalja štiti.
      - Međutim, oni koji se bave piratstvom su uglavnom najsiromašniji sloj stanovništva, a pravi kriminalci su zapravo, njihovi nalogodavci – zaključuje Jovanović.
      Jedan pokret rukom umalo napravio rat Potpukovnik Goran Toplaović služio je u Obali Slonovače kao vojni posmatrač. Radio je na terenu, nenaoružan, prikupljajući informacije od značaja za realizaciju zadataka misije i živeo među lokalnim stanovništvom. On obezbeđuje poštovanje mirovnog sporazuma jer da bi misija uopšte bila uspostavljena, mora postojati mirovni sporazum koji je potpisan kao posledica rešavanja oružanog sukoba.
      - Kada se nađete u jednoj drugoj sredini, ona vas menja i vrši uticaj na vas. Vrlo često vi niste ni svesni te promene i ne možete sami da je registrujete. Da li će nam to biti najlepše ili najgore mesto, to je samo stvar naše percepcije i samo od nas zavisi – priča Topalović.

      Potpukovnik Goran Topalović Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Topalović nam je ispričao kako je imao ozbiljan bezbednosni problem, nastao samo zbog jednog pokreta rukom. To je bilo dovoljno da se nađe između dve vatre. Tako je dospeo na nišan dveju sukobljenih strana, na mostu koji je razdvajao vladine snage i pobunjenike u Obali Slonovače.
      Više o tome pogledajte na snimku ispod:
      Misija u Libanu Misija u Libanu ove godine obeležava 40 godina. Ustanovljena je još 1978. Vojska Srbije je započela učešće u toj misiji sa štabnim oficirima još 2010. Topalović je bio 2012.  kao stariji nacionalni predstavnik.
       - Imao sam tu čast da sam odlukom nadležnih organa namenski poslat tamo kako bih prihvatio prvu jedinicu vojske Srbije koja će se angažovati van naših granica nakon formiranja nove države. Mi smo imali jedan prekid misija tokom 90ih, onda smo počeli lagano sa individualnim angažovanjem od 2002. godine da bi se tek 2012. stekli uslovi da angažujemo jedinicu. Ja sam, pored tog što sam bio štabni oficir zadužen za obuku u sektoru Istok (u komandi sektora) i stariji nacionalni predstavnik koji je imao za zadatak da izvrši prihvat jedinice i glavne opreme. To je u to vreme bio veliki izazov, nešto što je trebalo uraditi na političkom nivou i ugovoriti memorandum sa Ujedinjenim nacijama, sa Kraljevinom Španijom, i sve to operacionalizovati. To znači izvršiti transport, transfer kamiona, džipova, naoružanja, iz Srbije prugom, morem, prihvatiti to u Bejrutu. Tamo imate 5 različitih slojeva službi koje brinu o bezbednosti luke. Jedna je zadružena za carinu, jedna za obezbeđenje, prihvat brodova itd. Onda izvesti taj konvoj od Bejruta do juga Libana, taj konvoj je bio negde 33 vozila, i onda stići u sektor Istok. To je za mene i dalje jedno od naupečatljivijih iskustava, biti u jednoj takvoj situaciji je velika odgovornost, ali i veliki osećaj zadovoljstva kad se nešto tako veliko uspešno uradi - kaže Toplaović.

      Potpukovnik Goran Topalović Foto: Srbija Danas / Saša Džambi Potpukovnik nam otkriva i sa kakvim se sve opasnostima suočavao:
      - Bilo ih je dosta. Jedna od najozbiljnijih jeste ubistvo šefa državne bezbednosti u to vreme. Desilo se u samom Bejrutu, što je izazvalo probleme i na jugu Libana, i to se prenelo... Takođe, imali smo par puta situaciju da su pripadnici Hezbolaha raketama gađali na Izrael. Izrael je uzvraćao, tako da je dosta bilo tih incidenata sa kojima ljudi tamo žive već generacijama, a to su sve stvari koje su nove za nas i onda mi to drugačije percipiramo od njih.
      Libanci i Srbi prijatelji Toplaović je podelio sa nama priču koju je čuo od lokalaca, a koja ga je fascinirala, gde su mu rekli da su Srbi i Libanci prijatelji.
      Šta spaja ova dva naroda, možete pogledati na sledećem snimku:
      Pucanje za Božić Jedinica Vojske Srbije kao i štabni oficiri bili su vezani za španski kontigent, ali u svakodnevnoj komunikaciji sa mnogo drugih, preko 38 nacija koje su učestvovale u mirovnoj misiji, samo u Libanu.
      - Imali smo odlične odnose sa svima njima, sa Špancima imamo dosta toga zajedničkog, posebno taj južnjački temperament - kaže Topalović, a onda nam je ispričao i kako su se pripadnici naše vojske našalili sa Špancima, najavljujući im da će pucati za Božić.
      Kako je to izgledalo, pogledajte ovde:
      Topalović sa pripadnicima Hezbolaha Topalović nam je pričao i o susretu sa pripadnicima zvaničnih vlasti u Libanu, ali i sa pripadnicima Hezbolaha, među kojima ima i pravoslavaca, kao i Druza, ali i drugih pripadnika različitih religija.
      Prema njegovim rečima, Srbi su uvek i svugde dobro prihvaćeni, zbog svoje empatije i pristupa ljudima.
      - Španci imaju taj kolonijalni stav. Oni prilaze noseći naočare na licu, puška je u rukama i drži se ispred. Mi, Srbi, imamo drugačiji pristup. Prilazimo prijateljski sa poštovanjem, skinemo naočare, puška je okačena o rame i na leđima. Zato nas svi cene i poštuju - kaže Jovanović.
      Naučite da cenite ono što imate Na naše pitanje šta ga je motivisalo da ode u mirovnu misiju, Topalović kaže:
      - Motiviše me da upoznajem druge kulture. Neka mistika ima tamo. Upoznavanje različitih običaja otvara nam vidike, mi svi živimo u jednoj državi, imamo jednu vojsku. Kada odete u mirovnu misiju imate priliku da se uporedite, da uporedite vašu vojsku sa drugom vojskom ali i da uporedite vašu državu sa drugom državom. Onda naučite da cenite šta su vaše generacije ostavile vama, ali i pokupite korisno od drugih što možete da primenite u svom kontekstu.
      Topalović zaključuje da se u drugoj, dalekoj sredini nauči kako razumeti nečije shvatanje vremena. 
      - Shvatite da neke nacije razmišljaju vekovima, neke u decenijama, neke od danas do večeras. Kad naučite da shvatate kako ljudi prilaze rešavanju nekog problema, onda shvatite da se u stvari većina konflikata zasniva, upravo, na različitim percepcijama - zaključio je Topalović.

    • Од grigorije22,
      Руско-јапански рат: изгубљена победа
      Историја феб 14, 2014 Александар Самсонов Военное обозрение     Ноћу између 26. и 27. јануара (8. и 9. фебруара) 1904, пре званичне објаве рата, јапански бродови су напали руску ескадру у Порт Артуру (данас кинеска лука Ли Шун). Тако је Русија ушла у свој први рат у 20. веку. Руско-јапански рат завршен је поразом Русије и губитком територија, после чега је уследила тешка политичка криза и прва руска револуција 1905.  
      Предуслови за рат
      Могу се издвојити два главна предуслова за руско-јапански рат 1904-1905: стратешка слабост Руске империје на руском Далеком Истоку и много пропуштених прилика за јачање позиције у азијско-тихоокеанском региону; планско деловање Велике Британије и САД у правцу сукобљавања Русије и Јапана. Руски истраживачи су још крајем 18. и у првој половини 19. века обезбедили огроман потенцијал који је омогућио Руској империји да постане доминантна сила у азијско-тихоокеанском региону, нарочито у његовом северном делу. Поред Камчатке и Приморја који су јој припадали Русија је стекла пуно право на Курилска острва и Сахалин, а у току је било култивисање Алеутских острва и Руске Америке. Истурени руски положај био је Форт Рос у Калифорнији. Становници Хавајских острва упорно су тежили да се припоје Руској империји, чак су почели да граде и руско утврђење. У другој половини 19. и почетком 20. века постојала је могућност да и Кореја пређе под руски протекторат и да се затим постепено припоји империји. Корејци никако нису желели да се покоре Јапанцима и велике наде су полагали у Русе који би им могли обезбедити бољи живот. У Кореји је постојала јака „руска партија“. Постојала је изванредна могућност да се успоставе пријатељски, па чак и савезнички односи са Јапаном. Руски бродови су редовно пристајали у Нагасакију. Врло дуго између Јапана и Русије није било никаквих посебних противречности, тако да су ове две државе могле постати природни савезници у региону.
      Међутим, спољна политика Петербурга била је аморфна и неразговетна, понекад прилично непромишљена, на двору је владала бирократија и јак је био утицај агената Запада који су упорно ширили идеју о томе да Русији „нису потребна дивља далекоисточна подручја“. Тако је Империја брзо изгубила све што је стекла у претходном периоду. Форт Рос и Руска Америка продати су у бесцење, тако да је Русија изгубила све своје позиције на Америчком континенту и могућност контроле северног дела Тихог океана.
      Јапански разарачи нападају Порт Артур. Извор: часопис The Russo-Japanese War, Kinkodo-Shoseki-Kabushiki-Kaisha (Kinkodo Publishing Co.), 1904. Јапан је вековима дремао у самоизолацији, а затим се пробудио под ударцима бруталних реформи прозападног императора Меиџија и хитно се вестернизовао под пажљивим патронатом Велике Британије и САД којима је било у интересу да се створи противтежа потенцијалној доминацији Русије у региону. Јапан се великом брзином наоружавао најмодернијом војном техником, а у обуци и снабдевању помагали су му већ поменути господари. Крајем века је Јапан већ имао моћну армију и флоту, обучену по европским стандардима, и убрзо је постао ратоборан.
      Укрепљивање и слабљење руских граница

      Руси су култивисали азијско-тихоокеански регион са великим пожртвовањем, јунаштвом и подвигом, али је било и доста примера немарности, грамзивости, глупости и отворене издаје националних интереса Русије. Док су подвижници и високи достојанственици попут Александра Баранова (првог главног управника руских насеобина у Америци) и Николаја Муравјова-Амурског откривали, градили и утврђивали нова погранична подручја, дотле су појединци давали и продавали територије, или су игнорисали могућности које су се пред њима отварале. До одмеравања снага је дошло на територији Кине. Јапанско-кинески рат 1894-1895. завршен је потпуном победом Јапанске империје и сломом деморалисане Кине, која је била принуђена да „заувек“ преда Јапану острво Тајван, Пескадорска острва и полуострво Љаодонг, а такође и да плати велику ратну одштету коју су Јапанци искористили за даљу милитаризацију. 
      Умешале су се Русија, Немачка и Француска, и отеле су Јапану део плена. Јапан је био принуђен да повуче трупе са полуострва Љаодонг. Русија је склопила савезнички споразум са Кином и стекла право на изградњу железнице кроз Манџурију, да би 1898. добила луке Порт Артур и Даљен са околном копненом и морском територијом. Такође је стекла право да изгради пругу од Манџуријске железнице до поменутих лука. Тако је Русија одузела Јапану полуострво Љаодонг, што је изазвало нови талас милитаризације Јапана и даљи раст антируског расположења у овој земљи.
      Бићу у највећој могућој мери задовољан победом Јапана, јер Јапан игра нашу игру
      Теодор Рузвелт, председник САД
      Па ипак, и даље се тражила могућност компромиса између Русије и Јапана око спорних питања (изградња Кинеске источне железничке пруге од Транссибирске железнице, Манџурија, Кореја, полуострво Љаодонг са лукама Даљен и Порт Артур, Курилска острва, Сахалин), али је и у једној и у другој империји „партија рата“ из године у годину успевала да осујети све компромисне варијанте, иако су обе земље заправо биле заинтересоване за миран исход конфронтације и за разграничење сфера утицаја. Јапан је морао бити свестан разлике у војном потенцијалу, будући да је Русија имала далеко веће економске могућности и огромну милионску армију која је регуларно ратовала и пре или касније би згромила јапанску армију са њених 180 хиљада војника. Јапанци су били добро наоружани и обучени, и имали су подршку Велике Британије и САД, али нису имали квалитетно ратно искуство. Русији је била потребна стабилност на источним границама, као и стабилност на целој територији, уз очување традиционалних зона утицаја.
        Руски плакат на почетку Руско-јапанског рата (1904): „Јапански император и његови лукави добронамерници: Џон Бул (Енглеска) и Ујка Сем (САД)“. Међутим, обе стране су наставиле да разговарају језиком ултиматума и конфликт се све више заоштравао.
      Почетком 1904. у Јапан је на специјалан позив јапанског императора допутовао амерички војни министар Тафт и пренео Рузвелтово обећање да ће САД пружити Јапану војну подршку уколико на страни Русије буду Француска и Немачка. Тако је Јапан одлучио да крене у рат.
      Јапанска флота је хтела да нанесе одлучујући ударац руској Првој тихоокеанској ескадри и тако реши задатак доминације на мору и добије могућност да неометано искрца десантне трупе и да их снабдева. Надмоћнија јапанска ескадра (2 тешке и 2 оклопне крстарице и 8 разарача) напала је оклопну крстарицу „Варјаг“ и топовњачу „Корејац“ које су се налазиле у неутрајлој корејској луци Инчон. Руски бродови су одговорили паљбом, потопили два непријатељска брода и још један озбиљно оштетили. Када је „Варјаг“ пробијен на десетак места, Капетан Всеволод Рудњев је донео одлуку да евакуише посаду, потопи брод и дигне у ваздух топовњачу.
      Запетљани интереси

      Ни Великој Британији ни Сједињеним Америчким Државама није било у интересу претерано активно присуство Русије у региону. Такође им није одговарало слабљење интересовања Русије за европске прилике, с обзиром да је конкуренција између Англосаксонаца и Немачке временом постајала све већа. Тако је почео крвави рат, пун херојских подвига руских морнара и војника на чијим плећима су се преломиле све предратне и ратне грешке државног врха. И поред многих пораза на копну и мору, руске оружане снаге су практично однеле победу над јапанском империјом. Међутим, слаба политичка воља Петербурга и закулисне интриге довеле су до тога да је Русија пристала на мировне преговоре и уступила победу Јапану који је већ био на граници потпуног пораза и коме је претио финансијски банкрот (Јапан је могао да ратује само захваљујући ангосаксонским и јеврејским кредитима). Руска армија је испунила Куропаткинов стратешки план који је фактички био поновљени маневар Михаила Кутузова из 1812. Пре почетка политичких преговора руска армија је била на врхунцу своје моћи, а јапанска армија више није могла да напада и била је на измаку снага. Руске трупе су припремале офанзиву која је Јапанцима могла донети војнополитичку катастрофу. Јапан је имао знатно мање становника од Русије, тако да је његов демографски ресурс већ био исцрпљен. Јапански резервисти су већ изгинули у борбама, а Русија се тек „загрејала“.
       
      Руски и јапански војник у болници. Потпис испод слике у часопису: „Сада више нисмо непријатељи“. Извор: часопис The Russo-Japanese War, Kinkodo-Shoseki-Kabushiki-Kaisha (Kinkodo Publishing Co.), 1904. На копну су руске трупе биле вештије од јапанских, о чему сведоче губици једних и других. У раду В. и Л. Шацила „Руско-јапански рат. 1904-1905. Чињенице. Документи“ саопштава се да су Руси игубили 50 хиљада, а Јапанци преко 89 хиљада војника. У „Историји ратних губитака“ Б. Урланиса пише да су Руси на копну изгубили 177 хиљада војника (од тога 31 хиљада убијених и оних који су подлегли ранама), а јапанци 232 хиљаде (58 хиљада је убијено или подлегло ранама). Према подацима генерала Куропаткина укупни губици Јапана (мртви, рањени и болесни) износили су 554800 људи, а само у Токију је на почасном гробљу сахрањено преко 60 хиљада војника.
      Црна Гора против Јапана

      Јапану је 1904. објавила рат и Црна Гора, са жељом да подржи Русију. Наравно, Црногорци нису организовано учествовали у ратним дејствима, тако да се приликом склапања мира нико није сетио Црне Горе. Мировни споразум између Црне Горе и Јапана склопљен је тек 2006. Фамозни „рат“ између Јапана и Црне Горе био је најдужи рат 20. века. Роман Романович Розен, изасланик Русије у Јапану, а затим и други опуномоћеник Русије на мировним преговорима у Портсмуту, у своме извештају министру спољних послова В. Н. Ламздорфу пише: „...и поред свих победа на мору и копну Јапан нема никаква средства којима би могао приморати Русију на склапање мира и плаћање ратне одштете уколико би Русија нашла за сходно да то избегне и одлучила да настави са пружањем макар и пасивног отпора“. Једноставно речено, Јапан није имао снаге да пренесе рат на руске територије, па чак ни на зону Манџуријске железнице.
      Према томе, Јапан није победио захваљујући својој војној и економској надмоћи, него зато што је Петербург одлучио да се преда. Тачније, западни „партнери и пријатељи“ Русије убедили су руски државни врх да склопи мировни споразум. Склапање мировног споразума је отворено лобирао и премијер Сергеј Вите. И само ступање Јапана у рат против Русије (с обзиром на огромну разлику у потенцијалу) било је могуће само захваљујући свеобухватној политичкој, дипломатској, информационој, војно-материјалној и финансијској подршци Британске империје и САД. Управо та подршка је и однела победу.
      Неуспели рат против Јапана био је прва у низу геополитичких катастрофа које су задесиле Русију у 20. веку.
×
×
  • Create New...