Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Дијана.

Исконско зло - деструктивност - како га превазићи?

Recommended Posts

Iskonsko zlo postoji u čovjeku, manifestovano kao okrutnost, nečovječnost, destruktivnost, uništavanje vrijednosti, povredjivanje zivih bića. To zlo spava u svakom od nas, svako ima prirodjenim psihofizičkim dispozicijama više ili manje agresivnosti u sebi. Vaspitanjem i usvajanjem socijalnih normi čovjek uči da potiskuje svoje zlo i gura ga manje-više u nesvjesno. Ono izbija kad procjenjujemo realistički ili ne, da je naš ego, život, dobrobit ugrožena, ili iz čiste zelje za destrukcijom i povredjivanjem drugog. Manifestuje se od zle, zlobne rijeci 'ubi me prejaka reč', do fizičke agresivnosti i destrukcije. Uvijek nas zapanji, prenerazi, omaloduši, kad se otkrije ta užasna strana ljudske prirode - kad vidimo, čujemo priču o nekom ružnom i teškom dogadjaju, zločinu. U ratu, ova pojava je raširena a njene manifestacije manje inhibirane moralnim načelima i sve užasnije i okrutnije. Agresivnost, uzet kao prirodan i amoralan instinkt i destruktivnost kao etički loša agresivnost, predmet su psihologije i socijalne patologije (na našem forumu imaju ta dva odjeljka - ovaj potonji je simbolično nazvan Zona sumraka). Pogledati psihološku temu na forumu o fenomenu agresivnosti. te o psihopatiji i sociopatiji, u odjeljku psihologija ima mnoštvo mini-tema (članaka) o fenomenu agresivnosti, zanimljiva je i sama verbalna agresivnost. Koga zanima ovaj fenomen, preporučujem Fromovu knjigu Anatomija ljudske destruktivnosti.

Povod mi je ovaj clanak, koji govori o Stenfordskom eksperimentu. Film bi trebalo da bude interesantan. Ovo i fenomen kapo pokazuju na koji način se agresivnost projavljuje u nehumanost i destruktivnost u zloupotrebi moći nad drugim ljudskim bićem. Dok se fenomen kapo i može donekle objasniti (naravno ne i moralno opravdati) time da su zlostavljajući druge, oni štitili sebe, ipak je zanimljiva činjenica da su kapoi bili okrutniji i nečovječniji od njemačkih vojnika ("Turčin krvav do lakata, poturica do ramena"). Destruktivnost grupe kao zloupotreba moći nad drugom grupom ljudi je fenomen koji je u osnovi najužasnijih stratišta čovječanstva, Jasenovca, Aušvica i sličnih. Strašno je kad se zlo projavljuje u nedjelu pojedinca, ali je još strašnije kad grupe (a grupa obuzima čovjeka, on se u grupi srodnih prirodno osjeća moćniji) terorišu druge grupe ljudi, a opravdanje se nalazi u nekoj ideologiji ili predrasudi koja je postala društvena i vrednosna norma te grupe. 

,Ovu sam temu postavila u odjeljak o hrišćanskoj etici, jer se Jevandjelje umnogome zasniva na pobjedjivanju ovog čovjekovog iskonskog zla. Ona je, budući i biopsihološka, dio 'pale prirode' koju kao hrišćani težimo da prevazilazimo; i socijalna (socijalno naučena) - kolektivno vaspitanje i osvješćenje, etičko-vrednosni kodeks društva, ali je presudna lična odgovornost svakog pojedinca kako odgovara na ovakve htonske težnje u sebi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Исконско зло може се само превазићи јаком личношћу и вољом. У кризним ситуацијама, је заправо највећа претња и чини ситуацију далеко тежу па и ван сваке контроле.Када је човек гладан, жедан и уплашен и лишен било какве наде, то исконско зло излази на површину и ретко ко може да се одупре том злу и остане прибран у датој ситуацији. Сама реч " исконско" значи највећа претња

Share this post


Link to post
Share on other sites

Neso, slozila bih se, posebno ovo 'jaka volja i ostati pribran'. Cini mi se da je i dobro i zlo dosta nesvjesno, zavisi i od osnovnog karaktera. Evo istinite pricice:

Covjek, vozac kamiona, (dobar covjek, ali vjernik nije), vozi dakle kamion i izlijece mu pred njega sa sporednog puta s desne strane traktor s prikolicom PUNOM ljudi.

On instinktivno (djelici sekunde su u pitanju) pravi nagli zaokret udesno, usljed cega mu kamion slijece s puta prevrnuvsi se... Njemu nista, kamion unisten. Firma ga salje na sud. Ovi ljudi kojima je nesebicno, ne razmisljajuci o svom zivotu ni sekunde, spasio zivot, dolaze i svjedoce u njegovu korist (da je kaznjen odstetom mogo bi il robijati il do kraja zivota raditi za to).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nista novo pod kapom nebeskom. Samo smo mi ljudi kao pojedinci oni imaju potrebu da misle dobro o sebi, kao pojedinci mozda u vecem procentu i cinimo dobro al zakoni krda ili grupe su neumoljivi. I tu samo pomaze Boze ne dovedi me u iskusenje. Jer ko nije imao priliku da se suoci sa takvim situacijama mnogo ce drugacije posmatrati sebe i mislitibda ne bi on to. O tome mogu ljudi koji su se suocili sa sobom u tim trenucima.

Evo zanimljivih eksperimenata:

http://www.pricajmootome.rs/index.php/psiholoske-teme/zanimljivi-tekstovi/288-eksperimenti-koji-ce-vas-naterati-da-se-zamislite

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mislim da ko god ne voli (zdravo) sebe, stoji u opasnosti da bude agresivan na neki način ka okolini.

Najveca opasnost je u samo-mržnji, inferiornosti, koje nisu dobre (ne mislim na to da čovek koji spozna svoje naličje, zamrzi svoje osobine i krene da radi na sebi)

Konkretno ta nesvesna autodestruktivnost, inferiornost, kompleksi....plodno tlo za nasilje, uništavanje okoline i sebe samog.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

https://en.wikipedia.org/wiki/Sylvia_Likens

Ово је један случај где стварно може да се говори о исконском злу. Безразложно, непојмљиво зло. Злочин извршен, без директне користи, само зато што се могло. Било је дозвољено. Ван логике, ван памети. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
22 minutes ago, -Владимир- рече

непојмљиво зло

Гледала сам филм (An American Crime). Једна од најстрашнијих ствари које сам гледала, такав је утисак филм на мене оставио. Жао ми је што сам га гледала а нисам ни могла да га одгледам до краја. Сећам се да сам тада мужу рекла - Зашто ми уопште ово и гледамо, ово ја не могу да сварим.... Прогања ме, и дан данас ми се враћају неке сцене. Немам речи. А иначе нисам особа која не може да свари тешке филмове. И онда када се сетиш да се то стварно догодило, не можеш да смириш осећања... Језиво.

Share this post


Link to post
Share on other sites
7 minutes ago, АлександраВ рече

Гледала сам филм (An American Crime). Једна од најстрашнијих ствари које сам гледала, такав је утисак филм на мене оставио. Жао ми је што сам га гледала а нисам ни могла да га одгледам до краја. Сећам се да сам тада мужу рекла - Зашто ми уопште ово и гледамо, ово ја не могу да сварим.... Прогања ме, и дан данас ми се враћају неке сцене. Немам речи. А иначе нисам особа која не може да свари тешке филмове. И онда када се сетиш да се то стварно догодило, не можеш да смириш осећања... Језиво.

To su teeeško umno i duševno obolele osobe

Kao i oni monstrumi koji su se naklali dece po Jasenovcu, Hercegovini

TO mi nikako nije jasno....što reče neki očevidac "nikad  neću zaboraviti vrisak dece kad ih odvajaju od majki"

Pa koja je to kosmička monstruoznost!

Nema većeg horora od toga

KAd god se setim toga, užasnem se, roditelj sam, osetljiv na svoje dete...nema jezivijeg ničeg

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
18 minutes ago, Драшко рече

To su teeeško umno i duševno obolele osobe

И ја сам раније тако мислила, али временом сам некако почела да мислим да су бића која то тако раде, која су тако страшно монструозна, заиста оличење самог зла. Можда сам престрога, али не могу то другачије да разумем. Мислим, не могу ни тако представљено да разумем, али ми је лакше да мислим да само зло то може да учини, а не човек :(

18 minutes ago, Драшко рече

kosmička monstruoznost!

Да, космичко зло.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, АлександраВ рече

И ја сам раније тако мислила, али временом сам некако почела да мислим да су бића која то тако раде, која су тако страшно монструозна, заиста оличење самог зла. Можда сам престрога, али не могу то другачије да разумем. Мислим, не могу ни тако представљено да разумем, али ми је лакше да мислим да само зло то може да учини, а не човек :(

Да, космичко зло.

Priznaj da si iscitala H.P Lakvrafta uzduz i popreko. :D 

Koga mrzi da cita a zanima ga razrade upravo ovakve tematike, transcedetno zla najmonstruoznih ubica moze da presulsa audio verziju ove knjige.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8/23/2016 at 18:56, Драшко рече

Konkretno ta nesvesna autodestruktivnost, inferiornost, kompleksi....plodno tlo za nasilje, uništavanje okoline i sebe samog.

Ovako je otprilike From opisao Rudolfa Hesa, Hitlerovu desnu ruku, odgovornog za Ausvic, u Anatomiji ljudske destruktivnosti.

Jedna od teorija porijekla agresivnosti je Adlerova govori da je agresivnost kompenzacija za osjecaj inferiornosti.

 

On 8/23/2016 at 19:32, Драшко рече

Pa koja je to kosmička monstruoznost!

Nema većeg horora od toga

Jasenovac mi je nepojmljiv. Mislim da nema slikovitijeg primjera iskonskog zla u covjeku, koje svakako ima veze sa demonima, kako je Aleksandra primijetila.

Evo  o stradanju djece - najmucnijoj, najstrasnijoj posljedici ljudskog zla:

https://pouke.org/forum/topic/30346-путевима-смрти-деце-ндх/

https://pouke.org/forum/topic/6798-ужасно-лице-човечанства-страдања-деце-у-ратовима-и-сл/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8/23/2016 at 19:02, -Владимир- рече

https://en.wikipedia.org/wiki/Sylvia_Likens

, без директне користи, само зато што се могло. Било је дозвољено. Ван логике, ван памети. 

Ovo su okolnosti stenfordskog eksperimenta. Morali su da ga prekinu, toliko su se 'cuvari' uzivjeli.

Uzasava ta sklonost u covjeku.

 

On 8/23/2016 at 19:20, АлександраВ рече

Гледала сам филм (An American Crime). Једна од најстрашнијих ствари које сам гледала, такав је утисак филм на мене оставио. Жао ми је што сам га гледала а нисам ни могла да га одгледам до краја. Сећам се да сам тада мужу рекла - Зашто ми уопште ово и гледамо, ово ја не могу да сварим.... Прогања ме, и дан данас ми се враћају неке сцене. Немам речи. А иначе нисам особа која не може да свари тешке филмове. И онда када се сетиш да се то стварно догодило, не можеш да смириш осећања... Језиво.

Nisam znala za ovaj slucaj, procitah sto je Vlado postavio.

Nije mi jasno, kako to da su toliko maltretirali/ unistili samo jednu sestru koja im je bila izlozena? Kakva je razlika u karakteru izmedju Suzan i Dzeni? Da li je Suzan slaba,nesigurna meka, 'rodjena zrtva', ili je pak izazivala? Da li je istina da je Diana cula, znala, a nije reagovala?

Share this post


Link to post
Share on other sites
14 minutes ago, Дијана. рече

Ovo su okolnosti stenfordskog eksperimenta. Morali su da ga prekinu, toliko su se 'cuvari' uzivjeli.

Uzasava ta sklonost u covjeku.

Stenfordski ekspirement je skakljiv jer dosta njih smatra da je bio laziran. Isto vazi za jedan raniji eksperiment, Miligramov ciji rezultati isto ukazuju da su ljudi neverovatno zli kada su pod autoritetom nekoga. Bilo kako bilo, ono sto znamo jeste da ocigledno autoritarni, totalitarni i diktatorski sistemi mogu samo zlo i nista dobro proizvesti. Sve ovo sto ste naveli ovde za Jasenovac je upravo pokazatelj toga, zato ne smemo nikako gajiti i podrzavati opasne tribalisticke i etatisticke ideje kakve su proizvele Jasenovac, Ausvic, gulage, logore po VIjetnamu i Kini i mnogo toga drugog. Nego treba da radimo na humanistickim idejama u kojima je centar covek, pojedinac, osoba sa imenom i prezimenom i svojim zivotom, a ne neki kolektivni entiteti poput nacije, naroda, plemena, klase, rase kakvi su bili centar ideologije koja je proizvela ove slucajeve. 

Jer pored toga sto ova dva eksperimenta ukazuju da neki vid autoriteta steti coveku, isto tako mnogi slucajevi pokazuju da plemenski mentalitet steti, jer ljudi kad su u grupi zbog prirode koju je evolucija stvorila tako da gledamo sopstveni opstanak i plasimo se osude grupe, ljudi mogu da cini grozna dela kada se u grupi pojave opasne ideje samo zato da ne dobiju osudu grupe i ugroze svoj opstanak.

Procitati knjigu a moze se pogledati i istoimeni film ''Lord of the flies'' ko nije citao i gledao.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Prvog maja 2019. navršava se tačno 24 godine od hrvatske vojne akcije Bljesak kada je za samo 36 sati i Zapadne Slavonije u planskom udaru Hrvatske vojske proterano 15.000 Srba, a ubijeno 283. U masovnom progonu civila odigrala je i hrvatska vojna avijacija, za šta niko nije nikad odgovarao.
      Operacija Bljesak započela je u 5.30 sati 1. maja 1995. godine. Za samu operaciju bilo je spremno 13 borbenih aviona MiG-21 lociranih na aerodromu Pleso kod Zagreba i određeni broj helikoptera Mi -8 MTV i Mi -24V. koji su aktivnije učešće uzeli tek u popodnevnim časovima.
      Udari avijacije su izvođeni striktno na ciljeve u Zapadnoj Slavoniji, ali su avioni vršili okretanje u vazdušnom prostor Republike Srpske.
      Prvi udar hrvatskih MiG -21 izvršen je po komandi 18. Korpusa SVK koja je bila smeštena u zgradi bivšeg kazneno-popravnog doma u Staroj Gradišci.
      “ U 17.15 časova napad je izvršila para naoružana sa osam bombi OFAB -250. Bačene su četiri bombe na komandu korpusa, a četiri bombe je drugi avion vratio… Drugi udar dogodio se oko 18 časova, a izvela ga je para naoružana sa 6 nevođenih raketa NRZ S-24B na položaje SVK kod sela Bogićevci. Posle 40 minuta izveden je i treći udar po ciljevima u Bogićevcima, ovaj put sa osam bombi OFAB -250…. Prva para je pogodila kulu u KP domu ispod koje se nalazio magacin sa opremom i materijalno tehničkim sredstvima 18. Korpusa SVK…., pišu u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015, autori Danko Borojević, Dragi Ivića i Željko Ubović.
      Drugog dana napada 2.maja 1995 izvršena su dejstva na most koji je spajao Staru i Bosansku Gradišku. Prvi par aviona MiG -21 koji su bili naoružani sa osam bombi OFAB -250, napad je izveo u ranim jutarnjim časovima u 5.50 sati u lošim meteo uslovima.
      „Prva para, došla je na maloj visini. Vođa prve pare aviona zbog loše vidljivosti nije uočio most, pa je izvršio napad na rezervni cilj, a to je bilo komandno mesto 18. Korpusa SVK. Činjenica je i da je prvi par aviona dejstovovao i po bolnici u Gradiškoj, na samoj obali Save, i to najverovatnije vođa u ponovljenom zaokretu. Pratilac je bacio četiri OFAB -250 na grad ( ulica Jerusalimska). Na samo mesto stradavanja, čije se razmere i broj nastradalih nisu mogle utvrditi, ubrzo je stigla novinarska ekipa SRT i napravljen je istorijski snimak.. Drugi par aviona MiG -21 je naoružan sa šest raketa S -24B. Napad je izvršio u 6 časova. Vođa druge pare je bio pilot Rudolf Perišin, a njegov pratilac pilot Zdenko Radulj, pišu trojica autora u svojoj knjizi. Vođa prve pare aviona MiG -21 uspeo je dejstvovati po mostu i na njemu je ostao krater tj probijena rupa bliže slavonskoj obali, pišu trojica autora u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015.
      Oni navode da su se napadačima moglo suprostaviti cevnim sistemima PVO kojima je raspolagao 18. Korpus SVK i to: 4 BOV -3 kalibra 20/3, koji su uspeli da 1.maja dejstvuju sa kanala Strug, kao i nešto protivavionskih topova 20/3 M 55…S druge strane Save u RS nalazio se jedan proj starijih protivavionskih topova sovjetske proizvodnje kalibra 37 mm koji su pripadali 18. Korpusu SVK i 1. Gradiškoj lakoj pšeadijskoj brigadi VRS. Južno od Gradiške nalazili su se raketni divizioni PVO S-75M Vohov iz sastava 155.rbr PVO VRS koj se u trenutku napada remontovao i prelazio sa zimskog na letnji režim upotrebe. Sam divizion branilo je više odeljenja Strele 2M, a aerdrom su branili topovi Bofors kalibra 40 mm sa radarima tipa Žirafa. Oko same Banjaluke baziralo se više jedinica iz sastava 155 rbr PVO VRS. Iako su bili u dometu raketnog diviziona iz Klašenica, a praćeni po uzletanju radarima S -600 na Kozari, na hrvatske avione nije dejstvovano provg dana operacije Bljesak.
      Autori naglašavaju da vreme između dva naleta bilo je dovoljno da PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS se uzbuni i dovede u kakvo takvo stanje za dejstvo. Načelnik PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS koji je obišao položaje PVO kaže da je na avione dejstvovao samo jedan protivavionski top kalibra 37 mm dok su ostali bili prikačeni i spremni za put ka Banjaluci. Posade 18. Korpusa SVK su postupile na svoju ruku, pravdajući to da se i oni povlače, kao i svi njihovi. Prave organizacije nije bilo.
      Obaranje Rudlofa Perišina
      Jedan Hrvatski mig -21 je prošao kroz baraž vatre poritvavionskih topova 20/2 M-55 SVK koji je dejstvovao sa položaja pored mosta na slavonskoj strani.
      Avion pilota Rudolfa Perišina ( pobegao avionom MiG -21R iz JNA i sleteo u Klagenfurt- Austrija), koji je prošao između dve vatre baraža topova i raketa S-2M je oboren. Šta je tačno pogodilo avion i dalje je nepoznanica. Jedini tvrde da ga je oborio protivavionski top, pri čemu je pogodak bio pod krilo i da je avion odmah planuo.
      „Najbliže istini jeste da je avion pogođen raketom Strela 2M ispaljenom sa nasipa na nekih 500-1000 metara od mosta nizvodno. Taj podatak se uklapa u trajekotriju kretanja aviona evidencijskog broja 119… Kao mesto ispaljenja raketa Strela 2M navodi se zgrada u naselju Senjak i hotel u Gradišci koja se nalazi na samoj obali Save. Raketa je došla sa leve strane pod oštrim uglom, promašila izduvnu mlaznicu i aktiviral se kod izlazne ivice desnog krila. Njena eksplozija narušila je aerodimaniku desnog krila. Zbog povećanog otpora desno krilo je krneulo dole, a levo gore izazivajući rotaciju aviona. Perišin se katapultirao nad gradom pod uglom od 90 stepeni, poklopac kabine i kaciga su pale na nasip, dok je on udario u Savu sa polunaduvanom kupolom padobrana. Nije se micao, a zatim je potonuo.Sam avion je pao u šumu Prašnik i letelica je pronađena tek 28.juna 1995. Telo pilota je posle više dana pronađeno zakačeno u šipražiju na obali Save kod Odžaka…. Telo je razmenjeno avgusta 1997..
      U operaciji Bljesak hrvatski avioni i helikopteri su od 1. do 4. maja 1995 izvršili 71 poletanje. Tokom borbenog dejstva, jedan MiG -21 bis je oboren, dok su jedan MiG -21 i dva helikoptera Mi -24V dejstvom PVO oštećeni.
      Iluzija o bratskoj pomoći RS i RSK u odbrani Zapadne Slavonije
      Nakon što je 5. maja 1993. godine Narodna skupština Republike Srpske odbacila Vens-Ovenov mirovni plan dolazi do zahlađenja odnosa između političkih rukovodstava Beograda i Pala, što će se naročito odraziti na odbranu srpske enklave Zapadna Slavonija, a samim tim i celokupne RSK. Znatnu vojnu pomoć zapadnoslavonski Srbi očekivali su od Republike Srpske. Čak se, zbog nepovoljnog strateškog položaja, smatralo kako ne može ni biti uspešne odbrane Zapadne Slavonije ako se ne angažuje Vojska Republike Srpske.
      “ Ali iluzija o pomoći Republike Srpske nestala je 1.maja 1995 kada general Momir Talić, komandnat 1. KK VRS, koji neslanje vojne pomoći pravda ozbiljnom ugroženošću srpskog koridora u Posavini, preko radija Banjaluka izjavljuje da rat u Zapadnoj Slavoniji nema nikave veze sa njima, pa će se 1. KK VRS držati po strani. Srbi u Zapadnoj Slavoniji ostali su bez vazduhoplovne podrške, koju su im prema ratnom planu, trebali pružati vazduhoplovi Republike Srpske sa aerodroma Mahovljani.. Samo jedan pilot u avionu Orao je samoinicijativno poleteo sa aerodroma Mahovljani da pruži podršku narodu zapadne Slavonije. Međutim on nije dejstvovao po snagama HV. Ubrzo po povratku na aerodrom Mahovljani pilot je uhapšen. Izostala je i prava podrška 105 vazduhoplovne brigade SVK, smeštene na aerodromu Udbina. Uzaludno se očekivala i pomoć VJ. lzostanak pomoći Beograda teško je pogodio krajiške Srbe koji su se osećali izdanima i ostavljenima na cedilu. Izostalo je i dejstvo 11. korpusa SVK. General Dušan Lončar, nakon otpočinjanja sukoba u Zapadnoj Slavoniji nije izvršio naređenje komandanta SVK generala Milana Čeleketića, da granatira Osijek i Vinkovce, te izvrši napad na pravcu Mirkovci – Županja, što je bio deo ratnog plana RSK. Po okončanju hrvatske operacije „Bljeska“ u noći 2. maja 1995. godine 1. ssrb PVO VRS je prebačena u rejon Gradiške i zauzela borbeni položaj u selu Cerovljani, ali hrvatski avioni tada više nisu nadletali teritoriju Republike Srpske, pišu trojica autora u svojoj knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015.
      O poslednjoj temi svoj sud je dao je i general VRS, učesnik ovih dešavanja koji je o ovome izneo svoje mišljenje:
      – RV i PVO Srpske vojske Krajine je formirano krajem 1993. godine kao vid Srpske vojske Krajine. Nije usvojen prijedlog komande V i PVO VRS o zajedničkoj organizaciji, pa su odnosi ostali na nivou saradnje u kojima nije predviđeno obavezno sadejstvo. Nije postojao ratni plan po kojem bi se angažovalo V i PVO VRS. Kada se radi o političkim sporazumima i obavezama jedinica KoV nemam informacije, kaže on i dodaje u vezi angažovanja aviona Vi PVO VRS u mogućem suporstavljanju hrvatskoj avijaciji.
      – Mogućnost angažovanja aviona sa aerodroma Mahovljani nije postojala. V i PVO je strategijska grupacija VRS za čije dejstvo je odgovoran Vrhovni komandant, tj najviši politički i komandni organ Republike Srpske. Mi nismo imali mogućnost samostalnog odlučivanja nižeg nivoa komandovanja. Po otpočinjanju “Bljeska”, komandant V i PVO mi je naredio da mogu odobriti upotrebu svih naših efektiva sem poletanja aviona sa aerodroma Mahovljani na kojem se nalazi UNPROFOR. On je otišao sa KM na poziv Komandanta GŠ VRS. Komandant GŠ SVK, general Čeleketić mi je oko podne 1. maja tražio angažovanje avijacije. Odobrio sam upotrebu helikoptera po pozivu: sanitetskih Gazela, Gama i transportnih sa maksimalnim naprezanjem. Obavijestio sam ga da je zabranjena upotreba aerodroma Mahovljani, a da na aerodromu Udbina ima pilote 92. mabr ViPVO VRS i avione i da odobravam njihovo angažovanje. Zašto nije upotrebljena avijacija sa aerodrome Udbina nije mi poznato, dodaje general VRS
      Prema njegovim rečima on nema informaciju da je neki naš pilot samoinicijativno poletio sa a Mahovljani i da je poslije sletanja uhapšen.
      – Zanima me ko je dao tu informaciju, uostalom to nije ni važno, nego koji pilot je uhapšen, jer ni komandant ViPVO, general Ninković, ni ja, NŠ ujedeno zamjenik komandanta ViPVO, nemamo pojma o tome. Divizioni Volhov nisu bili u gotovosti za borbena dejstva u PVO, jer su već punu godinu izvršavali zadatke podrške KOV. U međuvremenu su bili u rastresitom rasporedu u selima oko Banja Luke. Nije postojala mogućnost njihovog angažovanja., a i čemu kada su hrvatski avioni i helikopteri dejstvovali sa malih visina, dodaje on.
      Na konstataciju da se 1. KK VRS držao po strani, general dodaje
      – Prvi Krajiški korpus nije imao ni jednu jedinicu koju je mogao odmah da angažuje u odbrani Zapadne Slavonije. Ako je postojao jedinstveni ratni plan mogao je da bude aktiviran poslije nekoliko dana. Nije nam jasno zašto po otpočinjanju “Bljeska” nisu aktivirane sve jedinice SVK u ofanzivnim akcijama na drugim dijelovima ratišta. Svaki prosječno sposoban starješina kao komandant GŠ SVK bi to uradio. Da li je to neko zabranio ili je general Čeleketić potpuno nesposoban starješina?, ističe na kraju razgovora general VRS.
      Andrej MLAKAR
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/01/24-godine-od-operacije-bljesak-krvavi-vazdusni-rat-nad-zapadnom-slavonijom-obaranje-rudolfa-perisina-i-spor-rukovodstava-rsk-i-rs-oko-odbrane/
    • Од Поуке.орг инфо,
      Meni kada su pričali, mislio sam da rata više nikad neće biti, ali sledeći rat će se desiti malo brže nego što smo ga mi dočekali. To vam ja kažem. Što kaže Matija Bećković, njihov, srpski akademik, "ćeraćemo se još". Svega će biti osim toga da se nećemo ćerati - poručio je nekadašnji ratni komandant takozvane armije BiH u Srebrenici Naser Orić.
      Ove reči Orić je izgovorio za govornicom u prostorijama Islamskog pedagoškog fakulteta u Zenici, gde je promovisao knjigu "Život pre i posle Srebrenice", što je pozdravljeno gromoglasnim aplauzom, prenosi "Srpskainfo".
      Orić, protiv koga je pred Sudom BiH obnovljen proces zbog optužbi da je odgovoran za stravične ratne zločine nad zarobljenim srpskim civilima i vojnicima, prošlog vikenda održao je predavanje, gde je najviše govorio o izdaji Srebrenice od bošnjačkih poličara, zatim o "genocidu" koji je nad Bošnjacima u Podrinju navodno počeo čak i pre izbijanja ratnih sukoba, o "četnicima" i "četnikušama" koji, kako je rekao, relativizuju zločine, pa do otvorenih prijetnji novim ratom, koji će, prema njegovim tvrdnjama, početi pre nego što mnogi veruju.

      Inače, Orić ovih dana drži javna predavanja po Federaciji BiH u kojima preti novim ratnim sukobima.
      Predstavnici udruženja srpskih žrtava iz proteklog rata ogorčeni su time što je optuženom za najteže ratne zločine uopšte data prilika da nesmetano putuje zemljom i drži političke i ratnohuškačke govore.
      - Kada je Tužilaštvo BiH pre nekoliko godina podiglo optužnicu protiv Nasera Orića, a sud BiH mu omogućio da se brani sa slobode, svima je bilo jasno da će on to iskoristiti za pritiske i zastrašivanje svedoka - kaže predsednik Republičke organizacije porodica zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila Nedeljko Mitrović.
      On dodaje da se odmah nakon odluke suda BiH o nezatvaranju Orića znalo da će sudski proces ličiti na farsu, što je, kako kaže, i potvrđeno ranijom oslobađajućom presudom bošnjačkom ratnom komandantu.
      - Iako je ta skandalozna presuda poništena i ceo postupak vraćen na početak, ništa se suštinski nije promenilo. Iako je optužen za stravične zločine zbog kojih bi u svakoj normalnoj državi bio strpan iza rešetaka do okončanja novog suđenja, Orić i dalje slobodno šeta po FBiH, a sada, kako vidimo, drži i ratnohuškačke govore - kaže Mitrović.
      Grujičić: "Ćeraćemo se", ali na zakonit način
       
      FOTO: SINIŠA PAŠALIĆ / RAS SRBIJA Mladen Grujičić
      Mladen Grujičić, načelnik opštine Srebrenica, nove pretnje smatra nedopustivim, posebno od strane onih koji su, kako navodi, predvodili zločince koji su ubijali Srbe u Podrinju.
      - I mi isto odgovaramo, hoćemo se "ćerati", ali na zakonit način. Moramo sve kapacitete staviti u funkciju dokazivanja stradanja srpskog naroda i podsećati na zločine, ne radi ugrožavanja drugog naroda, nego da bismo sačuvali svoj. Moramo da budemo uporni u traženju pravde i istine, i nikada nećemo odustati od insistiranja da treba da odgovaraju počinioci zločina nad Srbima u Zalazju i drugim selima oko Srebrenice - istakao je Grujičić.
      Kad je pravda selektivna, ovo je ishod
      Ministar rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske Milenko Savanović smatra da su Orićeve izjave posledica selektivnog sprovođenja pravde, kako Suda BiH, tako i Haškog suda, koji su optužene za ratne zločine nad Srbima ili oslobađali, ili im određivali izuzetno blage kazne.
      - Imamo situaciju da Naser Orić hoda slobodno i dalje raspiruje mržnju, odnosno poziva na rat. Budite sigurni da je kažnjen, da se ne bi tako ponašao - naglasio je Savanović.
      Apelaciono veće Suda BiH je pre nešto više od mesec dana donelo odluku kojom se ukida oslobađajuća presuda Naseru Oriću i njegovom saborcu iz Sabahudinu Muhiću, koji su optuženi za svirepa ubistva zarobljenih Srba u srebreničkim selima Zalazje, Kunjerac i Lolići.
      Uvažavajući žalbu tužioca Miroslava Janjića, Apelaciono veće naložilo je poništavanje oslobađajuće presude i ponavljanje postupka. Optužnica protiv Orića i Muhića podignuta je u avgustu 2015. godine.
      FOTO: WIKIPEDIA Atif Dudaković Pre Nasera Orića, huškačke poruke i pretnje novim sukobima javno je iznosio još jedan bošnjački ratni komandant, Atif Dudaković, koji je takođe optužen za ratne zločine počinjene nad Srbima.
      Dudaković je početkom prošle godine u Luksemburgu bošnjačkoj dijaspori poručio da počnu da nabavaljaju vojničke uniforme i opremu, a sredinom iste godine je sa tribine u Konjicu poručio da rat još nije završen.
      Odlukom Suda BiH Dudakoviću je takođe dozvoljeno da se brani sa slobode.
      U međuvremenu je, navodi RTRS, i bošnjački član Predsedništva BiH, Bakir Izetbegović, nekoliko puta pominjao mogućnost rata, dodavši da se za, kako je rekao, "ne daj bože proizvodi i oružje". Njihove izjave prošle su bez značajnijih reakcija od strane međunarodne javnosti, dodaje RTRS.
       
      Izvor: BLIC https://www.blic.rs/vesti/politika/naser-oric-preti-sledeci-rat-desice-se-malo-brze-ceracemo-se-mi-jos/231jcs0
    • Од Avocado,
      Počeo trgovinski rat SAD i Kine: Takse i kontramere na snazi
      Ko će ovim trgovinskim ratom više dobiti/izgubiti?
      Da li se Tramo preračunao?
      Da li su mere opravdane?
      Iznesite mišljenja i prognoze... tu je i anketa...
      https://www.youtube.com/watch?v=oJePpN90j1M
    • Од Милан Ракић,
      Oficir rečnih jedinica Jevrem Radovanović i pilot Goran Topalović su oficiri koji su učestvovali u mirovnim misijama od Indijskog okeana i voda Somalije, do Obale Slonovače i Bliskog istoka. Tamo su se susretali sa piratima, pobunjenicima, regularnim vojskama, Hezbolahom i brojnim opasnostima koje ove misije sa sobom nose. Naša ekipa razgovarala je sa dvojicom pripadnika Vojske Srbije u Centru za mirovne operacije u Beogradu, jednom od samo dva u svetu koji imaju tri sertifikata UN za obuku "mirovnjaka".

      Oni su nam ispričali kako se hvataju pirati, kako se jedan od njih našao između dve neprijateljske strane u Obali Slonovače, zatim o razgovoru sa Libancima koji su otkrili da oni i Srbi, imaju zajedničkog neprijatelja, i kako su Španci reagovali kada su im srpski vojnici, u šali, saopštili da će pucati za Božić.

      Kapetan korvete Jevrem Radovanović Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Kapetan korvete Jevrem Radovanović trenutno radi u Odeljenju za obuku Centra za mirovne operacije pri Vojsci Srbije kao referent za pripremu i realizaciju kurseva i seminara.
      - Dobio sam priliku da radim ono za šta sam se školovao, za četiri i po meseca oplovio sam 24 hiljade nautičkih milja, što je impresivno za svakog pomorca. Ljubav prema pozivu me je motivisala da se prijavim – kaže nam naš sagovornik.
      Radovanović je bio stacioniran na brodu holandske Kraljevske mornarice HNLMS "Johan De Vit" koji je bio komandni brod misije "Atalanta".
      - Iako postoji više brodova, upravo sa ovog se vršilo komandovanje čitavom operacijom. U toku misije, boravio sam u šest država, a uglavnom sam plovio Indijskim okeanom – kaže Radovanović, prisećajući se svog prvog odlaska kada se ukrcao na Kritu, preplovio Suecki kanal, a zatim u Džibutiju, primio dužnost.

      Misija Atalanta Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Radovanović priča da je tada bio uzbuđen, veoma motivisan i što je najvažnije, dobro pripremljen.
      Mandat misije "Atalanta" je zaštita brodova koji prevoze humanitarnu pomoć, najčešće hranu, u luke u Somaliji. Drugi zadatak je bilo sprečavanje napada pirata na brodove i treći zadatak posmatranje ilegalnih ribarskih aktivnosti, a kasnije je dodat i zadatak da se pruža podrška drugim EU misijama i međunarodnim organizacijama radi ojačavanja i izgradnje pomorskih bezbednosnih snaga.
      - Tokom mog mandata imali smo prijavljena četiri napada pirata. Intervenisao je i brod na kome sam bio, dva i po dana smo bili u poteri za piratima. Na kraju ih je uhvatio australijski brod koji je bio brži – kaže Radovanović.
      Naš sagovornik je govorio i o tome sa kakvim se sve opasnostima susretao. Više o tome pogledajte na sledećem snimku:
      Prelazak ekvatora prvi put i neobična pomorska tradicija Radovanovic nam je ispričao i jednu od najvećih anegdota iz svoje misije. Naime, pomorci imaju običaj, pri prelasku ekvatora koji je izuzetno neobičan i interesantan. Oni koji prvi put prelaze ekvator naterani su da ispunjavaju čitav niz neprijatnih i bizarnih zadaka, kako bi zaslužili dozvolu od Neptuna da isti pređu.
      - To je jedan običaj među pomorcima. Nije prijatan osećaj, ali je nešto što se svakako pamti čitav život. Toj pomorskoj tradiciji bili su izloženi i komandant broda i njegov zamenik, i još oko trista drugih oficira koji su plovili – kaže Radovanović.
      Naš sagovornik kaže da je tokom misije bilo i lepih i teških trenutaka, ali da je to jedno neverovatno iskustvo koje se ne može steći ni na koji drugi način.
      Borba protiv pirata Radovanović priča i o prijemu vojnog vrha Somalije na brodu, a na kojem je služio, a posebno se osvrnuo na borbu protiv pirata. On nam je objasnio da je taj vid kriminala u velikoj meri suzbijen.
      - Borba protiv pirata u velikoj meri zavisi od obaveštajnog rada. Ne možete eliminisati piratstvo u potpunosti. Somalija ima jednu od najdužih obala u Africi. Pirati pod okriljem noći izađu na okean i nije ih moguće uvek primetiti, niti pokriti toliki prostor, pa ih fizički sprečiti – kaže Radovanović.
      O tome kako izgledaju okršaji sa piratima, možete pogledati na priloženom video-snimku:
      Radovanović kaže da brodovi kao zaštitu od pirata koriste privatno obezbeđenje, ograde, vodene topove ili ih čak vojska matičnih zemalja štiti.
      - Međutim, oni koji se bave piratstvom su uglavnom najsiromašniji sloj stanovništva, a pravi kriminalci su zapravo, njihovi nalogodavci – zaključuje Jovanović.
      Jedan pokret rukom umalo napravio rat Potpukovnik Goran Toplaović služio je u Obali Slonovače kao vojni posmatrač. Radio je na terenu, nenaoružan, prikupljajući informacije od značaja za realizaciju zadataka misije i živeo među lokalnim stanovništvom. On obezbeđuje poštovanje mirovnog sporazuma jer da bi misija uopšte bila uspostavljena, mora postojati mirovni sporazum koji je potpisan kao posledica rešavanja oružanog sukoba.
      - Kada se nađete u jednoj drugoj sredini, ona vas menja i vrši uticaj na vas. Vrlo često vi niste ni svesni te promene i ne možete sami da je registrujete. Da li će nam to biti najlepše ili najgore mesto, to je samo stvar naše percepcije i samo od nas zavisi – priča Topalović.

      Potpukovnik Goran Topalović Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Topalović nam je ispričao kako je imao ozbiljan bezbednosni problem, nastao samo zbog jednog pokreta rukom. To je bilo dovoljno da se nađe između dve vatre. Tako je dospeo na nišan dveju sukobljenih strana, na mostu koji je razdvajao vladine snage i pobunjenike u Obali Slonovače.
      Više o tome pogledajte na snimku ispod:
      Misija u Libanu Misija u Libanu ove godine obeležava 40 godina. Ustanovljena je još 1978. Vojska Srbije je započela učešće u toj misiji sa štabnim oficirima još 2010. Topalović je bio 2012.  kao stariji nacionalni predstavnik.
       - Imao sam tu čast da sam odlukom nadležnih organa namenski poslat tamo kako bih prihvatio prvu jedinicu vojske Srbije koja će se angažovati van naših granica nakon formiranja nove države. Mi smo imali jedan prekid misija tokom 90ih, onda smo počeli lagano sa individualnim angažovanjem od 2002. godine da bi se tek 2012. stekli uslovi da angažujemo jedinicu. Ja sam, pored tog što sam bio štabni oficir zadužen za obuku u sektoru Istok (u komandi sektora) i stariji nacionalni predstavnik koji je imao za zadatak da izvrši prihvat jedinice i glavne opreme. To je u to vreme bio veliki izazov, nešto što je trebalo uraditi na političkom nivou i ugovoriti memorandum sa Ujedinjenim nacijama, sa Kraljevinom Španijom, i sve to operacionalizovati. To znači izvršiti transport, transfer kamiona, džipova, naoružanja, iz Srbije prugom, morem, prihvatiti to u Bejrutu. Tamo imate 5 različitih slojeva službi koje brinu o bezbednosti luke. Jedna je zadružena za carinu, jedna za obezbeđenje, prihvat brodova itd. Onda izvesti taj konvoj od Bejruta do juga Libana, taj konvoj je bio negde 33 vozila, i onda stići u sektor Istok. To je za mene i dalje jedno od naupečatljivijih iskustava, biti u jednoj takvoj situaciji je velika odgovornost, ali i veliki osećaj zadovoljstva kad se nešto tako veliko uspešno uradi - kaže Toplaović.

      Potpukovnik Goran Topalović Foto: Srbija Danas / Saša Džambi Potpukovnik nam otkriva i sa kakvim se sve opasnostima suočavao:
      - Bilo ih je dosta. Jedna od najozbiljnijih jeste ubistvo šefa državne bezbednosti u to vreme. Desilo se u samom Bejrutu, što je izazvalo probleme i na jugu Libana, i to se prenelo... Takođe, imali smo par puta situaciju da su pripadnici Hezbolaha raketama gađali na Izrael. Izrael je uzvraćao, tako da je dosta bilo tih incidenata sa kojima ljudi tamo žive već generacijama, a to su sve stvari koje su nove za nas i onda mi to drugačije percipiramo od njih.
      Libanci i Srbi prijatelji Toplaović je podelio sa nama priču koju je čuo od lokalaca, a koja ga je fascinirala, gde su mu rekli da su Srbi i Libanci prijatelji.
      Šta spaja ova dva naroda, možete pogledati na sledećem snimku:
      Pucanje za Božić Jedinica Vojske Srbije kao i štabni oficiri bili su vezani za španski kontigent, ali u svakodnevnoj komunikaciji sa mnogo drugih, preko 38 nacija koje su učestvovale u mirovnoj misiji, samo u Libanu.
      - Imali smo odlične odnose sa svima njima, sa Špancima imamo dosta toga zajedničkog, posebno taj južnjački temperament - kaže Topalović, a onda nam je ispričao i kako su se pripadnici naše vojske našalili sa Špancima, najavljujući im da će pucati za Božić.
      Kako je to izgledalo, pogledajte ovde:
      Topalović sa pripadnicima Hezbolaha Topalović nam je pričao i o susretu sa pripadnicima zvaničnih vlasti u Libanu, ali i sa pripadnicima Hezbolaha, među kojima ima i pravoslavaca, kao i Druza, ali i drugih pripadnika različitih religija.
      Prema njegovim rečima, Srbi su uvek i svugde dobro prihvaćeni, zbog svoje empatije i pristupa ljudima.
      - Španci imaju taj kolonijalni stav. Oni prilaze noseći naočare na licu, puška je u rukama i drži se ispred. Mi, Srbi, imamo drugačiji pristup. Prilazimo prijateljski sa poštovanjem, skinemo naočare, puška je okačena o rame i na leđima. Zato nas svi cene i poštuju - kaže Jovanović.
      Naučite da cenite ono što imate Na naše pitanje šta ga je motivisalo da ode u mirovnu misiju, Topalović kaže:
      - Motiviše me da upoznajem druge kulture. Neka mistika ima tamo. Upoznavanje različitih običaja otvara nam vidike, mi svi živimo u jednoj državi, imamo jednu vojsku. Kada odete u mirovnu misiju imate priliku da se uporedite, da uporedite vašu vojsku sa drugom vojskom ali i da uporedite vašu državu sa drugom državom. Onda naučite da cenite šta su vaše generacije ostavile vama, ali i pokupite korisno od drugih što možete da primenite u svom kontekstu.
      Topalović zaključuje da se u drugoj, dalekoj sredini nauči kako razumeti nečije shvatanje vremena. 
      - Shvatite da neke nacije razmišljaju vekovima, neke u decenijama, neke od danas do večeras. Kad naučite da shvatate kako ljudi prilaze rešavanju nekog problema, onda shvatite da se u stvari većina konflikata zasniva, upravo, na različitim percepcijama - zaključio je Topalović.

    • Од grigorije22,
      Руско-јапански рат: изгубљена победа
      Историја феб 14, 2014 Александар Самсонов Военное обозрение     Ноћу између 26. и 27. јануара (8. и 9. фебруара) 1904, пре званичне објаве рата, јапански бродови су напали руску ескадру у Порт Артуру (данас кинеска лука Ли Шун). Тако је Русија ушла у свој први рат у 20. веку. Руско-јапански рат завршен је поразом Русије и губитком територија, после чега је уследила тешка политичка криза и прва руска револуција 1905.  
      Предуслови за рат
      Могу се издвојити два главна предуслова за руско-јапански рат 1904-1905: стратешка слабост Руске империје на руском Далеком Истоку и много пропуштених прилика за јачање позиције у азијско-тихоокеанском региону; планско деловање Велике Британије и САД у правцу сукобљавања Русије и Јапана. Руски истраживачи су још крајем 18. и у првој половини 19. века обезбедили огроман потенцијал који је омогућио Руској империји да постане доминантна сила у азијско-тихоокеанском региону, нарочито у његовом северном делу. Поред Камчатке и Приморја који су јој припадали Русија је стекла пуно право на Курилска острва и Сахалин, а у току је било култивисање Алеутских острва и Руске Америке. Истурени руски положај био је Форт Рос у Калифорнији. Становници Хавајских острва упорно су тежили да се припоје Руској империји, чак су почели да граде и руско утврђење. У другој половини 19. и почетком 20. века постојала је могућност да и Кореја пређе под руски протекторат и да се затим постепено припоји империји. Корејци никако нису желели да се покоре Јапанцима и велике наде су полагали у Русе који би им могли обезбедити бољи живот. У Кореји је постојала јака „руска партија“. Постојала је изванредна могућност да се успоставе пријатељски, па чак и савезнички односи са Јапаном. Руски бродови су редовно пристајали у Нагасакију. Врло дуго између Јапана и Русије није било никаквих посебних противречности, тако да су ове две државе могле постати природни савезници у региону.
      Међутим, спољна политика Петербурга била је аморфна и неразговетна, понекад прилично непромишљена, на двору је владала бирократија и јак је био утицај агената Запада који су упорно ширили идеју о томе да Русији „нису потребна дивља далекоисточна подручја“. Тако је Империја брзо изгубила све што је стекла у претходном периоду. Форт Рос и Руска Америка продати су у бесцење, тако да је Русија изгубила све своје позиције на Америчком континенту и могућност контроле северног дела Тихог океана.
      Јапански разарачи нападају Порт Артур. Извор: часопис The Russo-Japanese War, Kinkodo-Shoseki-Kabushiki-Kaisha (Kinkodo Publishing Co.), 1904. Јапан је вековима дремао у самоизолацији, а затим се пробудио под ударцима бруталних реформи прозападног императора Меиџија и хитно се вестернизовао под пажљивим патронатом Велике Британије и САД којима је било у интересу да се створи противтежа потенцијалној доминацији Русије у региону. Јапан се великом брзином наоружавао најмодернијом војном техником, а у обуци и снабдевању помагали су му већ поменути господари. Крајем века је Јапан већ имао моћну армију и флоту, обучену по европским стандардима, и убрзо је постао ратоборан.
      Укрепљивање и слабљење руских граница

      Руси су култивисали азијско-тихоокеански регион са великим пожртвовањем, јунаштвом и подвигом, али је било и доста примера немарности, грамзивости, глупости и отворене издаје националних интереса Русије. Док су подвижници и високи достојанственици попут Александра Баранова (првог главног управника руских насеобина у Америци) и Николаја Муравјова-Амурског откривали, градили и утврђивали нова погранична подручја, дотле су појединци давали и продавали територије, или су игнорисали могућности које су се пред њима отварале. До одмеравања снага је дошло на територији Кине. Јапанско-кинески рат 1894-1895. завршен је потпуном победом Јапанске империје и сломом деморалисане Кине, која је била принуђена да „заувек“ преда Јапану острво Тајван, Пескадорска острва и полуострво Љаодонг, а такође и да плати велику ратну одштету коју су Јапанци искористили за даљу милитаризацију. 
      Умешале су се Русија, Немачка и Француска, и отеле су Јапану део плена. Јапан је био принуђен да повуче трупе са полуострва Љаодонг. Русија је склопила савезнички споразум са Кином и стекла право на изградњу железнице кроз Манџурију, да би 1898. добила луке Порт Артур и Даљен са околном копненом и морском територијом. Такође је стекла право да изгради пругу од Манџуријске железнице до поменутих лука. Тако је Русија одузела Јапану полуострво Љаодонг, што је изазвало нови талас милитаризације Јапана и даљи раст антируског расположења у овој земљи.
      Бићу у највећој могућој мери задовољан победом Јапана, јер Јапан игра нашу игру
      Теодор Рузвелт, председник САД
      Па ипак, и даље се тражила могућност компромиса између Русије и Јапана око спорних питања (изградња Кинеске источне железничке пруге од Транссибирске железнице, Манџурија, Кореја, полуострво Љаодонг са лукама Даљен и Порт Артур, Курилска острва, Сахалин), али је и у једној и у другој империји „партија рата“ из године у годину успевала да осујети све компромисне варијанте, иако су обе земље заправо биле заинтересоване за миран исход конфронтације и за разграничење сфера утицаја. Јапан је морао бити свестан разлике у војном потенцијалу, будући да је Русија имала далеко веће економске могућности и огромну милионску армију која је регуларно ратовала и пре или касније би згромила јапанску армију са њених 180 хиљада војника. Јапанци су били добро наоружани и обучени, и имали су подршку Велике Британије и САД, али нису имали квалитетно ратно искуство. Русији је била потребна стабилност на источним границама, као и стабилност на целој територији, уз очување традиционалних зона утицаја.
        Руски плакат на почетку Руско-јапанског рата (1904): „Јапански император и његови лукави добронамерници: Џон Бул (Енглеска) и Ујка Сем (САД)“. Међутим, обе стране су наставиле да разговарају језиком ултиматума и конфликт се све више заоштравао.
      Почетком 1904. у Јапан је на специјалан позив јапанског императора допутовао амерички војни министар Тафт и пренео Рузвелтово обећање да ће САД пружити Јапану војну подршку уколико на страни Русије буду Француска и Немачка. Тако је Јапан одлучио да крене у рат.
      Јапанска флота је хтела да нанесе одлучујући ударац руској Првој тихоокеанској ескадри и тако реши задатак доминације на мору и добије могућност да неометано искрца десантне трупе и да их снабдева. Надмоћнија јапанска ескадра (2 тешке и 2 оклопне крстарице и 8 разарача) напала је оклопну крстарицу „Варјаг“ и топовњачу „Корејац“ које су се налазиле у неутрајлој корејској луци Инчон. Руски бродови су одговорили паљбом, потопили два непријатељска брода и још један озбиљно оштетили. Када је „Варјаг“ пробијен на десетак места, Капетан Всеволод Рудњев је донео одлуку да евакуише посаду, потопи брод и дигне у ваздух топовњачу.
      Запетљани интереси

      Ни Великој Британији ни Сједињеним Америчким Државама није било у интересу претерано активно присуство Русије у региону. Такође им није одговарало слабљење интересовања Русије за европске прилике, с обзиром да је конкуренција између Англосаксонаца и Немачке временом постајала све већа. Тако је почео крвави рат, пун херојских подвига руских морнара и војника на чијим плећима су се преломиле све предратне и ратне грешке државног врха. И поред многих пораза на копну и мору, руске оружане снаге су практично однеле победу над јапанском империјом. Међутим, слаба политичка воља Петербурга и закулисне интриге довеле су до тога да је Русија пристала на мировне преговоре и уступила победу Јапану који је већ био на граници потпуног пораза и коме је претио финансијски банкрот (Јапан је могао да ратује само захваљујући ангосаксонским и јеврејским кредитима). Руска армија је испунила Куропаткинов стратешки план који је фактички био поновљени маневар Михаила Кутузова из 1812. Пре почетка политичких преговора руска армија је била на врхунцу своје моћи, а јапанска армија више није могла да напада и била је на измаку снага. Руске трупе су припремале офанзиву која је Јапанцима могла донети војнополитичку катастрофу. Јапан је имао знатно мање становника од Русије, тако да је његов демографски ресурс већ био исцрпљен. Јапански резервисти су већ изгинули у борбама, а Русија се тек „загрејала“.
       
      Руски и јапански војник у болници. Потпис испод слике у часопису: „Сада више нисмо непријатељи“. Извор: часопис The Russo-Japanese War, Kinkodo-Shoseki-Kabushiki-Kaisha (Kinkodo Publishing Co.), 1904. На копну су руске трупе биле вештије од јапанских, о чему сведоче губици једних и других. У раду В. и Л. Шацила „Руско-јапански рат. 1904-1905. Чињенице. Документи“ саопштава се да су Руси игубили 50 хиљада, а Јапанци преко 89 хиљада војника. У „Историји ратних губитака“ Б. Урланиса пише да су Руси на копну изгубили 177 хиљада војника (од тога 31 хиљада убијених и оних који су подлегли ранама), а јапанци 232 хиљаде (58 хиљада је убијено или подлегло ранама). Према подацима генерала Куропаткина укупни губици Јапана (мртви, рањени и болесни) износили су 554800 људи, а само у Токију је на почасном гробљу сахрањено преко 60 хиљада војника.
      Црна Гора против Јапана

      Јапану је 1904. објавила рат и Црна Гора, са жељом да подржи Русију. Наравно, Црногорци нису организовано учествовали у ратним дејствима, тако да се приликом склапања мира нико није сетио Црне Горе. Мировни споразум између Црне Горе и Јапана склопљен је тек 2006. Фамозни „рат“ између Јапана и Црне Горе био је најдужи рат 20. века. Роман Романович Розен, изасланик Русије у Јапану, а затим и други опуномоћеник Русије на мировним преговорима у Портсмуту, у своме извештају министру спољних послова В. Н. Ламздорфу пише: „...и поред свих победа на мору и копну Јапан нема никаква средства којима би могао приморати Русију на склапање мира и плаћање ратне одштете уколико би Русија нашла за сходно да то избегне и одлучила да настави са пружањем макар и пасивног отпора“. Једноставно речено, Јапан није имао снаге да пренесе рат на руске територије, па чак ни на зону Манџуријске железнице.
      Према томе, Јапан није победио захваљујући својој војној и економској надмоћи, него зато што је Петербург одлучио да се преда. Тачније, западни „партнери и пријатељи“ Русије убедили су руски државни врх да склопи мировни споразум. Склапање мировног споразума је отворено лобирао и премијер Сергеј Вите. И само ступање Јапана у рат против Русије (с обзиром на огромну разлику у потенцијалу) било је могуће само захваљујући свеобухватној политичкој, дипломатској, информационој, војно-материјалној и финансијској подршци Британске империје и САД. Управо та подршка је и однела победу.
      Неуспели рат против Јапана био је прва у низу геополитичких катастрофа које су задесиле Русију у 20. веку.
×
×
  • Create New...