Jump to content

Recommended Posts

IZVOR: B92 | , RTS | ĐN NEDELJA 21.08.2016. | 09:00

Prlainović: Medalje u Riju nisu rezultat sistemskog ulaganja

Srpski vaterpolista Andrija Prlainović kritikovao je odnos države i medija prema ovom sportu, posle zlatne olimpijske medalje u Rio de Žaneiru.

Srbija je u subotu prvi put u istoriji osvojila olimpijsko zlato, pobedom nad Hrvatskom sa 11:7 (3:2, 3:1, 3:2, 2:2) u finalu.

’Delfini’ su sada zvanični evropski, svetski i olimpijski šampioni, kao i prvaci Svetske lige, a u našem vlasništvu je i poslednji odigran Svetski kup.

Međutim, situacija je u klupskom vaterpolu je katastrofalna, klubovi jedva žive, a na pitanje novinara RTS šta je potrebno da bi se oni vratili na stare staze, Andrija je imao spreman odgovor. 

"Nije trenutak da se sad priča o tome, ali vi novinari i mediji u Srbiji, krenite slobodno već od prekosutra. Znate sve dobro, šta je potrebno sportu, ne moramo mi sportisti da se zameramo političarima, ministrima i vrhu države. Vi dobro znate šta je potrebno sportu", rekao je Prlainović. 

On je kazao da mediji imaju veliku ulogu i da uspesi srpskih sportista u Riju nisu rezultat planskog i programskog razvoja. 

"Ovih osam ili devet medalja ovde (na OI u Riju) nisu rezultat programskog ulaganja u sport, nisu proizvod sistemskog ulaganja. Znamo da u Srbiji praktično više nema profesionalnih vaterpolo klubova, svi su pred stečajem. Nemam šta da dodam na to. Vi ste oni koji kontrolišu šta će se pojavljivati u medijima", istakao je igrač Solnoka. 

Kolega sa nacionalnog servisa pokušao je da mu kaže kako je ta kuća na sve načine pokušavala da promoviše i pruži medijsku pažnju vaterpolistima, kada ga je zlatni reprezentativac nakratko prekinuo. 

"Uopšte nije pitanje medijski tretman reprezentacije, nego sporta. Nadam se, tačnije uveren sam da će se to popraviti od sada. Mi smo sa svoje strane uradili što smo mogli", zaključio je Prlainović.

http://www.b92.net/sport/rio2016/vaterpolo/vesti.php?yyyy=2016&mm=08&dd=21&nav_id=1167946

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posle pobede naših vaterpolista nad ekipom Hrvatske i osvajanjem zlatne medalja, glumica Ljiljana Blagojević upitala je na društvenoj mreži Tviter da li je one koji su vaterpoliste u Rio poslali jeftinim letom bar malo sramota.

"Je l' vas sad bar malo sramota za jeftine avio karte kojima ste vaterpoliste poslali po zlato", napisala je naša proslavljena glumica.

Podsetimo, vaterpolisti su u Rio poslati lou kost kompanijom, a let im je trajao čitavih 33 sata. Svoje razočarenje podelili su sa građanima Srbije, a javnost je bila zgroženi ovakvim tretmanom naših sportista.

Vaterpolisti-Printskrin-Instagram.jpg

izvor

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јуче је и Марина Маљковић, три пута поновила да је медаља за кошаркашице чудо. Чудо, јер наша женска лига практично не постоји. Наше девојке играју по иностранству. Мађарска, Француска,... Кога брига за то. Надам се да ће имати, одговорни, барем толико образа да се не појаве на евентуалном дочеку.

А Дане Кондић би испао лаф када би за Њујорк изнајмио од групе неку летелицу, а у Рио послао А330, да довезе наше момке и девојке. Да барем испруже ноге-заслужили су.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Država odlučila da zlatne vaterpoliste nagradi letom do Beograda od svega 32 sata

vaterpolisti-620x430.jpg

Država zahvalna vaterpolistima što su potvrdili da mogu da nastave da ne ulažu novac u ovaj sport

 

BEOGRAD, 21. avgust 2016, (Njuz) – Najveći uspeh srpskih vaterpolista po svemu sudeći neće ostati bez nagrade, a jedna od prvih koju će naši delfini dobiti je povratak do Beograda preko četiri vezana leta, koji će trajati 32 sata, što je za čitavih 60 minuta kraće od dužine leta do Rija.

Kako saznaje Njuz, prvobitno je planirano da se vaterpolisti vrate istim putem kojim su došli, lou kost letom preko Dubaija, ali je osvajanje zlatne medalje nateralo ljude iz ministarstva sporta da probaju da nađu neke kraće letove.

– U ovo doba godina nije lako bukirati lok kost od danas za sutra, ali srećom, uspeli smo da na nekoliko sajtova nađemo neke povoljne letove. Jedna grupa vaterpolista će leteti iz Rija do Buenos Airesa, odakle lete za London, pa za Moskvu, a iz Moskve imaju direktan let do Beograda. Drugoj grupi smo uspeli da obezbedimo lou kost let preko Meksiko Sitija, Madrida, Frankfurta do Beograda – kaže naš izvor iz Vlade Srbije koji je tražio da ostane anoniman. On navodi da su većinu vaterpolista uspeli da smeste na ova dva leta i da je višak bio jedino Andrija Prlainović.

– Srećom na kraju smo i njemu uspeli da nađemo kartu i on će imati povezane letove preko San Franciska, Tokija, Šangaja, Islamabada, Abu Dabija do Beograda, tako da će on stići u prestonicu malkice kasnije, negde između srede i četvrtka. Jako nam je žao zbog toga, pogotovu što tada na aerodromu neće biti nijednog novinara, pa neće moći da da bilo kakvu izjavu po sletanju – kaže naš sagovornik.

On napominje da je država jako zahvalna vaterpolistima, jer je njihova zlatna medalja dokaz da država treba da nastavi da ne ulaže novac u ovaj sport.

Marko Dražić

Share this post


Link to post
Share on other sites

To je velika tema: kako bi trebalo da izgleda sport u Srbiji? Kako se raspodeljuje novac iz budžeta u domaćem sportu? Koliko novca odlazi u profesionalni a koliko u rekreativni sport i sportske programe? Kako se deli novac između ženskog i muškog sporta? Da li država treba da se povuče iz sporta, kao što se, recimo, povukla iz medija i kulture, i kao što nagoveštava da bi se mogla povući recimo iz obrazovanja ili zdravstva? Da li klubove treba privatizovati i ostaviti da tržište reguliše i određuje domete u sportovima? To nisu samo finansijska pitanja ili pitanja racionalne raspodele budžeta. To su pre svega ideološka pitanja, koliko god uspesi u sportu i sam sport bili instrumenti potiskivanja ideologije i neutralizacije ideoloških sukoba. Nevolja je u tome što se ovde odgovori na ta pitanje sistematski i programski odlažu, kako bi se sačuvale sive zone u sportu.

Ali, nećemo ovde o ideologiji, sportu i državnom finansiranju. Verovatno nenamerno, Prlainović je takođe, kao Marina Maljković, održao lekciju svom sagovorniku sa nacionalnog javnog servisa. Ukratko mu je izložio šta je uloga novinara u javnom prostoru. Ne samo što novinari treba da budu zagovornici zajedničkih interesa, to jest opšteg dobra; oni po svom položaju treba da ulaze i u sukobe da bi to opšte dobro zaštitili. U sukobe u koje drugi (u ovom konkretnom slučaju, sportisti), iz raznih razloga, ne mogu da uđu. Vi, novinari, treba da skrenete pažnju na to da ovde država ne vodi računa o sportu; to ne treba da rade sportisti e da se tako ne bi zamerili političarima, ministrima, državnom vrhu – rekao je Prlainović.

http://pescanik.net/izliv-stvarnosti-u-javnost/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

ВУЧИЋ ПОБЕСНЕО, СУТРА BАНРЕДНА КОНФЕРЕНЦИЈА: Прлаиновић га уништио ко нико да сад (ВИДЕО)

ВУЧИЋ ПОБЕСНЕО, СУТРА BАНРЕДНА КОНФЕРЕНЦИЈА: Прлаиновић га уништио ко нико да сад (ВИДЕО)

 0
 16:13 21. августа 2016.
 

Изјава ватерполисте Aндрије Прлаиновића о катастрофалном стању спорта у Србији за шта криви политичаре распаметила је српског премијера Александра Вучића. Изјава ватерполисте одјекнула је данас друштвеним мрежама и тотално срушила план медијског тима СНС-а да се повратак спортиста искористи за промоцију Александра Вучића.

Напредњаци су планирали да премијер дочека спортисте на аеродрому а да се онда са њима превезе до балкона Скупштине града, међутим Прлаиновићев искрен говор у директном преносу РТС распаметио је Вучића и натерао га да одустане од тога, сазнаје Ослобођење у Влади Србије..

СНС је прво активирао страначке ботове који су преко друштвених мрежа и у коментарима у медијима који су смели да пренесу видео покушали да дискредитују спортисту, али је већина грађана стала у одбрану освајача олимпијског залата за Србију. Када су Вучићу рекли да ботови не могу да одраде посао, он је наредио да се хитно за сутра закаже конференција за медије на којој ће говорити о улагању у спорт, тврди саговорник Ослобођења

– Премијер ће одговорити и на многе лажи и неистине које су поводом улагања државе у врхунски спорт, последњих дана у јавности износили поједини политичари и неки медијски послeници”- саопштила је Канцеларија за сарадњу са медијима Владе Србије.

Вучић је планирао да олимпијске успехе окрене у своју корист, али сада мора да се правда због тога што је дозволио даље пропадање српског спорта. Наш саговорник је психичко стање премијера описа као „тешко

http://oslobodjenje.rs/vucic-pobesneo-sutra-banredna-konferencija-prlainovic-ga-unistio-ko-niko-da-sad-video/

Neurozan nam veliki vođa nešto nakon Prlainovićeve izjave :ani_biggrin:

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Kratos рече

Bolje da ulažemo u vaterpolo,odbojku,košarku,atletiku gde pravimo dobre rezultate nego u one raspale fudbalere i Zvezdu i Partizan.

Jest pa da se krimosi, tajkuni, huliganske i navijacke vodje, narko bosovi i svi ostali oko ta dva kluba koji su povezani sa politicarima,  preliju na ove sportove koji tek cvetaju pa ih upropaste kao sto su srpski fudbal upropastili. Neka njih sto dalje odatle.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mi svi (Srbi-Bosanci) navijamo svim srcem za srbijanske sportiste i timove, jer osjecamo Srbiju svojom maticom, a kod nas ni nema tako velikih sportista. Zaista je sramota kako se bar ti veliki sportisti i timovi tretiraju. Milan rece kad bi politicari imali obraza da se ne pojave - ali upravo obratno - oni ce biti prvi tu da se slikaju sa zlatnim i drugim plemenitim momcima/curama, zarad svoje jeftine politicke promocije. 

nego, jedan siri aspekt mene zanima - drustvo koje ne ulaze u sport, ne ulaze u zdrav fizicki, psihicki i socijalni razvitak svoje omladine. Omladinu skloni s ulice i sa neta, sport je za to najzdravije i najvaspitnije-izgradjujuce sredstvo.

samo jos jedan aspekt fataslne nebrige drustva o djeci i omladini. Ovi sportisti su cudo, i plod individualnih napora, kao i ta genijalna djeca kad ovda-onda doonesu neko priznanje iz svijeta. I oni su produkt njih samih i nastavnika-entuzijasta. Takve zemlje koje ne shvataju koliko se isplati sve sto se ulozi u djecu/omladinu i nemaju buducnost.

Share this post


Link to post
Share on other sites
4 hours ago, Kratos рече

ВУЧИЋ ПОБЕСНЕО, СУТРА BАНРЕДНА КОНФЕРЕНЦИЈА: Прлаиновић га уништио ко нико да сад (ВИДЕО)

ВУЧИЋ ПОБЕСНЕО, СУТРА BАНРЕДНА КОНФЕРЕНЦИЈА: Прлаиновић га уништио ко нико да сад (ВИДЕО)

 0
 16:13 21. августа 2016.
 

Изјава ватерполисте Aндрије Прлаиновића о катастрофалном стању спорта у Србији за шта криви политичаре распаметила је српског премијера Александра Вучића. Изјава ватерполисте одјекнула је данас друштвеним мрежама и тотално срушила план медијског тима СНС-а да се повратак спортиста искористи за промоцију Александра Вучића.

Напредњаци су планирали да премијер дочека спортисте на аеродрому а да се онда са њима превезе до балкона Скупштине града, међутим Прлаиновићев искрен говор у директном преносу РТС распаметио је Вучића и натерао га да одустане од тога, сазнаје Ослобођење у Влади Србије..

СНС је прво активирао страначке ботове који су преко друштвених мрежа и у коментарима у медијима који су смели да пренесу видео покушали да дискредитују спортисту, али је већина грађана стала у одбрану освајача олимпијског залата за Србију. Када су Вучићу рекли да ботови не могу да одраде посао, он је наредио да се хитно за сутра закаже конференција за медије на којој ће говорити о улагању у спорт, тврди саговорник Ослобођења

– Премијер ће одговорити и на многе лажи и неистине које су поводом улагања државе у врхунски спорт, последњих дана у јавности износили поједини политичари и неки медијски послeници”- саопштила је Канцеларија за сарадњу са медијима Владе Србије.

Вучић је планирао да олимпијске успехе окрене у своју корист, али сада мора да се правда због тога што је дозволио даље пропадање српског спорта. Наш саговорник је психичко стање премијера описа као „тешко

http://oslobodjenje.rs/vucic-pobesneo-sutra-banredna-konferencija-prlainovic-ga-unistio-ko-niko-da-sad-video/

Neurozan nam veliki vođa nešto nakon Prlainovićeve izjave :ani_biggrin:

Искрено се надам да је ово "патка"

Share this post


Link to post
Share on other sites
4 minutes ago, Милан Ракић рече

Искрено се надам да је ово "патка"

22.08.2016. | 18:00

Конференција за новинаре премијера Вучића

Председник Владе Републике Србије Александар Вучић обратиће се, сутра, 22. августа у 18 часова у Прес сали Владе Србије (Немањина 11), новинарима и грађанима Србије поводом анализе економских резултата, мера које ће предузети Влада Републике Србије, поводом очувања регионалне стабилности, али и одговорити на многе лажи и неистине које су поводом улагања државе у врхунски спорт, последњих дана у јавности износили поједини политичари и неки медијски посленици.

http://www.srbija.gov.rs/vesti/dogadjaji.php?id=1516#271867

Share this post


Link to post
Share on other sites

Štefanek odgovorio Prlainoviću: Nije tačno, država pomaže

Olimpijski šampion u rvanju Davor Štefanek reagovao je na izjavu vaterpoliste Andrije Prlainovića da nema sistematskog ulaganja države u srpski sport.

Prlainović je to izjavio nakon što su vaterpolisti osvojili prvo olimpijsko zlato, istakavši da se srpski vaterpolo klubovi gase.

Međutim, Štefanek je preko Fejsbuka poručio da to nije istina, da država pomaže srpskim sportistima, te da su on i njegove kolege do svojih uspeha upravo stigli uz njenu pomoć.

"Uz sve čestitke vaterpolistima za osvojeno zlato, ne razumem izjavu Prlainovića koju je dao nakon utakmice. Pod uslovom da je tačno preneta od strane novinara! Naime, nije tačno da u našoj zemlji nema sistemskog finansiranja sporta. Rezultat koji sam ja napravio i koje prave moje kolege iz reprezentacije je uz izuzetnu pomoć i podršku naše države preko resornog Ministarstva za sport i omladinu kao i Olimpijskog komiteta. 

Više od 200 dana priprema godišnje uz sve stipendije i drugo što nam pripada kao vrhunskim sportistima je obezbeđeno od strane naše države. Mi smo mali sport i nemamo sponzora i sve što nam omoguži naš Savez je od novca koje daje država. Mislim da unazad par godina smo ravnopravni sa našim protivnicima iz Evrope i sveta baš zbog podrške naše države. Uz izvinjenje Prlainoviću, ovo naša javnost mora da zna. 

Moj cilj je ostvaren ali naš zajednički posle osvajanja olimpijskog zlata je da što više dece dovedemo u rvačke sale i omasovimo ovaj divni sport. Roditelji bi trebalo da znaju da iza svih naših i prošlih i budućih aktivnosti stoji naša država. Hvala svima na podršci, ali morao sam da se oglasim jer je to istina", napisao je Štefanek na Fejsbuku. 

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/stefanek-odgovorio-prlainovicu-nije-tacno-drzava-pomaze/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, АлександраВ рече

Štefanek odgovorio Prlainoviću: Nije tačno, država pomaže

Када се прочита ова вест, многи застану, збуне се и кажу - па добро, ето има и добрих потеза државе према спорту, видиш... Међутим, сада се на друштвеним мрежама повела расправа да ли је вест тачна и колико профила Штефанек има и да ли су прави.... сваким минутом све ближи премијеровој прес конференцији....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Милан Ракић
      Lumpenproletarizacija mladih ljudi najjasnije se ogledava u kafanskom i folklornom nacionalizmu, koji se onda ispoljava na sportskim priredbama i kolektivnim manifestacijama tog tipa
      Kada sam u meču Kupa Uefe protiv Širokog Brijega u Bazelu ulazio u igru u drugom poluvremenu, nekoliko hiljada navijača gostujućeg sektora klicalo je “Ubij, ubij Srbina!” Bilo je pomalo čudno to doživeti na stadionu na kom sam proveo devet godina i koji sam svim srcem smatrao svojim. Posle utakmice, svita novinara, među kojima i par “naših”, tražila je od mene da prokomentarišem taj detalj. Bilo je previše lako i nimalo viteški reći kako su to sve hrvatski ekstremisti koji, eto, po ko zna koji put pokazuju svoju pravu narav. Umesto tog tradicionalnog “balkanskog” refleksa, koji je danas medijski i huškačko-forumaški sveprisutan, rekao sam da su to isto moji, u ovom slučaju ne toliko zbog toga što sam odrastao u jugoslovenskom duhu, već zbog toga što nisam hteo nikom “napolju” da dam povoda za priču o balkanskim plemenima i varvarima koji imaju tradicionalno šovinistički odnos jedni prema drugima.
      Kada kao klinac sanjaš o igranju za nacionalni tim, čistom dušom i naivnim dečačkim patriotizmom ne možeš da pretpostaviš kako sve to izgleda uistinu. Ne slutiš da se sport hrani najprizemnijim nacionalizmom, a da se stadioni i arene pretvaraju u fabrike šovinizma, nasilja i mržnje. Dok sam igrao, bio sam u priči u kojoj se sportski patriotizam identifikovao sa nacionalnim populizmom i pravoslavnom običajnošću, koji su meni više ličili na paganske rituale. Bio sam svedok tragikomičnog ispoljavanja neurotičnog kvazipatriotizma i verništva, ljubljenja krstova pred izlazak na teren, konstantnog krštenja, molitvi za pobedu i pogleda u nebo, salutiranja prepoznatljivim nacionalističkim pozdravima, kako na samom terenu među igračima tako i na tribinama. U takvim situacijama postaje primetno da se igrači ponašaju udvorički i populistički, uglavnom želeći da utole opsesivan strah da ne budu proglašeni za nepatriote.
      Pred odlazak na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, srpska reprezentacija je posetila Hram Svetog Save u Beogradu. Polako se ustaljuje običaj da mnogi timovi pred početak sezone ili pred odlazak na veliko takmičenje traže naklonost Boga na putu ka uspehu, što nije karakteristično samo za balkansko podneblje, već na svim mestima gde religija ima narodnjački karakter i čini snažan element nacionalne svesti. Izbornik hrvatske reprezentacije pred utakmicu protiv Srbije moli se za snagu u predstojećem meču i svoju molitvu postavlja na društvene mreže, verovatno da bi dokazao svoj patriotizam. Na tribinama takođe dominiraju religijsko-nacionalna ikonografija i skandiranje. Sveštenstvo ne želi da progovori o toj vrsti bogohuljenja i “uzimanja zalud imena Gospodovog”, i sve dok uživa naklonost tih grupa i široke populacije koja se drži daleko od progresivnih ideja, biće im oprošteni smrtni grehovi i posezanje za “lažnim idolima”.
      Evangelizacija sportskih priredbi, kao što je to katolički kler podsticao nedavno u Poljskoj, i koketiranje sveštenstva sa sportom, pre svega su vrhunska blasfemija, jer je sport kao takav ustvari fetišizacija uspeha, medalja i pehara, gde dominiraju paganski rituali i idolopoklonstvo. Međutim, pored kriminalaca i novopečenih biznismena, sportisti su najveći ktitori crkve i zbog toga je organizovan sistem indulgencija, zastupljen gotovo više nego u srednjem veku. Religijsko licemerje pomešano sa praznoverjem, sujeverjem i neurotičnim kvaziverskim ritualima susretao sam kod svojih kolega svih mogućih vera, nevezano za zemlju u kojoj sam igrao.
      Nacionalizam je gotovo po pravilu u prirodnoj simbiozi sa crkvom i to u tranzicionim procesima postaje okosnica stvaranja reakcionarne društvene klime i politike. To nije fenomen uočljiv samo unutar verskih zajednica na prostoru bivše Jugoslavije, već globalno – sveštena lica redom su postala politički komesari desnice i najnazadnijeg konzervatizma. Kao što su sportisti i navijači privrženi banalizovanom iskustvu nacionalizma, na isti način su bliski narodnjačkoj religioznosti i bigoteriji, gde demonstriraju nepoznavanje najosnovnijeg katehizma, dok je meni sve to bila potvrda pređašnje intuicije da je dublja vera ateiste nego pomodnog i folklornog vernika.
      Huškački mentalitet neretko prati ostrašćena masovna događanja, a ovde je on pojačan medijima, navijačima, pa i političarima koji su uvek bliski toj vrsti patosa, dok se iracionalni patriotizam poslednih decenija pokazao kao tragična nit politike među jugoslovenskim narodima. Iako su te stvari, nažalost, postale uobičajene i vremenom se, što je još tragičnije, stvara određeni imunitet prema njima, najviše me potreslo kolektivno bezumlje navijača na utakmici Srbije i Crne Gore protiv Bosne, u Beogradu. Tada je veliki deo navijača na stadionu uzvikivao notornu parolu “Nož, žica, Srebrenica”, nešto čemu u tim razmerama još nisam svedočio. Ova vrsta fašizma oseća se, nažalost, na velikoj većini sportskih priredbi, naročito kada nastupaju reprezentacije i klubovi iz bivše zemlje.
      Na osnovu iskustva sa igračima iz bivše Jugoslavije, shvatio sam da klerikalizacija i podržavljenje sporta nisu samo srpski fenomen. Hrvatski su sportisti još u većem obimu nego srpski uzjahali kleronacionalizam. Dobar deo njih svrstao se uz desnicu HDZ-a, za koju su postali najobičnije političke reklamne figure. To se dešava kada se stvori takva klima da se ne može biti patriota ako nisi uz izrazito nacionalistički program i ideologiju, tako da aklamacija hrvatskih fudbalera i rukometaša desnici naposletku izgleda kao prirodan čin. U Hrvatskoj je nezaobilazan deo kolektivne sportske ikonografije i euforije i famozni Marko Perković Thompson sa svojim neofašističkim nastupom, koji upotpunjuju sami navijači na tribinama fašističkim salutiranjem. On što je pritom neugodan presedan u regionu jeste da ovo ponašanje nije samo tolerisano od hrvatskog nogometnog vrha i izbornika, već je i direktno sa njihove strane podsticano.
      Profesionalni sport kao zrcalo anomalija društva
      U tranzicijskom, poratnom i postsocijalističkom društvu sport postaje institucija koja akumulira frustracije i reprodukuje nacionalizam, šovinizam i netrpeljivosti i kao takav idealan je instrument za držanje prekarijata i nezadovoljne mladosti daleko od zgrada ministarstava, fabričkih dvorišta i studentskih domova. Sport stoji tu zajedno sa svim drugim oblicima kolektiviteta i masovnim događajima u kojima sve otuđeniji građanin dobija snagu u kolektivnom ushićenju. Stadioni i arene time se pretvaraju se u inkubatore nacionalizma i šovinizma, a potomci osiromašene radničke i srednje klase u klasičan lumpenproletarijat. Klupska, regionalistička, nacionalistička svest je lažna svest, koja sprečava razvoj autentične klasne svesti. Nacionalna ili klupska zastava zamenjuje zastave i parole o društvenoj pravdi, a baklja zamenjuje molotovljev koktel.
      Sport kao takav u sebi već nosi takmičarsku notu brutalnosti i gladijatorstva, koja razvija oblik ratničke svesti. Tu je važno reći, nevezano samo za specifični balkanski prostor, da sport kao masovni fenomen nema samo instrumentalni karakter u političkom smislu, već ima i pedagošku ulogu jer reprodukuje darvinistički model ponašanja koji treba da se naturalizuje i izgleda kao prirodan. U tom smislu zapanjujući je nekritički odnos čak i najvrsnijih teoretičara iz levičarskog spektra prema profesionalnom sportu kao sekularnoj religiji našeg doba, koji često perpetuira i učvršćuje sve anomalije na kojima je izgrađeno kapitalističko društvo.
      Pored toga, profesionalni sport danas od samog sportiste stvara telesno i duhovno osakaćenu ličnost, i to nije očigledno samo meni kao nekom ko je dobar deo života proveo u profesionalnom sportu, nego i samoj javnosti povodom svakog javnog nastupa mladog sportiste, što je već dobilo poslovičan status. Međutim, umesto da se iskreno i kritički zamisle zbog čega sportisti većinom postaju samozadovoljni, nekultivisani i narcisoidni skorojevići i nadmeni šminkeri, javnost i društvo s jedne strane biraju licemerno zgražavanje ili s druge strane običnu porugu i podsmeh. Izbegava se suočavanje sa činjenicom da samo društvo stvara određene slojeve koji odrastaju u specifičnim uslovima, tako da su sportisti, kao i navijači, proizvod anomalija društva kao takvog, dok se sport i navijanje pokušavaju instrumentalizovati za njihovo odvraćanje od borbe za pravedniji svet. Zbog toga je važno da sport zaokuplja pažnju mladih ljudi i da njihovi junaci budu Davor Šuker ili Siniša Mihajlović, a ne Rade Končar ili Ivo Lola Ribar.
      Nacionalizam, politika i sport nisu povezani na specifičan način samo na balkanskom prostoru, već su pikanterije tipa koji igrači ne pevaju himnu ili šta skandiraju navijači uočljive u svim zemljama koje su pred izazovima nacionalizma, identiteta, integracije, ksenofobije, multikulturalnosti. Ovo je zapaženo u zemljama sa velikim brojem imigranata, kao što su Nemačka, Francuska, Švedska, i u njima jako često dolazi do politizacije koja dobija svoju medijsku dinamiku i naizgled tabloidni ukus, a ta pitanja su, po svojoj prirodi, jako opasna po društvo. Ne moramo uzimati regionalna neprijateljstva podstaknuta sportom kao primer, recimo ono u Mostaru između Hrvata i Bošnjaka, dovoljno je pogledati koliko utakmice Engleske i Nemačke sa sobom nose izraziti nacionalistički naboj, pa da postane očigledno zašto se sport često percipira kao nastavak rata drugim sredstvima. Čak ako se ne analizira strukturalno već samo fenomenološki, profesionalni sport, sve više sveden na svoj darvinistički aspekt a nauštrb estetskog i etičkog, gotovo uvek nosi pečat belicizma i ratničkog.
      Sportista je podlegao pritisku javnosti i postaje uočljivo kako se grozničavo trudi da u svakom javnom nastupu dokaže svoj patriotizam. Dominantna kvazipatriotska javnost uspela je da ga ubedi da ne može da bude pravi rodoljub ukoliko nije izričit u svom nacionalizmu i čvrstoj odanosti domovini, tako da on jako često i u svom matičnom klubu, u svakoj povoljnoj prilici, ističe nacionalne simbole i ikonografiju. Sportista zaboravlja svoje klasno poreklo – ako ga je uopšte ikada bio u dovoljnoj meri svestan. Naime, velika većina sportista rođena je u nižim slojevima i siromaštvu, u čiji su svet već na početku prodrli nacionalizam i vera kao ideologije koje imaju zadatak da naturalizuju njihov društveni položaj, koji im od početka izgleda sudbinski, tj. “od Boga”. To se može primetiti i kod južnoameričkih fudbalera koji većinom potiču iz favela, kod tamnoputih Afrikanaca iz prašnjavih provincijskih sela, kod Afroamerikanaca u američkim getima ili pak kod dece doseljenika iz prekarnih predgrađa evropskih metropola.
      Teško je ostati relaksiran u svom identitetu i dostojanstvu posle svega šta su jugoslovenski narodi prošli ili pred globalno-političkim izazovima kojima su izloženi. Međutim, jako je tanka granica između naizgled benignog nacionalizma i radikalne ksenofobije, mržnje i netrpeljivosti. Kada evropska javnost reaguje na rasističke, fašističke i nasilničke ispade navijača, onda postajemo zabrinuti za imidž zemlje koja teži demokratskim vrednostima i proklamovanom antifašizmu. Međutim, mnogo više od potrebe da izgledamo civilizovano u očima sveta, trebamo da budemo zabrinuti zbog suptilne i postepene fašizacije društva, koja u određenim političkim prilikama prerasta u političke pokrete i programe na šta, kao što može da se vidi u poslednje vreme, nisu imune ni najnaprednije evropske zemlje. Stadioni onda neretko postaju mesta inscenacije, okupljanja i organizovanja fašistoidnih grupa, a posredno i mesta društvene normalizacije takvih tendencija.
      Lumpenproletarizacija mladih ljudi najjasnije se ogledava u kafanskom i folklornom nacionalizmu, koji se onda ispoljava na sportskim priredbama i kolektivnim manifestacijama tog tipa. Stadioni i arene tako postaju mesta gde se akumulira nezadovoljstvo prekarizovane mladosti, koja je zajedno sa svojim roditeljima najveći “gubitnik tranzicije”. Upravo zbog toga, u tranzicijskom poretku, bolje reći haosu divljeg kapitalizma, sport kao institucija neretko dobija vrlo specifičnu i problematičnu ulogu. Energija koja treba da donese promenu i ustane protiv tranzicijske nepravde, umesto da postane svesna sebe kao klase, pretvara se u iracionalnu stihiju koja se vodi lažnim idolima kluba ili nacije. S druge strane, uspesi sportista i nacionalni naboj nude samo trenutno zadovoljstvo i osećaj povraćenog dostojanstva, izgubljenog nedaćama i poniženjima rata i neimaštine. Narodnjački populizam je zbog toga uvek blizak sportu u kojem vlada iracionalnost i tu se jasno vidi istorodnost politike i sporta, gde ne dolazi samo do politizacije sporta, već sportizacije politike – oni konvergiraju u slogane kao “Forza Italia” i slične, dok se sami političari služe navijačkom retorikom i tonom.
      Sportista: protivrečni idol
      Treba razumeti da se sportisti, naročito fudbaleri, nalaze u jednom svetu u kojem dominiraju kriminalci i lihvari iz menadžerskih struktura, korumpirani kravataši sportskih organizacija i političari raznih profila, koji svi zajedno eksploatišu njihovu popularnost, računajući pre svega na njihovu nezrelost. Njih niko ne vidi u tom smislu kao žrtve, štaviše, dominantna malograđanska javnost uglavnom im zavidi i u svakoj prilici gleda da ih omalovaži. Paradoksalno, oni su sa druge strane inaugurisani u idole i ljude koji trebaju da budu uzori, i to je dominantno mišljenje u svetu, jer sport kao poslednje utočište morala i fer pleja teži da zadrži auru čistote i nevinosti. Međutim, do sada niko nije uspeo da objasni kako neko u svojim dvadesetima, bez obrazovanja i izgrađenih vrednosnih orijentira, može da bude uzor, da bude svestan društva u kom živi i svoje prave funkcije u njemu. On jeste uzoran, ali u jednom drugom smislu, u smislu idola koji treba da sugeriše da je biti uspešan i popularan najviše životno postignuće, a za to je poželjno biti brutalan i beskompromisan takmičar. Zbog toga je sportista zahvalna figura za kapitalistički sistem i socijaldarvinizam koji nagrađuje one koji se bezobzirno popnu do samog vrha.
      Nacionalizam ima neverovatnu sposobnost regeneracije i njega desnica koristi u srednjoročne i kratkoročne dnevnopolitičke svrhe. U nedostatku kolektivnih događaja u kojima ima priliku da učestvuje čitava nacija, sport postaje gotovo jedino polje ispoljavanja nacionalizma u svom vulgarnom obliku. On kao takav postaje presudan za konstantno osvežavanje nacionalne svesti. Bez ikonografije, parola, pesama, zastava, običan čovek u svakodnevnom iskustvu ne ume više da ispolji patriotizam i ljubav prema domovini. Kolektivno ushićenje, naročito kod uspeha i pobeda, postaje kompenzacija za sva poniženja i šikaniranja koja se doživljavaju na radnom mestu i u svakodnevici, i u tom smislu takođe ima katarzično dejstvo, što je neofrojdijanska teza koja nije prevaziđena.
      Klubaška svest, regionalizam, rivalstvo, državni tim, navijanje, doveli su do takvog stanja svesti da je nemoguće zamisliti državu i društvo bez sporta. Velika većina mladih doživljava veći emocionalni lom i u većoj je egzistencijalnoj panici kada se njihov omiljeni klub nalazi pred bankrotom i gašenjem nego kada je pred gašenjem veća firma od koje živi lokalna zajednica ili širi region. Ovo može najbolje da se vidi u periodima krize, kada spašavanje klubova koji se smatraju nosiocima identiteta ima ogromnu podršku javnosti, tako da se često novac tih istih poreskih obveznika koji ostaju bez najosnovnijih uslova za život koristi za opstanak i oporavak kluba. Nije slučajno što veća ostrašćenost i okrenutost sportskom kolektivizmu i euforiji koincidiraju upravo sa periodom krize, tranzicije i drugih društvenih procesa, koji su po svojoj prirodi stresni i često nepodnošljivi. Zajedno sa nacionalnim timom, privrženost klubu i aktivno angažovanje imaju presudan politički značaj za očuvanje socijalnog mira, što političari i institucije kapitalističkog poretka jako dobro znaju. Gotovo da plaši pomisao na nestanak sporta, jer bi posledice po društvo i socijalni mir, a samim tim i poredak, bile katastrofične.
      Starorimska maksima “hleba i igara”, nažalost, ne gubi na svojoj aktuelnosti sve dok postoje izrabljivački odnosi unutar jednog društva, jer to je najpogodniji i, što je još važnije, najjeftiniji način imunizacije nižih slojeva i osiromašene radničke klase te izbegavanja klasnih animoziteta. Nekada je to bila religija kao opijum za narod, a danas je to sport kao sekularna religija. Zbog toga, kao što se dete odmalena krsti i veže za veru, koja je na ovim prostorima gotovo po pravilu u simbiozi sa etničkom pripadnošću, tako se odmalena zaodeva u klupske i nacionalne šalove i zastave, i to postaje neotuđivi deo njegovog identiteta koji nosi u sebi. To prepoznaje kao nešto benigno i vanpolitičko, što u svojoj suštini nikako nije, jer se afektivna vezanost i nekritički odnos prema stvarima i stvarnosti najbolje daju eksploatisati.
      Sve ovo nije izrečeno sa pozicije anacionalnog puritanizma koji se gadi prizemnih parola i ikonografije ili sa pozicije nekakvog samodovoljnog kosmopolitizma koji odozgo arbitrira. Kod mene lično više preovlađuje žal za poumljenim patriotizmom i za narodom svesnim svoje društvene realnosti, koju treba menjati kolektivnim naporom, a ne kolektivnom euforijom. Nacionalizam u smislu domoljublja ima svoju svrhu u momentima kada su ugroženi identitet ili kultura jednog naroda ili kada se na osnovama nacionalne svesti artikulišu kulturni ili ekonomski antiimperijalizam i druge vrste otpora. Međutim, ako se karakter društvenih pojava postavi u istorijsku ravan, dolazi se do spoznaje da sport, religija, nacionalizam, kako u određenim istorijskim trenucima mogu da služe emancipaciji, tako u nekim drugim služe konzerviranju postojećih odnosa i gramšijanskoj integraciji u kapitalistički vrednosni horizont.
      Ova vrsta kulturne hegemonije jača kada treba sprovesti ekonomsku liberalizaciju. Ovi narativi samo su simptom iskrivljene svesti i, kao što je pokazala naša nedavna prošlost, u pravilu služe da bi se iza njih sprovela prvobitna akumulacija i razvlašćivanje radnika kroz privatizaciju, drugim rečima klasična pljačka. Zbog svega toga ostaje nerazumljivo zašto kritička teorija i levica hronično izbegavaju da analiziraju profesionalni sport u njegovoj društvenoj suštini, tj. kao funkcionalni element unutar klasnog sistema eksploatacije, koji služi njegovom održavanju i učvršćenju. Obično se fokusiraju na karakter sporta kao akumulatora nacionalističkih i drugih strasti, što on i jeste, ali ne prepoznaju ulogu sporta u društvenoistorijskom totalitetu, u kojem on neretko igra ulogu kao institucija kapitalističkog poretka par ekselans.
      Ivan Ergić rođen je u Šibeniku 1981. godine. Kao nogometaš najviše se ostvario u Baselu, gdje je na poziciji veznog igrača u 202 nastupa postigao 31 gol. Prije Basela bio je kratko u Juventusu, u koji je došao iz Pertha, a karijeru je završio u Bursasporu. Bio je izabran u reprezentaciju Srbije i Crne Gore na Svjetskom prvenstvu u Njemačkoj 2006. Međutim, Ergić je u posljednoj deceniji poznat kao kolumnist koji je javnost upoznao s pravom slikom nogometa danas. Prenosimo ovdje njegov tekst objavljen 2013. u hrvatskom izdanju Le Monde diplomatique-a.

    • By Дијана.
      Na temi Nasilje nad zenama, poceli smo raspravljati o motivima zena za dugogodisnje i tesko trpljenje nasilja od strane supruga, koje obuhvata sve forme zlostavljanja: od fizickog i psihickog, do ekonomskog. Motivi zene za odrzavanje takvog, bolesnog porodicnog sistema mogu biti raznoliki, uglavnom isprepletenost nekih psihickih dispozicija i nedostatak podrske okoline. Posledice zeninog trpljenja nasilja u braku je traumatizacija djece, cak i u slucaju da nisu ona direktno maltretirana (a najcesce jesu). Takve situacije su one kad se kaze da je razvod bolje rjesenje. Razvod je samo manje zlo, ali mora se raditi da tog zla bude manje, da bi djeca rasla u zdravom i bezbjednom okruzenju. Znacajno je da se o tome razgovara. Sta da se ucini da toga bude manje, sta uciniti na prevenciji, sta su ucinili u razvijenijim zemljama i sretnijim drustvima?  Dakle, razgovor u cilju podizanja svijesti, socioloski i psiholoski aspekti, misljenja, iskustva...  
    • By Дијана.
      Već dugo sazrijeva jedna ideja u meni...
      Prevencija, o tome sam pisala više puta...
      Nadzor, briga, posvećenost, informisanost, kao dio roditeljske odgovornosti, zmijska mudrost mora da prevlada...
      Bezbjednosna kultura...
      Odgovornost okoline, institucija, zajednice, društva, SVIH! za dobrobit djece.
      Nijedno društvo, država ni narod nema većeg bogatstva od djece i podmlatka.
      Nijedna porodica nema većeg blaga od zdravog i sretnog djeteta.
    • Guest
      By Guest
      Свештенство РПЦ нема јединствен став према професионалном спорту. Једни кажу да је то „извор греха“, а други благосиљају излазак на ринг. Међутим, на аматерском нивоу православни свештеници су на добром путу да помраче славу руског монаха-ратника Пересвета и ратоборних становника храма Шаолин.




      Црни појас и карактер
      Архимандрит Силвестар Лукашенко, настојатељ храма светог мученика Андреја Стратилата у селу Сулост у Јарославској области, на протеклој Олимпијади у Лондону био је духовник читаве руске репрезентације. Овај свештеник је дебитовао на њиви спортског „капеланства“ две године раније, на Светском такмичењу у борилачким вештинама у Пекингу. То је потпуно логично, јер отац Силвестар има црни појас (пети дан) у једној верзији теквондоа и потпредседник је регионалног одељења Савеза борилачких вештина Русије. „У младости сам се озбиљно бавио атлетиком, али већ тада су ми изнад кревета биле окачене боксерске рукавице“, прича он за „Московске новости“. „Отац је имао жарку жељу да ја будем способан да се одбраним у свакодневном животу и зато ме је учио основама бокса. Теквондоом сам почео да се бавим недавно, када сам већ обукао мантију. Не видим у томе ништа неприродно.“
      Свештеник тврди да професионални спорт и борилачке вештине нису у супротности са основним постулатима његове вере. „Сваки спорт правилно изграђује човеков карактер. Данас је то и иначе један од основних начина да се наша омладина сачува од погубних саблазни. Успеси професионалних спортиста су стимуланс за масовно бављење спортом. Уверен сам да то мишљење дели и наш патријарх, иначе тешко да бих добио благослов за одлазак у Лондон“, каже отац Силвестар.
      Борба као метафора
      Мишљење оца Силвестра дели и настојатељ московског храма Светог Николе у Тројекурову, отац Александар (Немченко). Међу својим колегама по мантији он, по свему судећи, има највишу спортску титулу: крајем 1980-их је постао мајстор рвања слободним стилом. И дан-данас се он свакодневно труди да остане не само у духовној, него и у спортској форми. „Вежбам на справама, бавим се јогом, понекад спарингујем“, каже он. „Када сам постао свештеник рвање је за мене својеврсна метафора, као неки непрекидни двобој са својим људским страстима.“
      Од 2000. године при храму ради Центар за рехабилитацију бивших затвореника и помоћ адолесцентима и наркоманима. Кажу да је то можда први такав центар у нашој земљи. Ту увек има педесетак људи којима је потребан опоравак, и отац Александар сматра да је бављење спортом један од начина да се они врате у нормалан живот.
      Бокс по благослову
      Засада се само један православни свештеник професионално бави борилачким вештинама. То је отац Сергије Акимов. Он служи у Нелидовској парохији при храму Баликинске иконе Пресвете Богородице у Тверској области. У мају ове године је отац Сергије први пут изашао на професионални ринг. Изгубио је меч, и могуће је да ће то бити његов једини професионални наступ. „Ипак ја имам већ 34 године“, прича отац Сергије за „Московске новости“. „А и жена је против тога, каже да се много брине за мене. У своје време сам био доста успешан у аматерском боксу, доспео сам до звања мајстора спорта, а био сам близу звања мајстора међународне класе. Да будем искрен, изашао сам на професионални ринг због новца. Наша парохија је сиромашна.“
      У септембру је отац Сергије поново отворио дечију секцију бокса за парохијане. Пре тренинга се сви прекрсте и направе метанију. У секцију се примају деца независно од вероисповести. „За све то ја имам благослов, иначе не бих наставио да боксујем“, прича свештеник-боксер.
      Витезови – то смо ми
      Има и друкчијих мишљења. Јеромонах Теоктист Петров, творац система борилачких вештина „Светоруско витештво“, каже да је професионални спорт „извор греха“. По његовим речима, витештво је систем руковања свим врстама оружја и вештина борбе без оружја, као и борбе без оружја против наоружаног противника. Отац Теоктист тврди да сви називи захвата и техника имају староруски корен. Све се то учи у центру „Витешка слобода“ који се налази у Самарској области.
      „У нашем случају је циљ учења борилачких вештина искључиво одбрана вере и православне отаџбине“, каже отац Теоктист за „Московске новости“. „То је свето и богоугодно дело. Ми не желимо да имамо никакве везе са спортом, поготово професионалним. Чим се неко издвоји као најбољи, он одмах почиње да испољава гордост и грубост, а то су пороци. Због тога је такмичарски дух избачен из нашег система борилачких вештина. Није грех применити силу у име виших циљева, али је грех ако се то ради из забаве.“

      Извор: Росијска газета


      Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...