Jump to content
Милан Ракић

In Memoriam, Миликић Милош-Мидо (1927-2016)

Оцени ову тему

Recommended Posts

У Београду је 15. августа након краће болести преминуо пуковник авијације у пензији, Милош Мидо Миликић.

felj922012016.jpg

Милош Миликић је рођен у селу Бјелојевићи код Мојковца на Аранђеловдан,21. новембра 1927. године, од оца Вујице и мајке Зорке, који су поред њега изродили још и Дару, Драгицу, Милорада и Вука.

У Мојковцу је завршио четири разреда основне школе и гимназију. Почетак рата је прекинуо даље школовање, а након рата је завршио и Ваздухопловно војно училиште (ВВУ), Ваздухопловну официрску школу (ВОШ) и Вишу ваздухопловну војну академију (ВВВА). Поред тога, у цивилству је завршио и две године права и две године психологије.

Био је један од најмлађих учесника Народно ослободилачког рата (НОР) којем се прикључио са 13 година, одмах након подизања устанка у Црној Гори. Као борац и пушкомитраљезац у Трећој пролетерској бригади, са том јединицом је учествовао у свим борбама, између осталог и у пробоју на Сутјесци где је два пута био рањен. 

Након рата, у чину капетана је једно време провео као члан УСАОЈ-а и СКОЈ-а у Албанији, где је са колегама помагао организовање Народне армије ове државе. По повратку се одлучује да пређе у Ратно ваздухопловство и постаје питомац Ваздухопловног војног училишта у Панчеву. Ту започиње и његова блистава каријера летача и пилота нашег РВ.

551428_1_if.jpg

У нашем РВ је као пилот провео пуне 22 године и обављао је низ одговорних дужности. Био је комесар пука, командант пука (83. ловачки пук у Пули, 111. јуришни пук у Брежицама, 198. ловачко-бомбардерски пук у Скопљу), Начелник штаба 44. ваздухопловне дивизије, Командант Прве ваздухопловне команде у Батајници, помоћник Начелника одсека за летачке послове у ВаК-у и Команди РВ и ПВО, Начелник катедре тактике на ВВВА и заменик начелника ВВВА.

Током каријере је више пута похваљиван и награђиван и један је од најмлађих носилаца Партизанске споменице 1941. године. Био је најмлађи носилац чина мајора и пуковника у нашем РВ. Пензионисан је у чину пуковника авијације на лични захтев са 40 година живота и 42 године стажа. Након тога још пуних 20 година лети у цивилној авијацији. У Алжиру је био шеф пилотског одсека у Националној пилотској школи, а дуго година је летео и у авиокомпанијама у Јемену. Пред крај летачке каријере је летео у пољопривредној авијацији ЈАТ-а и „Утве“.За 42 године летачке каријере, летео је на преко 40 типова авиона, између осталог и на МиГ-21 на којем је био и инструктор. У 26600 летова током каријере, у ваздуху је провео више од 10000 сати.

550386_121324c11_f.jpg

Након завршетка летачке каријере, бавио се историјом и ваздухопловном публицистиком. Објавио је аутобиографско дело „Бржи од звука“,монографију Прве класе ШАОА, као и дело „Ратним стазама Милована Ђиласа“. Био је члан Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) од самог оснивања.Из два брака, имао је троје деце. Живео је у Земуну.

milos-milikic.jpg

Сахрана Милоша Мида Миликића ће бити на Новом бежанисјком гробљу у суботу, 20. августа 2016. године у 13:45 сати.

Нека му је вечна слава и хвала!

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имао сам част и задовољство да упознам и повремено се дружим са овим човеком. Планирали смо и неколико пута договарали да започнемо рад на једној књизи његови сећања и анегдота из пребогате летачке каријере, али Мидо је ето пре два дана, како је волео да каже отишао да клекне пред Свевишњег, а у наредним редовима ћу испричати једну неуобичајену причу везану за овог часног човека, пуковника пилота и комунисту са једне и Светог Василија Острошког са друге стране....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пред крај своје војничке каријере, коју је окончао на лични захтев 1967. године са 40 година старости, одбивши да постане генерал и успут се замеривши са војним и државним комунистичким "врхом"; годину дана раније, 1966. године, у свечаној униформи пуковника авијације нашег РВ и ПВО, у манастир Острог је "бануо" сада већ покојни Мидо Миликић.

И то у оној парадној верзији униформе, са све ордењем са лентама и акселбендером...

felj922012016.jpg

Тадашњи чувар кивота, а потоњи архимандрит и настојатељ ове свете обитељи, а тада као што рекох чувар кивота, јеромонах Серафим Кашић се немало зачудио када је угледао овог стаменог Мојковчанина, поносног изгледа у прелепој голубијеплавој униформи... Причао је часни старац касније да му није било свеједно, јер је мислио да је посреди нека УДБА-шка ујудурма :)))

Iguman-Serafim-Ka%C5%A1i%C4%87-720x375.j

Ипак, након што се Мидо представио и рекао да је пуковник авијације-пилот, од Васојевића, из Мојковца родом, те нагласивши да је рођен на Аранђеловдан, те да се у Миликићима нарочито поштује Свети Василије, отац Серафим се мало "ослободио" и започео разговор са "необичним" гостом... 

А гост је имао један посве неуобичајен захтев.

Хтео је да види и поклони се светитељевим моштима. Отац Серафим је покушао да објасни несвакидашњем госту да се мошти свечеве откривају само једном годишње и све остало како протокол налаже...

Ипак, пуковник Миликић је био упоран у својој молби да у униформи клекне пред свеца...

Отац Серафим се премишљао једно време посматрајући испод ока пуковника, да би на концу одлучио, претходно наглас размишљајући да је "разлог вероватно велики и да се Свети Василије неће љутити", да открије кивот... Увевши официра ЈНА у тесан простор где се кивот налази, открио га је, а пуковник је клекнуо пред њега прекрстио се, целивао и испричао своју причу...

Године 1948., као политички комесар, Мидо Миликић је службовао у 113. ловачком пуку који се тада налазио у Скопљу. Летевши на совјетским "Јак-3", задатак пука је био чување ваздушног простора тада пријатељске Албаније, од упада и провокација грчких ловаца.

jak3-01.jpg

Једног августовског дана 1948. године, командант пука, предратни пилот мајор Љубо Којић је наредио полетање одељења (4 авиона) у чијем саставу су били поред Љубе, још два пилота и Мидо. Мидо је требао да буде први пратилац. 

Авионски мотори су стартовани и четири летелице су изашле на писту. Сва четири пилота су заузели своје позиције, дали глас на "максимал" и чекали радио-депешу од командира Којића да лполете на задатак.

Тада се у слушалицама Миде Миликића зачуо глас који је рекао: "Не узлећи, стаће ти мотор-погинућеш!"

Мидо је одмах реаговао и упути колегама критику да им шала и није баш "слана".

Ови су се питали шта му је...

У тренутку када је вођа одељења почео да отпушта кочнице и тек пред тренутак када је хтео да пренесе наредбу осталим пилотима из групе, Мидо је исту реченицу опет чуо у слушалицама... "Не узлећи, стаће ти мотор-погинућеш!"

Мидо је опет реаговао и "брецао" се на колеге, који су га опет убеђивали да му се причинило...

Он је ипак одлучио и радио везом замолио вођу да ипак крене као трећи пратилац (да пропусти ову двојицу испред себе, а он полети последњи)...

Тако је и било.

Ова тројица су полетела и Мидо је кренуо последњи-као трећи пратилац. До одвајања од писте све је било у најбољем реду, да би одмах након прираста висине дошло до експлозије у мотору, након које је елиса стала и "заковала".

Мидо је ипак успео да безбедно спусти летелицу. Одмах су дотрчали сви који су се затекли на стајанци. Са чуђењем су гледали у пилота који је понављао речи "чудног гласа" и летелицу, која је на претполетном прегледу била исправна, да би се сада утврдило да је дошло до одвајања редуктора и мотора...

Пошто задатак није могао да се прекине, Мидо је одмах послат на други авион, е да би се прикључио "тројци" која га је "чекала" у ваздуху да би обавили задатак. За то време, на земљи је одмах започета истрага. 

Када су се вратили са задатка, Мидо је био суочен са механичаром који му је спремио и предао на употребу исправну летелицу. Ту није било проблема, јер су обојица дали истоветну изјаву, тј. да је авион пре полетања био исправан. Али Мидо је идаље инсистирао на "тајанственом гласу".

Тројица колега из групе су потврдила разговоре које су водили пред полетање. Преслушан је снимак са контоле летења. И заиста се чуло како Мидо у два наврата негодује код колега што се "неслано" шале са њиме. Али тог гласа, због којег је Мидо и реаговао код колега да покушавају да се спрдају са њиме, једноставно на снимку није било...

Пошто је Мидо још тада, иако је имао 21 годину, ипак као првоборац уживао велики углед међу колегама, и на основу тога имао доста "бонуса", он од своје приче и "тајанственог гласа" није хтео да "одустане". Онда се укључила и ОЗНА...

Скопље, тада мали град, вест о необичном случају са Петровца се брзо проширила по вароши... Десетак дана су сви могући и немогући полицајци, жбири, чувари самоуправног поретка и ко све не опседали првоборца и одличног пилота да одустане од "тајанственог гласа". Мидо није хтео да одступи ни за "зеру".

А онда је разговарао са комшијом из свог подстанарског стана из Скопља, који је био свештеник. И који је бојажљиво тих дана пришао "комши" и покушао да дадне одговор и објасни шта је заправо тај "тајанствени глас" био...

"Синко! Захвали Богу Свемогућем и Светом Василију. Њихова Свемоћна Сила те спасла!", рекао му је тада попа...

Није прошло много, Мидо и даље није одустајао од своје приче, те је убрзо "скинут" са летења и послат на ванредни психијатријски преглед у Ваздухопловно медицински институт (ВМИ), који се тада налазио у Земуну, преко пута Команде РВ.

1280px-Ku%C4%87a_Mavre_Bindera.JPG

Тамо га је дочекао чувени неуропсихијатар, пуковник Најфелд, париски ђак и човек од кога је у тадашњој војно-летачкој комисији зависило да ли ће како кандидат за пилота, тако и активан пилот, а што је тада Мидо био, икада више сести за команде летелице...

Три пута је Мидо поновио старом доктору причу. Износећи и најситније детаље и сва дешавања пре и после јављања "тајанственог гласа"... Након опсервације и анализе, без речи образложења, доктор Најфелд је прогласио Мида способним за обављање летачких дужности. Иако је комисија негодовала и хтела да скине Мида са летења, нарочито када је овај у причу "увео" Бога и Светог Василија, односно оно што му је рекао комшија свештеник, др Најфелд је уживао велики углед и његова се поштовала. 

Након тога је Мидо у нашем РВ провео још 19 година, а у цивилном ваздухопловству још додатних 20 година. Налетео је преко 10000 сати и током каријере је имао 7 отказа мотора и два пута му се запалила летелица. А умро је од старости пре неки дан у 89-ој години...

08-mosti-Svetog-Vasilija-Ostroskog-1024x

И тада пред кивотом Светог Василија, под будним оком јеромоноха Серафима, клекнувши пред моштима свечевим, тихо је рекао: "Хвала ти Свети Василије што си ме тада спасао и ево дочеках да клекнем пред твојим светим моштима. А Свевишњем ћу захвалити, када једног дана станем пред лице Његово!"

Чика Мидо, знаш и сам колико смо пута понављали летачку "утеху", тако актуелну у оним данима када се опраштамо од преминулих колега. Ону која гласи да пилоти не умиру! Они само одлазе и не враћају се! И ти си чика Милоше од пре неки дан постао пилотом небеске ескадриле пред престолом Свевишњега.

Молитвама Светог Василија, Господе Исусе Христе Боже наш, упокој слугу свога Милоша!

Мирно и плаво ти небо чика Милоше! Вечна ти слава и хвала и Бог нека ти души опрости!

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Преминуо је наш друг и колега Суад Хамзић, пуковник авијације у пензији.

      Рођен је у Сарајеву 16. јула 1945. године од оца Узеира и мајке Адиле.
      Након завршене основне школе у родном граду, ступа у Припремну школу ВВА у Мостару, а потом завршава ВВА у Задру.
      Прво место службовања ће му бити на аеродрому Церкље. Потом прелази на Плесо, да би након завршене преобуке за авион Миг-21 на аеродрому Батајница прешао у гарнизон Бихаћ у 352. извиђачку авијацијску ескадрилу.
      Завршио је КША РВ и ПВО, као и КША РВ Велике Британије.
      Летео је на ТВ-2, Ф-84, Ф-86, Миг-21. Током школовања у Великој Британији, летео је на Мк-6, а у САД је као пробни пилот вршио евалуацију Ф-5.
      У Команди РВ и ПВО је обављао дужност Начелника одсека, а био је и насатвник у Командно штабној академији РВ и ПВО.
      Обављао је дужност војног изасланика ОС СФРЈ у Турској.
      Пензионисан је у чину пуковника авијације 1993. године.
      Био је ожењен Адом, која је преминула 2005. године, са којом је имао синове Дејана и Давора.
      За свој рад је више пута похваљиван и награђиван.
      Суаде, нека ти је мирно и плаво небо и Бог нека ти души опрости...
    • Од Милан Ракић,
      У небеску ескадрилу се преселио још један великан наше авијације. Иако није волео да прича пуно о себи и свом радном опусу, био је један од људи који су изградили наше војно ваздухопловство и чији је допринос био немерљив. Био је и остао господин до свог овоземаљског краја. Професор др Владимир Милошевић, дипл. маш. инж, пуковник авијације и опитни пилот у пензији....

      Владимир Милошевић је рођен 21. јануара 1938. године у Новом Саду. Мајка, Анка Тричковић, била је професор француског језика, а отац Драгутин-мајор Југословенског краљевског ваздухопловства, свршени електромашински инжењер, конструктор авиона и пилот. Пре рата је конструисао школски авиона МИМА-2, који је био први авион у потпуности израђен у Југославији. Од почетне идеје, па до реализације.

      Након априлског рата је допао у немачко заробљеништво; три пута је покушао да побегне, али су га нацисти сваки пута хватали и враћали у офлаг. Нажалост, није успео да дочека ослобођење и преминуо је у логору Оснабрик.

      Иначе, Драгутин је био Земунац родом, али је службовао у Новом Саду. Тамо је Начелник ваздухопловнотехничке радионице (као инжењер) и уједно пилот у 204. ескарили првог ваздухопловног пука. Отуда се и Владимир родио у Новом Саду. Мајка је децу дакле сама подизала, као и многе мајке које су у рату осатле без мужева. Кћерку Гордану и сина Владимира, који се није много двоумио око избора будућег занимања. 
      Владимир је основно и средње образовање завршио у Београду, а на Машинском факултету Београдског Универзитета је дипломирао 1964. године. Школу резервних ваздухопловно-техничких официра је завршио у Рајловцу, после чега прелази у активну војну службу са распоредом у Ваздухопловном-опитном центру у Батајници. На Ваздухопловној војној академији у Задру је 1967. године положио испит за звање војног пилота, чиме је наставио своју летачку каријеру, започету још 1959. године у Ваздухопловном савезу Југославије.
      У Француској је 1976. године завршио једногодишњу специјализацију за испитивање авиона у лету и тиме стекао интернационалну диплому и звање опитног инжењера-пилота. Чувени ЕПНЕР (École du personnel navigant d'essais et de réception). Дакле једна од осам врхунских ваздухопловних школа (у САД једна "обичне" и једна морнаричке авијације, те једна за цивилне тест-пилоте. Једна у Канади, једна у Великој Британији, једна у Индији, једна у Русији и ова у Француској) у којој се обучавају тест пилоти, али што је много значајније, ОПИТНИ ИНЖЕЊЕРИ ПИЛОТИ. 
      То читаву методологију тестирања и евалуације ваздухоплова, било у процесу истраживања и развоја, или пак у процесу пројектовања и производње, диже на један виши ниво. И покојни чика Влада је мислим био једини у нашем РВ и ПВО који је завршио ЕПНЕР-а
      Ксниј је на Машинском факултету у Београду магистрирао са радом „Одређивање полара суперсоничног борбеног авиона у лету“, а 1982. године одбранио докторску дисертацију на тему „Допринос одређивању перформанси борбених авиона испитивањем у лету“.
      Иначе, ова његова дисертација се и даље цитира и користи...
      Радио је од почетка,тј. од како се након завршене Школе резервних официра активирао, у Ваздухопловном опитном центру, прво као референт у Одсеку за аеродинамичка испитивања, да би касније радио као инжењер пилот, а средином 80-их је постао начелник Сектора за испитивање свих средстава ратне технике у ваздухопловству. Године 1991., бива постављен на дужност команданта Ваздухопловно-техничке академије у Жаркову, а 31. децембра 1992. године је изабран за проректора за наставу и научноистраживачки рад на Универзитету Војске Југославије, где се, осим командних дужности, активно бавио и наставом.

      Написао је и неколико уџбеника, од којих најпознатији је свакако "Практична аеродинамика". Поред војне професуре на академији у Жаркову и у цивилству је имао плодну предавачку каријеру. На Машинском факултету је изабран био у звање ванредног професора на предмету „Теорија гађања, ракетирања и бомбардовања“, а на последипломским студијама на предмету „Испитивање авиона у лету“.  Након пензионисања у војсци, 1995. године на Полицијској академији у Београду, бива изабран за редовног професора за предмет „Борбена средства и опрема војске и полиције“. И тамо ради до 2003. године.
      Не бих лицитирао са бројкама, али рачунајући питомце на Ваздухопловној и Полицијској академији, те студенте Машинског факултета, којима је проф. Влада предавао, мислим да их има на стотине који ће га се сећати по великом знању и ерудицији и на моменте магупском понашању и спремности на шалу, када наравно обавезе допусте...
      Имао сам привилегију да познајем професора Владу. И да се са њиме повремено дружим, иако је разлика у годинама била велика. Није био много причљив, али сам успео по неки пут да измамим по неко сећање, нарочито на школовање у ЕПНЕР-у... Њега је са друге стране, по неки пута занимало нешто из богословља, тако да смо се лако разумевали
      Бог нека му души опрости
       
    • Од Милан Ракић,
      У Београду је након болести преминула Људмила Јовановић, саобраћајни пилот у пензији и жена са највише летачког стажа у нашој авијацији

      Људмила Јовановић (девојачко Островски) је рођена 16. септембра 1931. године у Зрењанину, где је и 1948. почела своју каријеру ваздухопловца. Падобранка, једриличарка и пилот моторних авиона, инструктор летења са завршеном Вишом Пилотском школом и стеченим звањем дипломираног инжењера аеронаутике. Стуб мале породице летача (мужа Михајла проф. пилота-инструктора и ћерке Јасмине, пилота једрилице и моторног авиона). Завршила је 8. класу пилотске школе у Руми. За оно време када жене нису баш много могле да ураде у ваздухопловству, Људмила је урадила и превише....
      Државна рекордерка у једриличарству и освојена златна „Ц“ значка, поставља и рекорд „слободни прелет“ 126 км, и рекорд у дужини лета од 11 сати и једног минута; 1955. године у Вршцу у двоседу са колегиницом Цетком Кланчник, постаје инструктор моторног летења. Налетела 1200 сати на преко 13 типова авиона и преко 20 типова једрилица. Почела је на аеродрому Багљаш код Зрењанина, а завршила летачку каријеру на аеродрому Лисичји Јарак код Београда где је неколико сезона била и управник... На њему је проводила сво своје слободно време ....Волела је спортско летење, успешно је као национални судија радила на многим такмичењима у једриличарству и моторном летењу....
      Помагала је својим радом као секретар аероклубова у Зрењанину и Смедереву. Била је активан је члан Аероклуба "Београд" и једно време је водила Ваздухопловну школу Београда. Активна је била на месту генералног секретара обновљеног предратног Аероклуба „Наша крила“. Добитник је безброј признања и диплома и међу њима и "Златне значке" Ваздухопловног савеза...
      Волела је ваздухопловство, уживала у њему и користила сваку прилику да подучи младе ваздухопловце, а обучила их је доста. 
       
      Почетком марта 1999. године (10. март), са колегиницама оснива Удружење жена летача Србије и својим радом помаже Удружење од првог дана. Активно учествује у свим акцијама, а 2003. године постаје Почасна Председница тог престижног Удружења које окупља жене летаче из наше земље. 

      Вредно је радила неколико година на својој, јединственој књизи на овим просторима, ЖЕНЕ ЛЕТАЧИ ЈУГОСЛАВИЈЕ коју је објавила 2009. године која је историјско дело за наше ваздухопловство, у коме су биографије свих жена летача велике Југославије до тог периода...
      Од првог сусрета са летелицом, па до последњег јануарског дана када се представила у Господу, Људмила је читаву себе давала авијацији и летењу. У српском ваздухопловству је оставила неизбрисив траг...
      Нека јој је вечна слава и хвала и мирно и плаво небо!
      Бог да јој души опрости.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...