Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Vladan :::.

Други брак (удовице, удовци, разведени)

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН
7 minutes ago, Ronald рече

Ja mislim da različite osobe mogu imati slicna i različita iskustva, pa iz toga slijedi da odnosi posle razvoda mogu varirati od odličnih kao u tvom slučaju pa do onih bez ikakvog kontakta što je malo teže ukoliko moraju brinuti o djeci.

Ja moram da se ogradim, i kažem da nisu svi očevi isti. Za razliku od drugh, on je otac kakav se poželjeti može. Nastojali smo da djeca ne osjete teškoću razdvojenog života njihovih roditelja, i uspjeli smo u tome. 
Jedno živi sa mnom, drugo sa njim, sin ima svoj život, a opet tu smo svi skupa. Sreća da je i druga žena draga prema djeci, tako da nema teškoća nikakvih. Naravno, finansijska sigurnost čini da uz pažnju koju djeca imaju, ne nedostaje djeci apsolutno ništa... roditelji su im tu šta god da  trebalo, a opet, svako ima svoj život i svoju sreću.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
2 minutes ago, Снежана рече

е баш сам хтела да едитујем предходно, и да се наставим, могуће је, али тотално бесмислено, ако завршиш нешто, завршио си, не кажем да треба правити непријатеље, светити се или не знам шта, али настављати ту причу и вући репове из прошлости је нешто што те вуче у назад, у осталом, било би у најмању руку некултурно и нефер према неком ко је покушава да оствари везу са тобом нпр.

Прошлост је прошлост и тамо теба и да остане, и да поновим, он остаје отац својој деци и однос са њима треба да гради не везано за развод, али то људи понекада не умеју да разграниче.

Ali Snezo mislim da je moguće ostati u dobrim odnosima ili kasnije razviti solidno prijateljstvo. Ne kažem da to podrazumijeva učestalo gledanje, mislim to mi nema smisla. Tacno ljudi koji nisu u stanju da se oslobode svoje prošlosti nisu u stanju da izgrade prijateljski odnos, tako da mislim ukoliko jedna strana to može i uvidja da druga ne može, onda treba napraviti distancu.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
6 minutes ago, Снежана рече

Нека су они нама живи, здрави и срећни, барем смо оставиле добре мужеве за другу :)))))))))

Kako kažu - Zdravo ih trošile :)))

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
2 minutes ago, Ayla рече

Ja moram da se ogradim, i kažem da nisu svi očevi isti. Za razliku od drugh, on je otac kakav se poželjeti može. Nastojali smo da djeca ne osjete teškoću razdvojenog života njihovih roditelja, i uspjeli smo u tome. 
Jedno živi sa mnom, drugo sa njim, sin ima svoj život, a opet tu smo svi skupa. Sreća da je i druga žena draga prema djeci, tako da nema teškoća nikakvih. Naravno, finansijska sigurnost čini da uz pažnju koju djeca imaju, ne nedostaje djeci apsolutno ništa... roditelji su im tu ma šta god da  trebalo, a opet, svako ima svoj život i svoju sreću.

Ayla pa ja sam to i mislio :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
5 minutes ago, Ronald рече

Ayla pa ja sam to i mislio :)

Mnoge žene su devastirane izašle iz braka... njihovi bivši kako ni u braku, tako ni posle, nisu pokazali svoju dobru stranu. Ako neko uspije da se promijeni, to treba cijeniti, i prijateljstvo se može zadržati, ali ako neko nastavi sa presingom, agresijom, i uz to ne pruži elementarno svojoj djeci, ne može se očekivati prijateljski odnos.

Moje iskustvo je posebno, jer je neko, i to skoro, shvatio šta je trebalo promijeniti. Nikada nije kasno za sreću, i dobro je da ljudi to uoče i ostvare sebe kako najbolje znaju i umiju.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
1 minute ago, Ayla рече

Mnoge žene su devastirane izašle iz braka... njihovi bivši kako ni u braku, tako ni posle, nisu pokazali svoju dobru stranu. Ako neko uspije da se promijeni, to treba cijenii, i prijateljstvo se može zadržati, ali ako neko nastavi sa presingom, agresijom, i uz to ne pruži elementarno svojoj djeci, ne može se očekivati prijateljski odnos.

Moje iskustvo je posebno, jer je neko, i to skoro, shvatio šta je trebalo promijeniti. Nikada nije kasno za sreću, i dobro je da ljudi to uoče i ostvare sebe kako najbolje znaju i umiju.

Pa ja sam to i rekao Snežani u kontekstu da se treba distancirati, pogotovo ako je ponasanje puno kako ti kažeš presinga i agresije. Nasmija me sa ovom rijecju " presing", hehehe:D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
5 minutes ago, Ronald рече

Pritisak na protivničkom dijelu terena ili u šesnaestercu hehehe, salim se:D

Ja ti se u padobranstvo ne razumijem. :)))
...ili to bješe fudbal?
Kako god. :bighug:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ТЕОЛОГ

Овде бре све сами расисти, сексисти, мизогинисти и... како оно беше још?

:)

Шалим се, наравно.

Но, све сте, драге моје даме, овде изнеле да је развод последица погрешно постављених почетних премиса БАР ЈЕДНОГ супружника приликом уласка у брак, па је исти (тај брак) био грађење "куће на песку уместо на камену", што је и довело до "промашаја циља"= "смрти" те и такве заједнице . Зато је потребно пре свега молитвено-покајно притећи ка созерцавању грешака и непонављању истих. А свети оци кажу да се и убиство прашта ако има довољно покајања и плодова преумљења, а камо ли да се развод постави као препрека за улазак у Царство. Е сад, да је теже после - јесте, што је природно и нормално. Не може бити да грешимо а да нам бива све лепше и боље (па макар грешка била и САМО то што нисмо позна(ва)ли право лице оног другог - самим тим нисмо видели и нисмо позна(ва)ли ни своје стање, знање, расуђивање, могућности, снагу, меру трпљања... - мало ли је?).

Апропо тих што оговарају:

Онај који себе назива православним хришћанином а "гледа трун у оку брата свога" или се као фарисеј над цариником надима и захваљује Богу "што нисам као овај\ова грешник\грешница" треба и да прочита у овим причама из Јеванђеља шта Христос мисли о њима. Само, они не читају овај форум и ову тему па им џаба поручујем - него то вама за утеху.

Дакле, имам и ја који сам у првом браку пуно тога ради чега треба да се кајем, сваки дан грешимо, повређујемо друга=себе (јер смо једно тело). Мој страх и питање самом себи је да ли бих -"убијајући" брак у коме су двоје једно тело - практично извршио својеврсно мало "самоубиство"... :( Нека Бог да да никад не сазнам...

 И да нам дарује да сви стигнемо у Царство, свако својим путем, не гледајући на друге. То нам је свима циљ - а Бог је многомилостив, дуготрпељив, брз на помоћи, воли грешнике, све трпи, све подноси и све преокреће ка добром - ако му тежимо. "Тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се, иштите и даће вам се..."

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Nešto se mislim, najbolja ''osveta" bivšem mužu je da mu se ostavi dete na staranje. Lako je biti cmok cmok zabavni tata preko vikenda. Gde su one obaveze koje su njemu naizgled trivijalne...obuci, operi, opeglaj, nahrani, ugrej, daj antibiotik...nema babe, tetke, ujne, strine, samo on i dete/deca. Da vidim koliko će da bude neopterećen i zabavan tata kad stvarno mora da se pobrine.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Што је Бог саставио, човек да не раставља!

Никада до сада, правно гледајући, брак није било лакше и брже развести. Створена је чак и матрица која се односи на разлог развода. Једноставно – неслагање нарави и – готово! Људи, међутим, и не слуте какве последице носи собом развод са „неподношљивом лакоћом“, како на духовном и личном, тако и на социјалном плану.

Брак представља нераскидиву везу. Брачна правила Српске Православне Цркве само понављају да је православни брак „доживотна духовна и телесна веза. „Постоји само један законит разлог за развод, каже св. Теофан Затворник: неверство супружника“. А свети Козма Етолски вели: „Власт да се растављате немате, и једино вас смрт и блуд могу раздвојити“.

ono-sto-je-a.jpgРекли смо да је прељуба основни узрок за развод брака који Црква признаје и уједно једини који постоји у Светом Писму Новог Завета: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу (Мт. 19,9). Свети Оци веле да су муж и жена дужни да оду архијереју да их растави ако се догоди да жена падне са другим мушкарцем или муж са другом женом.

Такође, брак се може развести кривицом жене ако је она хотимично, без оправданих и веома рестриктивно одређених здравствених разлога (очување њеног живота), извршила побачај, будући да канони побачај изједначавају са убиством, или пак ако хотимично и трајно спречава своје оплођење, пошто је тиме осујећен циљ брака, а то је потпуна животна заједница и рађање и васпитавање деце.

Још једно интересантно питање: да ли је у случају прељубе развод обавезан? Ово питање разматра се већ у Јермином Пастиру, старохришћанској пророчкој књизи са почетка другог века. Ево шта тамо пише: „Господине, ако неко има жену верујућу у Господу и нађе је у некој прељуби, да ли греши муж ако и даље живи са њом? Ако муж сазна за њен грех и жена се не покаје него остане у блуду своме, а муж и даље живи са њом, бива крив за њен грех и саучесник у прељуби њеној. Шта ће онда учинити муж ако жена остане упорна у тој страсти? - Нека је отпусти, а он нека остане сам. Ако пак он отпустивши жену ожени се другом, и сам чини прељубу. - А ако Господине после отпуштања жене, покаје се жена и хтедне да се врати своме мужу, зар неће бити примљена?

Само свештеник ни у ком случају нема права да својој жени опрости прељубу, а када би то и учинио, одговарао би за црквени преступ и био би лишен свештенства. Но, и поред овако јасног става Цркве о браку и његовом разводу, кризе хришћанских бракова данас представљају реалност. Ово првенствено стога, што у брак често ступају незреле и неприпремљене личности, самовољне и неспремне на жртву. Када прође романтична фаза заљубљености и када се супружници суоче са проблемима свакодневног живота, они се „охладе“ и живот у заједници постане им „досадан“ и „сувише напоран“.

Брачни другови се удаљавају и заборављају да су икада осећали љубав једно према другом. Јер брак се данас, делом и захваљујући лаичком законодавству, доживљава као формална заједница која траје док за њом постоји интерес емотивни, практични, материјални а онда се једнострано или договорно може раскинути. Људи су навикли да угађају себи и да живот уређују онако како им одговара. Зашто бих остао на послу који ми не доноси довољно новца, зашто бих остао у партији чије су шансе на изборима мале, зашто бих остао у браку којим нисам задовољан? Сам управљам својим животом, нећу да будем роб конвенција...

b-poziv-c.jpgЈедан савремени богослов пише: „Ради се о начину живота који се данас у потпуности окреће око јединке и који изгледа искључује могућност надилажења индивидуализма. Односи међу људима свели су се на потчињавање: или потчињаваш или биваш потчињен“. Живот се одвија брзо. Особа супротног пола постаје предмет жеље. Пре или касније, када жеља буде задовољена, престаје потреба за том особом и појављује се равнодушност. Љубав је, као и све друго, потчињена индивидуалним потребама и жељама. Једноставно тако функционише пали човек. Заборавља се да је заједница хришћанског брака нешто много трајније и узвишеније. Ту се тражи потпуно предавање једно другоме по узору на Христа и Цркву. Протојереј Алексеј Јанг пише: „Иако веома успешни бракови садрже извесну дозу ероса, то дефинитивно није најзначајнија компонента дугог и срећног брака. Напротив, тамо где се особе држе мита о романтичној љубави, пропаст није далеко“.

Шта дакле да се ради када до неслагања у браку дође? „Треба претрпети, каже св. Теофан Затворник, и наставља, јер нама је дата свеопшта заповест да носимо терет једни другима; тим пре је то дужност оних који су толико блиски као супружници“. Никад не очекујте и не тражите љубав за љубав, похвалу за смирење, и захвалност за служење саветује један старац. Искусни духовници обично кажу да се људи који живе у браку спасавају трпљењем тешког карактера свога супружника и попуштањем један другоме. Јер управоје трпљење и подношење свега својствено истинској љубави, како вели апостол Павле (1. Кор. 13,7). Осим трпљења и попуштања за брачног друга се треба и молити Богу. Валаамски старац, схиигуман Јован, препоручује једноставну молитву: „Спаси Господе и помилуј мог мужа (или моју жену) (име), сачувај га (сачувај је) и уразуми“.

У реду, ако хоћеш да одложиш крст који си добио приликом ступања у брачну заједницу, ако желиш да скинеш са главе венац који си добио на Светој Тајни венчања свакако си слободан да то урадиш. Али онда постајеш налик Јуди издајнику и више се не можеш назвати хришћанином. То је онда већ један облик духовне смрти, која ће касније, као што смо рекли, само бити констатована разводом. Јер ти чиниш оно што ти је воља, а управо то представља главну идеју кнеза овога света. И нема ни једне идеје чији би дух био тако противан Христовом учењу као што је ова. Јер сам сишао с неба не да творим вољу Своју, него вољу Оца, Који ме посла,. каже Господ. Ми треба да се угледамо на Господа. А ово је воља Оца Који ме посла: да све што ми је дао ништа од тога не изгубим (Јн. 6,38-39).

ono-sto-je-b.jpgТако сте и ви као супружници дати од Бога једно другом, и дужни сте да се чувате, да не изгубите једно друго. „Због тога је муж, будући да је глава, каже свети Григорије Богослов, дужан да зна како да исцели тело; чак и када на њему има безброј рана, глава никада не одсеца себе од тела. Зато немој да повређујеш своју жену, јер је она твоје тело. И као што је незамислива ствар да неко наноси ране сопственом телу, тако је незамислива ствар да се неко раздвоји од своје жене“. А свети Јован Златоуст саветује мужу: „Макар требало жртвовати душу за своју жену, макар требало хиљаду пута бити посечен, макар требало поднети и претрпети сваковрсна страдања, немој одбити“.

А развод је, по Златоустовим речима: „чин који је противан како природи, тако и Божијем закону; природи зато што раздваја једно тело, а закону зато што покушавате да раздвојите оно што је Бог сјединио и забранио да се раздваја“. Зато Црква на развод гледа као на катастрофу, трагедију и велики грех.

Други брак назива „пристојном прељубом“. „Као што је девственост боља од брака, тако је и први брак бољи од другог“ каже свети Јован Златоуст. А свети владика Николај вели: „Први брак Црква благосиља са радошћу, други са жалошћу“.
Отац Јован Мајендорф пише да други брак представља „одступање од хришћанских норми“, „Хришћански брак може бити само један, не по сили апстрактног закона, или моралног закључка, него у самој својој суштини, као Тајна Царства Божијег која води у вечну радост и вечну љубав“.

Јереј Ненад Ђурђић
Извор: pravoslavie.ru 

http://www.prijateljboziji.com/_Sto-je-Bog-sastavio,-covek-da-ne-rastavlja/59987

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
On 21.11.2016. at 18:21, Ronald рече

Šta misliš da li je moguće ostati u odličnim odnosima i biti dobar prijatelj nakon razvoda i određenog perioda?

Могуће је ако су обоје при здравој свести. Док сам ја хтела да имамо нормалан однос због јединог важног бића у животу он је радио све супротно и показао да је бивши са огромним разлогом

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
On 17.8.2016. at 20:17, Дијана. рече

Da, sazaljenje je jednako odvratno pogadjajuce i ponizavajuce za obe strane kao  i prezir. Sreca nije van nas, to su sve stereotipi, ali nije ni u nama na taj nacin kako uci new age kvaziduhovnost i popularna plitka psihologija. 

Carstvo nebesko je unutra u nama, i podviznici ga zadobijaju. Sreca je jedino u zajednici, ali oplemenjenoj, ne nastaloj iz potrebe, iz nedostatka, nego obilja, davanja. Nase potrebe su nasa realnost, determinizam, prirodno je da zelimo da nam neko pomogne, da nas neko usreci. Ali i utjeha i radost dolaze od Boga, rijetki su ljudi koji su sretni i ispunjeni samo u Bogu, svima treba zajednica, i zaista tesko je spoznati milost Boziju drugacije nego preko ljudi...

Da osvežim temu koju je Vladan započeo iz plemenite namere i koja je, što se mene tiče, stvarno ispunila svrhu, ne osećam više da sam jedina na svetu.

Čini mi se da dolazimo svi do istog odgovora ( i udovci/ce i razvedeni), nešto sličnog kao ovaj tvoj post Dijana, a to je da svi imamo opciju u Bogu i u novoj bračnoj zajednici ( podrazumeva se blagoslovenoj).Obe opcije su, u stvari, podjednako dobre ako su iskrene  i nisu ishitrene ili iznuđene pritiskom okoline i sl.

Za ove retke koji su sretni i ispunjeni samo Bogom mislim da svi osećamo samo divljenje i slažem se potpuno sa tim da, na prvom mestu, svi koji smo se našli u ovakvoj situaciji, prvo treba da razmotrimo mogućnost jednobračnosti i tome damo prednost. Zar ne bi bilo divno reći svom detetu sutra - ti više nemaš tatu, ali na njegovom mestu imaš samog Gospoda? Bilo bi, ali samo pod uslovom da mu to kaže nasmejana, zdrava i srećna majka, ispunjena životom, a tu dolazimo do tog pitanja o mogućnostima.

Treba, čini mi se, biti pošten prema sebi i to pošten na vreme, dok nije kasno. 

Ja, kao mlada udovica, nisam mogla ni da zamislim kroz kakva iskušenja se prolazi. Napominjem da govorim iz perspektive obične mirjanke, dakle nemam oko sebe puno ljudi iz crkve, nažalost ni iz vere. Ogromna su iskušenja što od okoline, a onda i od same sebe. 

Verujem da je još teže u slučaju razvoda.

Mislim da ništa nema loše u tome da se razmotri drugi brak kao mogućnost, pogotovo ako iskreno sa sobom dođete do toga da vam nedostaje bliskost sa drugim ljudskim bićem (ovde naravno ne mislim samo na telesnu bliskost). Jeste teška i sama pomisao na to da ćeš se time odreći sjedinjenja duša nakon smrti, ali, na kraju, sigurna sam da bi se i naši preminuli toga odrekli ako bi znali da je na naše spasenje i očuvanje zdrave porodice.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Руски председник Владимир Путин изјавио је да је брак једино могућ „између мушкарца и жене” и додао да подржава идеју увођења тог принципа у Устав.     „Брак је заједница мушкарца и жене”, рекао је Путин на састанку радне групе које је формирао Кремљ због уставне реформе.   Путин је подржао идеју да то буде унето у Устав.   „То је добра идеја и треба је подржати. Само треба размислити како то срочити и где”, рекао је председник Русије после предлога конзервативне посланица Олге Баталине да се Уставом утврди да држава подржава „традиционалне породичне вредности”.   Баталина сматра да је породица угрожена због покушаја увођења нових термина као што су „родитељ број један” и „родитељ број два”.   „То није фантазија, већ стварност у неколико земаља”, рекла је Баталина која представља владајућу странку Уједињену Русију у доњем дому парламента и раније је подржала закон којим се забрањује „хомосексуална пропаганда” у Русији.   Путин је рекао да док год он буде био председник Русије, неће бити „родитеља број један” и „родитеља број два”. „Имамо тату и маму”, рекао је он.   Путин је у јануару изјавио да су неопходне измене Устава из 1993. и формирао радну групу од неколико десетина посланика и других, задужену да припреми уставне амандмане.   Радна група је данас на састанку с Путином предложила да у Уставу буде наведено да је Русија „Држава која ствара мир” или „победничка држава” у Другом светском рату.   Многи аналитичари сматрају да тим уставним изменама Путин припрема терен да сачува свој утицај после 2024. године, када буде напустио председничко место, преноси Бета.   Путин је рекао да циљ уставне ревизије није „продужетак његове власти” у Русији на чијем је челу 20 година.     Извор: Политика
    • Од Логос,
      Протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику, одржао је предавање у недељу, 29. децембра 2019. године, у просторијама Фудбалског клуба на Ченеју. Отац Игор је говорио је на тему „Православни брак и породица”.     Звучни запис предавања   Извор: Инфо-служба Епархије бачке 
    • Од Логос,
      „Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди, ожени се курвом, и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа“ (Ос 1, 2). У овим стиховима пројављује се суштински моменат за адекватно разумијевање и књиге али и личности Осије, а то је да ниједан старозавјетни пророк није снажније илустровао пророчку поруку својим личним животним искуством, као што је то био случај са Осијом.

      Пророк Осија (Јахве je помоћ, спасење) је живио у VIII вијеку и био је млађи савременик пророка Амоса. Податке о њему, који су веома оскудни, црпимо из књиге која носи његово име. Оно што из књиге сазнајемо јесте да је пророк Осија био син Веирије и да је рођен у Сјеверном царству, гдје је своју пророчку дjелатност вршио пред крај владавине цара Јеровоама II (783-743) и у немирним годинама које су претходиле паду Самарије. Оквирно можемо рећи да је дјеловао од 750. до 725. године прије Христа, зато што у његовој књизи немамо податке да је доживио пад Самарије 722. године. За разлику од Амоса који је био логичан и непристрасан, пророк Осија је био и сувише везан за своју отаџбину да би могао замислити како Бог није гајио нарочиту љубав за ово подручје и његов народ. Он је волио ову земљу, волио је њен народ и био је сигуран да их и Бог воли.
      Осијин пророчки пут отпочиње његовим браком са женом по имену Гомера. Претпоставља се да је Гомера била проститутка у једном од хананских храмова, коју је Осија покушао да придобије за сопствено разумијевање Божијих односа са народом, мада је сасвим могуће и да му је била жена, па је њено невјерство, које читамо на самом почетку књиге, било потпуно неочекивано. У сваком случају, Осија и Гомера су имали троје дјеце. Свакоме је било надјенуто име које је симболично изражавало судбину израиљског народа. Првоме је било дато име Језраел, као изјава да ће Бог осветити покољ који Јуј бјеше починио. Другом је надјенуто име Лорухама (Невољена), да каже како је Израиљ прокоцкао и Божију љубав и опроштај, а треће дијете названо је Лоамија (Нисте мој народ) што је уједно коначна потврда степена одступништва Израиља.  Гомера је потом напустила Осију и отишла да живи са другим човјеком (Ос 1, 2-2, 5), па га у наредној епизоди из његовог живота видимо како одлази на тржницу и угледа проститутку која је допала некаквог ропства из ког се може откупити малом свотом новца. Дирнут њеном молбом, пророк је откупљује и узима да живи с њим (Ос 3, 1-5). Неки истраживачи вјерују да је ово била друга жена, а не Гомера, мада, ако се појединости ове приче упореде са Осијином потоњом поруком о Божијем односу са Израиљом, више смисла има претпоставити да је ова проститутка у ствари била Гомера, коју је вјероватно напустио човјек са којим је до тада живјела. У сваком случају је ова лична трагедија дала тон Осијиној поруци народу. Као што је његова љубав према Гомери била одбачена и презрена, тако је и љубав Божија према Израиљу била одбачена и презрена. Па ипак, пророк Осија наглашава да та љубав никад није престала бити љубављу која спасава. 
      Поставља се питање на који начин је доживљавана израиљска заједница, ако се узме у обзир да је пророк Осија могао да је представи као блудницу? Односно, како је уопште могуће успоставити аналогију односа оца и сина, или брачника, између Јахвеа и Израиља? Заједница је могућа само између две различите личности које љубав обједињује. Једна је Јахве, а која је друга? Одговор на ово питање лежи у схватању Израиља као корпоративне, саборне личности. Наиме, у догађају Изласка, Јахве се јавља цjелокупној заједници, а не само народним представницима. То је први сусрет Јахвеа и тзв. „саборне личности Израиља“. 
      Невјерност према Богу Јахвеу и некритичко приклањање Ваалу, пророк Осија означава као блудничење у најгорем смислу ријечи. Тим су путем кренули управо они који су најодговорнији у народу: цареви и кнезови, а са њима чак и свештеници међу којима је завладао „дух блуда“ (Ос 5, 4). 
      Не само да ће народ и свештеници бити кажњени због блудничења, него ће и цареви и кнезови потпасти под исту казну, јер је и њих захватио исти дух. Осија види како се они заправо хране „гријесима мога народа и лакоме се на безакоње“ (Ос 4, 8). Њихов блуд се огледа у томе што они траже помоћ и ослонац код туђинаца, а не ослањају се на Јахвеа. Осија тврди: „Они позивају Египат, иду у Асирију“ (Ос 7, 11). Па ипак, Јахве је господар и Египта и Асирије. Будући да су у злу огрезли: „У зору ће заувијек нестати цара Израиљева“ (Ос 10, 15). Ту је врхунац онога што Осија предвиђа у скоријој будућности.
      У уској вези са духом свеопштег блудничења, као најгоре издаје јесу засигурно и међусобне завјере и сукоби (Ос 6, 6-7), којима његови сународници кују сплетке и устају једни на друге, па стога Осија и износи Јахвеову тужбу: „Цареве су постављали без мене, кнезове бирали без знања мога“ (Ос 8, 4)… „Сви су они орали безбожност, жели безакоње, јели плод преваре“ (Ос 10, 13)… „Своје поуздање нису ставили у Јахвеа, него у кола своја и мноштво ратника својих“ (Ос 10, 13)… „Посијали су вјетар и пожеће олују“ (Ос 8, 7). Међутим, доћи ће дан неизбјежног отријежњења, кад ће бити уништена лажна сигурност коју је народ изградио на непоузданим темељима. Биће то заиста страшан дан: „Када ће се говорити брдима: Покријте нас!, и бријеговима: Падните на нас!“ (Ос 10, 8). 
      Осијини судови нису нипошто самовољни, већ се превасходно изричу у свјетлости Савеза са Синаја. Због тога његова порука поред етичког карактера, носи прије свега историјско-теолошко обиљежје. У тим и таквим оквирима, пророк истиче двије константе: Јахвеову трајну вјерност према народу и Израиљову трајну невјерност према Јахвеу.  
      Осија показује како је Јахве био Израиљев Бог још „у земљи египатској“ (Ос 12, 10, 13, 4); водио их је преко слуге свога Мојсија (Ос 12, 4). Јахве је љубио Израиљ још док је био дијете (Ос 11, 1). Он је учио „Јефрема да ходи“ (Ос 11, 3) држећи га за руку као што то раде отац или мајка; Јахве се брижно надвио над њим, дајући му да једе (Ос 11, 4). Свим овим дивним сликама завршава се заправо онај дио Осијине књиге који говори о Јахвеовој очинској љубави према Израиљу. Јахве се опходи према народу као према своме сину. Његова љубав носи карактер ненадмашиве њежности која трага и онда кад је све изгубљено.     
      Насупрот таквој очинској љубави Јахвеа, Израиљ испољава такав вид понашања, да Јахве мора извести жалостан закључак: „Што сам их више звао, све су даље од мене одлазили“ (Ос 11, 2). Посљедице су биле поразне за народ, јер Израиљ није спознавао да их је Јахве увијек изнова настојао опоравити од њихова зла, односно да их је настојао спасити.
      Осија је кренуо од горког искуства невјерне заручнице према вјерном заручнику и тиме осликао стварно стање народа према Богу и Бога према народу. Својом невјерношћу, која је захватила најодговорније у народу, као и сам народ, али и читаву земљу, Израиљ је раскинуо односе повјерења, отуђивши се од Бога, постајући Невољена и Не-мој народ. Али истовремено, тим је чином народ једноставно изгубио сигурне темеље постојања, јер је почео свој живот да гради на невјерности, лажима, превари, што је имало погубне последице на свакодневни живот. 
      Имајући све то пред очима, Осија најављује коначан нестанак државе и култа. Јахве је одбацио не само цареве, које је Израиљ постављао без његова знања, већ и сам култ. Штавише, народ ће на својим плећима понијети последице криве усмјерености и невјерности према Јахвеу. Израиљ се као народ и као држава сломио заправо на своме Богу. Јахве је за народ постао „попут мољца и попут чира на његову телу“ (Ос 5, 12-13). Израиљ једноставно није познао свога Бога. 
      Па ипак, колико год Осија истицао величину невјерности, понајприје оних најодговорнијих, он ипак види и упућује на излаз из тог стања уништења. Највеће заслуге пророка Осије састоjе се у томе што је упркос суду који ће задесити Израиљ, нагласио величанствену побједу љубави Божије, која се испољава кроз различите облике, као што су заручнички и родитељски. „Како да те дам, Јефреме? Да те предам, Израиљу? Како да учиним од тебе као од Адама? да те обратим да будеш као Севојим? Устрептало је срце моје у мени, усколебала се утроба моја од жалости“ (Ос, 11,8; Јер. 9, 7; Ос. 6, 4. ; 5 Мој. 29, 23; Јер. 31, 20).
      Прекрасне слике којима се описује Јахвеова љубав, попут мајке која води и подиже своје дијете, која га учи ходати, која га коначно привлачи свезама љубави, представљају врхунац Осијине теологије. У њима је Јахве приказан као истински заручник који љуби и онда кад друга страна не узвраћа на ту љубав. Осија не пориче да је Бог судија и да ће се над Израиљом судити, али свијетли тонови његове поруке долазе из несагледивих дубина љубави која подиже, у коријену мијења и спасава. Јер ипак, љубав Божија, која није ограничена као она људска, има моћ и храброст да раскине окове људске изопачености. Његова љубав неће остати неузвраћена, нити ће Јахве остати равнодушан према народу. Јер како истиче пророк Осија, Јахве ће ступити у борбу не само са својим противницима, него и са самим собом! Пророк наиме види, како се на чудесан начин у Јахвеом срцу води борба између срџбе и љубави. Посве ново у Осијиној теологији представља коначан резултат те борбе, у којој побјеђује љубав отварајући будућност народу. (Ос 11, 7-8). Јахве ће вратити народ првој љубави тако што ће га поново одвести у пустињу. И у пустињи ће заправо започети ново вријеме за народ. То је вријеме Новог савеза у којем ће Јахве говорити срцу, а народ ће остати у непрестаном дијалогу са Њим. Израиљ ће препознати Бога у љубави и вјерности, а Бог ће завољети Невољену и Не-народ: 
      „Али ево, ја ћу је примамити и одвешћу је у пустињу, и говорићу с њом лијепо. И даћу јој винограде њезине од тога мјеста, и долину Ахор за врата надању, и ондје ће пјевати као за младости своје и као кад је ишла из Мисира. И тада ћеш ме, говори Господ, звати: мужу мој; а нећеш ме више звати: Вале мој. Јер ћу уклонити из уста њезинијех имена Вала; и неће им се више помињати имена. И заручићу те себи довијека, заручићу те себи правдом и судом и милошћу и милосрђем. И заручићу те себи вјером, и познаћеш Господа. И тада ћу се одазвати, говори Господ, одазваћу се небесима, а она ће се одазвати земљи. А земља ће се одазвати житу и вину и уљу, а то ће се одазвати Језраелу. И посијаћу је себи на земљи, и смиловаћу се на Лорухаму, и рећи ћу Лоамији: ти си мој народ, и он ће рећи: Боже мој! (Ос 2, 14-23).

      Бранко Репаја

      Извор: Теологија.нет
    • Од JESSY,
      „Пре четири и по године упознала сам младића. Јако смо се волели, иако смо се свађали скоро сваки дан, због разних ситница, небитних. Обоје смо веома плаховити. После три године, почели смо да живимо заједно. Ја сам променила посао и скоро увек сам остајала до касно. Он ме је чекао код куће, спремао вечару и слично, а пред Нову годину ме је запросио. Веома сам се радовала и размишљала о томе каква је то срећа за мене, коначно ћу се удати. Полако смо почели да спремамо свадбу. Недељу дана пре сам отпутовала у Питер на пословни пут, а он је остао код куће сам. Када сам се вратила, рекао ми је да се растајемо, да ме више не воли. Ја сам за њега једна сродна душа, сестра, али га не привлачим као девојка.“ Елена, 24 године.
      „Урадио сам нешто ужасно. Сад седим и не знам шта да радим. Пре 3 месеца сам запросио девојку са којом живим. Осећања међу нама су постојала, све је било дивно. Али недавно су нестала, испарила. Покушавао сам да их вратим, али никако ми не успева. Ја њу не волим, она мене да. Љуби, грли, видим да жели да буде са мном. А мени се срце слама што не могу да одговорим на њену нежност. Испада да се претварам. Она види да сам безосећајан, пита зашто? Шта могу да одговорим, ако не осећам ништа? Већ је било озбиљних свађа и скандала због тога. Свадба се примиче, припреме теку, а мени на души стоји камен. Скоро да смо се били растали, али је она рекла да према мени још увек нешто осећа и да жели да покушамо поново, иако сам признао да је не волим. Тако ми је ужасно тешко коначно јој рећи све, када се и даље нада. А ја ноћима не спавам, сав сам измучен, катастрофално сам смршао. Тако ми је жао, али је не волим и непријатно ми је да будем са њом.“ Игор, 24 године
    • Од Поуке.орг инфо,
      Кажу да муж последњи сазна да га жена вара, али не зато што нико неће да му каже да га жена вара, него зато што он сам то не жели да види. Иста је ствар и са људима који живе у лошим браковима. Иако постоје бракови који се одавно не могу назвати браковима, људи у њима ипак истрајавају - неки из навике, неки из страха, а неки зато што немају куд...
      Знам једног типа који је у браку већ доста дуго са неком женом - не знам ни сам како бих је назвао. У ствари, он је с њом у том браку више фиктивно, будући да она њему и њиховој деци дозвољава да бораве у њиховом стану само 5 - 6 пута у току године. Остатак времена он и деца проводе живећи као бескућници - спавају или у подруму, или у ходнику зграде, или некада испред врата стана.
      Она неће да их пусти да уђу зато што су, како каже, штрокави, па ће јој упрљати намештај. Џаба јој муж објашњава да он нема где да се истушира, и да не би ни он ни деца били тако прљави када би их пустила да уђу у стан и да се окупају - она неће ни да чује. Каже, само што је орибала плочице, неће ваљда сад да пусти њих да их усвиње.
      Није она била таква одувек. Међутим, од када је почела да се дружи са некаквим сумњивим ликовима, неким надрилекарима, политичарима, гуруима и сличним лудацима, скроз је полудела. Имала је она, додуше, и доста јако паметних пријатеља, који су покушавали да је уразуме, али у последње време она једноставно неће за њих да чује. Каже - Нема будале док школе не заврши. Па су и они полако, један по један, дигли руке и од ње и од њеног мужа и деце.
      Муж, јадничак, и даље гаји неку наду да ће она доћи себи. И даље доноси целу своју плату сваког месеца и даје је до динара жени, која те паре потроши како се њој ћефне. Њему некада буде криво, па се наљути и почне да прича како ће је оставити, али она га увек обесхрабри причама о томе како брак није неозбиљна ствар, и како он као отац породице има обавезу према њој, а да она има право да са новцем располаже како жели.
      Понекад, додуше, она и попусти, па га пусти и по десетак или петнаест дана у току године да борави у кући. Додуше, без деце, и под условом да јој за те дане посебно доплати, мимо плате. Он тада покушава да је одобровољи да пусти и децу да уђу, али њој не пада на памет. Каже - шта мене брига за њих, нек се сами снађу, они и треба сами да се сналазе.
      Не знам колико пута су покушали људи добре воље да му објасне да не може она имати само права, а он само обавезе. Не вреди. Каже - боље и таква жена него никаква. И све то исто покушавца да убеди и децу - говори им да им је она ипак мајка, да је мајка само једна, и да је греота о мајци говорити ружно. Не знам да ли он сам у све то верује, а верујем да не зна више ни он.
      Нека од деце која су мало већа су већ отишли својим путем. Кажу, није она њима никада ни била мајка, и да им таква мајка ни не треба. Остала су само она најмања, која се бољег ни не сећају, и која за боље ни не знају. Докле - не знам...
      Вреди ли брак уопште оваквих понижења? И може ли се то, Боже ме опрости, уопште и назвати браком?
       
      http://www.youtube.com/watch?v=wxkHvOBytNk
       
      Ова прича и јесте и није измишљена...
      У ствари, прича је метафора за стање у којем је литургијски живот код нас...
      Жена = Црква (= црквена јерархија)
      Стан = Литургија
      Боравак у стану = Учешће у литургијској заједници (= причешће)
      Муж = Теолози, вероучитељи, и други православни хришћани који желе да живе литургијским животом
      Деца = Прост неупућен народ
      Прљавштина, штрока = Грех, недостојност
      Плата = Подвиг, труд, свака врста залагања
      Пријатељи = Образовани људи, пријатељи и учитељи Цркве
      Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци = Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци
       
       
×
×
  • Креирај ново...