Jump to content

Препоручена порука

Pravilno je onako kako dobijes blagoslov.

U malim parohijama duhovnik dobro poznaje ljude i sve je onda lakse.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Tacno..Al najvaznija je od svega ljubav, a sad jedan ce svestenik reci ovako, drugi onako..Ne moze niko da kaze npr: Ne moze se pricestiti van posta...Ali moze o tome da se diskutuje :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 26.07.2016 at 17:26, R2D2 рече

ево га текст

 

 

Одличан текст, превела сам га на пољски: http://www.wiadomosci.cerkiew.pl/news.php?id_n=467:) Нажалост, има јако мало порука св. Порфирија на пољском.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Помаже Бог!

Ево и ја мало да се укључим. Мало ћу Вам испричати моја нека искуства.

Код мене у Р. Српској од кад знам за себе ишао сам у Цркву тј малих ногу. Сеоска Црква је. Ја нисам знао да се може да се исповеди речима тј само на Литургији се прочита разрешна молитва и то је то, нисам знао да се може причестити мимо поста, нисам знао да треба за задушнице да се спрема парастос, да не помињем вечерње и јутрење (то сад није битно), вече праштања уочи почетка Великог и часног поста (ни ово не може да се организује). Једноставно не само код мене у мом месту, касније ће се испоставити и код многих мојих браће и сестара који су студирали са мном и који су долазили  из малих средина имали су исти проблем конкретно мислим на причешће мимо поста, исповест речима. Ајд за време поста свештеник, верни народ се причешћује, али мимо поста ми је било чудно. Свештеник се причести, ми народ гледамо, а ни да изађе да каже да ли има неко да се спремао за причешће. Шта ћу контам тако треба и тако је шта је ту је, и то ми је било јако чудно свештеник се причести а ми људи нико.  А зар и ми обични верници не би требали да се причешчујемо мимо поста? Наравно да треба, зашто кад нам се Господ нуди а ми због лењости нећемо или нисмо заинтересовани. Кад су се сви светитељи причешћивали на свакој Литургији. 

Питам се дали смо ми верници криви, или једноставно Свештеници који требају да преносе реч Божију. Једноставно очекују да људи чим дођу у Цркву да знају и све или једноставно чекају да их људи питају и онда одговарају, нема са друге стране тј од Свештеника да мало подстакну људе, па ће људи имати и да их о чему питају тј мало да их заинтересују. Поготову кад дође нови свештеник у неко место. Хвала Богу има и оних и ревносних и свака им част. Већ једноставно само красноречиве беседе и то је то. Схватам да је разрешна молитва пре свега ради свештеника да би му било лакше служити Литургију, али се може рећи да се може и току поста исповедити речима ако неко жели. Много је човеку лакше кад на исповести каже што га копка, па макар свештеник и ништа му не рекао, него да само прочита разрешну молитву како је у сеоским Црквама где нема исповести речима.

И тако пролазили су дан за даном..

Кад сам отишао  у Нови Сад да студирам електротехнику (поред тога што сам је хвала Богу завршио касније ће се испоставити да је и то био сам промисао Божији о мени грешном да ме научи о православљу и које све врте богослужења постоје, нешто што сам желео да боље упознам и докучим), и кад сам почео да долазим у Цркву тад ми је било све чудно. Остаће ми увек упамћена прва Литургија. Био је пост. Кад је дошло за причешће, сад очекујем да ће свештеник разрешну молитву прочитати, међутим људи почеше да прилазе нормално и причешћују се, кад сам пришао путиру кажем свештенику тако и тако је код нас у мом месту, он ми каже није никакав проблем можеш се причестити а после се исповеди. После сам се код неког свештеника исповедио. То ми је био први пут да се исповедим, дете са села, нисам знао одакле да почнем, али објаснио сам свештенику, он ми је рекао да чешће долазим и да ће временом све доћи на своје место, Бог ће те упутити и научити све што те буде копкало и занимало. После сам нашао духовника и почео редовно да се причешћујем и исповедам. 

Кад је прошао пост, после сам видео да се људи мимо поста причешћују. Свештеници су неколико пута говорили на Литургијама да ко пости све посте, среду и петак да може да се причести. Питао сам свог духовника и почео да се мимо поста причешћујем. Касније путовањем по Манастирима Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Студеница, Острог и осталих светиња где сам био видео сам да се људи мимо поста сасвим нормално причешћују. Мимо обавеза на факултету присуствоаво сам Богослужењима колико сам могао. 

Кад сам се вратио после завршеног факултета у моје место и питао свештеника да ли могу са се причешћујем и како је у другим Црквама мимо поста он ми је рекао да може наравно и потврдио што су остали свештеници рекли кад сам их питао за причешће мимо поста и рекао ми што нисам раније питао. Како да питам нешто што нисам имао појма. Сад се савим нормално мимо поста кад се спремам за причешће најавим се свештенику, дан пре се исповедим. 

Много ми недостаје Нови Сад због свих тих богослужења.

Сматрам да ми обични верници треба да се причешћујемо мимо постам, јер време између неких постова зна бити до 4 седмице и више, а овако не знамо кад ће нас смрт задесити. Ово говорим из своје перспективе што да се играм са својом душом и својим вечним спасењем. 

Наравно сад неки манастири и неки Епископи имају своје ставове и мишљења и то ми никад неће бити јасно зашто се око овакве неке кључне ствари не донесе заједнички да кажем предлог у свим Црквама и манастирима српске патријаршије. 

 

Један од разлога што правим ове андроид апликације јесте управо ово горе што сам навео, да много људи има који не знају неке основне ствари и да им треба на неки начин правилно пренети, заинтересовати и упутити на реч Божију и у Цркву. Надам се и верујем да ће некоме андроид аплиакције и допринети да се човек више укључи и заинтересује за своју Цркву и веру.

Ако сам нешто непримерено написао праштајте није ми била намера!

С поштовањем!

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Joj majko mila ispade ja najveci laik :D Pa ljudi ako pitam za misljenje to ne znaci da ja nemam bas nikakva saznanja iz ove oblasti..A vi ako ste vec teolozi kao sto se predstavljate morate znati da postoji mnogo razlicitih misljenja oko ovih stvari, ali one ne treba da vode raskolu..Sva ta sarenolikost ustvari i cini da ne mozemo kruto da gledamo na neke stvari.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

E ovakav sam odgovor cekao, pun ljubavi i iskrenosti..A ne neki cinizam od strane pojedinih i pozivanje na moju neinformisanost :D Prastajte braco i sestre :D Sto kazu u narodu: Dabogda svi bolji bili :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Опет ти о  цинизму.. ццц

Оклен да знамо шта те саблажњује а шта не? Отуд ваљда и опрез код свих нас.

Моје искуство је баш саблажњиво на тему поста и Светиње.

Ниједно спремање за Причешће код мене није исто. Зависи у ком посту се налазимо, у каквом стању одем да тражим благослов.

Деси се да среда и петак буду на води, остало на уљу, или да само један дан буде на води.

Шокантно, зар не?

Па онда дође епископ и будући да познаје већину верника, изађе и каже дословце:

Ко није јутрос јео и пио, нек приступи

Link to comment
Подели на овим сајтовима

10 hours ago, Aleksandar Ciganović рече

Joj majko mila ispade ja najveci laik :D Pa ljudi ako pitam za misljenje to ne znaci da ja nemam bas nikakva saznanja iz ove oblasti..A vi ako ste vec teolozi kao sto se predstavljate morate znati da postoji mnogo razlicitih misljenja oko ovih stvari, ali one ne treba da vode raskolu..Sva ta sarenolikost ustvari i cini da ne mozemo kruto da gledamo na neke stvari.

Питао си из којих предмета се учи/учило на БФ о питању причешћивања. Ниси питао за мишљење. Зато размисли шта хоћеш да питаш и који одговор можеш да добијеш на питање. За мишљење о честом тј. редовоном причешћу су ти људи већ рекли своје мишљење.

Какве везе има раскол са овим питањем? Који раскол?

Богословски исправан став је да хришћани треба да се причешћују на свакој литургији. Ако не, онда имају да дају разлог зашто то не чине. Причешћивати се стално је природно стање ствари у Цркви. Болесно је не причешћивати и за то су потребни лекови- епитимије и пастирско старање свештенослужитеља/економа божанских тајни како свештенство назива св. Јован Златоусти.

То што смо ми болесно прогласили за природно и нормално, то је проблем первертираности нашег ума, а богме и вере. И овде се завршава свака расправа која се тиче богословског контекста приче о причешћу. Ово и једино ово си могао научити на Православном богословском факултету. Ако ниси, онда си узалуд тамо протраћио време а себе учинио не лаиком него незналицом.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Šta vam je, ljudi? Kako još i na dušekorisnim temama da se svađa? :scratch_head:

Forum je zato da ljudi pitaju i razgovaraju. Ljudi treba da budu spremni na pitanja koja nemaju veze s temom, pa i lična pitanja. Niko od nas nije zlonamjeran. Bar iz uredništva, garantujem.

S druge strane, možda je Aca samo vježbao vođenje sokratovskog dijaloga. Ako je nešto doživio kao napad, lijepo je da se 'spusti lopta', ne da se nastavlja u spiralu sukoba. Vjerujem da je završio teološki, kao i inače što vjerujem svakome (dok se ne dokaže suprotno). Vrlo je talentovan, lijepo piše. 

I sama sam došla na ovaj forum da ispitam i naučim, otkud to i kako podjela  i raskol, šta su razlozi, ko je u pravu... Bolna je podjela i optužbe za izdaju pravoslavlja jednih i optužbe za raskol, kidanje tijela Crkve drugih. Nadam se da će doći do izmirenja i prevazilaženja nerazumijevanja, i to ne samo na nivou naše pomjesne crkve, nego na vaseljenskom nivou.. Inače neće biti dobro. 

напомена: Пребацила сам вашу расправу о томе шта се учи а шта не на ПБФ на одговарајућу тему. 

https://pouke.org/forum/topic/9241-образовање-у-духовним-школама-и-институцијама-српске-православне-цркве/

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 7/26/2016 at 20:51, Aleksandar Ciganović рече

Nije problem da se pricestimo, ali se postavlja pitanje dostojnosti..Moze biti neko opravdanje da nikad necemo biti potpuno cisti, al nekad nam savest ne dozvoljava da se pricestimo ako nismo otrpeli neko vreme, t.j ako nismo postili neki duzi vremenski period :D

Пост те не чини достојним причешћа; никаква врлина и испуњавање заповијести нас не чини достојним причешћа, а камоли само пост. Причешће је увијек акт милости Христове а не заслуге наше. О томе је говорила Драгана са анегдотом гдје они који се сматрају недостојним смију приступити, а они који се сматрају достојним, не (њен актер је св.вл. Николај). Достојност причешћа је она фарисејска гордост која је приказана у параболи о митару и фарисеју. Сјећам се неког цитата, не и аутора нажалост "И кад све заповијести испуниш, и даље си само бескорисни слуга". Ту ти је почетна грешка у размишљању коју кад отклониш, више нема недоумице и дилеме како си је ти поставио. Друга је ствар што је нпр. св.патр. Павле се залагао за смањење терета постова за мирјане, онако светачки видовито схватајући слабост данашњих људи и данашњи темпо живота. Погрешно је пост сматрати условом за причешће. Пост је само једна мала 'жртва' или вјежбање у аскези; а подразумијева се да се врлински живи и мимо поста, па није сад као пост је вријеме ајде да будемо добри и да се причестимо па после нема везе. Стално морамо да се трудимо. То да је постављен услов 7 дана на води, или бар 5, или бар 3, мислим   да се односи на људе за које је свеште4ник знао да нису иначе црквени и да не посте и иначе. Јер постимо више од пола године, и нема потребе за додатним постом, и иначе је погрешно пост сводити на дијету. Многи људи се баве тешким пословима и не могу, није да неће, тако да посте, и штета је да постови нису краћи и више индивидуалан приступ у томе. Тако је сав ефекат тога да се људи не причешћују (зато што не посте). Дакле, како сам објаснила први пут, код епископа 'старотараца', ако те свештеник зна као црквеног, долазиш редовно на службе, из исповијести и разговора зна твој духовни профил, он ти 'дозволи' причешће ван поста, мада не сматрају, нпр. ако су завршавали школе у Русији а не у Београду, да треба на свакој литургији 'пер се'. 

Таскође исповијест није услов, него наша потреба, и мени је требало да се навикнем на то да не мора прије, да може и после литургије, а и да може без исповијести за то причешће ако мени савјест тако дозвољава; и сметало ми је само формално 'разрешење' без праве исповијести, или припуштање и без тога. Али после тражим исповијест и то је то. Свештеници углавном напомињу то као 'услов''ради оних који слабије долазе у цркву и требало би и да се исповиједе, а вјероватно само тада кад долазе и посте, итд. 

Нама лаицима је важна послушност свештеном лицу, па ако је правило строже, да се прилагодимо, и понизно замолимо јер нам је потребно, ако смо у таквом манастиру и баш не дозволе, и то да смирено примимо;  а ако је блаже, да не изигравамо преподобне и 'веће католике од дпапе', т ј. да будемо послушни причешћујући се. Знам кад сам први пут била на литургији о празнику ван поста у 'новотарској' епархији, па кад ми нисмо пришли, како нас је отац пријекорно и запањено погледао, иако ми нисмо пришли, не из гордости, него што нам је до тада трубљено да 'не може ван поста', дакле, нисмо се снашли... после смо се и ми причешћивали, с радошћу и захвалношћу. 

Дакле нема шизофрене подјеле на то 'врли хришћани у посту достојни причешћа' и 'свакакви хришћани ван поста', него увијек труд у врлинском живљењу, а пост не сводећи само на његову тјелесну страну... Труд увијек, а у посту ваљда још мало и више, јер тјелесно уздржање (и полно) по природи ствари олакшава молитву и уздизање душе ка Богу. 

Дакле договор са духовним лицем и послушање. Са свештеникове стране, познавање човјека и индивидуални приступ (и строгост и снисхођење).

Човјек је важнији од суботе, тј. од крутих правила. Знам колико ми значи и кад ми свештеник 'дозволи' да се причестим кад имам мјесечницу. То осјетим као милост Божију, ако баш тад имам потребу... Смирено претрпим и кад не дозволи... јер свештеници и у 'новотарским' епархијама тако у ствари раде 'по старотарски', тј. како су они учили или навикли, а они су одговорни за душе и ваља им се покорити... гдје сам једном питала и одбили су ме, више не питам, и не приступам тада (како год ја била жалосна, јер је нпр. велики празник, завршетак поста, који сам наравно постила)...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Стално ми се враћа на ум слика Тајне Вечере. Христос причешћује апостоле. Причешћује оне чију отпадију открива на врхунцу Литургије. Колико је то само далеко од оне тврдоглаве поделе на достојне и недостојне за Причешће. Наравно, није ни реч о верификацији нашег зла него је показатељ колико је Божија љубав доследна самој себи. И колико то само треба да нас охрабри да останемо у Њему и да останемо доследни окушаној красоти. А ако и опет отпадамо јер несумњиво отпадамо, опет нисмо без наде јер се имамо Коме вратити. Бољег Бога нисмо могли открити ни задобити. Треба да чувамо овај однос и ово познање колико је наш Бог диван чак и када смо најнепостојанији на путу благодатне врлине. Јер Он видећи унапред нашу отпадију опет не препречује могућност сједињења са Њим чак и док ми тај будући пад још ни не назиремо.

Никола Ђоловић

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...
ko posti sva 4 velika posta i svaku sredu i petak moze se redovno pricescivati na svakoj liturgiji, naravno uz ispovest...

Ili po blagoslovu svog duhovnika

Sent from my GT-I9500 using Tapatalk

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно.

       
      Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи.
      Многи људи имају потребу да се припреме за  Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.
      Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за  човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари.
      Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
      Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за  Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих.
      Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз  Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу.
       
      Патријарх српски г. Порфирије (Перић)
    • Од Рапсоди,
      Fragment 
      Episkop bački dr Irinej Свето Причешће – Свето Причешће –  извор здравља или извор болести? 
       
      1. Увод: један Хлеб и једна Чаша Већ две хиљаде година, од Тајне Вечере (Мат. 26, 26 – 28; Марк. 14, 22 – 24; Лук. 22, 19 – 20 и I Кор. 11, 23 – 26) до данас, хришћани се причешћују на исти начин – од једнога Хлеба и из једне Чаше, као што стоји у тексту Литургије светог Василија Великог. На тој чињеници се темељи јединство и јединственост Цркве. Црква није установа која претходно постоји на основу догматских и других премиса, па накнадно одлучује да је потребно и корисно служити свету Евхаристију. Није тако него Црква уствари постоји кроз Евхаристију или, још прецизније, као Евхаристија. Праслику те чињенице налазимо већ у старозаветној епохи: „...Сви исто јело духовно једоше и сви исто пиће духовно пише” (I Кор. 10, 3 – 4; ср. IМојс. 16, 35; 17, 6 и VМојс. 8, 3). Нови Завет је експлицитан: „...Један је хлеб (Хлеб Причешћа), једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо” (I Кор. 10, 17). Излажући на другом месту истину о јединству Цркве, свети апостол Павле пише: „Једно тело, један Дух..., један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију...” (Еф. 4, 4 – 6). Смисао је увек исти: ми хришћани јесмо једно са Господом и међу собом искључиво зато што се причешћујемо једним и јединственим Телом Христовим (напомињемо да се у свим овим текстовима појмови Хлеб и Тело налазе на првом месту, чак пре појмова Дух Свети, Господ и Бог и Отац свију). Кратко и јасно речено, Црква је Евхаристија, а Евхаристија је Црква. Без Евхаристије, односно без светога Причешћа, Цркве нема. Надобудним „младим лавовима” квазимодерне, ултралибералне, „научне” теологије који своје текстове објављују махом на порталу Теологија.нет (што многи читају Теологија? Њет!) узалудан је сваки њихов покушај да ревидирају свето Јеванђеље и да свисока, „научно”, искритикују свете Оце и Учитеље Цркве и прикажу их било као незналице било као људе погрешних уверења у поређењу са високонаучном спремом њих самих, критичарâ, судијâ, пресудитељâ и својеврсних инквизитора, којима није потребан мандат и благослов јерархије да ауторитативно, а пре свега „оригинално”, излажу и тумаче садржај хришћанске вере.  Разбуцао их је по шавовима (моја прим.)2. Света ложица („кашичица”) 2. Света ложица („кашичица”) Света ложица („кашичица”) – измишљени проблем измишљени проблем измишљени проблем Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. Исто тако, ни у којим условима, па ни у условима епидемије и 3 пандемије, ниједно људско биће не може да живи потпуно изоловано, без икаквог додира и заједнице са другим људским бићима, почевши од породице као основне ћелије друштва па до друштва у целини. Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. У неким од помесних Православних Цркава, па и у нашој, појединци су се досетили да причешћују на „првобитни“ начин, позивајући се на Литургију светог апостола Јакова, тако што ће верници сами узимати свети Агнец натопљен Крвљу Христовом и тако избећи опасност од евентуалне заразе (o tempora, o mores!). Прећуткују, међутим, да њихов начин причешћивања верникâ није ни налик начину причешћивања у Литургији Јаковљевој, на којој се сви причесници причешћују тако што им литург даје на руку честицу светог Агнеца (не узимају га, дакле, сами), а затим сви по реду помало испију из часног путира, као што чине и свештеници. Другим речима, свештеник причешћује њих онако како епископ причешћује њега. Заборављају, наравно, да ни тај њихов – тобоже стари, а заправо потпуно нови – начин причешћивања, с обзиром на све свештенорадње везане за Агнец, од проскомидије до његовог ломљења или сечења на честице пред само свето Причешће, не искључује могућност заразе уколико се прихвати теза да је могуће заразити се због причешћивања, вршеног на било који начин (јер је, Боже мој, 4 могло да се деси да све литургијске свештенорадње врши неко већ инфициран!). Ово би било смешно да није тужно. Рећи ћу успут да је и негативни однос према кашичици (правилно: светој ложици), наводно непознатој Цркви првих векова, не само литургички него и историјски неоправдан. У самим почецима свог историјског живота новозаветна Црква је имала веома мало чланова. После се број хришћана постепено повећавао захваљујући систематској мисионарској активности и делатном сведочењу вере од стране самих хришћана. Због тога су међу новокрштенима и међу онима који се причешћују – а добро знамо да су се у раној Цркви на свакој светој Литургији причешћивали сви присутни – већину чинили одрасли људи. Имамо, међутим, веома рана сведочанства, и то новозаветна, да Цркви нису приступали само појединци већ и читаве породице. Тако у Делима апостолским читамо о обраћенику Корнилију, римском официру у Кесарији, да је био „побожан и богобојазан са целим домом својим” (10, 1 – 2), вероватно као прозелит јудаизма, а затим га је крстио свети апостол Петар, бесумње са „целим домом његовим” (10, 3 – 48). У продужетку се наводи како се крстила Лидија из Тијатире и дом њен (16, 15), као што се, после чудесног ослобођења апостолâ Павла и Силе из тамнице, каже за тамничара: „И одмах се крсти он и сви његови“ (16, 33), а на исти начин и Крисп, старешина синагоге, „поверова у Господа са свим домом својим” (18, 8). Свети апостол Павле сведочи да је лично крстио „дом Стефанинов“ (I Кор. 1, 16; ср. 16, 15). Намерно смо подвукли изразе дом, цели дом и сви његови да би сваком било јасно да је реч о читавим породицама, укључујући, разуме се, и децу. Можемо ли замислити да прве хришћанске породице нису причешћивале и своју децу? А да ли је то било могуће онако како су се тада пречасном Крвљу Христовом причешћивали одрасли, пијењем из заједничког 5 путира? Свакако да није! Стога мирне душе можемо претпоставити да је причешћивање одојчади и дечице вршено кашичицом, као и данас, а да је кашичица после више векова уведена и за одрасле због мноштва причесника, што је искључивало могућност првобитне праксе причешћивања свих из само једног путира. Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. Чудног ли феномена: атеисти би да прописују Цркви шта сме, а шта не сме, и да собом замене владике и свештенике! У самој ствари на делу је најновији облик гоњења Цркве, незабележен у њеној историји, под маском бриге о људима. Сви ранији гонитељи, од Нерона до Хрушчова, гонили су хришћане грубом физичком силом – хапшењима, мучењима, тамновањем, прогонством, убијањем – само зато што верују у Христа. Модерни, „мутирани” гонитељи практикују софистициране, „хибридне” и „мрежне” методе, без примене физичког насиља, али са применом небивалог духовног насиља. Они – премда по правилу безбожници, у најбољем случају декларативни верници – покушавају да поробе Цркву, да је изнутра контролишу, да њоме изнутра управљају уместо њене богоустановљене законите 6 јерархије. Али труд им је узалудан: Цркву нико не може окупирати и подјармити, ни споља ни изнутра. Њу, по речима Самог њеног Оснивача, ни врата пакла неће надвладати (Мат. 16, 18). Њихово је људско – и само људско – право да не верују и да се не причешћују, а наше је људско – по нама и богодаровано – право да верујемо и да се причешћујемо. Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. Ако је Бог са нама, – а у Литургији и Причешћу јесте, – ко ће против нас? Кога да се бојимо? Зар сваког жаљења достојних христобораца и црквобораца? Уосталом, ми њих не мрзимо већ се и за њих молимо и желимо им свако добро на путу добра. Додуше, истине и искрености ради, морамо признати да могућност заразе преко светог Причешћа заступају – отворено или имплицитно, потпуно или делимично – и неки теолози који себе сматрају православним теолозима. Али њих демантују неоспорне историјске чињенице које показују да нису у праву и да се, нажалост, полако, али сигурно, крећу у правцу либералног, чак и ултралибералног протестантизма, а неки су, нажалост, у међувремену већ еволуирали у чистокрвне протестанте православног порекла. 
      https://eparhijabacka.info/wp-content/uploads/2020/05/EP-BACKI-IRINEJ-O-PRICESCU-KORONA-2020.pdf
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност.     2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње.    Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело.   3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Ризница литургијског богословља и живота: Свети Никола Кавасила: На који начин свето Причешће изображава Цркву
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гостујући у јутарњем програму Тв Вијести нова Министарка Здравља Јелена Боровинић-Бојовић је одговарајући на питање новенарке, да ли се нова мјера којом је забрањено додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе односи и на кашичицу и Причешће, рекла да се та одредба не односи на Причешће, јер се ради о Светој Тајни коју она оставља владикама и свештеницима да о томе одлучују. Додала је да су мјере које се односе на вјерске заједнице јасне и прецизне и нема потребе да се додатно појашњавају.

       
      Нове мјере које се односе на вјерске заједнице:
      Вјерске обреде уз истовремено присуство вјерника у вјерском објекту обављати тако да се обезбиједи најмање 10м2 простора по особи.
      Вјерске заједнице су обавезне одредити једно или више лица која ће контролисати да ли особе приликом уласка и боравка у вјерским објектима носе заштитне маске и поштују мјеру минималне физичке дистанце.
      На уласку/изласку из вјерских објекта обезбиједити средства за дезинфекцију руку и јасно истакнути обавјештење о највећем могућем броју особа које истовремено могу бити у вјерском објекту уз поштовање ношења маске и физичке дистанце од најмање два метра.
      Забрањено је додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе.
      Вјерске заједнице су обавезне да активности кад год је то могуће преносе путем радио или ТВ програма или на други начин који ће омогућити вјерницима да присуствују вјерским активностима без доласка у вјерске објекте.
      Подсјећамо да су до 8. децембра 2020. године важиле мјере којима је било забрањено вјерницима да присуствују богослужењима, чиме се, по мишљењу многих, кршило Уставом загарантовано право на слободу вјероисповијести.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...