Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Век од пробоја Солунског фронта на Кајмакчалану

Recommended Posts

Век од пробоја Солунског фронта на Кајмакчалану

21. јул 2016.

nenad kajm kostucivaТеренско комплетирање, регистрација и увид војних меморијала, споменика, спомен обележја, војничких гробаља и хумки погинулих српских војника у минулим ослободилачким ратовима на подручју данашње Републике Македоније, настављено је у сарадњи и уз одобрење Министарства културе у Скопљу, а у реализацији стручног тима Републичког завода за заштиту споменика из Београда.

Ангажовани на пројекту „Кајмакчалан” - Конзерваторско‒рестаураторске санације објеката у споменичкој војној целини у Р. Македонији, стручњаци - Републичког завода Србије, архитекта Алекса Цигановић и историчар Ненад Лајбеншпрегер, на терену су били потпомогнути логистиком Радољуба Радета Кнежевића из – ПК ,,Копаоник” из Лепосавића, Покрајинског одбора Савеза потомака ратника Србије 1912- 1920, са Косова и Метохије.

man. aleksaУз тим стручњака на терену био је и руководилац Центра Спона, Милутин Станчић на чије указивања је друга фаза обилазака меморијала у Македонији, започета посетом Спомен капеле са костурницом у селу Манастирец крај Македонског Брода у Поречком крају, на западу земље.

Манастирец

О запуштеној и заборављеној капели у Манастирецу, Спона је писала 2014. године. Ово је први пут да стручњаци из Београда посете и сачине прави увид у постојеће стање Костурнице, чија је изградња, према њиховим сазнањима, почела 1939. На иницијативу самих мештана Пореча - молбом властима Краљевине. Објекат је завршен почетком 1941. непосредно пред почетак Другог светског рата.

manastirec radnoСтручним увидом је констатовано да је унутрашњост цркве свеже малтерисана иако су видљиве пукотине у средишњем делу изнад олтара на два места где постоји слегање. Претпоставка је да је интервенција рађена „цементним малтером“.

Сви прозори на објекту су полупани, а потребна је и комплетна санација браварије. У односу на последњу посету пријатеља и чланова Споне видљива је нова плава жичана трака на брави улазних врата закивена новим ексером. Унутар објекта примећени су трагови измета од стоке која је у околишу на испаши.

Знаковна симболика прилазу Пелагонији

На путу према Прилепу најпре преко узвижења па силазак у равницу Пелагоније. Видљива наматенута знаковна симболика нових трагова исламског обележавања простора у запуштеним селима тог дела земље.

spomenНове бетонске ограде, нове џамије, а ту - успут, надомак те знаковне оријентације онај споменик с леве стране пута као да је обезглављен, иако је у ствари глава спуштена, и као да карактерише актуелну слику данашње Македоније.

Заобилазећи Прилеп, на овом новом теренском исчитавању стања на меморијалима, стижемо до Битоља. Предах у граду конзула. Ту се прикупља снага за најновију, али и најнапорнију туру обиласка Спомен капеле и костурнице на врху Нуџе планине - Кајмакчалана и осталих спомен обележја у подножју масива, уз саму линију некадашњег фронта.

Подсећамо се насловног пројекта: Конзерваторско‒рестаураторске санације објеката у споменичкој војној целини. Узбуђење, неизвесност и прегнуће не мањка. У сусрет капији слобде хитамо.

Успон ка Кајмакчалану

Својим џипом нас вози и води Томе Апостолски. Ловац и простодушни сељак који животну мудрост у себи носи. А сваки кутак из засеок зна. Најбољи познавалац терена тог врлетног и опасног терена према Кајмакчалану.

rade knezevicСа нама је чести посетилац тих историјских предела, вредни добротвор, заљубљеник у Кајмакчалан, Раде Кнежевић, руководилац планинарског друштва Копаоник из Лепосавића. У цик зоре успињемо се спремним џипом по веома лошем скоро непроходном терену, „коловозом“ веома оштећеног, изрованог земљеног пута на маршути у правцу локалитета - мало Ниџе.

Одмичемо поред Бача, Скочивира. Надгледамо Горничево и Живојно. Сва та места буде сећања на знане топониме попришта и стратишта српске војске из Великог рата. Прате нас успут два слива реке у последњим засеоцима при успону. У ноздрвама осећамо шталски „мирис“, иза последњих сеоских домаћинстава и људског трага подно Ниџе. Мирис лета обележава простор. Преовладавају јаки измешани миомириси биља.

Заједнички констатујемо да је „пут из године у годину - све лошији и опаснији“. Стижемо до ловачког дома. Стара војничка карта коју носи Раде – потврђује пређене локалитете.

Остављамо крак са раскрснице који води ка селу Будимирци.

karaЗастајемо на локалитету - Горња Карпа (кота Кара) и Јелака где су три камена гроба под бројом 335. По списку који „консултујемо“ и тумачимо, ту је била 31 хумка.

Мало санирамо и чистимо терен и приступ на овом локалитету. Ненад користи прилику да на свом уређају унесе податке за „гпс“ навођење следећем путнику намернику.

Последњи запис с гробља 1929.

Треба ли додати и чињеницу да је последњи прецизан запис са терена по одлуци архијереских власти 1929. године и нараеђењу духовног суда (учтив) како стоји свештеник Милан Панић: „обишо сам наша ратничка гробља на терену среза намесништва Мориховског о чему ми је част поднети извештај“.

Пише: редов другог дринског завојишта Милисав М. Васиљевић из села Бајевца Тамнав ваљевски пострада у 29. години остави брата и мајку.

Натављамо пут даље. Следећи локалитет - Влашка колиба. Ту је некада била летња караула ЈНА. Надгледамо линију фронта на локалитету Мало Ниџе.

kapela iz dalekaУспон до Кајмакчалана. Иако га „откривамо“ из далека, сија на сунцу, иако се и претећи тешки облаци ваљају на тој висини. Споро и некако предуго заобилазно му прилазимо, у сусрет капији слободе.

Где историја удара свом снагом

Како рече Ненад - „ово је то место где историја удара свом својом снагом. То је једно од најславнијих места српске историје. Кота са костурницом палих српских војника који су одатле јуришали назад у отаџбину“.

На Кајмакчалану затичемо тим који предводи Радован Павловић, саветник председника Србије Томислава Николића, ангажован на пословима утврђивања и спровођења санације локалитета обележја.

aleksa nenad konjiСектор борачко-инвалидске заштите Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања финансирао је израду техничке документације и извођење радова конзерваторско-рестаураторске санације објеката у оквиру војне споменичке целине Кајмакчалан у 2016. години.

Реализација радова, према техничкој документацији дипл. инж. арх. Алексе Цигановића, предвиђена је до 10. септембра 2016. године.По добијеном тендеру, радове на санацији изводи битољска фирма БВ Инжењеринг.

Предвиђено је извођење радова на корекцији звоника, крова капеле, огради и костурници уз адаптацију једног објекта који би се користио као планинарски дом и кутак за посетиоце.

dzip„Затечени“ Павловић потврђује да је превасходно битна и важна благовремена припрема за организују посете председника на предстојећем одбележавању 100. годишњице пробоја Солунског фронта предвиђеним за 17. септембра.

У капели читамо молебан за упокојене војнике. Приносимо тамјан са Свете горе. Палимо свеће, а ипсред пијемо по једну „мученицу“ за покој душе палих ратника. Разоткирвамо терен и налазимо чауре и остатке кундака са пушака, утврђене ровове, чије локалитете разазнају само они који су „чешљали терен“.

У повратку, застајемо код негдашње болнице Арчибалда Рајса. Сунце и даље сија.

bolnicaТопло миро планинског цвећа свуда у ваздуху. Настављамо пут низ моћну планину. И како само одједном зна да изненади ћуд непредвидивог времена, у правој „климатској игри, заседи“ на Кајмакчалану.

Грува, права провала облака. Јака киша лије. У теренцу се спуштамо поплављеним путем као да пловимо низ реку. Идемо „другим паралелним путем“. Зову га Краљев пут, који је краљ Александар наложио специјално пробијање и трасирањем јер није хтео да иде тим старим краком преко локалитета где су били положаји бугарске војске.


На локалитету Редер, војничко гробље иако поред пута није видљиво без јасног и прецизног усмерења на тачну локацију.

rederТоме возач говори о историјском пореклу његових предака из села Мраморец између Кичева и Охрида, одакле се касније населио у Битољ. Збори о свом стрицу Пауну Милошевићу, касније Милошевском и о његовом оцу Милошу који су прошли Колубарску и Церску битку...

У месту Петалино 114 гробова.

По веома јаком пљуску не успевамо прецизно да лоцирамо све хумке.

По силаску са планине, у подножју обишли смо одржавано гробље у Скочивиру, и оно поново запуштено поред Цркве, на чијем су чишћењу пре неколико година радили чланови српско македонског друштва СРМА из Битоља.

Други дан - Новаци,Мариово

Сутрадан смо у били у Новацима, па на Суводолу. Тамо је сахрањено 66 погинулих војника. У Долно Орехово седам гробова.

gruniste crkva grobljkeУ Груништу, два локалитета гробаља на којима има и покопаних руских војника. Затим место Маково па Рапеш код Цркве - један гроб издвојен где почива Стеван Соколовић.

Пролазимо Црну Реку, као и да њено само име дочарава сву тегобу и таму и стање у боју који се одвијао пре тачно једног века.

У Груништу је стара црква Св. Димитрија из 1880. појемо тропар солунском чудотворцу молимо се за покој душа наших предака српских војника приносимо уз молитву и тамјан из Св. Прохора Пчињског да и њега прозбено молимо да им код Спаса Христа испросимо Царство Небеско.

risto grunisteПоред цркве је 37 гробова са вертикалним надгробним каменом, од 67 укупно. Ту је и гробна пирамида од тесаног камена. Ограда оборена. Још 10 војничких гробова је на сеоском гробљу. И на том локалитету прошле године чистили су хумке чланови Срме из Битоља заједно са планинарима друштва Копаоник.

Ту је управо била линија фронта. На вису код Селешке планине, Црне Реке, наилази Грунишки, па Старавински вис - Будимирачки Вис, затим Будимирци. Венцем се протегао од Беле и Големе реке, па се излази на Мало Ниџе. На самом крају гробља је споменик где се једва разазнају слова: „Збогом остај мила мајко и премили српски роде“ изгинулим војницима пете батерије Моравске бригаде прекобојног артиљериског пука.

У овом подручју Мариова које обухвата пет села Зович у коме је била комора бугарске војске, као позадинска подршка затим Будимирци, Груниште, Старавина и Градешница. У тренутку осаме, на крају гробља, као да ослушкујемо, као да одзвања у ушима топот коња, артиљерије и смртни ехо кише метака од пре 100 година...

Груниште

Друго гробље у Груништу је у опису - преко потока, поред пута. У списку је записано 73 гроба, плус 13 руских и један француски кога су у међувремену откопали Французи и пренели на своје гробље у самом граду Битољу. Познато је да су франциски војници при слању на фронт имали зашивен по један дукат. То је „намамило“ локалне сељане да негде откопавају гробове и траже дукате мисливши да их имају и српски војници. На овом гробу је седам стајаћих камених гробова. У селу - три човека.

Један од њих је Ристо Степановски. Прилази нам са магаретом о чијем самару је заденута пушка... Уз примере тегобног живота далеко од града где му синови воде касапницу, звери убијају стоку, открива нам и добро очувани такозвани Српски мост на крају села. Помиње нам приче коју старина памти. Поред моста су биле и две болнице, каже да је било у складу толико брашна да су сељани након рата три године јели хлеб.

groblja pored crne rekeОбилазимо Грунишки Вис па се упињемо ка Старавинском вису. Раде нам открива да је погрешно сазнање да је војвода Вук страдао на Грунишком вису, него вели, управо ка Старавинском, на том прелазу висова.

Идемо у село Будимирци где је 41 гроб крај цркве Св. Николе. У порти богомоље је гроб официра Јовице М. Качаревић са натписом: „Постојбина младог јунака Поруч, Вод, 4 Чет, 2 Бат, 6 Пук из Ваљева живи 24 г. Пог 8.11.1916. Подиже брат Љубиша“.

У Студеној води 137 гробова такође прошле године чишћених. На узвишици стоји солидно очуван споменик: „Друговима 7. пешадиског пука краља Петра Првог 12. јун 1917.“

sponem kapekla stracinУ Старавини црква, по сазнањима 62 гроба плус 158, тридесетих година прошлог века почела је изградња костурнице која је остала недовршена.

Обилазимо је иако је закатанчена. На источном дела испод олтара је улаз али је унутра осим смећа ништа друго. Црква је зарасла у велику траву и коров, Неприступачан терен је ризичан и због змија поскока. Гробље је са старом жичаном оградом иза које штрчи по који разваљени камен са гробних плоча.

Тим стручњака наредног дана у теренском обиласку и картирању радио је на српским војничким гробљима - Битољ, Бач, Живојно, Добровени (два гробља), гробљу између Гермијана и Бача, и засебан гроб у близини Брода. –--Тамо нас је одвео Драгиша Страхињић из Битоља, као и код урушене зграде ратне команде у Бачу и Цркву Св. Ђорђа на Довлеџику која је подизана са планом да буде костурница, објашњавају стручњаци из Београда.

aleska ostaciДобровени окупано сунцем. Гробље је чишћено. Гробља у Добровену, Бачу, Живојну, Скочивиру сада се поново одржавају средствима Р. Србије, а о њима брине чувар војничког гробља у Битољу Зоран Ђуровић...

-Акција је ово, вели Алекса , отимања од коначног космичког заборава. Проналажење и техничко бележење нерепрезентативних скрајнутих сувишкова. Који су платили цену своје просторне и ликовне (не) референтности.

Архитекта конзерватор додаје да је њихова професионална амбиција да ове секундарне, мање репрезентативне споменичке локације, али само условно секундарне и само условно ,,мање репрезентативе'', конзервирају и архитектонско-програмски презентују на адекватан начин.

-Тиме ћемо, уз сарадњу са македонским органима из области културе као и органима урбанистичког планирања и изградње, на функционалан и постен стручан начин сачувати једнаковредне остатке српских добара и војног наслеђа у Македонији. Такође, евентуалним обједињавањем и одговарајућом концентрацијом обележја у веће споменичке целине (већа приступачност, јаснија презентност у облику лапидаријума), појавиће се снажнија могућност вредновања оваквог наслеђа као споменичких меморијалних добара Републике Македоније, што у постојећем распореду и обиму није било могуће или није могуће довољно препознати.

Обележена, усликана је и стари објекат некадашњег конзулата Србије у Битољу. Потом посета и Ресну. На садашњем новом преуређеном централном подручју, некада је било спомен обележје. Ту је посађен бор са жардињером.

Тужни споменик

ohrid slika starog spomenikaУ Охриду су регистровани остатци споменика у Студенчишту. На путу за село рамне подигнут је 1925. велики бели четвороугани обелиск (споменик) од белог мермера са Плетвара који је падао у очи својом висионом.

Горе при врху у овалном удубљењу утиснут је рељеф двоглавог орла на коме су биле само две речи: Четиристотине – 1915, а на другој страни: Изгинулим 1915. у селу Рамни. Пројектовао га је Момир Коруновић.

Тај тужни споменик кога је подиго и осветио међу светима Владика Николај Велимировић подсећао је на мученичку смрт 400 младића регрута, деце последње одбране и неколико болесних ђака, избодених, измрцваљених и покланих од локалних Бугара, који су их на прервару лагали на препад како ће их заклонити у групама од окупационих снага.

Свега се један спасао лечен у селу Вишњи пребачен у Грчку стигао у Солун.

Бугари су овај споменик 1941. потпуно уништили, али не и успомену на почињена зверства.

И локације на којима су се накад нализили гробови српских војника. То су гробље Цркве св. Николе у Влашкој мали, гробље Цркве Св. Ђорђа у Влашкој мали и порта Цркве Св. Николе болничког.

prilep cirila i mnetodijaОбишли смо и остатке споменика на Алиначком вису, Цркву Св Кирила и Методија у Прилепу у којој је костурница са земним остацима више хиљада српских војника (припремљен је пројекат за обнову костурнице), Немачко војно гробље у Прилепу (где је сахрањено и 17 српских цивила и 16 српских војника) и гроб војводе Глигора Соколовића у порти цркве у Небрегову код Прилепа.
Стручњаци потврђују да су први званичници Србије који су пронашли податке о овом гробу и посетили га. Ту, у порти, је и споменик још једног учесника четничке акције против Турака.
Обиђена је костуницу у селу Гулинци у општини Ранковци, посвећену четницима изгинулим у боју против Турака и споменик на простору Боздаревац у близини македонско-бугарске границе посвећен страдалим српским војницима у Другом Балканском рату.

Милутин Станчић

http://www.srbi.org.mk/sr/reportazhe/1681-vek-od-proboja-solunskog-fronta-na-kajmakcalanu

Share this post


Link to post
Share on other sites
СТОГОДИШЊИЦА ПРВЕ ПОБЕДЕ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ

Ратни пакао у облацима Кајмакчалана

После тешких и крвавих борби на неприступачном терену, у којој је погинуло 4.643 војника и официра, српска војска освојила је планински врх на надморској висини од 2.525 метара и тако отворила пут ка ослобађању отаџбине
Аутор: Јован Гајићуторак, 13.09.2016. у 22:00
ilustracija.jpg
(Илустрација из монографије „Ратни албум 1914–1918”)

„Око поднева смо близу врха Кајмакчалан. Коње смо оставили у његовом подножју и пењемо се на врх да видимо бојиште. Готово све је остало на своме месту. Тек што је закопано неколико тела погинулих киша их поново откопава. Језиви призори са бојног поља. На висини од 2.525 метара на овом огољеном, пространом терену леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растерује ветар, а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једу њихово месо”...

Овај потресни опис бојишта на којем се, пре тачно сто година, септембра 1916. одиграла Кајмакчаланска битка, једна од најсуровијих, али и најславнијих у нашој историји, оставио је доктор Арчибалд Рајс у својој књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима”.

То је само једно од сведочанстава о великој победи српске војске, првој која је извојевана на Солунском фронту, после повлачења из отаџбине. Она је подигла морал српској војсци и савезнике уверила у њену снагу, али је плаћена огромним жртвама.

После повлачења из отаџбине, албанске голготе и опоравка на Крфу, српска војска била је пребачена на Солунски фронт. Тим фронтом, на којем су се поред српске, налазиле француске и британске трупе, као и једна руска бригада, командовао је француски генерал Сарај.

Савезници су на целој дужини Солунског фронта укупно имали око 350.000 војника, од чега је Срба било око 130.000. Насупрот њима налазиле су се добро утврђене јединици бугарске и немачке војске приближно исте бројности.

Већ августа и септембра 1916. српска војска нашла се на удару снажне бугарске офанзиве, која је заустављена у бици код Горничева.

После тога, савезници су проценили да је дошло време за противнапад.

На тај начин они су желели да охрабре улазак Румуније у рат на страни сила Антанте, од којег се много очекивало, као и да искористе то што је због тешких борби на западном фронту (битка код Вердена) део немачких јединица био повучен са солунског ратишта. „Част” да прва покрене ту офанзиву припала је, наравно, српској војци.

Савезници су проценили да је српска војска најмотивисанија за борбу, јер су њени војници и официри једва чекали да се врате у отаџбину. А тај пут ишао је преко планине Ниџе (данас на граници Грчке и Македоније) и њеног највишег врха Кајмакчалана (2.525 метара), као и десетак других врхова, сличне висине.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ

Share this post


Link to post
Share on other sites

Станоје Стојковић: Заборављена српска војна гробља из Првог светског рата – Кајмакчалан

09 уторак Aug 2016

Први светски рат који је трајао од 1914. до 1918. године донео је много жртава на обе зараћене стране.

Српска војска се после тешких борби против бројчано надмоћнијег непријатеља (Аустроугара, Немаца и Бугара) повукла преко Албаније на острво Крф. Неколико месеци је било довољно да се опорави и трансформише у три армије.

Слика 1. Стање српског војничког гробља које никад није одржавано

Слика 1. Стање српског војничког гробља које никад није одржавано

 

Опорављена српска војска са острва Крф упућује се на Солунски фронт у саставу сила Антанте (Француска, Британија, Италија, Грчка и Русија). Са друге стране фронта налазе се централне силе (Немачка, Аустроугарска и Бугарска).

Операције на Солунском фронту су вођене непосредно уз граничне линије између  држава Бугарске, Србије, Албанијe и Грчке.

Борбе које је српска војска водила на Солунском фронту, од лета 1916. до јесени 1918. године, довеле су до великих губитака. Страдалo je преко 9.000 војника и официра. Погинули војници и старешине сахрањивани су непосредно иза борбене линије, без сандука, са дрвеним крстачама. На крстачама су уписивани лични подаци сваког појединца (чин, име и презиме, јединица). Такође, умрли рањеници и болесници у пољским болницама и завојиштима, сахрањивани су у местима где су биле те установе.

Гробља која помињем у овом тексту су махом настала током борби 1916. године. После освајања Кајмакчалана и ослобођења Битоља успоставља се линија фронта и то правцем: с. Снегово, између села Раштани и Крклино, Пелагонијском равницом између села Трап Будаково, тампон зона с. Мегленци, кота 1050, изнад села Макова у близини села Рапеша, прелази Црну реку, Грунишки Вис, између села Будимирци и Градешнице, Милетина коса и излази на Соколов Врх. Тада је ослобођен простор од око 1600 квадратних километара. На овом простору у скоро сваком селу постоји гробље српских ратника.

После пробоја Солунског фронта 1918. године српска војска муњевитом брзином ослобађа своју земљу. После ослобођења, Србија, овенчана славом, не искоришћава је. Жртвује своју самосталност ради виших циљева и заједно са Хрватима и Словенцима формира Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. У тој заједници заборављају се интереси Србије. Заборављају се и српска војничка гробља на својој територији (данас у Македонији).

Након завршетка рата, гробља (око 250) која су се налазила на територији Грчке су есхумирана а кости пребачене на Српско војно гробље на Зејтинлику.

Остала су заборављена српска војничка гробља и гробови из Првог светског рата расути су по падинама планине Ниџе у Републици Македонији. Српски јунаци који су у крвавим биткама на Солунском фронту дали своје животе за слободу отаџбине леже у туђој земљи у бестрагији заборављени од оних којима су слободу подарили. Они то нису заслужили.

Према неким списковима из 1921. године (архив Југославије), постојало је 81 гробље на којима је било од једног до 684 сахрањених, скоро 4000 појединачних војних гробова на падинама планина Ниџе (чији је највиши врх Кајмакчалан).

Стање преосталих српских војних гробаља на овом подручју је толико лоше да горе не може бити. Гробља су зарасла у трње, дивље дрвеће и шибље, и нека је немогуће наћи без помоћи локалног становништва – ловаца.

Слика 2. Приказ појединачних нагробних споменика

Слика 2. Приказ појединачних нагробних споменика

Многа гробља се више и не могу пронаћи. То су она која су на хумкама имала само дрвену крстачу. Дрвене крстаче су одавно иструлиле и траг гробља се изгубио. Гробови који су имали металне крстаче још се могу пронаћи.

Надгробне споменике од камена, клесали су сами ратници у периоду 1917. и 1918. године „жив за погунулог друга“. На неким споменицима пише да споменик подиже родбина али таквих има мало.

Слика 3. Један од боље очуваних споменика, након чишћења гробља – Локација Скочивир

Слика 3. Један од боље очуваних споменика, након чишћења гробља – Локација Скочивир

Камени споменици су направљени из два дела, постоље и споменик. Скоро на сваком гробљу, постоји и централни споменик, састављен од три до четири дела и висине су од 3,5 до 5 метара.

Слика 4. Централни споменик на српском војном гробљу у с. Груниште, у току чишћења.

Слика 4. Централни споменик на српском војном гробљу у с. Груниште, у току чишћења.

Горњи део споменика је пао, треба га подићи и цементирати.

Текст на споменику: 1914–1918, Својим палим друговима, Моравци

На свим српским војним гробљима надгробни споменици су махом пали на земљу.

Ограда од бодљикаве жице и дрвених стубова одавно нема. Срећу се остаци бодљикаве жице у малим парчићима, док су већи део мештани искористили за ограде око својих домаћинстaва.

Сва ова гробља, су гробља незнаних српских јунака. Нажалост, нема тачне евиденције ко је сахрањен и колико њих је сахрањено на овим војним гробљима.

Много деценија је прошло од завршетка Првог светског рата а ова гробља нико није обилазио нити чистио.

На подручје Кајмакчалана ретко се долази, тек понеки планинар или чланови патриотских удружења. А некад смо се поносили великим победама српске војске удружене са савезницима у Првом светском рату. И данас понеко, кад му то затреба, позове се на наше јунаке и велике муке које су поднели на планини Ниџе, чији је Кајмакчалан највиши врх, некад на граници Србије и Грчке, данас на размеђу Македоније и Грчке.

Када сам и како дошао до одлуке да организујем одласке на Кајмакчалан са задатком да уређујемо и чистимо српска војничка гробља која су била заборављена од оних који нису смели да их забораве?

Прича је почела 2008. године, када сам као планинарски водич са 50 планинара из Србије вршио успон на највиши врх планине Баба, Пелистер (2601 метар надморске висине). Тада ми је пришао један крупан човек и потапшавши ме по рамену упитао: „Зашто водим српске планинаре на ову планину а не на Кајмакчалан, где су кости српских војника који су дали живот за слободу Србије?“ Питање ме је изненадило и док сам размишљао шта да му одговорим он је додао да на Кајмакчалан ретко ко иде а скоро нико не обилази српска војничка гробља, којих има на десетине. Домаћин ми је затим објаснио да су та гробља зарасла у прашуму, и да у поједина нико није крочио више од 90 година. Запањен оним што ми је рекао упитао сам га шта чини наша држава по том питању. Рекао је ништа.

Након десетак дана по повратку са овог планинарења од домаћина ми стиже пакетић у коме се налазио CD са фотографијама неких од српских војничких гробаља. Разгледање фотографија са CD изазвало је у мени велику тугу. Истог тренутка сам одлучио да морам нешто да учиним по том питању.

Прву акцију сам организовао 2009. године заједно са Удружењем ратних добровољаца, 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца, а уз малу финансијску помоћ београдске општине Стари град. Са екипом од 29 планинара и чланова овог удружења отишли смо у село Скочивир, које је 40 км удаљено од Битоља. Сместили смо се у бившу караулу ЈНА, од које је један планинарски клуб из Скопља направио планинарски дом.

У селу Скочивир налазе се два српска војничка гробља, једно иза месне цркве поред месног гробља а друго на десној обали Црне реке на путу за Кајмакчалан удаљено око 1500 метара од села.

Домаћин нам је предложио да очистимо гробље иза цркве. Гробље је заузимало нешто мање од пола хектара и било је толико зарасло у прашуму да се у њега није могло ни ући.

Слика 5. Улаз у гробље је морао прво да се прокрчи – Локација Скочивир

Слика 5. Улаз у гробље је морао прво да се прокрчи – Локација Скочивир

Слика 6. Поглед на гробље из друге позиције, види се ограда од жице – Локација Скочивир

Слика 6. Поглед на гробље из друге позиције, види се ограда од жице – Локација Скочивир

Слика 7. Изглед гробља после чишћења. Остављено је доста стабала за хладовину – Локација Скочивир

Слика 7. Изглед гробља после чишћења. Остављено је доста стабала за хладовину – Локација Скочивир

Споменици се нису могли видети од шибља и трња. Морали смо да ангажујемо два мештанина са моторним тестерама да нам помогну. Након два дана рада успели смо да очистимо 2/3 површине. Исечено је десетине кубика дрвета. Већина споменика била је пала на земљу. Неки су били прекривени и земљом па их у први мах нисмо ни приметили. Било је много зарђалих металних крстова али без обележја. Неколико гробова било је раскопано. Тужна слика.

 

Слика 8. Овде су сахрањена заједно три ратна друга – Локација Скочивир

Слика 8. Овде су сахрањена заједно три ратна друга – Локација Скочивир

Слика 9. Остаци зарђалих и поломљених крстача, без обележја – Локација Скочивир

Слика 9. Остаци зарђалих и поломљених крстача, без обележја – Локација Скочивир

Те исте године је Министарство за рад и социјалну политику обећало да ће определити одређена финансијска средства да се то гробље огради и конзервира. До дана данашњег гробље није ограђено нити конзервирано. Према неким подацима ту је сахрањено око 500 српских ратника.

Ређале су се акције које сам организовао сваке године. Очишћена су гробља у местима: Живојно (два), Груниште, Бач, Трново-Студена вода, Петалино и др.

Амбасада Републике Србије у Македонији је, у нашу част, после сваке завршене акције чишћења, организовала свечану комеморацију на српском војном гробљу у Битољу. То је било њихово признање за наш рад, али се на жалост на томе сваки пут завршавало. Никад никакву помоћ од Амбасаде нисмо добили. Интересантно је да нико из наше Амбасаде до сада није нашао за сходно да нас обиђе у току акције, да виде у каквом су стању гробља и да нас подрже. Ми то радимо из убеђења, као патриоте о свом трошку. Не трошимо државна средства. Једном нам је бивши амбасадор Томислав Ђурин обећао да ће нам платити превоз џиповима до врха Кајмакчалан. Остало је, као и увек, на обећању.

Морам да напоменем да у последњих десетак година ниједан наш амбасадор у Македонији није био на врху Кајмакчалана. Замислите, хрватски амбасадор јесте.

Да бих омогућио одлазак и учешће на овој патриотској акцији и онима који нису чланови планинарских организација одлучио сам да оснујем Удружење за неговање и чување српске баштине „Кајмакчалан“. Показало се као добар потез. На акцију су се јављали појединци и групе из целе Србије.

Удружење за неговање и чување српске баштине „Кајмакачалан“ је Удружење које је у свом Статуту, као један од циљева, поставило, уређење и чишћење српских војних гробаља.

Што се тиче подручја Кајмакчалана, дугорочно гледано, хтели бисмо да урадимо и веће пројекте: обнова спомен плоче где је погинуо Војвода Вук (чији се споменик налази у парку код хотела Палас у центру Београда), и спомен костурнице (која никада није завршена, због смрти Краља Александра Карађорђевића) где је било у плану да се пренесу преостали остаци војника сахрањених у овом подручију.

Удружење и ове године у првој половини септембра организје одлазак у Македонију са задатком да пронађе и очисти гробља која су заборављена и препуштена зубу времена, и да попише имена тамо где је то могуће видети. Ово се односи и на проналажење и уређење војне спомен чесме на Милетиној коси, подно врха Кајмакчалана, према Студеној води. На овој спомен чесми је невештом руком Српског војника, на мермерној плочи исписан стих:

„Минуће године, векови ће проћи, али теби „чесмице“ неће нико доћи.
Ал’ доћи ће сени палих другова, да својим жубором,
урликом вукова, треском громова, одјеком лугова,
певају славу српских пукова. 1917“
 

Слика 10. Преузета фотографија из монографије споменика са Солунског фронта

Слика 10. Преузета фотографија из монографије споменика са Солунског фронта 

Ову спомен плочу на чесми су саградили војници Прве чете, другог батаљона, четвртог пука, српске армије.

Фотографије приказане у овом тексту су снимили сами учесници акција.

Сви који би хтели да се укључе у акцију, донацијом или личним учешћем, то могу да ураде уплатом на жиро рачун Удружења број 160 – 430834–02, или да нас лично контактирате преко ел. поште: udruzenje. kajmakcalan@gmail. com или преко телефона: 062/211–017.

Станоје Стојковић,
Председник Удружења за неговање и чување српске баштине „Кајмакчалан

 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Српска војска на „Капији слободе“

четвртак, 15. сеп 2016, 07:30 -> 07:54

Извор: Књига "Шта сам видео и проживео у великим данима"

Аутор: Арчибалд Рајс

Једноставним речима: "Нога српског војника ступила је поново на земљиште његове отаџбине", описао је Арчибалд Рајс значај тешке и сурове, за Србију победоносне, битке која се пре сто година водила на Кајмакчалану.

Опорављена и реорганизована Српска војска нашла се на Солунском фронту у лето 1916. Претрпевши прва искушења по изласку на положаје, након победоносне Горничевске битке, њена Трећа армија стигла је пред планину Ниџе.

Један од њених врхова - Кајмакчалан који су Бугари утврдили и сматрали неосвојивим давши му симболично име „Борисов град" се испречио пред настојањем Српске војске да продре у окупирану отаџбину.

Команда треће дивизије на Кајмакчалану на коти 2525
Команда треће дивизије на Кајмакчалану на коти 2525

 

Развила се огорчена борба која је започела 12.септембра 1916. године. Водила се с променљивим успехом и огромним обостраним губицима све до 30.септембра 1916, кад су трупе Дринске дивизије ојачане већим делом Дунавске дивизије и другим мањим јединицама успеле да заузму Кајмакчалан и уђу на територију Краљевине Србије што је за Српску војску имало огроман значај.

Силина борби, велики губици у односу на јачину ангажованих војних снага и повратак малог дела окупиране отаџбине учинили су Кајмакчалан симболом српског жртвовања на Солунском фронту. О тим тешким данима сведочио је у књизи "Шта сам видео и проживео у великим данима" посматрач догађаја Арчибалд Рајс:

- То је планина (Ниџе) налик на магарећа леђа покривена кратком и љутом травом која је сада пожутела од летњег сунца и од јесењих киша. Снег је већ пао, али се није свуда задржао, и ту трава и блато праве велике мрље.

Напуштена артиљеријска кола бугарске војске
Напуштена артиљеријска кола бугарске војске

На северозападној страни планине диже се, до висине од 2525 метара, један oголели и кршевит врхунац, шибан од ветра који ту тера, урлајући, велике облаке пуне воде. С времена на време, кад се разведри, изиђе пред очи сјајна панорама целе Македоније од Скопља до Солуна. То је Кајмакчалан, крадљивац кајмака, кључ српске Македоније. Ту су се Бугари били утврдили. Ископали су ровове и саградили редуте од огромног камења које им је планина великодушно дала. Они и њихови аустро-немачки савезници држали су да је овај положај неосвојив, јер доминира целом околином од Острва до Битоља, па чак и даље.

Али једног дана дошла је српска војска, реконструисана после свога славног повлачења кроз Албанију. Она је довела на ову голу планину многобројну артиљерију и њени војници су ископали ровове у земљи расквашеној од киша и у стењу.

Битка је трајала дуге дане. За време тих дугих дана Кајмакчалан је буквално покривен кишом ватре и челика и, сваки дан ровови војника Краља Петра приближавали су се мало више рововима трупа Фердинанда Кривоклетника.

Најзад, једног дана српски пешаци освојили су дивним јуришом врх ове планине на коју су толико рачунале централне силе и њихови вазали. Бyгapи који нису изгинули или били заробљени, бежали су безобзирце низ косе према долини Црне. То је била величанствена, готово невероватна победа.

Гробови српских војника на Кајмакчалану
Гробови српских војника на Кајмакчалану

 

Сада се мир вратио на горду планину. Једино се чује урликање ветра и, с времена на време и врло далеко, дозивање коморџија који, на колима или на мазгама и коњима, идући путем на подножју врхунца, доносе животне намирнице и муницију онима који се туку око Цpнe.
Бојиште је остало нетакнуто. Ровови, чисто разорени гранатама или ваздушним торпиљама, напола су испуњени снегом који се топи. Овде-онде усадила се понека неексплодирана торпиља. Земљиште је покривено рупама разног обима, које је створила експлозија граната. Неке су прави кратери.

Човек свуда наилази на делове опреме коју су оставили војници или које је отргла експлозија пројектила. Овде је једна бугарска шапка; тамо је опасач са фишеклијама, поред тога један скут шињела. Даље лежи један бајонет, још крвав.

Заробљени бугарски војници
Заробљени бугарски војници

 

Пораз Бугара био је потпун и они нису имали времена да однесу свој материјал. Стога човек налази на Кајмакчалану праве депое муниције: стотине граната, спремне за пуцање, положене су иза једне стене; раскидане кутије од плеха, пуне метака, свуда су разбацане. Местимично шаржери за маузерке покривају земљиште и на сваком кораку нога запиње о пљоснате и дугуљасте немачке бомбе, каткад и на енглеске бомбе које нису експлодирале.

Још су овде митраљески реденици, потпуно напуњени и налик на дугачке змије, тамо су празне чауре од граната које су сејале смрт. На дну ових чаура чита се на бугарском језику: "Фабрика муниције, Карлсруе, 1916".

Бугарске пушке исто тако су остале. То су пушке без кундака. Било је хладно на Кајмакчалану и победнички српски војници нису имали ничим другим да се греју сем кундацима непријатељских пушака.

Штo чини још већи утисак, то су лешеви који, на стотине, још покривају земљиште овог високог врхунца. Није се имало времена да покопају све жртве ове кланице. Далеко од тога. Оне су још већином на месту где су пале и зима је добро сачувала њихове лешеве.

Српски официр на гробу сина јединца на Кајмакчалану
Српски официр на гробу сина јединца на Кајмакчалану

 

Ровови су пуни њих и тела су остала у положају у којем је смрт изненадила људе. Један изгледа да тражи својом леденом руком бомбу у џепу свога шињела. Један други мислио је да је нашао склониште иза једне стене која га није заштитила од парчета гранате, и оно му је однело половину главе. Трећег, сасвим младог човека, оборио је на леђа куршум који га је погодио посред чела. Његов леп младићски лик, његове широм отворене очи изгледа да питају небо, зашто је морао умрети тако млад.

На једном другом месту била је борба прса у прса. Бугарски лешеви и српски лешеви леже измешани по земљи. Они још као да чине покрет да се узајамно хватају за гушу. Поред њих, виде се пробијени шлемови који нису заштитили главе, које је требало да спасу.
Ветар шиба облаке, урлајући. Орлови и гаврани крстаре по ваздуху, чувају стражу око овог бојишта и места очајања."

Бугари се још држе на Кочобеју, Старковом Гробу и на Сивом Брегу. Дринска дивизија, поред све густе магле која обавија планину, узима на себе да их одатле избаци. Првог и другог октобра, уза сву замореност људи, Дринци се огорчено боре. Пpвoгa, са елементима дунавске дивизије и четницима Војводе Вука, они су на 200 метара од највишег гребена Флоке.
У ноћи између 2. и 3. октобра, тачно у 3 сата и 20, Бугари прекидају паљбу. Они предузимају опште повлачење и повлаче се на леву обалу Црне Реке.

Израда споменика за Кајмакчалан
Израда споменика за Кајмакчалан

 

За време ових борби армија Војводе Мишића, у вези са француском војском, издржала је многобројне борбе, олакшавши тако трећој армији која је водила борбу на планини и дозволивши јој да заузме равницу до станице Кенали.

Увече 3. октобра 1916, 250 квадратних километара српске земље са 7 села и 25 километара границе ослобођено је. Нога српског војника ступила је поново на земљиште његове отаџбине.

Приредио Др Александар Животић

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

A gle, o svemu ovome ni jednog jedinog slova na ovom linku. Ali koga jos to iznenadjuje...

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=09&dd=15&nav_category=15&nav_id=1176750

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Ne moramo ponavljati greske nasih predaka posle WWI, tokom proslih decenija koji nikada nisu nasli za shodno da organizovano rade na ocuvanju spomenika NASIM palim borcima za slobodu koju mi uzivamo citav vek...

To sto nasa danasnja vlada I mediji svesno ili nesvesno ne pominju bas nista povodom slavnih dogadjaja nase istorije, ne mora da utice na pojedince koji bi zeleli barem nesto da doprinesu Udruzenju "Kajmakacalan",  evo recimo da podrze projekat:

Удружење за неговање и чување српске баштине „Кајмакачалан“ је Удружење које је у свом Статуту, као један од циљева, поставило, уређење и чишћење српских војних гробаља.

Neko finansijski, a koji ne mogu tako, mogu da se pridruze akciji ciscenja SRPSKIH vojnih grobalja.

Ako covek zaboravi/ne postuje/izbrise svoju proslost-nece mu ni buducnost biti sjajna.... ; a zamislite kada citav Narod zaboravi/ne postuje/izbrise proslost (kako neki kazu- od proslosti se ne zivi...sic!)--cemu se mi nadamo, jadna nam majka...

Mozemo li pokrenuti akciju na nivou "Zive reci utehe" foruma, radi pomoci ovom Udruzenju "Kajmakacalan"? Na redovnoj bazi.

Sve je moguce u Hristu Koji nam zivot daje!

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Jeremija pali topa, zatresla se sva Evropa…", pre tačno 100 godina, 15. septembra moj pradeda Periša Kovačević, sa šajkačom na glavi, sa puškom u ruci krenuo je kući. Posle tri godine izgnastva. Da oslobode Srbiju.

3387853625ba006c63f00c205742981_v4_big.j

Francuski maršal Franše d’Epere u Izveštaju francuskoj vladi pri proboju solunskog fronta krajem septembra 1918. godine saopštava: "Operacije se moraju usporavati jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju, samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja – napred."

Tog 15. septembra 1918. godine – Živojin Mišić, komandant Glavnog štaba srpske vojske, uputio je svojim vojnicima i oficirima naredbu – juriš! U depeši koja je pročitana vojnicima u rovovima solunskog fronta stoji – "Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati, bez počinka do krajnjih mogućnosti ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte. S nepokolebivom voljom i nadom u Boga – junaci napred u otadžbinu." 

Bitka kod Dobrog polja bila je uvod da 620.000 vojnika Antante krene u konačnu ofanzivu. Oko srpskih 150.000 vojnika, posle dvogodišnjeg mirovanja silovito su krenuli u konačni obračun. Sa druge strane fronta su se nalazili Bugari i Nemci. 

Sa oduševljenjem krenuli su u proboj Solunskog fronta, što se kasnije pokazalo da je bila i odlučujuća ofanziva koja je ubrzala kraj Velikog rata i slom Centralnih sila. 

Već 14. septembra 1918. srpska i francuska artiljerija počele su žestoko bombardovanje bugarskih položaja, a sutradan u 5.30 ujutru srpska i francuska pešadija krenule su u odlučujući proboj. 

Već prvog dana front je probijen u širini od 11 kilometara, a bugarske trupe počele su da se povlače.

21300734815ba006c6d779c170664830_v4_big.

Na Solunski front, čija je dužina bila nekoliko stotina kilometara srpska vojska je prebačena već na proleće 1916. godine, posle oporavka na Krfu nakon Albanske golgote. Sa jedne strane fronta bili su francuski, britanski i srpski vojnici, kojima se kasnije priključio i jedan broj Grka i Italijana (ruska brigada je povučena posle Oktobarske revolucije), dok su sa druge linije, dobro ukopani u rovove bile austrugarska, nemačka i bugarska divizija.

Vest o proboju fronta prvi su u pozadinu doneli naši piloti, koji su dali veliki doprinos u borbama i tako pokazali sve veći značaj ovog vida ratovanja: 

"Bugari beže, beže Nemci… Front je probijen, naša pešadija je na svojoj zemlji. Gledao sam svojim očima. Leteo sam nisko, jedva tri stotine metara iznad zemlje, lica sam im video. Mašu nam, naši jurišaju, front je probijen, čujete li me, front je probijen", navodi se u sećanjima pilota Dragutin Savić, koji je prvi video pobedu srpske vojske. 

Bugarska je 29. septembra u 23 časa potpisala konvenciju primirja. Već 1. novembra 1918. srpski vojnici ponosno su oslobodili Beograd. O ovoj veličanstvenoj pobedi pisane su knjige i monografije. Sigurno najiteresantniji citat je telegram nemačkog cara Vilhelm II bugarskom kralju Ferdinandu oktobar 1918. godine: 

"Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat. SRAMOTA!" 

Francuski Maršal Franše d’Epere je u svom izvešataju krajem oktobra 1918. godine napisao sledeće reči: 

"To su seljaci, skoro svi. To su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva… Ali, došao je rat. I, eto, kako su se namah za slobodu zemlje ti seljaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…"

19637536935ba006c7534e6095861999_v4_big.

Srpska Prva armija, čiji je komandant bio general Petar Bojović delovala je na frontu Soko – Lešnica (16,5 km.) Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete. Već prvog dana probijeno je 11 kilometara fronta, drugi dan je širina proširena na 40 km i time otpočinje slom centralnih sila na solunskom frontu čija linija se raspada. Posle proboja l. i 2. srpska armija nastavile su energično nadiranje da bi onemogućile bugarsko-nemačkim snagama uspostavljanje nove linije odbrane. I pored teško prohodnog zemljišta, zamora i neurednog snabdevanja, elan trupa bio je veliki. Bugarsko-nemačke trupe pokušavale su da daju uzastopne otpore, ali su bile prinuđene na brzo povlačenje ostavljajući, pri tom, i velike količine materijala.

Periša i Radiša Radovanović (rođeni brat pradede Tome Radovanovića) su se kao pobednici živi vratili kući u Čestobrodicu kraj Požege. Imali su sreću. Porodica Kovačevića izgubila je tri muške glave, a od Radovanovića čak pet muškaraca je palo braneći i oslobađajući otadžbinu. 

Srbija je, prema podacima Konferencije mira u Parizu 1919, izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28 odsto od celokupnog broja stanovnika koje je imala po popisu iz 1914. god. Od ovog broja poginulo je ili umrlo od rana i epidemije 402.435 vojnika. Prilikom prelaska preko Albanije umrlo je 77.455 vojnika, u borbama na Solunskom frontu 1916. - 1918. godine 36.477, pobijeno ili umrlo u zarobljeništvu 81.214, a 34.781 vojnika umrlo od rana ili bolesti na teritoriji Srbije 1915. godine. 

Što se tiče civilnog stanovništva, gubici su iznosili 845.000. Od 200.000 građana koji su pošli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo preko 140.000 ljudi. Epidemija pegavog tifusa 1914./15. odnela je 360.000 ljudi. 

Srbija je u ratu izgubila više od 28 odsto stanovnika, odnosno 62 odsto muškog radnog stanovništva (53 odsto poginulo i 9 odsto trajnih invalida) između 18 i 55 godina. Od tih gubitaka, tri četvrtine otpada na užu Srbiju i Kosovo i Metohiju. 

Ono što smo u ratu "dobili", poništili smo decembra 1918. kada je stvorena Kraljevina Jugoslavija. U 20. veku, dva puta nas je skupo koštalo "bratstvo" slovenskih naroda.

Milenko Kovačević

Izvor

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić je, na pitanje zašto Srbija nije na dostojanstven način proslavila 100 godina od proboja Solunskog fronta, odgovorio da se to i ne može obeležavati u Srbiji.

Izvor

Share this post


Link to post
Share on other sites

ВИДЕО – Во подрумот на црквата Параклис во Прилеп има гробница на неколку илјади српски војници

https://infokompas.com.mk/2018/09/17/видео-во-подрумот-на-црквата-паракл/

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, АлександраВ рече
Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić je, na pitanje zašto Srbija nije na dostojanstven način proslavila 100 godina od proboja Solunskog fronta, odgovorio da se to i ne može obeležavati u Srbiji.

Izvor

...

Nisam `teo da psujem ovde na ovoj temi...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Hvala Bogu da ima jos potomaka koji ne daju da se podvuce zaborav I nehat za "div-junake"! Dok je I jednog Srbina na svetu - pamtice se!

Sramota je da nas je u tako malom broju obelezio jedinstveni jubilej! Verujem da je sirom sveta na ovaj ili onaj nacin obelezeno, ali da se nije otislo organizovano u litiju na Kajmakcalan, Zejtilnik, Cer I sl. osim ovih vrednih ljudi, - eh Srbine brate...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

×