Jump to content

Препоручена порука

  • Гости
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 32
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

У чувеној jеванђелској причи о богатом младићу говори се о младом човеку који је живео врлински, али је осећао да његов живот и поред свега тога није био испуњен. Држао је старозаветни закон и Божије

јереј Оливер Суботић: Антиисихазам модерне цивилизације    Преузми аудио

Оливер Суботић, информатичар и теолог И кандило и компјутер Црква благословила Интернет. – Технолошко месијанство као покушај формирања „виртуелног царства небеског“ Оливер Суботић (Фото Д. Јевре

Е, мој ђакон, тј из моје цркве :( Иначе, има промоцију 4. књиге, у петак, 12.06.2009. после акатиста, око 6. У порти цркве Вазнесења Господњег у Жаркову. Тако да можете да дођете.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...
  • Гости

Otac Oliver je covek,koji zasluzuje svako postovanje.I kao klirik i kao covek prevazilazi svaki klise.On je inetektualac par excellance.A to je zato sto je porastau u zdravom,mom kraju.On je uz prof.dr Petra Bokuna,moj omiljeni gost u mom omiljenom talk shaw-u "Kljuc".Covek je uvek potkrepljen cinjenicama,kojima na civilizovan nacin argumentovano brani svoje argumente.On nije samo baza podataka,vec kriticki razmislja.

Fascinirila me je njegova izjava,povodom biometrijskih dokumenata:"Ljudi pitaju sto se plasimo da neko zna sve o nama,kad sam ispravan gradjanin.Pitanje nije dobro postavljeno.Pitanje je ako sam ja ispravan gradjanin sta ce bilo kojoj instanci moji podaci!"

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости

Мало старији текст али нема везе...

Orvel ili Kafka?

Svetlost progresa ili senka totalitarizma?

Постављена слика

U pretprošlom broju ste mogli da pročitate tekst o tehničkim specifikacijama RFID tehnologije, koja uvodi potpuno nove dimenzije u globalne sfere društvenog života. Pomenuta tehnologija nema negativnih uticaja na zdravlje, no da li se time iscrpljuju sve negativne konsekvence njenog bezrezervnog uvođenja? Pomenuli smo da bi neke primene mogle imati direktnih implikacija na povredu osnovnih prava ličnosti, ali je to samo deo problema.

Razmotrićemo primenu date tehnologije sa opštedruštvenog aspekta, uzimajući u obzir prvenstveno pravne, filozofske i teološke premise.

Pravni aspekt

Celokupna zapadna civilizacija počiva na poštovanju prava individue, što se često navodi kao zapadni individualizam u odnosu na nekadašnji istočni kolektivizam (tada oličen u SSSR-u). Tim pre i čudi što se upravo na zapadnoj hemisferi začinje ideja o totalnom evidentiranju, a time posredno i praćenju i kontroli pojedinca od strane države.

Zašto je nekoj državnoj instanci potrebno toliko podataka o ličnosti, osim onih osnovnih koji su neophodni za funkcionisanje društva? Primera radi, ako bi se RFID čipovima beležile isključivo informacije vezane za sve kupoprodajne aranžmane, one bi sa sobom nosile potencijalnu zloupotrebu jer otkrivaju i kretanje subjekta, kao i njegove preference prilikom kupovine. Informacije o kretanju čoveka lako bi mogle da iskoriste razne obaveštajne službe (zamislite šta bi se desilo da su u vreme Hruščova imali pristup takvim informacijama), dok bi podaci o kupovini govorili još više o tom čoveku (primera radi, samim praćenjem kupljene literature već se može izvući zaključak o podobnosti ili nepodobnosti ličnosti za određeni režim).

Dr Milan Tuba je svojevremeno naveo jedan zanimljiv primer u vezi sa štetnošću sličnog totalnog evidentiranja, aktuelan i danas, kada traje globalna borba protiv terorizma. Zamislite da, recimo, državni statistički aparat zaključi da teroristi uglavnom dnevno troše 50$ u kešu, kupuju tu i tu vrstu hrane i pića, iznajmljuju stanove određenog tipa, imaju određeni odnos gradskih i međugradskih razgovora... Prostom uporednom analizom ovi podaci mogli bi da se upotrebe za markiranje bilo kog pojedinca koji bi se u njih uklopio, a on bi najčešće ni kriv ni dužan bio meta državne kontrole. U tom slučaju bi verovatno bili uključeni mehanizmi poput prisluškivanja, nadzora i ostalog – a što je najvažnije, to bi bilo potpuno pravno neosnovano!

Druga primena ovih čipova još je totalitarnija u pravnom smislu. Naime, ako bi se takvi čipovi koristili za identifikaciju umesto klasičnih ličnih karti, to bi dovelo do niza novih, nimalo bezazlenih problema i kršenja ljudskih prava. Prvo što pada na pamet jeste pitanje o osobama kojima su dostupne identifikacione informacije, a još bitnije: ko je uopšte dovoljno „autorizovan” da ispravlja baze takvih podataka, koje bi po pravilu trebalo da budu centralizovane. Nije teško zamisliti scenu u kojoj zbunjeni građanin ubeđuje organe vlasti da neki podatak o njemu nije tačan, iako identifikacioni čip daje drugačije informacije, ko zna čijom greškom (ili namerom). U slučaju papirnih dokumenata ili evidentiranja na više strana, to je veoma lako.

Nije naivno ni pitanje o količini informacija koja bi se beležila na takvom ID čipu. Sve što bi prelazilo osnovne podatke iz lične karte moglo bi da se svede pod nelegalno širenje nadzora države nad pojedincem i upliv u intimnu sferu. S tim u vezi treba pomenuti i plan o uvođenju novih ličnih karti u SCG, u vidu biometričkih karti sa čipovima. Veliki propust je što taj predlog nije prošao javnu debatu u koju bi bili uključeni intelektualci svih profila, uključujući i informatičare, naravno.

Ovaj pravni diskurs bismo mogli da završimo pitanjem o pouzdanosti i integritetu ovako čuvanih podataka. Ovo već prepuštamo mašti čitalaca, s obzirom na učestalost tekstova o hakerskim upadima u državne i privatne arhive podataka. Zamislite samo proceduru dokazivanja nevinosti u slučaju zlonamernog prepravljanja podataka...

Filozofska kritika

Upotreba RFID tehnologije u sistemu identifikacije ljudi mora se dobro prodiskutovati i sa filozofskog aspekta. Još pre pedesetak godina, nemački filozof Ginter Anders primetio je da se kod tzv. autorizovane upotrebe uvodi načelo nepogrešivosti državne instance. U našem slučaju to praktično znači da je „autorizovana” promena podataka u ovakvim identifikacioniom čipovima od strane države a priori proglašena za legitimnu, bez daljeg ulaska u moguće katastrofalne propuste takvog pristupa. Međutim, više je nego očigledno da je takav pristup mogućan jedino u nekakvoj utopističkoj i idealističkoj formi jer su sve državne tvorevine do sada obilato koristile sve moguće mehanizme kontrole nad pojedincem. U ovom slučaju „jedini autorizovani činilac” (čitaj: država) imao bi praktično neograničene mogućnosti kontrole, nadgledanja i praćenja, ali i ucenjivanja – što bi dovelo do realizacije crnih slutnji orvelovsko-kafkinog tipa.

Veliki broj ljudi ima potpunu averziju prema načinu primene ovog tehnološkog rešenja koje se predlaže u vidu ugradnje čipova pod kožu. Mnoge takav postupak i te kako podseća na fašističke metode žigosanja zatvorenika po zloglasnim logorima.

Teološki problemi

Ideja ugradnje RFID čipova u ljudska tela (već su počeli probni projekti s dobrovoljcima) dovela je do burne reakcije mnogih religijskih zajednica. Pošto živimo na pravoslavnom podneblju, vredi reći da su dve najuglednije pravoslavne crkve, grčka i ruska, već nekoliko puta dale zvanične (sinodske) izjave povodom sličnih problema, zahtevajući demokratsko pravo drugačijeg izbora za svoje vernike. Reakcije u rimokatoličkom i protestantskom svetu takođe su jake.

Reč je pre svega o 13. glavi knjige Otkrovenja Jovanovog (poznatijoj kao Apokalipsa) koja je u sastavu Svetog pisma i u kojoj se eksplicitno navodi postupak obeležavanja ljudi u cilju totalitarne uprave jednog svetskog hegemona (zanimljivo je što u istoj glavi stoji da će bez takvog „žiga” biti onemogućena i svaka finansijska transakcija)!

Kao informatičari, moramo biti svesni toga da tehnologije koje implementiramo koriste ljudi s različitim religijskim uverenjima. Stoga je neprihvatljivo uvođenje tehnologije (obavezne za sve, kao u slučaju lične karte) koja bi kršila jedno od osnovnih prava ljudske ličnosti – pravo religioznosti – i vređala verovanje miliona ljudi širom sveta.

• • •

Ukoliko se bude dozvolila nekritička implementacija RFID-a i sličnih tehnologija, onda će to biti svojevrstan presedan par ekselans – pravo profita i državnog aparata će brutalno nadjačati pravo ličnosti, što može dovesti do najtotalitarnijeg društvenog režima koji je svet ikada video. S druge strane, sigurno se mogu naći upotrebe ove tehnologije koje ne bi kršile ljudska prava. Stoga je u ovom trenutku najbitnije da elita pravnika, filozofa i teologa da jasne smernice informatičkim stručnjacima i društvu o tome dokle ova tehnologija ima pravo da ulazi u naše živote. U suprotnom nam se može desiti da početna svetlost progresa vrlo brzo pređe u potpuni mrak totalitarne kontrole.

Oliver SUBOTIĆ

http://www.sk.co.yu/2004/08/skak01.html

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости

И једно мишљење о ђакону Оливеру...

Oliver Subotić

септембар 3, 2008 — Nebojša

Постављена слика

Danas sam odlučio da vam predstavim gospodina Olivera Subotića.

Oliver Subotić je i teolog,tačnije đakon i informatičar.Privuklo me je baš to kod ovog mladog čoveka,baš taj spoj duhovnog i naučnog.Prvi put sam nešto saznao o njemu kada sam pripremao tekst “elektronske lične karte” i gledao sajt Za život bez žiga.Tražio sam biografske podatke na tom sajtu o Oliveru,ali ih nisam našao,već surfujući po netu.Moj pogleda na budućnost ljudskog društva je spoj religije i nauke,spoj duhovnog i naučnog, i u društvu i u čuveku,jer samo produhovljen ljudi koji se bave naukom mogu doneti prosperitet čoveku i celom čovečanstvu.Takva nauka će da bude kreativno-humana ,u službi čuveka,života i prirode,u saobraznošću sa prirodom,a ne protiv nje.

To će biti novi čovek,novi naučni tip čoveka.

Imali smo jednog takvog čovekla,čoveka-genija,zvao se Nikola Tesla.Tesla je bio najsvetliji spoj duhovnog i naučnog u sebi,kao da ga je sam Bog poslao na Planeti da radi za dobrobit čovečanstva i života na Zemlji.

Jedinstveni način na koji je Tesla dolazio do svojih naučnih otkrića putem vizija,govori nam nedvosnisleno da je bio duhovan čovek najvišeg stepena.Tesla je svom dušom radio za čoveka,to je bila jedna potponu nova nauka sa novim paradigmama,hteo je da čoveku podari besplatnu energiju,ali patološki bolesni bogataši imali su samo jednu viziju nauke,nauke u službi profita i samo profita,profit čak i po ceni destrukcije i uništavanja elementarnog života,zagade ti vodu, pa ti prodaju Coca-Colu i razne flaširane vode.

I zato nije ni čudo da smo danas došli na ivici samouništenja.

A,pogledajte samo ovo sa tužnom situacijom u Srbiji,jedinu kompletnu stručnu studiju o elektonskim ličnim kartama,odnosno o biometrijskom sistemu identifikacije, uradio je teolog i informatičar, Oliver Subotić.To možete pročitati i skinuti ovde → Biometrijski sistem identifikacije-kritička studija (1.7 MB.).

(knjiga je preuzeta sa sajta: Za život bez žiga)

U državi imamo toliko informatičara ateista,a država ne angažuje nikog da obradi ovu temu u svom totalu,a kako i bi, kada je sve ovo oko elektronskih ličnih karata za njih samo dobar “dil”, u neoliberarnom pragmatičnom stilu i smislu života.

Zato,jedno veliki hvala crkvenim ljudima za uložene napore da se javnost preko Olivera Subotića detaljno informiše o biometrijskoj ličnoj karti i toj tehnologiji,i neka počnu od sada pa nadalje da obrazuju i ostale svoje ljude,mlade duhovnjake,da imamo crkvene ekonomiste i bankare koje će istinito da informišu narod,neka osnuju svoju organizaciju,neka se kandiduju za izbore,i ja ću odmah da glasam za njih,a i ne samo ja,jer svimi je muka od ovih petooktobaraca sa svojim “stručnjacima”,dovedoše državu pred bankot,podelili su narod,rascepali naše nacionalno biće.

Dosta je više sa tim,..crkvo…napred…!

http://dzonson.wordpress.com/2008/09/03/oliver-subotic/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

Постављена слика

Оливер Суботић, информатичар и теолог

И кандило и компјутер

Црква благословила Интернет. – Технолошко месијанство као покушај формирања „виртуелног царства небеског“

Оливер Суботић (Фото Д. Јевремовић)

Оливер Суботић (Фото Д. Јевремовић)

Када је Оливер Суботић, као студент треће године Факултета организационих наука, одсека за информационе технологије, 2000. године одлучио да упише теологију наишао је на прилично неразумевање околине. Многи су се питали шта је то будућег перспективног информатичара привукло божанској науци. Данас овај 29-годишњак из Нове Вароши са две факултетске дипломе у џепу, уместо да објашњава како је спојио 3Д компјутерску анимацију са јеванђељем, цитира Паскала: „Срце зна за разлоге које разум не познаје“.

- Духовник ми је поставио услов. Могу да добијем благослов да упишем православни богословски факултет само ако обећам да ћу завршити ФОН – прича Суботић који је са компјутерима почео да се дружи још у четвртом разреду основне школе када је добио „комодор 64″.

С дипломом ФОН-а одмах се запослио на Богословском факултету у Београду. Иако је још као студент писао за домаће рачунарске часописе, међу којима и „Политикин“ „Свет компјутера“, Суботић је 2004. године прихватио изазов уредника „Православља“ да уђе у амбицознији пројекат. Започео је да промишља о изазовима употребе савремених информационих технологија из угла православне теологије.

И кандило и компјутер

Из серије текстова у којима овај млади информатичар и теолог показује да се у 21. век може и са „кандилом и компјутером“ и да једно друго не искључује настала је књига под називом „Човек и информационе технологије – поглед из православне перспективе“.

Цитирајући у православном свету поштованог светогорског старца Порфирија који каже да хришћани треба да користе савремене информационе технологије, јер су и оне дар Божји, али критички и са расуђивањем, наш саговорник упозорава да Црква не сме да упадне у замку и преузме методологију световних установа. Христово учење се не може преносити на начин како то раде модерни медијски емисари. Преко интернета треба да шаљемо информације о православљу, али оне треба пре свега да буду подстицај човеку да дође у цркву и види и искуси шта је живот у Христу.

Суботић уочава да се све више младих који себе сматрају православним прикључује православним форумима којих сада већ има доста на интернету, па развијају већу присност са особама путем електронске поште него са људима из литургијске заједнице. Интернет не би требало, како упозорава овај млади стручњак, да постане средство индивидуализације, које нас суштински не зближава.

Заштитници глобалне мреже

Значај интернета међу првима је открила Руска православна црква. Московски патријарх Алексеј је још 1997. године у посебној посланици благословио употребу овог медија. Како Суботић додаје, православни хришћани би ускоро могли да добију и заштитника интернета. Од светитеља су предложени свети Јован Златоусти и свети Теофан Затворник.

- Од Цркве се не може правити виртуелно сабрање, она је реално окупљање свих хришћана на Светој литургији. Ако кренемо човекоцентрично да повлађујемо модерном човеку онда ћемо као што већ негде раде на Западу доћи у искушење да правимо виртуелне парохије. А онда следи и виртуелно причешћивање. Али, не треба заборавити да ће на тај начин и спасење наше душе бити виртуелно, а не реално – каже аутор овог зборника који је изазвао пажњу и у Исламској верској заједници.

По Оливеру Суботићу, две су опасности које вребају модерног човека ако не усвоји критички поглед на информационе технологије. Први је технолатријски, нека врста технолошког месијанства као покушај формирања „виртуелног царства небеског“.

- Такви наговештаји се могу видети у прогнозама појединих светских футуролога. Заговорници те концепције кажу да ће у једном тренутку развитка информационих технологија малтене и смрт бити побеђена тиме што ће садржај људског ума бити пренет у рачунар. То је опасност од супституције аутентичног духовног виђења света – сматра Суботић.

Други изазов су предвидели мислиоци у 20. веку, као Џорџ Орвел, а то је надирући информациони тоталитаризам. Данас се он најбоље уочава у покушајима да се уведу системи тоталне електронске идентификације људи широм света чему се већ супротстављају мислећа јавност, академске установе, аутентичне невладине организације па и Црква.

Оливер Суботић припада групи интелектуалаца која је тражила одлагање доношења закона о електронској личној карти док се не спроведе темељна јавна расправа, јер постоји опасност угрожавања права на приватност грађана. Али, иако је закон усвојен у Скупштини 14. јула, Суботић очекује да ће јавност, која није баш била упозната, тек реаговати.

- На недавном скупу у Галерији Српске академије наука и уметности на којем су учествовали стручњаци разних профила усвојен је закључак у којем се од владе тражи да се размотри могућност необавезне замене старих докумената новим са биометријским подацима. Најмоћније земље света уопште не поседује личне карте. У земљама ЕУ, као на пример у Италији, биометријске личне исправе се издају на добровољној бази – каже Оливер Суботић.

Миленко Пешић

Tekst je preuzet iz

http://www.politika.rs/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Против чињеница не вреди доказивање

3darchПоследњих неколико година се појавило више студија и есеја са тезом о тобожњем фундаменталистичком духу који прожима живот Српске Православне Цркве (СПЦ). Недавно је на интернету објављена још једна (за сада непотписана) студија тог типа, под називом Филозофско-теолошки извори антиевропског и антизападног дискурса у СПЦ. Она је занимљива зато што поред познате приче о фундаментализму и антизападном ставу СПЦ доноси допунску тезу о „српско-православном конзервативизму“ када је у питању употреба савремених информационих технологија. Наиме, строго селективним и ванконтекстулано наведеним цитатом из једног нашег чланка објављеног у Православљу, аутор је покушао да покаже како је доктринарна теолошка основа у СПЦ таква да када су у питању савремене технологије „оно што није благосиљано од стране званичне цркве, лоше је, и не би га требало користити, јер је производ антихришћанских завереника“.

Проблем како са овом студијом тако и са готово свим студијама из наведеног корпуса је типично хегелијански: ако неке чињенице противурече унапред постављеној тези о фундаментализму – тим горе по чињенице. А тезу о „технолошком“ фундаментализму СПЦ обарају следеће чињенице:

1. Свака помесна Црква (па тако и СПЦ) на првом месту поставља питање спасења човека и његову духовну добробит, што је случај и када је реч о савременим технологијама. У таквом приступу нема никаквог фундаментализма, већ искључиво верности Христу и свом аутентичном назначењу. Узевши то у обзир, Црква је заинтересована и за мисионарске аспекте употребе савремених технологија. Тиме се, међутим, њен однос према њима не исцрпљује. Примера ради, први интернет teleconferencing на овим просторима је реализован у оквиру светосавске прославе на Богословском факултету СПЦ пре равно десет година, што је догађај који излази ван мисионарске делатности и сведочи о технолошкој авангардности и креативности у спајању старог и новог, што је неспојиво са тезом о окошталом традиционализму и некаквој ирационалној технофобији.

2. Православни хришћани савремене технологије не прихватају нити одбијају саме по себи, a priori или по некаквом аутоматизму, већ се труде да идентификују њихову правилну и погрешну употребу, што би се могло назвати афирмативно-критичким ставом. СПЦ, са друге стране, нити захтева нити даје специјалне благослове за сваки конкретни вид употребе. Једини изузетак од тога јесу sui generis случајеви када управо верници траже да чују експлицитан став Цркве. Такав случај је био пре пет година када је СПЦ индуковала дебату о биометријским системима идентификације у контексту права и слобода грађана, ослањајући се на елитне западне институције (попут Лондонске школе економије и политичких наука и FIDIS стручног конзорцијума). Познате западне невладине организације (попут EDRI-ја) су тим поводом известиле да је СПЦ била spiritus movens борбе за право на приватност грађана на овим просторима. Све наведено је немогуће помирити са тезом антизападном ставу СПЦ, а још мање са тезом о њеном „технолошком“ фундаментализму.

3. СПЦ се никада није такмичила са стручним институцијама у погледу техничких, ергономских, економских и сличних питања, нити је то њено призвање. Но уколико надлежне институције затаје, а одређено питање има виталан значај за друштво, она реагује у складу са својом цивилизацијском одговорношћу. На технолошком пољу најскорији такав пример је критичка и опсежна анализа Предлога закона о заштити података о личности која је прошле године дошла из Центра за проучавање и употребу савремених технологија Архиепископије београдско-карловачке (једини сличан извештај, али у мањем обиму, је дао републички повереник за информације од јавног значаја). Та анализа је у правном смислу била потпуно ослоњена на западна правна решења, тачније британски Data Protection Law. Антизападњашто, антиевропејство и „технолошки“ фундаментализам? No way!

Стара латинска пословица каже: contra factum non valet argumentum (против чињеница не вреди аргументисати). А ако ће и горенаведене чињенице бити оцењене као фундаментализам, онда је заиста част бити назван православним фундаменталистом.

*Текст је првобитно објављен у Православљу бр 1012/2009

http://www.covekitehnologija.com/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Постављена слика

Биографија

Ђакон Оливер Суботић је рођен 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду je завршио Природно-математичку гимназију (1996), после које уписује студије на Одсеку за информационе технологије ФОН-а у Београду. Током тих студија је објавио више десетина чланака из области рачунарске анимације и визуелизације и радио као активни стручни сарадник Више електротехничке школе на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. Упоредо са тим активностима, уписује и Православни богословски факултет у Београду (2000). На ФОН-у је дипломирао 2004, а на Православном богословском факултету 2005. године. Магистрирао је 2008. године на Православном богословском факултету у Београду.

По завршетку студија (2005) запошљава се на Православном богословском факултету као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. На том месту ради наредне две године, а потом од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ бива постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар (2007), званичног мисионарског гласила за младе. У исто време постаје и члан Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке (у оквиру кога је задужен за медијске активности) и предавач верске наставе у Деветој београдској гимназији (2007-2009).

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године, у Српској Патријаршији у Београду и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову.

Непосредно по оснивању Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог управника, августа 2008. године.

Почетком 2009. године је постављен за председника Светосавске омладинске заједнице (СОЗ) Архиепископије београдско-карловачке.

Из области информационих технологија чланке је објављивао у часописима Čip, Svet kompjutera, Računari, Digital Arts, PC, Digital, а из друштвено- религијских области за часописе Православље, Светигора,Нова српска политичка мисао и Теолошки погледи. Повремено објављује текстове у рубрици Погледи дневног листа Политика.

Објавио је четири књиге:

3D Studio MAX3 – Tehnike modelingа, (2000), приручник за тродимензионално моделовање и визуелизацију;

Човек и информационе технологије: поглед из православне перспективе, (2006), зборник текстова, студија и есеја који говори о феноменима информационих технологија из аспекта православне теологије и антропологије. Садржај ове књиге је екранизован на националној телевизији (РТС2) кроз серијал прилога под називом „Црква и савремене технологије“ у оквиру емисије Верски мозаик.

Биометријски системи идентификације: критичка студија, (2007), прва српска научна студија о биометријским системима, урађена на захтев Светог Архијерејског Синода СПЦ. Електронска верзија књиге је доступна на сајту издавача (Институт за политичке студије у Београду).

Црква и глобализација: структура, однос и последице, (2009), верзија магистарског рада одбрањеног на ПБФ под називом „Постојаност црквене структуре у условима процеса глобализације“.

Учествовао је на више десетина стручних скупова, предавања, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству из области односа православне теологије и информационих технологија.

http://www.covekitehnologija.com/?page_id=72

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оливер Суботић, информатичар и теолог

И кандило и компјутер

ovde je se autor zeznuo, verovatno je hteo da kaze "i kadionica i kompjuter". ili mantija i kompjuter. a kandilo ne ide nikako.

A moj prijatelj Oliver je covek koji zasluzuje svako postovanje,uspeo je u svemu.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Уметност обмане

Синтагму „уметност обмане“ је некадашњи најпознатији хакер, Кевин Митник, искористио за наслов своје књиге у којој објашњава начине извођења суптилних електронских превара. Ова синтагма је веома подесна и за именовање једне од суптилних превара у свету генерализованих медијских комуникација, а то је елиминисање аутентичног контекста из медијске поруке. Не постоји књига, текст, говор… који на тај начин не могу бити погрешно представљени или, можда је боље рећи, уклопљени у сасвим нов контекст. Уметност обмане у том погледу није толико у импутирању непостојећих цитата колико у деконтекстуализацији (уклању постојећег контекста) односно реконтекстуализацији (стварању новог контекста). То се може постићи чак и једноставним мењањем интонације реченице, чиме се од истоветног скупа словних знакова добија потпуно другачија порука. Уметност обмане је у томе што њеног креатора нико не може оптужити за лаж и превару – он је само цитирао оно што је негде речено или записано…

Као пример студије случаја можемо навести брошуру „Шта грађанка и грађанин треба да знају о Српској православној цркви“, која се већ неко време „дистрибуира“ у електронском (интернет) и штампаном медијском простору. Приређена је од стране Коалиције за секуларну државу. Аутори брошуре имају негативан став о цивилизацијској улози СПЦ на овим просторима, сматрајући да је она ретроградна институција чије деловање представља велику опасност по српско друштво с обзиром на ауторитет и подршку коју ужива у различитим друштвеним структурама. За потврду таквог става наводи се неколико десетина ванкотекстуално поређаних цитата архијереја, свештеника, теолога (чак и политичара) сложених по тематском кључу: однос Цркве према жени, ратним злочинима, држави, модернизму…

У деконструкцији овог пројекта може се кренути већ од наслова. Из његове постмодернистичке форме (пола текста ћирилица пола латиница, без посебног реда и смисла) се види потреба за сугестивношћу. Са друге стране, из суштине насловне поруке се закључује да поред ствари које „свака грађанка и грађанин“ треба да знају о Цркви дефинитивно постоји и нешто што они не треба да знају о њој. Тачније, постоји нешто што не треба да знају у складу са циљевима аутора брошуре. Већ први део брошуре у коме се доминантно цитирају реченице из текстова патријарха Павла о положају жене у Цркви јесте одличан пример за наведено. Цитати су изабрани тако да неупућен читалац стекне утисак да је жена ниже биће, обесправљена јединка потпуно подређена мужу, другоразредни субјекат које има секундарну улогу у хришћанству. То је прекомпонована „истина“ коју грађанке и грађани треба да знају. Са друге стране, они нипошто не треба да знају да патријарх Павле у текстовима које аутори брошуре тако „доследно“ цитирају итекако афирмише суштинску равноправност полова уз њихову функционалну различитост, узајамно допуњавање мушкарца и жене кроз живот у Христу и да директно осуђује негативне ставове према женама, указујући на чињеницу да Црква највеће поштовање после Бога указује управо једној Жени – Богородици. А пошто то не треба да знају, онда се цитати који би потврдили такав став у овој компилацији и не наводе. Академска лојалност на нивоу, нема шта.

Иста матрица важи када је случај о осталим темама из ове брошуре – доследно спровођење концепта редукционизма зарад стварања новог контекстуалног оквира.

Није потребно у појединостима побијати све делове овог пропагандног памфлета – довољно је уочити основну идеолошку и методолошку матрицу. Треба рећи, међутим, да очигледна недобронамерност аутора наведене брошуре ни у ком случају не значи да се црквеном животу данас нема шта приговорити – напротив, простора за напредак је доста. Но оно што разликује добронамерне критичаре од оваквих и сличних „критичара“ Цркве јесте управо циљ – првима је циљ развој црквеног живота кроз стимулативну критику, а потоњима идеолошка борба против хришћанства као таквог.

*Текст је првобитно објављен у Политици од 20. новембра 2008

http://www.covekitehnologija.com/?cat=11

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости

?????? ???????, ???????????? ? ??????

? ??????? ? ?????????

ovde je se autor zeznuo, verovatno je hteo da kaze "i kadionica i kompjuter". ili mantija i kompjuter. a kandilo ne ide nikako.

A moj prijatelj Oliver je covek koji zasluzuje svako postovanje,uspeo je u svemu.

?? ?? ?????????? ?????? ??? ?? ????, ???? ?? ??, ???????? ???? ??????????? ?? 2 ????? ???? ?? ?? ????? ?????? ????????? ?? ?? ???????????? ??. ?? ???????.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

Terorizam kao katalizator novog totalitarizma

Globalni teroristički napadi, kako ih sredstva informisanja obično nazivaju, nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Reakcije su različite, no najbitniji je odgovor establišmenta pogođenih zemalja. Uzmimo za primer poslednje tragične događaje koji su se desili u Londonu.

Britanska vlada kao deo odgovora na napade počinje sa uvođenjem tehnoloških novina kojima pokušava da parira potencijalnim terorističkim napadima u budućnosti. U prvi paket mera ušao je nalog internet provajderima i telefonskim kompanijama da čuvaju i čine dostupnim identifikacione podatke i sadržaj poruka određeni period vremena, radi presretanja potencijalnih terorističkih aktivnosti. Pitanje je, međutim, koliko se time postiže željeni cilj i to iz mnogih razloga: šifrovane poruke, korišćenje zaobilaznih puteva za slanje mejlova, lažne poruke i namerno skretanje tragova... Logično je da je ovakvim merama najviše pogođena privatnost običnih građana, koja polako postaje irelevantan pojam. Sledeći korak je pojačan pritisak za uvođenje elektronskih biometrijskih ličnih karti, iako je otpor misleće javnosti, autentičnih građanskih udruženja i dela institucionalnog sistema (Dom Lordova) do sada bio veoma jak po ovom pitanju. Treći tehnološki odgovor je posebno uzbudio misleću javnost u Velikoj Britaniji, jer je Ministarstvo saobraćaja (Department for Transport of UK) dobilo zeleno svetlo za sprovođenje pilot projekta ugrađivanja RFID čipova u automobile, čime se omogućava direktno praćenje i nadziranje kretanja svakog učesnika u motornom saobraćaju! A vrhunac pravnog voluntarizma britanske vlade je najava uvođenja tzv. Tajnih sudova, čime bi se obistinile najcrnje kafkijanske slutnje i nagovestila nova era u odnosu građana i države.

Namerno je uzet primer Velike Britanije, jer je to kolevka parlamentarne demokratije i po prirodi stvari u tom društvu postoji snažan otklon prema svemu što ima primisao institucionalnog totalitarizma. Ako je u toj zemlji ovakvo stanje, šta treba očekivati na drugim stranama sveta koje su pogođene terorizmom? I uopšte, čemu vodi tehnološka trka svetskih vlada sa teroristima? Krajnjem porazu terorističkih grupa ili, pak, dodatnom usložnjavanju problema informacionog totalitarizma 21. veka?

Tehnološka trka sa teroristima 

Prosto je neverovatno da se niko od pobornika tehnološkog totalitarizma kao saveznika u ratu protiv terorizma nije upitao šta će se desiti kada dođe do simbioze  „kriminala belih kragni“ (kriminalnih krugova koji imaju pristup sofisticiranoj tehnologiji) sa terorističkim ćelijama. Poznati britanski stručnjak za informacione tehnologije i predsednik organizacije Privacy International, g. Sajmon Dejvis, tvrdi da je tehnološki jaz između državnih institucija i modernih kriminalaca toliko sužen da je pitanje nedelja (!) kada će najjače kriminalne grupe posedovati, recimo, tehnologiju za biometrijsku identifikaciju trenutno raspoloživu vladi. Prosto rečeno, već sutra će se ispostaviti da trenutno rešenje i nije tako pouzdano kako su govorili predstavnici juče aktuelnog režima, pa će se izaći sa novim i po građanske slobode još represivnijim rešenjem, „koje će konačno rešiti stvar“ - sve dok ne dođemo do transformacije međunarodne zajednice u megapolicijsku državu. A zna se kojoj bi ličnosti (otkrivenjski gledano) takva globalna paradigma jedino odgovarala...

Drugačiji pristup problemu

Umesto rešavanja posledica po cenu urušavanja osnovnih građansko-pravnih normi, potrebno je identifikovati i neutralisati uzrok. A da bi se to učinilo, potrebno je volje da se zagrebe ispod površine ovog fenomena i da se otvore neki antropološki slojevi, jer problem terorizma treba rešavati uporedo ushodnim i nishodnim putem.

Hrišćanima je jasno da svi teroristički napadi, ma u kom pogledu i ma čime opravdavani, predstavljaju direktnu đavolsku inspiraciju, koji i jeste čovekoubica od početka, po rečima Gospodnjim (Jn 8,44). Tako sveti Makarije Egipatski u svojim podvižničkim spisima govori da je najprimetnija posledica pada nered koji vlada u svetu, te da oni koji imaju prosvećenje Hristovo znaju odakle sve to dolazi. Sam terorizam je naučno definisan kao pokušaj dobijanja određenih političkih ili drugih ciljeva upotrebom akcija i sredstava koja izazivaju opšti strah u društvu. Ovde je umesno podsetiti se podvižničkog iskustva pustinjskih otaca od Istoka, korifeja hrišćanskog etosa, koji su sve moguće načine bili zastrašivani da bi odustali od svog podviga. Izdržali su do kraja, upravo zato što su imali jaku veru i ljubav ka Hristu i pravi odnos ka Bogu i bližnjem, što su jedine sile koje iskorenjuju svaki strah i zlo đavolsko. A iz njihovih žitija vidimo da su đavolsko delovanje pre svega poražavali smirenjem i ispovedanjem sebe za grešne ljude (svoju grešnost su ispovedali jer su imali opit bogoviđenja).

Ako usvojimo ovaj temeljan pristup, onda lako uviđamo da je jedan od glavnih pokretača terorističkih napada u svetu opšta hipokrizija i greh u modernom društvu, pre svega među političkim elitama svetskih sila, koje pokušavaju da preobraze sve oko sebe osim sebe samih. Pogotovo je očita hipokrizija u nekim zapadnim centrima moći koji se zalažu za borbu protiv terorizma sa jedne strane, direktno ga stimulišu na drugoj, a zlo kod sebe ne vide ni u tragovima. Primera radi, na sasvim umesnu primedbu novinara da su teroristički akti u Londonu direktna posledica spoljne politike koju Velika Britanija vodi na Bliskom Istoku, premijer Toni Bler gotovo odmah je odgovorio odrično.

Dakle, umesto sagledavanja sopstvenih grešaka (što i jeste osnovni i jedini put ozdravljenja i preobražaja) prst se upire isključivo u drugu stranu i sve kreće u krug sa dodatnom kinetičkom energijom. Žalosna je činjenica da bi na nekoj međunarodnoj konferenciji posvećenoj problemu terorizma sam spomen greha i hipokrizije doveo do podsmeha...

Rešavanje krize

Sveti Grigorije Bogoslov na jednom mestu ističe da nijedno dobro koje se ne učini na dobar način nije dobro. Umesto pokušaja da se protiv zla terorizma odbrane uvođenjem sofisticirane tehnolohije za praćenje i nadgledanje celog društva i modifikacije državno-pravnog poretka, potrebno je prvo sagledavanje sopstvenih grešaka (u ovom slučaju na nivou spoljne politike). Sa druge strane, na totalitarne metode teroristi će sigurno reagovati drugačijim udarcem. Evo jednog prostog primera. Međunarodnu zajednicu (što je u praksi eufemizam koji se koristi za zapadne sile) veoma brine proliferacija nuklearnog naoružanja i sticanje nuklearne tehnologije van tzv. „atomskog kluba“. Semjuel Hantington, u svojoj poznatoj studiji pod naslovom Sukob civilizacija, primećuje da su odvojeni terorizam i nuklearno naoružanje oružje slabih nezapadnjaka, ali njihovom kombinacijom slabi nezapadnjaci postaju jaki. U ovom slučaju je cinično to što se Amerika zalaže za smanjenje svetskog nuklearnog arsenala, a sama razvija sofisticiranu tehnologiju u vezi sa nuklearnim oružjem, koja ide čak i do kosmičkih projekata. Neshvatljivi su (u suštini rusofobski) pokušaji da se sagradi nekakav nuklearni štit od prekookeanskih projektila, jer teroristi mini-atomsku bombu mogu preneti bukvalno u ruksaku preko Rio Grande i aktivirati negde u srcu zemlje...

Da rezimiramo: prvenstveno je potrebno šire sagledavanje fenomena terorizma i ispravljanje sopstvenih grešaka dok je vreme. Time bi se izbio glavni argument pre svega vođama radikalnih islamista, kojima nije teško da vrbuju mlade muslimane zbog dvolične politike zapadnog sveta (istu tu politiku i naš narod na Kosmetu i te kako oseća na svojim plećima). Ako bi se napravio nedvosmislen rez sa dvoličnim postupcima zapadne civilizacije, osnovni spiritus agens terorizma bio bi uništen. Pogotovo je licemeran i bezobrazan poziv nekih zapadnih političara na hrišćansku etiku (setimo se da je naša zemlja bila bombardovana u akciji pod nazivom Milosrdni anđeo), jer takve izjave su katalizator za dalje reakcije fanatičnih islamističkih grupa koje ih povezuju sa krstaškim pohodima.

Na žalost, gordi svet koga pokreće hedonistička logika nema snage za sagledavanje sopstvenih grešaka, a tek posle njihovog priznavanja i ispravljanja bilo bi potpuno ljudski (ali i legitimno) tražiti rešenje problema terorizma. To ni tada ne bi bio lak posao, ali bi imao izgleda na uspeh; sadašnja strategija ublažavanja posledica je potpuno jalova, a očigledna hipokrizija parališe svaki konstruktivan poduhvat.

Sve neodoljivo podseća na stanje pred pad zapadnog dela Rimske imperije, izgrižene sličnim unutrašnjim bolestima. Rimska imperija 21. veka pokušava da se od modernih varvara zaštiti tako što će podići tehnološke bedeme, koji će najviše ograničavati sopstveni narod, a samo će odložiti  finalni pad. Bez unutrašnjeg preporoda, bez potrage za autentičnim hrišćanskim identitetom, zapadna civilizacija u veku koji je pred nama stoji pred istorijskim slomom.

Tehnološki sofisticarni sistemi biometrijske identifikacije, prisluškivanja razgovora, praćenja i kontrole i ostale neurotične projekcije kolektivnog bića modernog zapadnog društva, sve će to jedno vreme možda i davati neke rezultate u prevenciji terorizma, sve dok se ne desi radikalno probijanje sistema na koji su se svi oslonili, posle čega bi verovatno usledile mere stezanja kaiša do izdisaja. No opet, vredi se nadati da će se moderno zapadno društvo ipak dozvati sebi i krenuti u istinski obračun sa zlom, u smislu sopstvenog unutrašnjeg preobražaja, i Bog će mu u tom slučaju pružiti ruku spasa. Ostaje ta nada da će moderni čovek uvideti svoju grešku i sa prorokom Osijom uskliknuti  “Hodite da se vratimo ka Gospodu, jer On razdre i isceliće nas, rani i zaviće nas“ (Os. 6,1).     

(Tekst je prethodno objavljen u listu Pravoslavlje)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...

Интервју (Standard) : Сајбер ђакон против система

… Центaр за проучавање и употребу савремених технологија у оквиру Српске Православне Цркве ускоро треба да почне са радом.

Постављена слика

Повод за оснивање Центра је двојак. На првом месту то су мисионарске потребе наше Цркве које захтевају праћење савремених информационо-комуникационих технологија. Поред тога, жеља нам је да потврдимо цивилизацијску улогу Цркве у нашем друштву и да дамо студиозан, перманентан и правовремен одговор на технолошке изазове са којима се савремена цивилизација сусреће.

Које информатичке области ће бити сконцентрисане у Центру?

Највећи број информатичких активности биће усмерен на проучавање и употребу интернета, нових видова комуникације, очување електронске приватности грађана и праћења технолошких трендова и изазова.

Ко су Ваши најближи сарадници са којима реализује оснивање Центра?

Центар има сталне и спољашње стручне сараднике. Тренутно имамо седам сталних сарадника, који су стручњаци из области информационо-комуникационих технологија, са одговарајућом школском спремом, а поред тога су и познаваоци православне теологије, неретко са теолошким образовањем.

Када је планирано отварање Центра и колико је средстава било неопходно за његово оснивање?

Центар почиње са радом у септембру, а средства за његов рад ће зависити од конкретних пројеката, с обзиром да ће једини фиксни део средстава бити по питању технолошке инфраструктуре.

Које новине ће овај пројекат унети у СПЦ?

СПЦ је и до сада пратила технолошке новине и прилагођавала се њима, али то није имало облик институционалног деловања. Увођењем институционалног деловања у ову сферу СПЦ ће добити на студиознијој обради ове проблематике и бржем одговору на изазов савремених технологија.

Да ли ће Центар пласирати нове методе у комуникацији са јавношћу и свештеним лицима?

Центар ће редовно слати press release за штампане и електронске медије, уз који ће најчешће ићи и пропратни материјал. Такође ће по потребе организовати јавне расправе и округле столове на којима ће учеће узимати еминентни стручњаци из технолошких области. Са свештенством ћемо остваривати нешто другачији вид комуникације.

Да ли се већ назиру противници ове идеје?

Мислим да ће највећи број људи подржати ову идеју јер је корисна и за Цркву и за друштво. А биће и ових других, свакако.

Какав је однос свештенства према коришћењу интернета?

Постоје свештеници који користе интернет у свакодневном мисионарском раду. Примера ради, сајт Светосавље и његову листу више година води неколико свештеника. На том сајту је могуће и добити одговор на неке духовне недоумице. Дакле, став свештенства СПЦ према интернету је начелно афирмативан, уз напомену да интернет комуникација нипошто не може заменити литургијску комуникацију која је од суштинског значаја. Интернет може бити само помоћни вид комуникације.

Шта су, по вама, добре, а шта лоше стране интернета гледано из црквеног угла?

Добре стране су могућност комуникације међу људима који су просторно удаљени хиљадама километара и могућност тренутне размене идеја. Лоше стране настају уколико интернет комуникација претендује да замени класичан вид комуникације или чак да покуша да литургију из реалног простора премести у виртуелни.

У СПЦ се већ увелико користе мобилни телефони. Да ли је постојало противљење том начину комуникације?

Не, колико је мени познато. Ако ме питате за лични став, ја га користим, али исто тако волим да га искључим када год то пожелим, из било ког разлога. Желим да 24 часа дневно будем доступан само за Бога.

Често се може видети како свештеницима звоне мобилни телефони усред службе. Да ли ће то доћи под удар Центра?

Сада сте ме баш насмејали. Наравно да је то неприлично и недопустиво, али то је више нешто што задире у етичке постулате свештеничке службе, него у истраживачки посао Центра. Ми додуше можемо указати на погубан утицај концепта тоталне доступности, као у овом конкретном случају, али је етички аспекат кључан.

Да ли се планира увођење смс или е-mail порука као средство обавештавања верника?

Црква треба да користи и тај вид обавештавања, али критички, како не би доспела у ситуацију да се у свести верника претвори у информативни сервис. Улога Цркве је пре свега у томе да људе приводи Христу, да им отвара перспективе за живот вечни и да разрешава проблем смрти – уколико се претвори у информативни сервис, онда ће изневерити своју мисију. Дакле, треба користити и те видове комуникације, али увек са мером.

Какав је ваш однос према честитањима верских празника путем sms порука, што је у последње време масовна појава?

Углавном негативан, с обзиром да се све претворило у копирање и проследјивање истих порука. Друга је ствар када сами саставите неку пригодну поруку и посаљете ономе кога нисте у могуцности лично да сретнете, то је сасвим у реду, али и ту треба имати меру. Пријатељски стисак руке и директан поздрав никада неће имати адекватну замену.

Да ли сте икад добили такав sms?

Наравно.

Дешава ли се да свештенство добија мејлове претећег или неморалног садржаја? Како се у таквим ситуацијама реагује?

Као и у случају добијања претећег писма – постоје надлежне институције МУП-а које се боре против технолошког криминала и које треба да истражују такве случајеве.

У свету постоји могућност црквеног on-line венчања и крштења. Хоће ли такви третмани заживети и код нас?

Такав приступ представља девијацију јер венчање и крштење је саборни чин, у коме треба да учествује цела заједница. Друга је ствар ако неко жели интернетом да добије информацију о томе када би могао да има термин венчања или крштења, али нека врста cyber-обреда је потпуно недопустива и незамислива. Ово се јавља зато што људи на Цркву понекад гледају као на духовни сервис, што је типичан утицај потрошачког менталитета, уместо да на њу гледају као место спасења у коме је потребно да имају живо учешће.

Да ли је отварању Центра допринела кампања о биометријским документима?

Борба за приватност грађана коју је Црква водила протеклих неколико година је сигурно један од фактора који је показао да је потребно стално праћење технолошких изазова.

Који су фактори безбедности биометријских система идентификације?

Ако се користе само за криминалце и затворене системе, друштво добија на безбедности. Ако се користе у ултимативном смислу за све грађане, онда је то проблем јер су биометријски подаци веома осетљиви зато што су незаменљиви – ако се једном украду, покрадени сте заувек. Посебан проблем је могућност укрштања биометријских података обичних грађана и криминалаца. То и јесте разлог зашто је Немачка, рецимо, од скора одустала од узимања биометрије за личне карте својих грађана.

Шта држава тиме добија, а шта губи?

Не добија пуно, али губи на поверењу својих грађана – ако узима биометријске податке од свих грађана, а не само криминалаца, то значи да држава сумња у идентитет грађана. Тиме држава посредно шаље сигнал да је сумњичава према свим грађанима, без разлике, а не само према криминалцима.

Да ли примена биометријских докумената може да угрози приватност грађана?

Да, поготово у случају уколико би биометријски подаци грађана били украдени из базе или продати трећој страни. Такође би била угрожена уколико би у будућности дошло до електронског плаћања биометријским документима, чиме би се фактички знао свачији куповни профил.

Да ли мислите да су грађани добро обавештени о биометријским документима?

Раније су били потпуно необавештени, али је иницијатива Цркве допринела да постану далеко више упућени у проблематику.

Да ли код грађана постоји нека врста препреке психолошког, културолошког и верског аспекта?

Просечан грађанин се увек нелагодно осећа знајући да нека инстанца о њему сакупља велики број података, поготово ако су они осетљивог типа. Истраживања показују да постоје многи психолошки отклони код одређеног броја грађана. Највећи проблем је код узимања скена рожњаче, а најмањи код препознавања гласа. У западној литератури то се означава као проблем интрузивности биометријских технологија односно наметљивости, поготово у контексту нарушавања аутономије приватности.

Колико су безбедни подаци и да ли је злоупотреба могућа?

Злоупотреба је могућа и, нажалост, извесна.

Какав је став Српске православне цркве по питању увођења овог система?

СПЦ је организовала прве стручне скупове и израду првих научних студија у Србији по овом питању. На основу њихових закључака заузела је критички став који је негативно интониран. Сличан став су заузеле и неке светске академске институције, попут Лондонске школе економије и политичких наука.

Надлежни кажу да је то један од услова уласка ЕУ. Да ли постоје земље чланице које нису увеле овај систем идентификације грађана?

То је апсолутно нетачно и представља огромну дезинформацију. Треба разликовати биометријски пасош и биометријске личне карте, јер ово друго је нешто што је апсолутно аутономно решење сваке појединачне земље и нико га не може наметнути. Нико никада није захтевао биометријске личне карте као било какав услов.

Који систем заштита примењују те земље?

Систем заштите зависи од имплементације и постојања односно непостојања централне базе биометријских података.

Да ли биометријске исправе могу допринети борби против организованог криминала и тероризма?

Не – терористи не крију свој идентитет већ своје намере.

Министар Млађан Динкић је пре неколико месеци изјавио да није испоштована законска процедура за финансирање овог пројекта из државног буџета и да ће неко за то сносити одговорност. Постоје ли још неке правне препреко у вези овог пројекта?

Највећи проблем је у томе што је опрема прво купљена, па тек онда правно оправдана. То имплицира правни волунтаризам.

Antrfile1

Често сте помињали концепт минијатуризације у склопу са неком будућом интеграцијом докумената и потенцијалним укидањем анонимности токова новца. На Шта сте конкретно мислили под тим појмом?

Конкретно, мислио сам на концепт биочипова, имплантата који се носе под кожом и који се данас користе у пробној фази у свету, али понегде и на обавезујућој основи, као у случају тужилаштва Мексико Ситија. Ако би једног дана куповали и продавали користећи такво или њему слично решење, тотални надзор је немогуће избећи.

Antrfile2

Какви нас информатички изазови по Вама очекују у будућности и да ли у томе постоји потенцијална опасност?

За хришћане ће највећи информациони изазови бити проблем тоталног надзора односно информационо контролисаног друштва са једне стране, а покушај наметања виртуелне реалности као својеврсне супституције реалног света са друге стране. На оба изазова је већ данас потребно дати одговор, што Црква и чини.

*Интервју је објављен у 12.9.2008, у бр. 121 недељника Standard. Наслов и коментари ван интервјуа су уреднички

http://www.covekitehnologija.com/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...
  • Гости

Биометријски пасоши: чињенице и контроверзе

Постављена слика

Већ неколико година проблематика биометријских система идентификације заокупља пажњу стручне јавности, али и ширих слојева друштва у целом свету. На подручју наше помесне Цркве ово питање често покрећу православни верници у разговорима са својим парохијским свештеницима и духовницима. Слично је било и у погледу биометријских личних карти, о којима је доста писано у претходних неколико година и ту тему нема потребе ништа додатно апсолвирати, осим евентуално подсетити да грађани имају право да бирају да ли ће на новим пластифицираним исправама имати чип или не (регулисано Уредбом Владе под редним бројем 110-320/2007). У случају да службеници МУП-а погрешно информишу грађане о правима у вези са личним картама (рецимо, уколико наводе да грађани немају право избора у погледу чипа, ако аутоматски уписују тај избор за грађане, ако тврде да ће право избора постојати само још неко време или ако на било који начин доводе људе у заблуду) грађани треба да захтевају дисциплински поступак против њих да би одбранили права својих ближњих који се доводе у заблуду.

Оно што је сада у средишту пажње и што ствара велики број недоумица јесу биометријски пасоши, због чега се велики број верника и свештеника обраћа Центру за проучавање и употребу савремених технологија Архиепископије београдско-карловачке за стручни савет. Иако је та проблематика комплементарна претходној, она ипак није иста и стога је на почетку потребно навести одређене чињенице да би се избегле произвољности које су, нажалост, често присутне у нашој јавности.

Чињенице

  1. Пасош је међународна путничка исправа чији технички стандард доносе Уједињене Нације, док је лична карта национални идентификациони документ чији стандард прописује законодавство сваке државе понаособ. Пасош се добија на добровољној основи, док је лична карта (у случају држава које је познају као идентификациони документ) најчешће обавезна (мада постоји један број земаља у којима се и она издаје на добровољној основи).

  2. Електронски пасоши читљиви на даљину (односно пасоши који у себи имају микрочип – примопредајник) су настали под притиском администрације Сједињених Америчких Држава на ICAO (International Civil Aviation Organization – Међународна организација за цивилно ваздухопловство), тело УН које је задужено за доношење стандарда за путничка документа. Непосредан повод за тај притисак били су терористички напади од 11. септембра 2001. године. После тих притисака, ICAO је донео стандард 9303 којим се уводе и регулишу електронски пасоши.

  3. Стандард ICAO 9303 детаљно регулише машински читљиве путничке докуметне који се очитавају даљинским путем. Овај стандард не захтева обавезно узимање класичне биометрије (осим слике лица) нити формирање било какве позадинске базе биометријских података. Узимање отисака прстију за електронски пасош се актуелизира тек у тренутку када Европска Унија сасвим неочекивано доноси своју регулативу, проширујући захтев ICAO 9303 и захтевајући од земаља чланица да у одређеном року у своје електронске пасоше инкорпорирају и биометријске податке (отиске прста). Такав пасош се назива биометријски (што је скраћено од електронски пасош са биометријским подацима).

  4. Динамика увођења електронских пасоша је различита у земљама света: неке су их увеле, а неке тек раде на увођењу. Опсег података који се узима од грађана такође варира. У неким развијеним земљама биометрија се уопште не узима од грађана те су пасоши рађени строго према ICAO 9303 стандарду. Тако САД, као земља која је иницирала доношење овог стандарда, од својих грађана не узима отиске прстију за нови пасош, док су стари обрасци пасоша потпуно важећи до њиховог  датума истицања. Постоје и sui generis случајави, попут Швајцарске, у којој је пре увођења биометријских пасоша спроведен референдум на коме је разлика између оних који су били противници увођења биометријског пасоша и оних који су били за увођење била само један проценат у корист потоњих.

  5. Неразвијене земље се подстичу на увођење биометријских пасоша тиме што им се даје могућност да са „црне“ листе пређу на „белу“ односно као услов за прелажење на безвизни режим. То је случај и са Републиком Србијом у односу на Европску Унију. За неке земље из региона, међутим, безвизни режим уласка у Европску Унију је уведен годинама раније, без било каквих електронских пасоша и условљавања (то је случај са Републиком Хрватском). То говори да је питање безвизног режима политичког, а не технолошког карактера.

Контроверзе

Контроверзе у погледу биометријских пасоша су почеле већ од њиховог првог представљања јавности. Основна питања која су постављана јесу у вези са безбедношћу података у њима (с обзиром на могућност читања на даљину и смештање биометријских података), затим отварање проблематике приватности података, појачаног надзора грађана и угрожавања дигнитета личности које су под неселективном сумњом државе.

Прва значајна реакција је уследила од престижног FIDIS конзорцијума, а потом и најпознатнијих стручњака за криптографију попут Бруса Шнајера. Контроверзе су посебно добиле на интензитету после „разбијања“ електронских пасоша (који, истине ради, у том периоду нису имали јаку криптографску заштиту.

У погледу права на одбрану људског дигнитета и приватности против биометријских система идентификације су реаговали истакнути представници академске заједнице, попут професора Ђорђа Агамбена (једног од најпроминентнијих представника савремене политиколошке мисли) и професора Роџера Кларка (једног од најутицајнијих људи у свету информационих технологија). Ова два интелектуалца су, између осталог, са презиром одбили позиве да одрже предавања у САД јер су им захтевани биометријски подаци за улаз у ту државу.

До данас су мишљења о биометријским пасошима дубоко подељена: политичари и корпоративни капитал их промовишу као решење за унапређење безбедности, док их борци за слободу и приватност личности критикују као један од технократских инструмената конроле у друштву под надзором (surveillance society). Борба на овом пољу још увек траје и њен исход је неизвестан, мада је притисак првих структура страховит.

Дилеме

Православни верници се, међутим, не интересују толико за питања безбедности и приватности, већ највише питају колико је прихватање биометријских пасоша нешто што је неспојиво са хришћанском савешћу, углавном наводећи упозорења једног броја духовника о томе да је у питању претеча духовно неприхватљивих концепата.

На ово питање је изузетно тешко дати прецизан одговор и појединачна мишљења се доста разликују. Што се саборних ставова тиче, Синоди Руске и Румунске Православне Цркве су одскора дали своја саопштења (Православље је пренело оба става) која се суштински своде на то да не треба осуђивати ни оне који желе ни оне који не желе да узму нове електронске (биометријске) пасоше и да би било добро да држава нађе начина да води рачуна о потоњима. Важно је у контексту ове проблематике напоменути и то да је пре неколико година Синод Руске Цркве означио као потпуно недопустиве пројекте наметнуте уградње чипова у људе (тзв. биочип решења), али то је нешто сасвим различито од биометријског пасоша (мада он лако може бити само један од степеника до биочип решења – погледати текст „Надгледано краљевство“ у последњем броју Svetа kompjutera (11/2009)).

Дакле, помесне Цркве констатују да проблем постоји међу верним народом, али да ову проблематику треба здраворазумски и критички проучавати (пре свега у контексту будућих промена) и да нипошто не треба подизати панику нити сејати раздор међу верницима који имају различите ставове, што би ишло на руку само противницима Цркве. У контексту таквог става истиче се да не сме доћи до поделе међу верним народом у погледу тога да ли неко жели или не жели да узме биометријски пасош и да је то остављено на личној одлуци и да одлука (ма каква да је) свакако не значи одвајање од благодати Христове. Тиме је велики део дилема за православне хришћане решен, бар за сада – остаје проблем праћења будућих токова који су пред нама, поготово уколико буду тежили ка недопустивим технолошким концептима (попут биочип имплантата).

Лични став

И на крају, ево и личног става аутора текста, који је само једно од многих мишљења кога никога не обавезује.

На првом месту пажњу треба обратити на чињеницу да је пасош документ на добровољној основи, за разлику од личне карте, која је обавезна (бар у Србији). То практично значи да пасош нема концептуални потенцијал обједињавања свих докумената који има лична карта (под условом да се очува суверенитет националних држава у свету) и он тешко може прерасти у, рецимо, универзално и ултимативно средство плаћања или неки сличан технолошки супстрат тоталног надзора. Додуше, има стручњака који тврде управо супротно, да ће пасош фактички у једном тренутку постати лична карта, поготово у оквиру регионалних савеза попут ЕУ, што није искључено и остаје као валидан аргумент за даљу расправу. Ипак, у погледу биометријских пасоша се реално мало што може учинити осим покушаја пролонгирања важења старих пасоша (тренутна скупштинска иницијатива је да стари пасоши важе до 2010. године). Било би добро да држава омогући коришћење старих образаца у ширем временском опсегу него до сада јер  је готово извесно да ће се десити један број безбедносних пропуста с обзиром на проблематичност саме технологије која се користи у њиховој изради.У сваком случају је паметно сачекати искуства других земаља, поготово економски развијених.

Друго, важно је схватити да суштински проблем није ни електронска лична карта у садашњем облику – више пута је истицано да хришћанима не сметају чипови ни пластифициране карте (сличне микрочипове носимо у мобилним телефонима и halo картицама), већ сам концепт тоталног надзора личности који би се у будућности лако могао спровести интеграцијом садашњих докумената у један јединствени и обавезујући којим би се обављале све трансакције у друштву. У том случају би човек био под аутоматским и паноптичким надзором са једне стране, а зависио би од електронског начина плаћања са друге и тако фактички изгубио своју аутономију и независност у односу на државу (што је сан сваког ауторитарног и тоталитарног режима). Дакле, није проблем у садашњем облику личне карте са чипом, већ у њеном будућем развоју узимајући у обзир њену концептуалну потентност и доминантне технолошке и друштвене токове.

Треће, чини се да је далеко значајније уложити труд да се задржи већ добијена алтернатива у погледу личне карте (могућност избора новог обрасца са чипом или без њега) него улагати труд у оспоравање биомеријских пасоша. Та алтернатива се може задржати само уколико критична маса грађана узме нови образац личне карте без чипа. Према званичним статистикама, око 25% становника Србије узима нови образац без чипа, што је одличан однос, поготово ако се у обзир узме изражена медијска кампања у корист чиповања, незаконито понашање једног броја шалтерских службеника (који буквално „салећу“ људе да узимају чиповане обрасце) и дискриминисан положај оних који узимају нови образац без чипа (јер морају да мењају личну карту сваки пут када мењају стално место боравка). Ако се овај бројчани однос задржи (сваки четврти образац без чипа, што би у крајњој инстанци било преко милион грађана) то ће показати да у српском народу још увек постоји јака воља, критички дух и постојаност личности, толико важни у времену глобализације.

Четврто, и најважније: овој проблематици је потребно приступати трезвено и „хладне главе“, како доликује православним хришћанима и избегавати крајности које воде у заблуде и поделе. Прва крајност је ултралибералан став, оличен у хришћанима који очигледно сматрају да Црква треба да некритички прихвата све тековине савременог друштва и који се чуде зашто се овој проблематици уопште придаје важност. Суштински гледано, то је став a priori капитулације пред светом зарад комодитета и потрошачког начина живота, без имало осећаја хришћанске одговорности. Друга крајност је псеудоревнитељског карактера, када се у име православности одбацује свако технолошко решење, у свему проналази некаква завера и уноси немир и раздор међу вернике са различитим апокалиптичним најавама. Суштински гледано, то је став људи који немају јаку веру у промислитељску делатност Бога и ослањају се пре свега на себе и своје снаге. Узани пут који води између ове две крајности јесте критичко промишљање света који нас окружује, трезвеност у расуђивању и храброст у деловању, промишљање решења у саборном духу и строго држање јединства Тела Христовог.

С тим у вези, у овом тренутку би било веома пожељано организовати једну свеправославну стручну конференцију, детаљно размотрити горенаведена питања и изаћи са једним заједничким ставом који би имао посебну јачину. На основу тога би могао уследити и уједначен став помесних Цркава да би се разрешиле недоумице и избегле крајности и поделе међу верним народом. Надамо се да ће то такве иницијативе доћи ускоро, можда баш у оквиру наше помесне Цркве, која је већ дала свој допринос организовањем више стручних симпосиона и израдом стручних студија из ове области.

*Текст првобитно објављен у Православљу бр 1024/2009

http://www.covekitehnologija.com/?p=375

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 years later...
  • Гости

iixFr35DLSgZp.jpg

 

 

 

На празник Покрова Пресвете Богородице, у уторак 14. октобра у 18 часова при храму Вазнесења Господњег у Жаркову (ул. проте Милорада Павловића 4а) биће одржана промоција књиге "Празничне беседе" аутора презвитера Оливера Суботића. О књизи ће говорити др Растко Јовић (рецензент), Никола Дробњаковић (издавачка кућа Бернар) и аутор књиге. Поред ове књиге биће доступно и друго издање "Недељних беседа".



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Завршен је други дан састанка Сталног Свештеног Синода Цркве Грчке, којим је председавао атински архиепсикоп Јероним.     Стални Свештени Синод је информисан о писму васељенског  патријарха Вартоломеја у вези са питањем заједничког поступања поводом  различитих ставова око Светог Пичешћа и изразио је сагласност с гледиштем Васељенске  патријаршије.    Такође, поводом упражњавања током вирусног периода „технике јоге као начина суочавања са стресом“, а у контексту поштовања верске слободе загарантоване у нашој земљи, али и пастирске  одговорности Цркве за избегавања стварања атмосфере религиозног синкретизма, Синод подсећа православне да је "јога" основно поглавље религије хиндуизма, а није "врста вежбања". Стога, Свештени Синод „још једном истиче да је ‘јога’ потпуно неспојива са нашом православном вером и да нема места у животу хришћана“.   Синод  обавештава православно свештенство о новој прозелитској активности неопротестантске организације „Јелински мисионарски савез“ и истиче да „православнима као члановима Цркве, једног јединог Христовог Тела, нису потребни различити неојеретички покрети, нити њихови различити проповедници из Грчке или изван ње, и да остану верни Еванђељу Исуса Христа, као што су их изворно проповедали свети еванђелисти и протумачили Свети Оци наше Цркве“.     Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића не тему: Православље и / или јога. Отац Оливер је ово предавање одржао у Митрополији аустралијско-новозеландској, а на позив тамошњег епископа и свештенства.   
    • Од Александар Милојков,
      Моје гостовање на Радију Београд 2, у емисији "Речено прећутано". Разговор на тему односа хришћанства и јоге:
       
      Речено и прећутано
      WWW.RTS.RS Старешине горњоковиљске епархије позвали су православне вернике да не вежбају јогу.  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана 29. марта у Издавачком савету Руске Православне Цркве под председавањем Митрополита калушког и боровског Климента одржана је редовна седница Комисије Међусаборног присуства Руске Православне Цркве у вези са питањима друштвеног живота, културе, науке и информисања.

      Један од праваца који разматра експертна група Комисије добио је радни назив „Економија у условима глобализације – православни етички поглед“.
      Али зашто се управо Црква данас активно укључује у разматрање економских проблема? Који су кључни смисао и вредности које православни стручњаци нуде држави у друштву у, наизглед, тако примењеној области? О овоме је за „Царграду“ говорио председник Комисије и руководилац Издавачког савета Руске Православне Цркве, Митрополит калушки и боровски Климент.
      Владико, Међусаборно присуство ће ове године обележити десетогодишњицу постојања. Кад се ради о црквеној историји то је кратак рок, и зато многи, чак и уцрквљени људи, немају најјаснију представу о томе каква је то структура. И зато вас молим да нам за почетак кажете нешто о Међусаборном присуству и принципима његовог рада.
      Саборно начело има веома велики значај за Руску Православну Цркву, њене главне одлуке доносе Помесни сабор, Архијерејски сабор или Свети синод. Међусаборно присуство је радна платформа где се на основу анализе актуелних проблема сачињавају документа која одражавају став Цркве, како у вези са значајним питањима унутрашњег живота, тако и у вези с различитим аспектима сарадње између Цркве и друштва.
      Међусаборно присуство се у Руској Цркви појавило на иницијативу Његове Светости патријарха Кирила како би се клирици и мирјани ангажовали у разматрању и доношењу црквеног става о најактуелнијим питањима данашњице. Пре свега пажљиво слушамо мишљење угледних експерата и стручњака у датој области. Али и сваки човек којем је стало до нечега и који поседује стручно искуство и неопходна знања, може се придружити отвореној дискусији пославши своју реакцију на овај или онај документ који је сачињен у оквиру Међусаборног присуства. Уколико његови предлози наиђу на одазив, уколико буду компетентни и конструктивни, може бити позван као стручњак да учествује у раду комисије датог профила. Узгред речено, користим прилику да позовем читаоце портала „Царград“ да се прикључе овој дискусији.
      Односно, може се рећи да је Међусаборно присуство црквена стручна платформа за размену мишљења о најактуелнијим и горућим питањима и за припрему даљих саборских одлука?
      Управо тако. Притом је за нас важан резултат: полемика се не води ради полемике, већ ради проналажења општецрквеног консензуса, који се ослања на дубоку оцену овог или оног питања. Живот не стоји у месту, већ великом брзином иде напред. Појављују се нови изазови, на које благовремено треба давати адекватне одговоре.
      Међусаборно присуство ради у различитим форматима: округли столови, семинари, саветовања уз позивање стручњака. У току предметних дискусија о свакој теми припремају се конкретни предлози који се износе на одобрење Цркве. Прво их разматра пленум Међусаборног присуства, а затим – Свети синод који одређује спремност документа и даље кораке за рад на њему.
      Кад документ више не треба дорађивати он се шаље на Сабор. А кад документ усвоји Архијерејски или Помесни сабор свештенослужитељи и паства добијају оријентире у вези са ставовима о овој теми. Комисија уједно може доћи до закључка да време за формирање става још није наступило и може одлучити да се проучавање теме настави.
      Наравно, у сва времена Црква доноси Радосну вест и бави се спасењем људских душа. Она учи да је обавезан задатак хришћанина да се бори против греха у самом себи како би постао обитавалиште Светог Духа и стекао Царство Божије које је у њему (в. Лк. 17, 21). Међутим, хришћани такође треба да осмишљавају стварност у којој живе. Она данас у наш живот доноси мноштво нових појава – као што су дитигализација, трансхуманизам и роботизација.
      Осим тога, суочавамо се с проблемима који су постали „хронични“ за људску цивилизацију. Загађење природне средине, трошење природних ресурса, производња оружја и средстава за масовно уништавање, тероризам – све то одређује стварност XXI века у којој живи савремени човек. Све ове изазове треба оценити са хришћанских позиција.  
      На прошлом заседању Комисије Међусаборног приуства на чијем челу се налазите говорило се о стручном правцу „Економија у условима глобализације – православни етички поглед“. Зашто Црква разматра овај проблем?
      Глобализација која се схвата као економска, политичка и културна интеграција, у коју су у већој или мањој мери увучене све земље и народи је вишеплански и сложен процес. С једне стране, он нуди планетарни поглед на човечанство које се схвата као породица народа с јединственом судбином и стварају се механизми за слободну трговину. С друге стране, глобализација може представљати претњу због унификације друштвених и међуљудских односа услед постепеног брисања националних и цивилизацијских особености.
      Унификација светске економије треба да се врши у интересима целог човечанства, а не уског круга транснационалних корпорација, а области културе и религије уопште не треба да буду унификоване.
      Глобализација одређује и стање светске економије у целини, и у свакој појединој земљи као њеног сегмента. Данас управо економска сфера постаје „бојно поље“ за доминацију на планети, за приступ природним ресурсима, за право да се свету намеће један-једини модел развоја у чијој основи се налази трка за профитом и оштра конкуренција. Православни верници сматрају да економија не треба да буде само ефикасна, већ и морална, и треба да одговара погледу на свет учесника у економским односима. И ми ћемо се залагати за ову тачку гледишта.
      Али у ком правцу ће се економски проблеми разматрати у оквиру рада Међусаборног присуства? Јер није тајна да савремени домаћи економисти на различите начине виде путеве развоја наше земље, укључујући и односе са западним светом.
      Ако је реч о питањима глобалне економије и њених моралних димензија желимо да се обратимо водећим економистима Русије. Стручна заједница се састоји од људи који имају дијаметрално супротна гледишта: од либералних до левичарских. Да, свако од њих има своју концепцију економског развоја Русије, али Црква жели да проучи све разноврсне погледе како би формирала свој пастирски однос према кругу питања везаних за економску глобализацију.
      Ипак, које погубне појаве Црква запажа у савременом животу, у његовим економским аспектима?
      Посебно нас брине култ потрошње и хедонизма који усађује масовна култура. Човеку се сугерише мисао да је једини животни циљ стицање и поседовање новца, луксузних предмета и престижних ствари. Људи се увлаче у трку за материјалним добрима. Човека покрећу среброљубље, похлепа, гордост и жеља за успехом. Многи се навикавају да живе на кредит и доспевају у замку дугова. Живот им пролази у испразности, недостатку љубави и мира. Човек нема кад да се замисли о вечности која га очекује, а још мање да се припреми за њу. Он живи чак ни не видећи лепоте овог пролазног света.
      Једном сам имао прилике да разговарам са психолошкињом која ради с људима. Рекла ми је нешто о главним проблемима због којих јој се клијенти обраћају и издвојила је два нивоа страха: глобални и лични. На глобалном нивоу људи се плаше рата, тероризма, техногених катастрофа, климатских катаклизми, друштвених потреса и економске кризе. Због тога не праве оптимистичке планове за будућност и живе у ишчекивању пуном бриге. Овакав доживљај света умногоме формирају медији који повећавају свој рејтинг захваљујући негативним вестима и темама које плаше обичне грађане – сеју „глобалне страхове“. А уплашеним човеком се лакше управља и манипулише.
      На личном нивоу људи су уморни од борбе за опстанак. Жале се на преоптерећеност на послу, потребу за конкуренцијом, на „борбу за место под сунцем“. Бизнисмени се плаше да ће пропасти, најамни радници се плаше да ће добити отказ и постати технолошки вишак. Многи су приморани да штеде. Неки се плаше да неће отплатити кредит. Једне притиска страх да ће бити непотребни на тржишту рада или да ће се тешко разболети – где онда да нађу новац за лечење? А шта ће бити с пензијом, с девизним курсом? Питања, питања...
      Такође, страх изазивају дигиталне технологије у банкарству, и то што електронски новац потискује папирни. Људи се плаше да ће живети у „дигиталном логору“, кад њихове банкарске картице у сваком тренутку могу бити блокиране, и кад се незаштићене личне информације могу наћи у рукама сајбер-криминалаца. Данас је круг економских проблема заиста огроман.
      И шта Црква може да понуди као одговор на ове изазове?
      У сва времена Црква се Христовим речима обраћа људима који живе у бригама овог света:
      Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт. 11, 28-30).
      Пастирске речи које доносе мир у људска срца не искључују активну бригу за решавање друштвено-економских проблема, подела између богатих и сиромашних и помоћи потребитима.
      Црква ублажава нарав и срца, позива на љубав и јединство у Христу. За православну свест свака наша земаљска делатност, рад и стваралаштво имају смисла само ако представљају сарадњу с Господом.

      Извор: Православие.ру
    • Од Поуке.орг - инфо,
      "Информатика и рачунарство су науке које се баве структуром и аутоматском (машинском) обрадом података. Информатика се бави проналажењем оптималних решења за проблеме. Једном пронађено решење се може користити за низ сличних проблема. На основу математичких аксиома се моделирају и анализирају структуре и процеси из стварног света. Описивање проблема и процеса омогућаваја симулације тих процеса. Решења проблема се дефинишу у облику алгоритама који обрађује одређену структуру података." - ово је дефиниција информатике, шта је у ствари посао информатичара, да ли је то занат или наука?
      Прилог смо преузели са интернет странице Радија Беседе
       

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...