Jump to content

Шта је циљ живота хришћанина?


Препоручена порука

Дакле, интересује ме:

1. шта је циљ Вашег живота као хришћанина? и

2. зашто (је Ваш циљ баш тај)?

:)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

A шта би био, до вечност са Христом...обожење, задобијање Духа Светога ....

Знам да звучи као флоскула...:stadaradim:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

5 minutes ago, Anika рече

А  шта ће да ради читаву вечност без Њега?

Пуј, пуј, пуј....далеко било, :) по логици и не логици ствари , тако јесте, мада многи кажу да није....али Јесте, без Њега  вечност у огњу, и духовном и материјалном....  

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

8 minutes ago, Muramasa рече

Jesi li se ikada zapitala šta ćeš da radiš tu čitavu večnost sa Hristom?

Јесам..... Што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2; 9).

Мозак / рацио, разум, ум логика / назови како хоћеш,  не могу ти дати одговор на твоје питање...постоје ширине несагледиве људском уму....е у тој ширини несагледивој  прелепој, предивној, божанственој ....ће да ми буде фино....

Замисли најлепши тренутак на земљи / али да није сладострасан, порочан / и продужи га у  вечност. Рај са Христом,  најлепши тренутак који има трајање....Парадокс вере....  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Као хришћанину:

1. Служити Господу, својевољно и радосно, уживати служењу

2. Зато што је награда живот вечни, а и живот овдашњи је лепши са Њим

 

Е, сад, то је теорија, оно како бих волео да јесте. У реалности, мало је другачије...

Но, тежити томе је почетак.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1. По светом Серафиму Саровском "Циљ хришћанског живота је стицање Духа Светога." 

https://svetosavlje.org/sr/sticanje-duha-svetoga-cilj-hriscanskog-zivota/

2. Зато што човек мора стално да се труди да би напредовао у врлини и да његова вера буде непоколебива. А то је могуће само ако се непрестано труди у добрим делима, односно, ако нема прилику за добра дела, нека се моли Богу. Једино са добрим делима можемо задобити Царство Небеско а дела је могуће творити једино ако се молимо Богу. Односно ако разговарамо са њим у молитви то јест, ако ослушкујемо Његове реакције на нашу молитву и испуњавамо их. Наравно, не прво, него што их испитамо да не би залутали и били обманути од нечастивога. А највећа обмана коју нам нечастиви може приредити је одлагање спасења. Каже нам он "Сутра ћеш да се трудиш. Не данас сутра се моли. Сутра иди у цркву." - Ова поука је узета из поучне приче румунског старца Клеопе (Илије) из манастира Сихастрија "Како ђаво обмањује човека?". Ево ти линка:   

Душекорисна прича

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Предраже, питам Вас и остале форумаше, без цитата молићу. :)

Живо ме занима шта има да каже @RYLAH Многогрешни. :)))

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1. Смирење.

2. Зато што кад изгубим свој унутрашњи мир изгубио сам читав свет.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ovo pitanje me natjeralo da se zamislim i sagledam sebe, jer nisam bila svjesna nikakvog cilja, ili tačnije svrhe; vjera otkako je izronila u meni, nikad više nije nestala, samo je jačala, paradoksalno, tako da osjećam da mi je data, dar... Uprkos mislima sumnje i hule, uprkos osjećanjima ropćućim i gordo-očajavajućim, vjera istrajava u meni, u dubini srca ponekad osjetim prisustvo milosti i odgovor na molitve. Svrha mog življenja hrišćanstva je da osmislim svijet, razna pitanja koja me muče i sva dešavanja i sve odnose, svu egzistenciju i propratno trpljenje, koliko je moguće, i sebi i drugima; da iskoristim dano mi vrijeme i pružim od sebe što je moguće više, jer mislim a još više osjećam da je tako moguće najpotpunije ostvarenje i moje sopstveno i drugih, i želim da služim Njegovom Dobru. Na ovom svijetu ne vidim ništa zanimljivije od čovjeka i volim ljude, naročito djecu. Nalazim sebe u hrišćanskom etičkom kodeksu čovjekoljublja i služenja, tom pravcu sam naginjala i prije no što sam okrila Gospoda. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

:dobro:

То је поента ове теме - да се замислимо над собом. Шта уопште желимо да постигнемо у нашим животима као хришћани? Зашто баш то? Итд, итд... Пишите. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

3 hours ago, Џуманџи рече

Дакле, интересује ме:

1. шта је циљ Вашег живота као хришћанина? и

2. зашто (је Ваш циљ баш тај)?

:)

Dakle , ja nisam Sveti Serafim . 

1) Ne znam i

2) Ne znam . 

Cilj mog zivota je da postanem Hriscanin ... 

Dozvolite mi da se pokajem ...    :bu:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1. мир у себи и са свима око себе..

2. зато што немир не могу да поднесем,то је паклено стање душе,и не желим да га имам у себи..

Послато са ST23i уз помоћ Тапатока

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Иако сам агностик, могу рећи да сам донекле "филозофски хришћанин" ( значи, поштујем принципе и начела која је Исус проповиједао, само нисам сигуран да могу знати да ли има Бога и нисам сигуран да ли заиста вјерујем или не вјерујем ), па ајд да одговорим :)

1. Бити што бољим човјеком који ће хтјети и моћи пружати помоћ, заштиту и љубав.

2. Јер сматрам да су само истински јаки они људи који могу истрпјети недаће као што је Исус и не мрзити, него разумјети другог, или себе, или свијет око себе - они који могу укротити свој его зарад вишег/општег добра. Што је више таквих људи, више ће бити несебичности, саосјећајности, доброчинства и испомоћи, и то најважније, од своје слободне воље.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Мислим да је прошло и више од десет година од момента када сам је први пут угледао на једном од перона будванске аутобуске станице. Била је то изразито витка и висока жена у шесдесетим годинама. Дуга коса и крупне очи сведочиле су о њеној,у младости, ванредној љепоти. На себи је носила тегет блузу и црне панталоне.

       
      У једном тренутку су из њених тамних очију потекле сузе. Пришао сам јој и упитао је да ли је добро и могу ли како да јој помогнем. Убрзо је престала да плаче и укратко ми испричала своју животну причу.По занимању је била у младости балерина која је често наступала у позориштима бивше Југославије,од Београда,преко родног Сарајева до Загреба и Љубљане. Ратни вихор деведесетих је довео у Будву, у којој се издржавала тако што је давала часове клавира дјеци богатих родитеља,махом Руса. Скоро је одлучила да се пресели код своје,од скора разведене, ћерке и унучица. Тога јутра је отказала гарсоњеру у којој је приватно становала, купила карту за Источно Сарајево, да би мало прије схватила да јој је аутобус побјегао. Њени дуги,танки прсти сведочили су да је заиста ријеч о особи која, макар повремено, свира клавир. У њену причу сам посумњао када сам схватио да у руци не држи карту за Источно Сарајево, већ обичну перонску…
      Неких пар мјесеци касније сам је на истом мјесту срео. Носила је дугу хаљину и ципеле са потпетицама,које су још више истицале њену висину. Овог пута се неким дјевојкама представила као учитељица,која је после четири деценије рада у просвети, од јуче коначно у пензији. Кренула је да посјети сина и његову породицу у Источном Сарајеву. Оставила је поклоне и остале ствари у аутобус, пошла до тоалета и кад се вратила затекла празан перон на којем је аутобус до мало час стајао. Запањила ме је чињеница да се мене уопште није сјећала. Очито да је у тим представама, које је повремено приређивала на аутобуској станици, једино била битна њена улога, док су сви остали,невољни и несвјесни,учесници њених драма, заправо,епизодисти и натуршчици,недостојни њеног памћења.
      У наредним периоду сам је доста пута срео како у различитим улогама, уплакана увијек касни на исти аутобус, причајући људима различите “животне приче”. Себи је намијењивала различите улоге – од бабице у породилишту,преко инжињерке до љекарке у пензији. У тим улогама је била прилично увјерљива, будући да је успијевала да код присутних људи изазове сажаљење. Међутим, у једном тренутку је изненада ишчезла. Последњих година је не виђајући,на њу сам готово сасвим заборавио.
      Прошлог четвртка сам се рано изјутра запутио ка аутобуској станици,како бих на вријеме стигао на свој превоз за Цетиње. Осјећао сам благи умор,будући да смо дан прије прослављали пјешивачку славу – Зачеће св.Јована Крститеља,па смо цијели дан имали госте. Док сам чекао аутобус, изненада се,после дугог времена, појавила она,сада већ видно остарјела и осиједјела, са искривљеним уснама. Кроз ријетку косу се јасно могао видјети ожиљак на потиљку њене главе, који је сведочио о скорашњој хируршкој интервенцији на том мјесту. На себи је имала кломпе,изношену тренерку и преко ње кухињску кецељу. Овај пут је била у улози домаћице која пече пите и ситне колаче за разне врсте прослава. Иако је тешко изговарала сваку ријеч,могло се разумјети да има тешко болесног унука на Палама, коме би јутрос по возачима послала пријеко потребни новац, да није, овако немоћна,закаснила на аутобус. Један младић се сажалио и одвео је на кафу у станични ресторан.
      Док сам се возио у аутобусу, размишљао сам о томе како,умјесто да прослављамо Господа и благодаримо му за то што је на нас излио велике своје милости,заправо,сви ми у већој или мањој мјери проводимо вријеме у овом пролазном свијету играјући различите улоге.У тим осредњим представама и нискобуџетним филмовима,у којима се трудимо да будемо и глумци и режисери,према ближњима својим се односимо као да су епизодисти и натуршчици.На тај начин нам и живот постаје попут аутобуса за Источно Сарајево,који нас сваког дана у исто вријеме чека на истом перону.Међутим,ми увијек тако усклађујемо своје вријеме,да нам тај аутобус у последњем тренутку побјегне…
        Ђакон Павле Љешковић
    • Од JESSY,
      Желите ли да знате зашто смо стално уморни? Зашто смо разочарани? Зашто се осећамо истрошеним од живота? Разлог зашто смо толико уморни је тај што покушавамо да водимо битке које припадају Богу а ми једноставно нисмо богови.
      Како је тешко ово разумети  и како је тешко то признати. Рећи : Да Господе , ја сам човек пун страсти и грехова, грешака и промашаја... Опрости ми , помози ми, подигни ме и подржи ме. Без тебе , Исусе мој , не могу да поднесем овај свет, без тебе ја сам изгубљен , потребан ми је Твој кисеоник, Твој дах у мојој души да могу да живим... Падам и савијам се, вагам и давим се у мору својих мисли , у мору искушења, у таласима туге. Држи ме , Исусе , јер ме губиш... Опрости ми онолико пута колико је изгледало да одлазим од Тебе, не желим то, не тражим то, али моја повређена природа ме вуче ка празнини. Али, ти знаш Господе, да не грешим зато што Те негирам, не падам зато што Те не тражим и не желим, већ зато што не подносим ту празнину, тугу и трауму која крвари у мени.
      Није да те не волим Исусе, само сам повређен, пун менталних чирева који миришу на смрт. Ја желим да те осетим, али не могу; мрачна сила у мени вуче ме у грех, тама хоће да прогута светлост коју си ставио у мене кад сам се родио и крстио. Знам врло добро, Господе, да си дошао да спасеш слабе и рањене а не праведне и јаке. Дошао си, Христе мој, да спасеш оне који пате, а ја сам један од њих, грешник који тражи твоју светлост. Дај ми Господе Светлост Твоју јер о тами бринем ја сам..."
      Ми нисмо богови, ми нисмо супер хероји, ми не можемо све, нисмо сви за све или свакога. Нама је потребна смерност, не малодушност већ опажање и препознавање наших граница. Ми не можемо све да решимо, научи нас како да се снађемо. Ми не можемо све да схватимо, научи нас да верујемо. Ми не можемо све да пребродимо, научи нас да прихватимо. Не може све бити савршено, научи нас у нашој несавршености, да није све бело или црно; помози нам да заволимо сиво и хиљаде њених нијанси. Живот се не анализира већ доживљава, ми не мислимо већ живимо, не откривамо Бога већ нам се Он открива. Допустимо Богу да сања у нама, дајмо Му своју слабост и Он ће нам дати Своју снагу; пустимо нека светлост која је у нама засија...
       π. Λίβυος
      https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, у недељу, 13/26. септембра 2021. године. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.

      Честитавши присутнима претпразништво Воздвижења Часног Крста, Епископ бачки Иринеј је беседио тумачећи јеванђелску параболу о свадби царевог сина и истакао: „Нема ниједног људског бића, од Адама и Еве до краја историје, које Бог не призива на живот вечни и спасење, на љубав, на заједницу са Собом и међусобну заједницу у Себи, а пошто се сви не одазову, могу да остану упорни у својој духовној смрти, онда је мало тих изабраних. Изабрани су они који су препознали глас Божји и одазвали се и који се труде да на љубав Божју, бескрајну и безобалну, узвратно дарују и своју, макар скромну, макар непотпуну љубав и благодарност. То нека буде порука и за нас, браћо и сестре, да схватимо свој живот као непрекидно одазивање на позив Божји, ради учешћа у тајни Царства Божјега. То учешће почиње овде. Оно је реално и спасоносно и зато смо и данас овде у храму, али биће потпуно и савршено када поново лицем к лицу и ми угледамо Господа Којега и сада гледамо очима наше вере и наше љубави. Њему нека је слава и хвала за све, кроз све векове. Амин.ˮ
      Поред мноштва верног народа, светој Литургији су присуствовали и чланови Асоцијације пријатељâ Свете земље из Словеније, који су у периоду од 23. до 26. септембра 2021. године боравили на поклоничком путовању у нашој земљи, на предлог Андреја Штера, Шефа конзуларне службе у Министарству за спољне послове, уједно и дугогодишњег пријатеља, поштоваоца и познаника покојног академика Димитрија Стефановића. Они су, у склопу посете, обишли неколико храмова у престоници, гроб академика Димитрија Стефановића у Панчеву, где је организован помен, затим манастир Велику Ремету на Фрушкој Гори, као и Сремске Карловце.
      Епископ бачки је пожелео гостима пријатан и, изнад свега, духовно користан боравак, пожелевши да „Господ дарује да се увек сви налазимо у свакоме добру, одазивајући се увек на зов љубави Божјеˮ.
      Гости су потом дочекани у дворани Црквене општине новосадске, где су у лепој и срдачној атмосфери разговарали са Преосвећеним владиком Иринејем, у присуству Епископа мохачког Дамаскина и протојереја Миодрага Шипке, архијерејског намесника новосадског првог.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од александар живаљев,
      6 септембра, 2021 
      Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе.
      Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то.

      Фото: Принтскрин/Митрополија
      Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО.
      Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите.
      Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце.
      И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине.
      Велибор Марковић
      Извор: 
       
      Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал
      ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 28. августа 2021. године када молитвено прослављамо Успеније Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског Г. Порфирија, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Раковица у Београду.
      Преосвећеном Епископу Јеротеју саслуживали су протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Часлав Маринковић и Ђорђе Трајковић, архимандрит Јоаникије из манастира Св. Ђорђа у Лештанима, Јеромонах Стефан Вукосављевић игуман манастира Сланци, јереј Стефан Вукосављевић и ђакони Радомир Врућинић, Владимир Руменић и Никола Костић.
      Иако је живот који нам је дат од наших родитеља „тежак, несавршен, у коме је помешана туга и радост, бол и жалост, срећа и несрећа“, међутим, „без обзира на све то људи воле овај живот“, рекао је између осталог Епископ Јеротеј додавши да „без обзира на све то људи воле овај живот. И у тешким ситуацијама, несрећама, ратовима они прослављају дан свога рођења, јер на тај начин показују да у ствари прослављају живот, да воле живот, да су људи створени за живот“.
      „Ако световни људи имају такав однос према животу, какав тек ми однос према животу треба да имамо ми хришћани!“ - напоменуо је Епископ Јеротеј истичући да „ Јер нама није дат само овај пролазни, несавршени живот, него нам је дат живот вечни, живот непролазан, живот у радости. И тај је живот, управо, није ништа друго него Господ наш Исус Христос који сам јесте Живот, који сам јесте Извор живота и управо нам је Он дошао у овај свет посредством Пресвете Богородице, Мајке Божије увек Дјеве Марије“.
       
      Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
×
×
  • Креирај ново...