Jump to content
  1. -Владимир-

    -Владимир-

  2. Anika

    Anika

  3. Лапис Лазули

    Лапис Лазули

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      6 септембра, 2021 
      Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе.
      Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то.

      Фото: Принтскрин/Митрополија
      Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО.
      Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите.
      Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце.
      И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине.
      Велибор Марковић
      Извор: 
       
      Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал
      ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 28. августа 2021. године када молитвено прослављамо Успеније Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског Г. Порфирија, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Раковица у Београду.
      Преосвећеном Епископу Јеротеју саслуживали су протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Часлав Маринковић и Ђорђе Трајковић, архимандрит Јоаникије из манастира Св. Ђорђа у Лештанима, Јеромонах Стефан Вукосављевић игуман манастира Сланци, јереј Стефан Вукосављевић и ђакони Радомир Врућинић, Владимир Руменић и Никола Костић.
      Иако је живот који нам је дат од наших родитеља „тежак, несавршен, у коме је помешана туга и радост, бол и жалост, срећа и несрећа“, међутим, „без обзира на све то људи воле овај живот“, рекао је између осталог Епископ Јеротеј додавши да „без обзира на све то људи воле овај живот. И у тешким ситуацијама, несрећама, ратовима они прослављају дан свога рођења, јер на тај начин показују да у ствари прослављају живот, да воле живот, да су људи створени за живот“.
      „Ако световни људи имају такав однос према животу, какав тек ми однос према животу треба да имамо ми хришћани!“ - напоменуо је Епископ Јеротеј истичући да „ Јер нама није дат само овај пролазни, несавршени живот, него нам је дат живот вечни, живот непролазан, живот у радости. И тај је живот, управо, није ништа друго него Господ наш Исус Христос који сам јесте Живот, који сам јесте Извор живота и управо нам је Он дошао у овај свет посредством Пресвете Богородице, Мајке Божије увек Дјеве Марије“.
       
      Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ шабачки г. Лаврентије напунио 63 године живота у монашкој ризи и 54 године архијерејске службе - у осмовековној историји Српске Православне Цркве то је најдужи стаж једног архијереја

       
      На дан Светог мученика Архиђакона Лаврентија, 23. августа 2021. године, у пространом духовно-културном центру Епархије шабачке у Шапцу, у храму Светог Саве, задужбини владике Лаврентија, приређене су пригодне свечаности којима је обележен имендан по хиротонији најстаријег архијереја Српске Православне Цркве. Најпре је у 9 сати служена свечана архијерејска Литургија, а затим je преломљен славски колач. Владика Лаврентије је бираним речима захвалио присутном народу и свештенству на честиткама, упутивши благослове црквеној пуноћи целе Шабачке епархије.
      Увече, у 19 сати, на платоу испред храма одржана је промоција новог издања књиге „Служба Светом Сави“ које се појавило после 33 године у издању „Гласа Цркве“. Гост вечери био је аутор, песник Матија Бећковић, који је евоцирао успомене на прво издање 1988. године и почетке градње храма Светог Саве на Врачару. Књига је тада штампана у тиражу од 20.000 примерака и цео тираж је поклоњен као прилог за изградњу храма. Песник се одрекао свог дела прихода „за покој душе мајке Зорке и оца Вука“, а „Глас Цркве“ свој део приложио „у име свих оних који, из ма којих разлога, не учествују у његовој изградњи“.
      Представљању књиге присуствовао је велики број љубитеља књиге – духовна, културна и интелектуална елита града Шапца. Торжество свечаности и празника увеличао је својим присуством високи драги гост из Ваљева– Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, посведочивши љубављу својом и жртвом библијску реч: „Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно“ (Псалам 133, 1).
      У свом пригодном слову, владика Лаврентије је захвалио бираним речима харизматичном песнику и присутном народу, узносећи молитвену захвалност Господу на дару за многаја и благаја љета свога земнога века. Истакао је да је 12. августа напунио 63 године живота у монашкој ризи, а 16. августа пуних 54 године архијерејске службе, подсећајући присутне да је то, у осмовековној историји Српске Православне Цркве, најдужи архијерејски стаж једног епископа. Цитирајући познате Змајеве стихове „И где год је трунка пепела му пала, ту је нова љубав роду засијала“, исповедио је своју веру да је његова задужбина никла из светосавске „трунке пепела“, указујући на храм као живо сведочанство истинитости бесмртних стихова. Владика је захвалио на Божјој милости и помоћи у току подизања задужбине, првог храма посвећеног првом српском Архиепископу и просветитељу у Шабачкој епархији, светитељу на чији је дан, 27. јануара 1935. године, рођен и први пут угледао светлост Божјег дана.
      Академик Матија Бећковић у свом обраћању, поводом новог издања књиге после 33 године, упутио је присутним љубитељима књиге снажну поруку као завет: „Нека храм на Врачару буде цвет корена који је Свети Сава закопао пре осам векова под Атосом, у Хиландару. Корена чије гране допиру до свих пет континената, а круна му у наше дане избија на Врачару. Нека невидљиви храм из нашег срца изиђе на видело, и нека иде увис, у небеса духа и твораштва, онолико колико има жила... Нека храм Светога Саве на Врачару буде спомен на прошлост, а знамен за будућност... Будимо достојни Светосавског храма! Онај који је састављао планине, нека састави и нас, који му се обраћамо молитвом: Пожури се Саво Свети, и пакости избави нас, јер јади велики и ратни, рабе твоје држе, телесни и душевни“.
      Уредник Гласа Цркве протођакон Љубомир Ранковић који је приредио прво и друго издање знамените књиге највећег српског живог песника, говорећи о мотивима поновног штампања те књиге је рекао: „Ова књига Матије Бећковића штампа се поново после 33 године – Христовог земнога века – у благословеним данима завршетка изградње Храма на на Врачару. У Божјем Храму наставља се служба Светом Сави до скончанија света и века, све до другог пришествија Христова. Слава Богу на свему и за све!“
      На крају свечаности, песник Матија Бећковић уручио је свим присутнима на дар по један примерак књиге са својим потписом и пригодном посветом.
       
      Извор: Глас Цркве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, изговорена на празник Преображења Господњег, на литургијском сабрању у храму Светих апостола Петра и Павла у Добоју. 

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, изговорена на литургијском сабрању, у понедељак 16. августа 2021. године у храму Светог великомученика, победносца и чудотворца Георгија на Опленцу.
      У име Оца и Сина и Светога Духа.
      Браћо и сестре, људски род, али и сваки човек понаособ, има разне потребе. Има, наравно и различите дарове од Бога, како би реализовао те своје потребе. Међутим, и кад успе да оствари све што је замислио, када успе да испуни сваку своју жељу, да оствари сваку своју потребу, остаје једна универзална потреба, заједничка потреба за све људе. Постоји потреба од које зависи и смисао и пуноћа и испуњавање свих осталих потреба. Наиме, постоји једна јединствена потреба свакога од нас, постоји једно универзално, јединствено питање. То питање се зове “питање смисла живота”, смисла постојања и толико је та синтагма распростањена, толико је присутна и данас, углавном на тржишту понуде смисла. Постоје различити путеви и различите понуде које се саморекламирају, да су управо оне смисао постојања. Уосталом, кроз сву историју, ако бацимо поглед уназад, човек је постављао питање себи, зашто постоји, откуда је и који му је циљ. И не само то, него и кроз философију, кроз уметност, кроз различите религије, па ево, и кроз науку, покушава управо да открије природу своју, покушава да открије своје назначење, да пронађе смисао своме постојању. И колико год трају ти напори људски, толико имамо различитих резултата, али у исто време, исто толико неуспеха, тј. све до чега је човек дошао сам из себе није довољно да му одговори на питање, који је смисао његовог постојања. Зашто, браћо и сестре? Па стога – што год чинио човек, какве год успехе на било ком плану и пољу остварио, његов живот у једном тренутку или од једног тренутка почиње да се гаси и на крају се потпуно угаси. И онда се поставља питање, који је смисао свега претходнога, ако је коначни исход бесмисао, смрт и пролазност. Ми хришћани знамо, Откровењем Божијим, знамо љубављу Божијом, љубављу Божијом према творевини и пре свега и изнад свега у односу на нас људе који смо икона Божија, створени по слици и прилици Божијој, знамо да човек није створен за бесмисао. У крајњој линији, и покушаји да дођемо до смисла показују да тај смисао постоји. Ствар је само у томе, што га не може човек сам из себе и сам собом, искључиво и само својим силама открити. Тај смисао јесте Логос Божији, Син Божији, Исус Христос који је дошао међу нас, и не само показао, него реално нас учинио победницима над пролазношћу, над смрћу, учесницима вечнога живота, и то, већ овде, кроз Цркву своју, кроз света њена богослужења, кроз Свету Литургију. Ми смо данас чули причу из Јеванђеља по Матеју, где ученици Христови постављају питање, како се долази до смисла који јесте Царство Небеско у нама, међу нама и са нама, као судеоницима тог Царства Небеског у Телу Христовом. Господ је одговорио једноставном речју: Не може нико ући у Царство Божије, у Царство Небеско, ако не постане као дете. На другом месту позива на покајање, па вели: “Покајте се, јер се приближи Царство небеско!” Царство Небеско доводи у вези са покајањем, то јест покајање, наше покајање, у везу са могућношћу учествовања у свему ономе што нам је Господ љубављу својом дао. Наравно, то покајање није ништа друго, него преображај, узрастање, не напросто један психолошки моменат и тренутак у којем ми самоосуђујемо себе. Покајање значи преумљење, значи одрицање од система вредности које нам нуди овај свет и прихватање и живот по систему вредности Јеванђеља. Зато је основно питање, да ли ми верујемо речи Христовој, да ли верујемо Јеванђељу, да ли је реч Христова за нас меродавна? Ако јесте, онда ће нам живот изгледати на један начин. Ако није, живот ће изгледати потпуно другачије. Ако јесте, онда ћемо разумети и реч: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско”. Наравно, то не значи да будемо деца по наивности, по лаковерности, него да будемо деца по безазлености, по смирењу. А шта је, браћо и сестре, смирење? Смирење, опет, није само и искључиво једно психолошко стање. И то је укључено у тајну смирења. Смирење је наше стајање пред Богом у којем ми препознајемо да сами из себе и собом јесмо пролазни, јесмо смртни, јер имамо свој почетак. Сами собом не можемо додати ни један педаљ своме узрасту, али да управо са свешћу, да не можемо собом, ни из себе, да препознајемо љубав Божију и силу Божију и знамо да њом можемо све, својом отвореношћу, својом вером, поверењем у то да је Бог онај који је наш Спаситељ, Бог који је љубав. Можда можемо бити слабашни, можемо промашивати у свом животу, можемо падати, можемо грешити, али није то од чега зависи наше спасење или погибао. Наше спасење зависи од љубави Божије, а ту љубав примамо управо свешћу ко смо, и свешћу ко смо у заједници са Њим.
      Ми смо се данас сабрали између осталог и да одслужимо стогодишњи помен краљу Петру Ослободиоцу. Ако верујемо речи Јеванђеља, тамо ћемо наћи и то, да је свака власт од Бога. И од тога да ли верујемо Јеванђељу или не, зависиће наш однос према власти. Међутим, ту исту реченицу краљ Петар је гледао из своје перспективе. И он је знао, као што су знали и православни Срби у његово доба, да је он по Божијем допуштењу и Божијем промислу постао краљ, постао владар Срба, и штавише Срба, Хрвата и Словенаца. Али, знао је и то да је то што има од Бога добио. Знао је, браћо и сестре, а знамо и ми да је знао, јер знамо његов живот. Он је знао и реченицу: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Знао је и то, да смрт није последња реч коју може дати о себи, јер је веровао у реч Христову, Јеванђеље Његово, веровао је у Христа Спаситеља, распетог и васкрслог. Да ли хоћемо доказ? Толико их има ако се удубимо у његов живот. Али једна ситница наизглед, крупно и много говори о њему – када је ишао са својим народом на крстоваскрсли пут, кроз зиму, кроз мећаве и снегове, једино што је понео са собом био је диптих – икона апостола Петра и Павла. Већ сама та икона по себи много говори. У њој је садржано једно друштво, образовани - интелектуални свет и обичан - прост свет. Али у једноме једно, у вери једно, у Христу једно. И садржана и показана љубав – јер било је момената када су та двојица апостола имали међусобно различита мишљења и ставове, препирали се, улазили у сукобе, али је увек надвладавала љубав и побеђивало јединство, јер је то јединство у Христу и Цркви Његовој. Краљ Петар је био слуга своме народу. Ко је још подигао своме слуги споменик и мајци његовој? А краљ Петар то јесте – војнику кога није успео да сачува кроз недођију, а за којег је мајка молила да га краљ врати живог и здравог, он је подигао споменик. И мајци његовој. И чувао чарапе које је та мајка упутила по краљу своме сину, који такође није жалио себе.
      Дакле, браћо и сестре, нисмо ми судије. Ако бисмо ми били судије, тешко да би ико прошао наш суд, јер смо немилосрдни, јер смо самољубиви, јер смо оштри и немилосрдни према другима. Суд Божији је суд љубави, али ја сам сигуран да је краљ Петар знао реченицу: Ако не будете као слуге, ако не будете последњи, нећете ући у Царство Небеско, нећете постати први. Нека му Господ да вечни покој, Царство Небеско. А ми, браћо и сестре, да знамо да је Господ са нама, да је победио смрт, сваку невољу, свако искушење без којих није могућ живот и без којих не можемо постати јачи и вернији Христу. Нека би нама Господ дао смирења, наде, вере и љубави како бисмо га овде славили заједно сви, једним гласом кроз Свету Литургију и Цркву Његову, али и у Царству Небеском и у векове векова. Амин.
       
      Извор: Епархија шумадијска / Телевизија Храм
×
×
  • Креирај ново...