Jump to content

Икона Мајке Божије ЖИРОВАЧКА


Препоручена порука

за ову икону сам сазнала јуче ...била сам на поклоничком путовању, литургија у манастиру Ваведење и на поклон добила поменуту иконицу...

 

верујем да већина вас није чула за исту, па ћу са вама поделити оно што сам сазнала...:sunce:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ову лепу причу сам добила од сестре у Христу која је текст написала за емисију Радио Благовести уз благослов о.Гаврила...

 

 INOKINJA

Svi smo mi prizvani, a izabran je onaj koji se odazvao.

Poziv na vecnu Trpezu beskrajne blagodati Gospodnje,  ljudi dobijaju na razlicite nacine - neko verom, koja se tradicionalno u porodici  prenosi s kolena na koleno, neko spontanim hodom ka vecnim dobrima, neko, opet, ljutim nevoljama, jer sila se Bozija u nemoci pokazuje, a cesto, sam Gospod projavi volju svoju na nacin kako ljudi najneposrednije mogu da je prihvate - cudom Bozijim.

     Ovo je prica o jednom takvom cudu. O iznenadnom iscelenju jednog deteta od opake bolesti, koja nije ostavljala ni najmanju nadu na ozdravljenje. Jos manje - na velicanstven nastavak zivota clanova jedne porodice u sluzbi Gospodu i na odazivanje na taj priziv mnogih koji su svedocili ovom dogadjaju u danasnje vreme.
     2010. godine snimljen je u Belorusiji dokumenatrni film o monahinji Julijani. Ni po cemu se ona ne razlikuje od ostalih sestara u manastiru svete Jelisavete u Minsku, svaka od njih je neprocenjiva knjiga zivota. Mozda se razlikuje samo po tome, sto je u manastir dosla kao poznata i slavna licnost muzickih krugova sovjetskog doba i sto je ziv primer velicanstvene lepote suocavanja sa samim sobom - onim od pre, gde  ishtuci oprost od Gospoda za pocinjene grehe bivamo ocisceni , kao i sa onim sobom sada, takvim kakvi smo, kada istemo od Gospoda da nas ocisti neizrecivom miloscu svojom od onoga sto - ne mozemo sami.
    Dirljiv je utisak koji monahinja Julijana  ostavlja jednostavnim mirenjem sa necim sto je "tako trebalo da bude" ili prosto zato, jer takav je prirodan poredak stvari...
  U ovom dokumentarcu , sada monahinja Julijana sa duhovnikom, Ocem Andrejem i sestrama, gleda drugi dokumentarni film, opet posvecen njoj, ali iz perioda svetovnog zivota, snimljen 1996. godine.
   Irina Denisova.
Ime dobro poznato u muzickim krugovima Minska sovjetskog doba, profesor muzicke teorije, sef hora u Katedrali sv. Petra i Pavla, autor duhovnih kompozicija, slavna, lepa, uspesna, gorda, voljena....rodjena , kako su govorili , "pod srecnom zvezdom". Kao mlada, jedini smisao  zivota je videla u ljubavi....i veliku, kako je tada mislila, vecnu i pravu ljubav dozivljava sa Igorom Matukovim sa kojim se upoznala na Konzervatorijumu u tadasnjem Lenjingradu...srecni par  dolazi u Minsk, gde briljira u muzickim krugovima. Radjaju se i  deca:  Ksenija, pa Klement i sedam godina kasnije - Ignjatije. Svet je pripadao Irini i cinilo se da ce zivot tako teci neprestanim usponom.
    A onda - promislom Bozijim,  dogadjaji krecu nepredvidjenim tokom. Suprug Igor, posle deset godina braka napusta porodicu i to je tek prvi udarac za irinu.
    Sinu Ignjatiju, tada cetvorogodisnjem malisanu,  lekari konstatuju adenosarkom, tezak oblik karcinoma bubrega u poslednjem stadijumu. Dijagnoze nisu ostavljale nikakvu nadu zeni , koja je ostala sama u toj iznenadnoj borbi za zivot svog deteta. Jednoga dana, svestenik koji je posecivao bolesnike, zaustavio se pored kreveta malog Ignjatija  i rekao nesrecnoj majci : "Vas sin sada moze biti spasen jedino vasom majcinskom molitvom".
Odmah potom, Ignjatije je preziveo dve teske operacije.
     Saznavsi za cudotvornu ikonu Majke Bozije, Irina sa sinom krece put manastira Zirovickog, gde su mnogi zaplakali videvsi malisana, iscrpljenog, mrsavog, bez snage,  bez kose, koji jedva hoda, kako se sa suzama moli pred ikonom Presvete da njegove muke prestanu.
 
   Vapajem iz dubine srca, suzama cistim decijim, miloscu neizmernom Bozijom ,cudo se deshava i ubrzo kod malog Ignjatija krece ozdravljenje koje je za vrlo kratko vreme i uz veliku nevericu lekara bilo -  potpuno i konacno.
    Izasavsi iz te borbe iscrpljena, ali sacuvana Irina je mogla da bira nacin na koji ce nastaviti zivot. I nastavila je, uz redovne odlaske u crkvu , ispovesti, pricesca...komponuje, pise, vodi hor, odgaja decu...ipak, u njoj se nesto zauvek promenilo, iako ona toga nije bila svesna dugo vremena. Kako ona kaze - "Iako sam nosila duge suknje i spolja izgledala kao pravoslavna, bila sam svesna da sam jos daleko od toga, shvatila sam da treba i iznutra da se promenim, iako sam jos i mlada i lepa."..tu se monahinja Julijana smeska, jer s ljubavlju i razumevanjem posmatra sebe u toj fazi njenog zivota.
     Kroz  saosecanje za samu sebe iz perioda mladosti, iz njene duse se izliva monasko saosecanje za patnju i greske svakog coveka na zemlji.
   Uopste, ovaj film je svedocenje kako covek moze napredovati samo ako prihvati sebe od pre, ma kakav da je bio i ako shvati sa distance, da su te faze njegovog zivota, ma kako bolne ili pogresne bile , neophodan stepenik u duhovnom sazrevanju. Ma kako bolne i pogresne, ali deo njegovog zivota, samog sopstva licnosti i njenog razvoja, ukoliko je spreman i voljan da se dubokim pokajanjem ocisti od starog coveka u sebi.
   Monahinja Julijana sa toliko emotivnog naboja prozivljava sada sa distance dogadjaje iz njenog svetovnog zivota, da svako ko gleda ovaj film biva potresen duhovnim bogatstvom koje nosi jedno istinsko preumljenje kakvo je ona odzivela. Ona je vec bila monahinja u dusi pre definitivne odluke o monasenju....sasvim iskreno govori o nedoumicama , koje je tada imala ,a sad ih prepoznaje kao iskusenja, o momentima sumnje: "Mozda u tom svetu jos bude nesto dobro za nju, mozda je dovoljno samo  odlaziti u crkvu???"...

   Otac Andrej, kod koga je dolazila na redovne ispovesti , te 2006. godine kaze za irinu: "Tesko je ograniciti jednu osobu koja je pre svega -kreativna, jer tada obicno pocinje neki prirodni revolt; osoba zudi da se iskaze, a tu je i greh "stalno ziveci" u coveku". A danas , monahinja Julijana tvrdi da su sigurno i molitve Oca Andreja doprinele odluci da se zamonasi.
  Na svoj 50.ti rodjendan Irina se jos nije odlucila na taj korak...ali jeste -samo tri dana posle slavlja. Nije proslo ni desetak dana od te odluke koja je , najverovatnije vec davno bila donesena negde u srcu, samo se cekao momenat da je ona uoblici recima,  kada je dobila blagoslov za monasenje. Kcer Ksenija se udala jos ranije, sin Klement ozenio a najmladji  Ignjatije se upravo upisao na Konzervatorijum u Moskvi.

 

Irinina majka kaze: Kada je napunila 50 godina, rekla mi je: "Ostaje mi jos samo da odem u manastir, da zahvalim Bogu za to sto je moj sin spasen, sto mi je pomogao da potpuno sama podignem decu i bio uz mene u trenutcima kad su bili bolesni"
    Kcer Ksenija, nasmejana, lepa zena svedoci: "Moj zivot se promenio od kada je mama otisla u manastir, to znaci da je ona imala uticaja na moj zivot. I jos nesto - trebalo je da ona postane monahinja da bih ja konacno pocela da idem u crkvu"  - Tu se mlada zena smeje zajedno sa bracom i mamom na redovnom porodicnom okupljanju utorkom kod bake...sin Klement kaze da svi osecaju njene molitve za celu porodicu, da se to skoro fizicki oseca, kao i molitve sestara iz manastira...a Ignjatije???
     Monahinju Julijanu kroz celo snimanje ovog  filma prati zebnja da nesto ne bude pogresno shvaceno, narocito o monaskom zivotu koji je prezentovan i za svaku i najmanju sitnicu pita oca Andreja  za savet. Iako joj snimanje tesko pada, svesna je ogromne duhovne koristi koju ce darovati svakom ko odgleda ovaj film o istinskom cudu i stvarnim ljudima i dogadjajima danasnjice...tako je i u nedoumici - da li da ide na Ignjatijev prvi koncert, jer mesto monahinje je u manastiru na molitvama, a ne po koncertima?
   Medjutim bacuska joj daje blagoslov da ode u Moskvu i prisustvuje koncertu svog sina. Posle zavrsene predstave majka i sin izlaze zajedno, grle se i rastaju. Na licu monahinje Julijane blista radost i sreca. Ali ovog puta ne lazna, porobljivacka , iluzorna, nego ona jedina istinska radost koja ne dolazi spolja od okolnosti i trenutnih zadovoljstava, nego iznutra iz srca u kome je sam Hrist. Radost zbog pobede ikone Bozije u coveku nad svetom koji tezi da je saobrazi sebi i otkine od svetosti.
    Pobede vere nad sumnjama, pobede nad samim sobom, pobede jedine istinske i prave ljubavi nad iluzijama. Jer, kako kaze monahinja Julijana u filmu," Iluzija je ono za sta smo u nekom momentu ubedjeni da je nepobitna istina, dok te manastir uci da je procena toga i poslednja rec ipak - Bozija. I da je sada zivot u monastvu ipak - laksi, jer Boziju zastitu osecas sve vreme, a za starim jednostavno ne mozes da zalis, jer  samo unutrasnje nastrojenje ocrkovljenog coveka se protivi vrednostima po kojima je ziveo pre i prihvatao ih svetovnim kriterijumima". Ovaj dokumentarac je svojevrsan duhovni udzbenik preumljenja i projave Gospodnje kroz ocigledna cuda.
 Dokumentarni film "Inokinja" dostupan je na youtube sajtu na ruskom jeziku pod istoimenim nazivom ili titlovan na francuski jezik  pod nazivom Religieuse. Izdavac filma prevedenog  na srpski jezik je  Duhovni lug iz Kragujevca.

        Irina Denisova je i danas u manastiru svete Jelisavete u Minsku, aktivna vise nego ikad u svom radu, ovog puta u slavu Gospodnju. Hor SvetoJelisavetskog manastira cesto gostuje u raznim zemljama,  jer tako skupljaju priloge za manastir i sirotista i na tim koncertima cuvenu Irinu Denisovu, sada monahinju Julijanu,  necete uociti, osim ako njenu pricu ne znate. Ona je obicna clanica hora, skromna i neprimetna, kako i dolikuje monahinjama koje nevidljivo svetle iznutra i svetloscu obasjavaju svet oko sebe. Jos i vise je svesna svoje odgovornosti pred Gospodom, koji se otkrio ljudima preko nje i njenog sina.
    Na pitanje: "Kako su vam deca", njeno lice se ozari neverovatno toplim osmehom:
    "Svi su dobro i zdravo, slava Bogu."

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Данче*

Данче*

Čudotvorna Ikona Presvete Bogorodice
 poznata kao Žirovička 
 
Olgerdov sin Jagajlo 1382 godine, ženi se poljskom princezom i preuzima presto Poljskih kraljeva. Rimski papa je, sa svoje strane blagoslovio brak, pod uslovom da Jagajlo, zajedno sa svojim podanicima primi katoličanstvo. Jagajlo nije oklevao i prihvata ove uslove, proglašavajući katoličku veru kao državnu, a Pravoslavnoj Crkvi uskraćuje svoje pokroviteljstvo. Ova odluka je označila početak Jagajlovog duhovnog razdvajanja naroda, koje je nastavljeno i do danas. Međutim, milost Božija, posebnim svojim proviđenjem, ne ostavlja pravoslavne stanovnike beloruske zemlje, predviđajući nevolju koja će zadesiti (i zadesila je) Pravoslavnu crkvu u XVI - XVII veku, projavljuje dve čudotvorne ikone Majke Božije, koje se pojaviše u beloruskoj zemlji. Takođe i 1470 godine, u granama divlje kruške biva pronađena Čudotvorna Ikona Presvete Bogorodice, poznata kao Žirovička, a 1500 godine, stanovnici Minska pronalaze ikonu Prisnodjeve Marije na vodama Svisloči. Pojava ove ikone, do dana današnjeg, blagosiljala je i jačala pravoslavne žitelje Belorusije i pravoslavne hodočasnike iz drugih zemalja.
 
Od vremena uvođenja dinastičke unije 1386 godine, položaj pravoslavnih, stalno se pogoršavao, zbog aktivnog rada svetovnih i duhovnih vlasti u korist papstva. Ključna mesta u obavljanju državnih dužnosti zauzimali su isključivo katolici. Po pravu patronatstva, poljski kraljevi su delili mitropolitske i episkopske katedre svojim štićenicima. Kao po pravilu, štićenici su bili daleko od hrišćanstva, ali su "odrađivali" svoje dužnosti, onako kako se i očekivalo od njih: uvesti uniju po svaku cenu! Zloupotrebma prilikom popunjavanja upražnjenih katedri, dovodi do postepenog razaranja crkvenog tela i potpunog uništenja Pravoslavne Crkve, rasipanja njene imovine i duhovnog osiromašenja duhovnih pastira sa stadom. To je upravo ono što su poljski kraljevi postigli pod vođstvom Vatikanske hijerarhije.
 
Na tajnom skupu 1591 godine, četiri episkopa u tajnosti odlučuju, da otpočnu pripreme za pristupanje pravoslavne eparhije katoličkoj crkvi. Ništa javnosti ne saopštavajući, obraćaju se kralju za pomoć radi putovanja u Rim i za odobrenje uspostavljanja unije. U decembru 1595 godine, u papskom zamku, održana je "svečana kongregacija Svete rimske crkve", tokom koje se dvoje unijata zaklinju u svoje ime i u ime ostalih episkopa zapadne Ruske Pravoslavne Crkve, na "večno prisajedinjenje katoličkoj crkvi, Pravoslavne Crkve u Velikom kneževstvu Litovskom i Poljskom". Takođe 1596 godine, unijati i pravoslavni okupljaju se na različitim mestima u Brestu u istom danu: unijati - u katedrali, a pravoslavni - u privatnoj kući. Jer, po nalogu vlasti sve crkve u Brestu bile cy zatvorene! Od tog vremena, počeo je težak krsni put Pravoslavne Crkve u Belorusiji, koji je doneo poniženje i podjarmljivanje Pravoslavne Crkve u Belorusiji, od strane poljsko-katoličke vlasti. To je potrajalo 243 godina. Jedina pravoslavna eparhija u periodu od 1633 do 1793 godine, bila je Mogiljeva eparhija. Svirepost unijata u ovom periodu teško je opisati. Po okrutnosti i fanatizmu, možemo ga nazvati duhovnim genocidom nad pravoslavnima: oni nisu smeli da se mole ni na salašima. U nekim gradovima, stanovnici koji bi učestvovali u krsnom hodu "litijama", bivali su kažnjavani brutalnom smrću. Crkve su pljačkane, paljene i pretvarane u nešto drugo. Sahranjivanje svojih mrtvih, pravoslavnima je zvanično dozvoljeno pod uslovom da bude "bez ikakve ceremonije crkve, i to tajno noću", kako je pisao episkop Viljenskij, u odgovoru na žalbu stanovnika.
 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...