Jump to content
ribar

Монаштво - историја православног монаштва

Recommended Posts

Православни монаси

 

МОНАШТВО (грч. μοναχός), интегрални део постојања и живота хришћанске Цркве и односи се пре свега на начин живота и подвига који је најближи јеванђелском идеалу. Појам монаштво изворно означава усамљенички начин живота побожних Хришћана, живот у самоћи, одвојен од света и породице, у сиромаштву и свакој послушности. Друго, често употребљавано име за монаштво јесте ангелски образ, што значи да се монах практично уподобљава самим анђелима који непрестано хвале и величају Бога. Суштински смисао и циљ монашког начина живота јесте у потпуном и безрезервном испуњавању свих јеванђелских заповести ο људском односу према Богу и према људима. Све животне потребе код монаха своде се на најмању и најнужнију могућу меру, а целокупан живот своди се на молитву, пост, скрушеност и скромност. Од самог почетка, монаштво одликује пре свега безбрачност, одн. девичанство (завет безбрачности), затим сиромаштво (завет сиромаштва и невезаност за овоземаљске ствари и потребе) и послушност (завет послушности) свом духовном оцу. То су углавном и до данас важећа три монашка завета које искушеник, новак, или кандидат за монашки постриг свечано полаже приликом монашења.

МОНАХ (грч. μοναχός - калуђер), особа у монаштву, тј. монашком свештенству (у манастиру - манастирско монаштво, или самостално - пустињачко монаштво: анахорети, великосхимници, исихасти); време проводи у молитви посту и уздржавању, одбацивању чулних задовољстава, према монашким прописима. Постоје три монашка степена - расофори, малосхимници, великосхимници.

Монашки узори и процват
У хришћанској Цркви монаштво постоји од њеног самог почетка, а за идеал има животне примере старозаветних пророка (Илија, Данило, Јеремија) као и Светог Јована Крститеља и Апостола у Новом Завету. По њиховом примеру, многи међу Хришћанима, цео свој живот у потпуности су посвећивали Богу и помоћи својим ближњима. Још пре појаве Хришћанства, код Јевреја су нпр. Есени, одн. Јесеји и Терапевти живели монашки. У новозаветним текстовима често се помињу удовице (Дап 9,36-41; 1 Тим 5,3-16) које су се посветиле молитви и доброчинству. У првим хришћанским вековима код најстаријих Светих Отаца, Црквених писаца, нема изричитих података ο монаштву као организованом и уређеном начину живота у старој Цркви. Било је, додуше, покушаја утицаја на хришћанско монаштво и Хришћанство уопште, од монтанизма и различитих облика дуализма, који су посебно били својствени Гностицизму, али је хришћанско монаштво сачувало своју духовну чистоту и посебност.

Када је Црква у Римском царству стекла право грађанства (313), појачан је унутар саме Цркве интерес за монаштво. Са стицањем објективне слободе, у Цркву су ступили многи јер Хршићанство није више било забрањено. Хришћани су масовно постајали и они који се за то нису уопште припремали, дакле без провере и спремности да се доследно хришћански живи. За ревносне Хришћане то је била својеврсна саблазан и такви су почели да напуштају свет и повлаче се на пуста и скровита места где су проводили остатак живота. Управо у IV веку почиње организовање великих монашких насеобина - манастира, најпре у Египту, затим на Синају, у Светој земљи, Сирији, Месопотамији, деловима Мале Азије, а из ових средишта монаштво је касније ширено у све делове хришћанске васељене и на Истоку и на Западу. Монашко предање које је почело веома брзо да се формира зна за велике монашке узоре и осниваче какви су били Св. Антоније Велики (356), Св. Пахомије Велики (346), Св. Иларион Велики, Св. Cава Освећени и многи други.

Видови монаштва
Монашки живот се манифестовао кроз два посебна вида: отшелништво, тј. пустињаштво (грч. αναχωρητής, ερημίτης) и општежиће (κοινός βίος). Отшелници или анахорети или еремити свој настанак везују за Св. Антонија Великог (251-356) и познате египатске пустиње као што су Тивијска пустиња, Писпир, Нитријска пустиња, Скит). Св. Антоније Велики је, по предању, био Копт и неписмен, али су његове духовне поуке записали његови многобројни следбеници у монаштву. За Св. Пахомија (286-346) везује се организовање општежића или киновиje. У општежићу монаси живе заједно, у манастиру, заједно се хране, обављају своја монашка послушања, обављају молитвено правило. На челу манастира је настојатељ или игуман који управља целокупном монашком заједницом и свом имовином. Ο манастирским приходима и расходима стара се иконом тј. економ, по значају прва личност у манастиру после игумана. У манастиру, по потреби, постоје сем игумана и иконома и друга послушања, као нпр. еклисијарх - монах који се стара ο богослужењима у храму, затим дохијар, болничар и други. Средином V века монаси и манастири су потчињени Епископу како би се избегло стихијско оснивање манастира и одржала монашка дисциплина у Цркви.

Монашка литература
Са настанком и цветањем монаштва, посебно у V и VI веку, настаје и посебна монашко-аскетска литература која бележи живот, подвиге и мудре духовне изреке и савете великих монаха подвижника. Тако се може говорити ο монашким писцима или ο Црквеним оцима који се посебно баве монаштвом. Међу такве свакако спадају Св. Атанасије Велики (373), Св. Василије Велики (379), познати писац монашких правила, затим Св. Сава Освећени (532), писац првог монашког типика, Св. Теодор Студит (826) и др. Богато монашко предање зна за монахе подвижнике столпнике, посебно у Сирији, који су се подвизавали живећи на врховима и литицама високих стена - столповима, затим затворнике, који су веома ретко, скоро никада, напуштали своје монашке келије, затим молчалнике, који су живот проводили у сталном ћутању.

Иконоборство
У време иконоборства у VIII веку, монаштво је претрпело велике прогоне од стране византијских царева из куће Исавријанаца, јер су монаси били најревноснији заштитници светих икона. Када је прошла иконоборачка опасност, монаштво се још више учврстило на Истоку, посебно у Малој Азији, на Олимпу, у Цариграду, Солуну, а од X века на Светој Гори, затим у византијским деловима јужне Италије. Са ширењем Хришћанства, ширило се и монаштво као недељиви део Црквеног живота. Зато се ο монаштву може посебно говорити код свих хришћанских народа као што су Срби, Бугари, Руси, Румуни, Грузијци и други народи

Share this post


Link to post
Share on other sites

А значи неке поруке су обрисане због овог квара што је био?  (јер видим нема мојих порука) :cheesy3:

Ја само хоћу да се назначе неке чињенице, нпр како је то монаштво утицало на парохијски живот. Који су то монашки слојеви у парохијском животу итд.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nije bilo ni mojih ali evo krecemo opet  :mad:

Sto se tice nase crkve u proslosti  monastvo i jeste odrzavalo parohijski zivot sve do pre nekih 150 godina kada svestenstvo preuzima tu ulogu.Mislim da je taj odnos u danasnje vreme znatno promenjen i da su svestenici ti koji svoje parohijane zainteresovane za veru upucuju u nju  i da je monastvo dosta postrani vezano za situaciju u parohiji osim kada su manastiri bas ili pored naseljenih mesta sto je tada i normalno,ali opet ti ponavljam da je to sve jedno telo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када говоримо о односу монашки и парохијски живот, морамо имати на уму глобално-хришћанску слику а не само слику кроз историју наше Цркве. Дакле, морамо сагледати чињенице од самог почетка монаштва. Зашто је настало, како, њихова улога, функција, шта су то ново донели... и на крају, међусобни утицаји.

Та тематика ме баш занима, и волим да се бавим њоме и да је истражујем.

Share this post


Link to post
Share on other sites

???? ???????? ? ?????? ??????? ? ?????????? ?????, ?????? ????? ?? ??? ????????-?????????? ????? ? ?? ???? ????? ???? ???????? ???? ?????. ?????, ?????? ????????? ???????? ?? ????? ??????? ????????. ????? ?? ???????, ????, ?????? ?????, ????????, ??? ?? ?? ???? ??????... ? ?? ?????, ????????? ???????. ?? ???????? ?? ??? ??????, ? ????? ?? ?? ????? ???? ? ?? ?? ??????????.

Obrati malo pažnju na delovanje Svetog Vasilija Velikog, i neka tadašnja dešavanja pa ?e ti biti malo jasnije mislim...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Monah je prekinuo sve veze sa svetom.Umro za svet i svetske navike,onaj koji je uvideo višu stvarnost i upoznao vrednost kontemlativnog i molitvenog života.Siromaštvo i poslušnost su   temelj odricanja.Monaštvo koje traži udobnost, konake sa klimom, centralnim grejanjem , automobilima po ugledu na svetske moćnike je monaštvo koje je zastranilo u svom zavetu.Monah koji često izlazi iz ćelije i meša se sa svetovnim ljudima, trčkara po gradu kad god mu se ukaže prilika, neće doneti ploda ni sebi ni drugom.Naravno poznato nam je ,,teološko,, opravdanje, za takav modernizam te kažu kako oni ne uživaju u tim udobnostima , oni ih nadilaze, ali u tom slučaju pošto su nevezani za te luksuzne automobile, zašto ne voze trabanta umesto krajslera.Zato ako si mlad a želiš da se zamonašiš budi spreman na odricanje koje će ti  dati ti plod pustinje. Mlad čovek koji je osetio priziv za monaštvo se ne dvoumi.

Апсплутно тачно,сажето,јасно и лепо написано!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хм... треба нам неко ко зна када је настао списак Седам Светих Тајни и који је критеријум примењен. Можда тада није још увек било монаштва? Или се подразумевало да се свештеник и монаши у исто време у Тајни Свештенства?  1000000001010

Share this post


Link to post
Share on other sites

Или се монаши у тајни брака, а са вишим монашким чиновима у тајни свештенства.  1305_womens

Не разумем. Ја сам мислио да се тада тако схватало а не сада. Ти мислиш на садашње време? Да се Тајна брака и монаштва поистовећују? Оно истини за вољу, практично се и поистовећују по једном критеријуму: предуслов  су Свештенству.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Rev.,
      Пред овогодишњи сајам књига Удружење Иконос је објавило књигу Првих 4000 година - Историја Старог завета у 2 тома. Циљ књиге је да помогне читаоцима да лакше схвате историјску и географску позадину Старог завета. Књига је дело протестантског аутора Ричарда Роџерса и може се бесплатно наручити код издавача.

    • Од Логос,
      У склопу централне прославе 800 година аутокефалности СПЦ Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, 8. октобра, на празник преподобне Ефросиније и светог Сергија Радоњешког служио је Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији, древном сједишту наше Цркве.   Звучни запис беседе   Повезана вест:   Митрополит Амфилохије служио помен Епископу Виктору Михаиловићу     У својој бесједи на крају читања зачала из светог јеванђеља Митрополит је казао да 800 година ходимо путем који води у живот вјечни следећи светог оца нашега Саву, првог српског архиепископа. „Ходимо за Оним који је Истина,  Пут и Живот и зато нисмо смоква коју је проклео Господ јер није доносила плодова. Ходећи тим путем наш светосавки народ је рађао плодове и само Господ зна колико је тих плодова унијето у Царство небеско.“ Навео је митрополит. Митрополит је истакао да је Историја свијета у знаку Христовог распећа и васкрсења.   „Као што су Њега гонили, прогонили и разапели тако и оне који су његови гоне прогоне и разапињу свуда у свијету а посебно на Косову и Метохији, али остаје то дивно свједочанство овдје и остаће док је свијета и вијека“.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре:„Човек пада због тога или због тога", а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад." Ава Доротеј (+620. год.)     Пре четири деценије, један упућеник у Православље, Немац, проф. Ернст Бенц, написао је: „За област источно-православног монаштва такође важи да се идеал и стварност често поклапају само делимично или се уопште не поклапају. Идеал је, међутим, и у временима потпуне пропасти источног монаштва увек изнова спасаван. Стога није искључено да, након садашње епохе привидно потпуног пропадања православног монаштва, не уследи раздобље обнове и практичног остваривања овог идеала" (Ернст Бенц, Дух и живот Православне Цркве, Београд 2004, 105).   Нестајање (тј. „пропадање") источног монаштва, које је поменути писац приметио, није достигло крајње размере. Многи виде данашње време као период започете „обнове и практичног остваривања" оваквог начина живота. „Идеал" је, изгледа, изнова спасен.   ОПШТЕЖИЋЕ   Овај „идеал" је кроз различите историјске околности „оствариван" и „обнављан" на различите начине. Међу њима, нас овде занима општежитељни начин монашког живота. Међу многим чиниоцима који утичу на живот монашких заједница, неке препознајемо као спољашње, на које сами монаси не могу битно да утичу, док за неке примећујемо да су унутрашњи, на које сами монаси и те како могу да утичу.   РЕМЕЋЕЊЕ СПОЉА   Црква увелико рачуна на помоћ мушког монаштва кроз разне службе (свештенослужење, разни облици духовништва, мисионарење, обнова светиња, итд.). Монаси, наравно, одговарају на ове потребе. Њихов одговор потребама епархија, тј. Цркве у целини, обично за собом повлачи учестале изласке монаха из манастира, а неретко и потпуни одлазак монаха из матичне заједнице, ако је ова уопште и заживела. Оваква ситуација доноси одређену корист верном народу и Цркви у целини, али, с друге стране, скупо кошта мушке манастире чије се заједнице изнова осипају и разарају. Потом се поново постављају нови почеци и опет се прижељкује да се дође до какве-такве „устаљености". За кратко време се у манастиру може обновити организован благочестив начин живота, али се исто тако брзо може и прекинути. Овакво стање се тешко може избећи јер су манастири непресушни ресурси за Цркву. Било би незамисливо, и вероватно - саможиво, да мушко монаштво одбија да изиђе у сусрет оваквим захтевима.   Чак и сама могућност озбиљнијих промена ремети унутрашње спокојство монаха. Овакав систем изнова даје побожном свету освежавајуће импулсе. Али, он доводи до тога да, и поред обнове и практичног остваривања монашког идеала, скоро да не можемо око себе пронаћи устаљено и истински заживело мушко општежиће.   Женски манастири су, у погледу свега овога, у далеко повољнијем положају јер су од сличних обавеза растерећени. Једном устоличена игуманија са сестрама има више времена пред собом и боље услове да негује здрав ауторитет у заједници. Зато су женски манастири бројнији и теже се осипају.   Осипање мушких манастира ће многима причинити радост јер ће ићи на корист нечијих духовних потреба. Вероватно се многи монаси не би бавили духовним радом са верницима нити би неки женски манастири добили служашчег и духовника, итд., да није дошло до осипања (да не кажемо - пропадања) монашких братстава. Монах који започне неко корисно служење које је више-мање изван његове сопствене општежитељне средине, врло често може да остане заувек тако „заробљен" и да се никада истински не врати у братство. Ако не би постојале границе оваквим и сличним активностима монаха (и поред тога што су неком од користи), морало би да дође до потпуног укидања монашких братстава. Границе, ипак, донекле могу постављати сами монаси ако имају услове и ако знају шта хоће.   Ипак, и поред свести да братства морају себе да чувају, тешко је борити се против овакве уобичајености. Брига за сопствену кућу и заједницу често може бити протумачена као егоизам и суровост према другима, али ако монаси сами не буду чували своје заједнице, нико други неће им се смиловати.   Наравно, монаштво може да постоји и без братства. Идеал је изнова спасен. Али, тада они делови положених монашких завета који се односе на заједнички живот остају на нивоу маште и жеља. Имајући жеђ за обожењем, монах и изван братства може на уму имати речи преподобног Силуана Атонског, који је рекао: „Моје тело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу".   Тужна је судбина мушких општежића. Она некад изгледају као дрвеће коме се редовно поткресују гране, те иако су стабла здрава и имају јак корен, никада на њима не можемо видети олисталу крошњу.   МОНАШКИ УСТАВИ?   Можда би било боље када би се и саме монашке заједнице бориле за минимум властите самосвојности. Наравно, нико ни не помишља да употреби одређена поглавља средњовековних владарских типика у смислу да треба ограничавати надлежност епископа. Ипак, минимално држање до достојанства сопствене заједнице треба да претходи томе да други толеришу напредак општежића. У свему овоме, монахољубивост самих епископа мора да буде одоздо пропраћена здравом еклисиологијом која долази из самих манастира. Без јемства да ће у њима бити здрава црквена свест (и поштовање црквене јерархије), ни постојање самих манастира не може да донесе корист Цркви, већ напротив, само проблеме.   Идеја да манастири поседују типике, који одређују и штите устаљени начин живота заједнице, потпуно је у духу изворног монаштва. Чак и летимичан историјски преглед показује да без јасног устава не може ни постојати општежиће које би било стабилно, стабилно у том смислу да је уставом омогућено трајање устројене заједнице. Монашки успех Свете Горе се не крије само у неприступачности полуострва, него управо у Уставу, тачније речено - у толерисању Устава од стране Цркве. Сваком средњовековном манастиру се после изградње давала писмена заштита, која је, наравно, претходила доласку монаха. Међутим, појава монаштва које има криво и изопачено схватање духовништва и Цркве (тј. појава нездравог зилотизма), у новије време, компромитује изворну идеју заштићеног монашког општежића. Бежање из заједнице оваквог типа није грех већ нужност. Незрело монаштво присиљава Цркву да одбаци помисао о порасту ауторитета самих братстава у целини, јер - шта ће нам нездрава (и за Цркву опасна) заједница која би била дуготрајна?   УНУТРАШЊИ ЧИНИЛАЦ - ВЕРОВАЊЕ СОПСТВЕНОМ СРЦУ   Али, поред спољашњих чинилаца који утичу на манастир, постоји лични однос самог монаха према сопственом братству. Квалитет овог односа је у многоме у његовој власти. Пажњу, конкретно, скрећемо на индивидуализам који може бити уведен у хармонију, тј. оплемењен и култивисан, а може да буде и неукроћен.   Ава Доротеј, у поукама које се непосредно односе на живот у заједници, говори како непријатељ („враг") „воли оне који се ослањају на себе". Он објашњава и зашто: „Зато што му (врагу) они помажу и сами себи плету замке". Потом каже: „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре: ‘Човек пада због тога или због тога', а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад. Ако си видео онога који је пао, знај да се ослањао на самог себе. Нема ништа теже и погубније од тога." (Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар 1965, 55)   Из ових речи је јасно зашто Студенички типик каже: „...притецимо ка другоме, који нам може расудити зле обичаје, који нам стварају погубу души" (глава 16). И заиста, ко ће самоме себи да укаже на грешке? Ко ће самога себе да изобличи?   Треба знати: другачије на овај проблем гледају побожни људи, другачије Црква у целини, а другачије гледају они који послушно живе у општежићу. Може бити да једино ови последњи, који ствари сагледавају изнутра (онаквима какве оне заиста јесу), имају целокупан увид у овај проблем и не сагледавају га периферно. Сопствене недостатке нам изобличава монашка заједница, која се у чину монашења назива, ни мање ни више, света дружина.   „ИСКУСТВО ПРОМЕНА" И БУНТ ПРЕМА АУТОРИТЕТУ   Ко је живео у манастиру када су се дешавале озбиљне промене у општежићу (нпр. одлазак неке братије из манастира, прелазак братије из других манастира у њихов, промена игумана...), можда никада неће моћи да се стави у положај онога ко тако нешто никада није гледао, онога ко је од почетка свог монашког пута живео у стабилној заједници и имао од првог дана пред собом јасно постављен ауторитет. „Искуство промена" у заједници усађује се у свест монаха и онде борави као неки скривен вирус који чека прилику да се активира. За разлику од овога, монах који је тога бивао поштеђен, по природи ствари, бива искренији и оданији послушник јер у своме искуству нема стечене склоности за борбу против ауторитета.   Суштина проблема са којима се суочава монах који се налазио у братствима која су преживљавала трансформације (чак и најнеминовније, као што је природна смена генерација) јесте у томе да њему треба више унутрашњег напора да прихвати ауторитет. Такав монах, ако се у срцу дигне против игумана, истог трена у своме уму има већ спремне изговоре и оправдања која побуну подстичу. Ако се не одупре таквим помислима, ови „изговори" и ова „оправдања" (која ће тада да испливају из подрума његовог искуства) биће му довољни да га учине неспособним и за најмање послушање. У таквом случају, заливено прљавом водом из ових подрума, зрно самовоље почеће да клија, са циљем да се биљка појави на светло дана - мржња према ауторитету добиће антропоморфни облик.   „Искуство промена" је велики и тешко превладив хендикеп. Онога ко је овим натоварен не можемо много ни кривити за неке поступке који безазленом послушнику ни у ум не могу да дођу. Дух бунта увек изнова све „расуђује" и све „проверава", али нажалост - наопако.   ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ИНДИВИДУАЛИЗМА   Без обзира на све горе речено, одбијамо да непослушност прихватимо као нешто неминовно. Сматрамо да је могуће превазићи оваква искушења, а за такво нешто постоје и успешни примери. Наравно, од борбе за заједницу се увек може одустати, што ће се вероватно често и дешавати. Постојеће стање се брзо може „легализовати" и „узнапредити" изналажењем нових обавеза за монаха, на пример обновом нових манастира, што многи сматрају као пожељно и добро за Цркву. Веровање сопственом срцу, будући да често постаје правило живота, тада се сагледава другачије. Ми се, из наше манастирске и ограђене средине, нећемо упуштати у ову проблематику јер је она поверена онима који ствари сагледавају далеко шире и који се брину о Цркви. Циљ овог текста је указивање на чиниоце који изнутра утичу на начин постојања монашких братстава. Унутрашња идеја општежића, ма колико ми покушавали да је избегнемо, јесте кристално јасна. Ову идеју Ава Доротеј појашњава речима: „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу".   ЗАКЉУЧАК   Монаси приликом пострига полажу одређене завете. Ови завети се директно односе на живот у заједници. Ако пажљивије погледамо, у нашој Цркви, и поред заиста живог мушког монаштва, изузетно ретко можемо наћи пример заједнице монахâ која се озбиљније усталила.   Узимајући у обзир многе чињенице, усудићемо се да закључимо:   1) Начин живота мушког монаштва је код нас поприлично индивидуализован и неретко се скоро потпуно састоји од самосталног расуђивања монаха. Оваква уобичајеност, тј. постојеће стање, није исте духовне суштине са духовношћу монашког општежића и поред тога што се наши монаси редовно заветују управо на општежитељни начин живота.   Ако бисмо ово постојеће стање подвргли строгој критици, морали бисмо да кажемо да је неопштежитељни и индивидуализовани монашки живот „легализован", „амнестиран" и накнадно (понекад изнуђено и невољно) признат од стране побожног црквеног тела. Овакав начин монашког живота се лако утапа у духовне, како црквене тако и народне, потребе и тиме стиче (само)оправдање. Али узалуд се тешимо - ово „утапање" неће моћи да изглади недоследности (тј. суштинске недостатке).   Ови недостаци су некада плод неизбежних околности, а некада нису. Понекад потичу од непослушности и духа бунта. Овај дух често не називамо правим именом, већ се истина свесно прећуткује јер нам је његов виновник користан као трудољубив ван своје бивше заједнице. Не укидамо ли овим ћутањем некоме шансу да почне са преиспитивањем сопствених поступака и да започне покајање. На овакав начин сопствена воља монаха добија амнестију и уздиже се на виши ниво. Самовоља се представља као нешто добро, а не погубно. Тиме се несвесно, далеко било, доводи на ниво норме. Оваква „толеранција" отвара теоретску могућност за изопачење које би (у најекстремнијем виду) могло да се дефинише овако: ко се дигне на Оца, уместо казне примиће почасти и пројавиће се као користан и даровит.   Али, пошто постоје и многи објективни и историјски разлози који су више-мање утицали на осипање општежића, не можемо бити оштри критичари, него кажемо другачије:   2) Наше мушко монаштво нема довољно аутономије, тј. нема услова да несметано унапреди животе својих заједница да би подсећали на оно што се обично замишља када се помене појам манастирског општежића. Сама могућност честе промене игумана унапред чини монашко братство униженим и изиграним. И оно што се постигне на пољу општежића, неретко је кратког века јер зависи од самилости спољних фактора. Али, иако монашко братство гледа на овај проблем дубоко изнутра, морамо рећи да је цела Црква шира од општежића монаха, и њена брига за свет надилази и превазилази бригу братства за сопствени мир и спасење. Цела Црква, као и увек, сагледава даље од издвојене заједнице, ма колико ова била оријентисана ка преподобном начину живота. Треба увек имати у виду да еклисиологија и духовност - Црква и монаштво у њој - морају имати исту духовну основу и потку.   Дакле, и поред чињенице да се „идеал и стварност" монаха „често поклапају само делимично или се уопште не поклапају", идеал општежића је данас „изнова спасаван" и спасен. Постоји мноштво детаља који најнепосредније указују на пораст свести о општежићу, те стога није искључено да ћемо убудуће напредовати у обнови и практичнијем остваривању овог идеала.   ЈЕДАН УМ И ЈЕДНО СРЦЕ   „...да бисмо једно били сви, исто мудрујући, исто помишљајући, које један исти пастир напаса и води, и као неки златни ланац једни за друге везани, један другога држите се, и у једно саудите се тело (Еф. 4, 16), под једном главом, по божанственом Павлу, неимарством Духа (Еф. 2, 20-22)." (Студенички типик, глава 17, О поуци игумана братији и о исповедању)     Архимандрит др Тихон (Ракићевић), игуман манастира Студенице     Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...