Jump to content
Жељко

Пар теза о нападима на СПЦ

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

Dačić ima kompleks Miloševića i verno sledi djelo svoga duhovnog oca Miloševića.

 

 

Koga bre sledi? Pa Milosevic je bio car. Tek kada je dosao Milosevic u Beograd stavljen je krov na Svetosavski Hram. A opremu za podizanje je napravila fabrika vojne opreme "Prva Petoletka" iz Trstenika. A Srbi su iz zahvalnosti na taj krov postavili zvono  koje nosi ime izdajnika koji ga je prodao na Vidovdan.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hm... sve stoji ali jedino smatram da je ovo sa Kačijem nevezano sa svim. Prosto je Kači uleteo kad mu nije vrijeme. 

 

Veći teror stanovništva i odvraćanje od razmišljanja o Kosovu i Metohiji, postignut je uz pomoć Stanije na Farmi, ili Maje u Velikom Bratu. O Kačiju se pisalo 2 dana i zaista je na moje veliko iznenađenje cela afera vrlo brzo prekinuta, dok se vesti sa Farme i Velikog Brata, objavljuju na svaki sat vremena. 

 

Što se tiče Mirka i Slavka,  harmonija postoji, s tim da je Mirko loš policajac, a Slavko (Živica) je dobar. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Koga bre sledi? Pa Milosevic je bio car. Tek kada je dosao Milosevic u Beograd stavljen je krov na Svetosavski Hram. A opremu za podizanje je napravila fabrika vojne opreme "Prva Petoletka" iz Trstenika. A Srbi su iz zahvalnosti na taj krov postavili zvono  koje nosi ime izdajnika koji ga je prodao na Vidovdan.

Milošević je bio po potrebi. Kao i Dačić.

Čovjek je uveo sankcije RS-u..Krajinu je prodao.

Makedoniju poklonio.

Kakav car?

Čega?

Sa KiMa se povukao...i ostavio narod na milost i nemilost arbanaškoj gamadi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

... je običan nesposobni moron koji nije u stanju da zapamti kada je spomenik na Avali napravljen.

 

Доста небично, кад се мало боље размисли... а можда му и није непозната симболика тог Мештровићевог споменика? Иначе је и веома необична церемонија полагања камена темељца споменику Незнаном јунаку изведена о Видовдану, 28 јуна 1934.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Доста небично, кад се мало боље размисли... а можда му и није непозната симболика тог Мештровићевог споменика? Иначе је и веома необична церемонија полагања камена темељца споменику Незнаном јунаку изведена о Видовдану, 28 јуна 1934.

Može biti da je mislio na simboliku..ali tada je morao da položiti vijenac za obe strane.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мирко и Славко су имали ту срећу да се баве оним што се популарно зове "лези лебе да те једем". 

Чему измишљена титула "верски аналитичар"? Могли су да се зову и "плаћени навијач". Упс.. то већ постоји. 

 

Можда, "саветник у невладином сектору"... ух и то постоји.. Добро, нешто су морали измислити. 

 

Ако неки попић или владикица каже "Христос Васкрсе" или "Помаже Бог браћо срби", свакако да је непотребно да било ко од њих изађе и тумачи те речи. Ајде да их тумачи,  него што их често погрешно тумачи и мути воду где је бистрина. 

 

Али добро. То смо ми. Свако од нас је помало Мирко и Славко. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Hidden

„Та религија вас, упркос вама, одржава“, приметио је Рајс, упозоравајући Србе да не нестану као народ

cincarevic05.jpg

 

Познато је да се годинама уназад, прецизније од „демократских промена“ 2000. године, у појединим домаћим медијима води подмукла кампања против Српске православне цркве. Да је реч о добро уштимованом оркестру, говори препознатљив манир, према коме се ови напади препознају тако што често долазе са наизглед супротстављених фронтова, које углавном повезује другосрбијански, (про)западни дух. Kлише је мање-више исти и напади се разликују само по томе да ли се тесктови пласирају вулгарно-булеварски, чиме се претендује на освајање површније публике, или су увијени у обланду бојазни због наводно нарушеног фамозног секуларизма, као хладног оружја у рукама демократије, чиме се гађа онај део публике који тежи „европским вредностима“.

 

ГЛАДНИ ТЕЛОМ И ГЛАДНИ ДУХОМ


У медијском черечењу Цркве, свештенство се представља као скуп бескрупулозних лопова преобучених у мантије. Нешто ређе, али једнако агресивно, и као скуп перверзњака који, што је посебно занимљиво, од свих настраности највише воли папу. Далеко од тога да је стање у СПЦ савршено, али је симптоматично који се мотиви крију иза атака на њу, а није згорег обратити пажњу и на то ко говори, пре него на то шта је речено.

cincarevic04.jpg

 

Ако знамо да се више од шест милиона грађана Србије, према последњем попису, изјаснило да су православне вероисповести, да од тог броја већина њих виђа свештеника само на свадби или сахрани, да је притом та већина изнурена вишедеценијском уметношћу преживљавања – није необично да је управо та „циљна група“, дакле, и физички и духовно гладних људи, она код које ће овакве вести произвести највећи револт.

 

Тешко је са сигурношћу установити ко стоји иза свих насртаја на Цркву, како због магловитих информација о финансирању медија, тако и због енормне количине полуистинитих, лажних, па и истинитих информација у истом пакету, вешто укомпонованих тако да је сваки покушај да се у њима препознају јасан циљ и наручилац просечном читаоцу/гледаоцу налик на потрагу за правим људима у Потемкиновим селима.

 

Истина о томе ко плаћа, па самим тим и наручује информацију, знатно би олакшала посао, јер је праћење токова новца често најбољи начин да се открију многе слилне операције. Kако год, у просечном конзументу медија природно се рађа револт због наводне масовном бахатости клера, а код многих долази и до незаинтересованости за оно што се у друштву дешава, чиме се ослобађа простор за додатне манипулације, јер је број оних који промишљају и притом су способни да реагују све мањи.

 

Ипак, постоје неке назнаке према којима би се могло наслутити ко стоји иза континуираног блаћења Цркве. Премда су многе у домену нагађања, могже се указати на то коме је у интересу да срозава њен углед, шта се тиме постиже и ко би од тога имао највише користи. Да би се све боље разумело, требало би размотрити која су то кључна државна питања око којих се сударају супротстављени интереси, али чије решавање не може да се замисли, а да се притом игнорише став СПЦ о њима. Пре свега, то је питање Kосова, а након њега, питање европских интеграција, које са собом отвара мноштво других питања од друштвеног значаја, о којима Црква итекако има свој став.

 

ПРИТИСАК НА САБОР


Јасно је да напади на Српску православну цркву не би били ни приближно делотворни када се, вероватно из истих центара моћи и у истим медијима, истовремено не би одвијао и рад на урушавању ауторитета државних институција: војске, полиције, судства, школства, здравства, а у крајњој линији, и ауторитета породице. Сведоци смо отвореног девалвирања свега онога што једну државу чини стабилном. Ово за последицу има одвајање народа од његових кључних институција, а народ који нема поштовања према својој цркви и држави је као стадо без свог пастира, које је за сваку звер лак плен.

cincarevic08.jpg

 

Такође, вештачким пумпањем јавности истовремено се утиче и на институције које се прозивају, и то тако да оне због притиска јавности доносе баш онакве одлуке какве би одговарале интересним групама које притисак и креирају. Kонкретно, овог месеца заседа Сабор СПЦ, па није искључено да се медијски насртаји, који су у последње време интензивирани, могу посматрати и у том светлу.

 

На послетку, иако се може рећи да је највећи број Срба само декларативно православан, још увек се не може занемарити фактор на који је Арчибалд Рајс указао пре скоро 90 година, а то је специфичан однос нашег човека према Богу, који је овде претворен у свемоћног владара, док свештеници за Србе нису пре свега црквени људи, него нека врста узвишених политичара.

 

„Та религија вас, упркос вама, одржава“, приметио је сјајно Рајс, упозоравајући Србе да брижљиво чувају такав однос, јер ће као народ нестати онда када га напусте.

 

Драгана Миљнић, NoviStandard

 

Share this post


Link to post
Guest

Сигурно да постоји и један број Архијереја који за данашње прилике живе чак раскошно, али и овде важе уставна начела о гарантовању имовинских права, што не даје за право да се вређа и омаловажава свако свештено лице.

АУТОР: МИРОЈЕ ЈОВАНОВИЋ

miroje_jovanovic_mala_0.jpg

          На Западу ћете ретко срести чак и крајње либералног или левог мислиоца који никада није чуо за Псалтир, или који не познаје историју хришћанства.

          Тамо се то сматра питањем образовања, цивилизованости и нивоа познавања односа у друштву. Српска политичка пракса готово да не познаје ситуацију у којој је одређени политичар на било какав начин (чак и погрешан) покушао да промовише традицију, али тако да не буде сведен на „клеро“ призвук, односно често се о Цркви говори кроз политизирање и митоманију, и неретко супротно самом учењу Српске Православне Цркве. Ово има своје разлоге и историјску позадину, пре свега у догађајима трагичног страдања српског народа у Првом и Другом светcком рату.

          Сатирање Срба, које је уследило одмах након успостављања НДХ у пролеће 1941. године, као свој саставни део имало је подразумевано уништавање Српске Православне Цркве, и то како на територији коју је контролисао усташки режим, тако и готово свуда где је СПЦ била активна на просторима поражене Краљевине. Хапшења великодостојника, ликвидација владика, свештенства и монаштва није престало формирањем „Нове“ Југославије, већ је у прво време репресије сасвим личила на Павелићеве принципе обрачуна са Православљем у Срба. И ма колико Српска Православна Црква пострадала заједно са народом, многи епископи који су претекли усташки нож, нашли су се под разним облицима тортуре бољшевизираног југословенства (Никанор горњокарловачки, Дамаскин у Пакрацу, Иринеј у Новом Саду), и то тако да су поједини платили главом или здрављем, без обзира на часно држање под окупацијом и по ослобођењу. Овде је владало правило да је Православље „унутрашњи непријатељ“, и у складу са тим су поступали органи принуде Титовог режима.

          Последица прогона, репресије и дехристијанизације српског народа била је ваљда логичан одраз политике симетрије у односу на Римокатоличку Цркву, која је, што је опште познато, усташки режим протежирала и помагала. Тако се дошло у ситуацију да српско Православље прође горе од хрватског римокатолицизма, што за један од узрока има свакако и чињеницу да су Хрвати били наслоњени на Ватикан, а Срби, након октобра 1917. године, нису имали заштиту „међународног“ православног фактора. Најтужније од свега јесте то што су предводници удара на Православље били махом Срби, нова елита, у заносу доказивања новој религији. У таквој атмосфери декапитације Православље је наизглед била завршена ствар, али „дух дише где хоће“, па су 70-е и 80-е године прошлог века обележене појавом младих, образованих и честитих свештеника, са немалим искуством на престижним институтима широм Европе. Обнова литургијског живота овде се појавила као логика, јер је повратак изворном, представљао гарант пуних плућа Цркве.

          Садашњост, ослоњена на описане проблеме који су постојали у прошлости, представља логичан след обнове, наравно ако се изузму прогони Владике Охридског Јована, страдање Цркве на Космету, као и у крајевима који су били захваћени ратом. И колико год духовни живот СПЦ напредовао, тако је напредовао и концепт систематског и системског напада на Цркву, праћен одређеним бројем „аналитичара“, који по принципу трговачких помоћника и провинцијских кочијаша, описују и анализирају црквене прилике. Приче су различите, али као да они сваке године пред Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве само преписују прошлогодишње текстове, па тако налазимо опетоване приче о аутомобилима, сјају, луксузу и томе слично.

          Ту „пљувачи“ Цркве долазе на терен таблоидизације свега што се у вези с Црквом дешава, и наравно, пошто су аматери и незналице (изузетак нисам имао прилике да уочим) долазе у колизију са елементарним принципима, те, још увек далеке Европе, на коју се позивају. Ствар је веома једноставна. Српска Православна Црква представља верску организацију, и то ону која је у периоду одсуства националне државе била и остала стуб окупљања и преживљавања. Последично, народ који је извела из „Египта бездржавља“, ни у слободи такву улогу не заборавља и негује „Православље слатко“. Имајући у виду да Црква јесте и постоји у овоме свету, али по вери Отаца није од овога света, јасно је да је она стање петовековног робовања преживела управо захваљујући вери народа и народних вођа. То је основна теза. Али овде се не говори о заслугама, већ о у пракси описаном стању, да се у најтежој ситуацији остане посвећен народу, па је и логика ситуације у слободи таква да се несметано постоји и служи и у ослобођеној држави. Пошто у тако слободној држави верска организација има одређена права и прописане обавезе, а једно од права представља уставом гарантовано право слободе вероисповести, односно забрањена је свака дискриминација по том основу. На жустру критику у вези с аутомобилима, наводним луксузом итсл. лако се одговара животном праксом сваког Епископа, где је одређени ниво безбедности и квалитета возила условљен сталним путовањима и посетама у оквиру Епархије. Такође, полуписмено делује навођење завета сиромаштва, где се „обзерватори“ баве монашким заветима, јер и лаици знају да постоји одређена разлика у правима и дужностима владика и монаштва, па и у погледу поседовања имовине.

          Разуме се, сигурно да постоји и један број архијереја који за данашње прилике живе чак раскошно, али и овде важе уставна начела о гарантовању имовинских права, што не даје за право да се вређа и омаловажава свако свештено лице. Сензација до умоболности и без мере ствара митове о богатству, као да се припрема терен за нови прогон и мучеништво. Постоји у народу изрека „какво село – такав поп“, која указује на чињеницу да су свештеници заправо наше огледало, и да заједница из које потичу има великог утицаја на врлине односно мане, као и на контекст ангажовања у црквеним пословима, уз ону потребну дозу „светлости у свету“.

          Вратимо се на тезу о томе да „западњаци“, и то ма колики атеисти или агностици били, познају хришћанство, макар на нивоу историјских чињеница, и често због свести о припадности савременом европском концепту. Код „западњака“ је познавање вере цивилизацијско питање, а код нас је и то, али и још више, егзистенцијално питање. У прилог овоме дајем скицу ситуације на југу Бачке, као малог примера лако примењивог на сва страдала подручја где се писало ћирилицом. Наиме, позната је ствар да је народ у тешко пострадалим селима Шајкашке области (подручје данашњих општина Тител, Жабаљ, Србобран и Града Новог Сада) после II светског рата већином и радо прихватао и примао свештенике у кућу, без обзира на протесте комитета, другова и кожних мантила. Ту је однос према Цркви, која је у зиму 1942. страдала са народом, заправо потврђен у мучеништву хиљада рођака бачених под лед. Крв невиних је отварала врата мантији, и тако ни најцрвенија директива није била у могућности да затре црквени живот. Слика брата под ледом те проклете године, сачувала је свест о томе да кад страда народ страда и његово Православље.

          Због тога је код нас свест о томе да се кад куршуми крену ка српској глави, истог часа динамит креће ка храму, само показала да Свеце и славе не обележавају „Црква и верници“ већ слави Црква, јер су верници њен неодвојиви део. Овај наизглед безазлен плеоназам у ширем смислу (и неопростиво непознавање основних постулата хришћанства), јесте шема покушаја стварања мини-раскола на линији СПЦ – верник, па тако и правац удара на Цркву бива представљен као удар на богате и корумпиране „попове“, ваљда у нади да ће народ мирно гледати неко следеће клање свештеника. Пошто данашњег дана нема без јучерашњег, а готово јуче (у перспективи века) су у истом дану овде у Новом Саду страдали свештеници, адвокати, лекари, радници и сељаци, сасвим је извесно да ће кад, и ако неки наредни пут, неке зиме у Новом Саду, неком падне на памет да баца под лед, опет као једно страдати Црква и народ као део Цркве. Стога је посао „просвећених“ неписмењака углавном лако препознати, јер медијски маљ у главу Цркве заболи већину народа. Зато ми се понекад и чини да самозвани „аналитичари религије“ ипак нису толике незналице, и да врло добро знају ко падне, кад отровна стрела погоди Цркву.

*Аутор је помоћник градоначелника Новог Сада и потпредседник Треће Србије

Вест је преузета из дневног листа Данас, 19. маја 2015. године

Share this post


Link to post
Share on other sites
7 minutes ago, александар живаљев рече

 

51 minutes ago, Драгана Милошевић рече

Католичку цркву представљаће кардинал Јосип Бозанић, а у комисији су још и мостарски бискуп Ратко Перић, пожешки бискуп Антун Шкворчевић, те историчари Марио Јарек и Јуре Кришто, док ће у име Српске православне цркве у раду комисије учешће узети загребачки митрополит Порфирије, славонски епископ Јован, црногорски митрополит Амфилохије, епископ бачки Иринеј и професор Дарко Танасковић

I meni je to upalo u oci. :scratch_head:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Лидија Миленковић рече

I meni je to upalo u oci. :scratch_head:

 

сваком то пада у очи. мада нас не чуди, јер наша Црква презире ученост, ваљда зато што у њој оскудева.

Share this post


Link to post
Share on other sites
4 minutes ago, Pontifex Emeritus рече

сваком то пада у очи. мада нас не чуди, јер наша Црква презире ученост, ваљда зато што у њој оскудева.

... пре би се рекло да има селективан однос према њој, сви знамо за инсистирање на високом образовању клирика, од стране епископа... у датом случају може бити да се уздају у лично знање... :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У оквиру четвртог Фестивала хришћанске културе, 14. септембра, у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богородице у Зајечару, одржано је предавање на тему: Осам векова самосталности СПЦ. Ово поучно предавање одржао је Драгослав Бокан.       Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      Учесници трибине која је одржана у оквиру четвртог Фестивала хришћанске културе, били су: Проф. др Владислав Пузовић – „Самосталност СПЦ од Светог Саве до данас“; проф. Горан Јанићијевић – „Околности и улога Св. Никодима Тисманског у мисији Кнеза Лазара измирења српске са цариградском Патријаршијом“; и  монах Игнатије (Марковић) – „Историјски значај и улога Епископа тимочког Емилијана и преговори са Васељенском патријаршијом 1920. године“. Трибина о великом јубилеју СПЦ је одржана у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богомајке, 12. септембра 2019. лета Господњег.        Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      У четвртак 5. септембра, у Пионир театру у Касл Хилу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Господина Силуана, одржана је свечана академија поводом 800 година самосталности и 70 година Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду.     Публика је са одушевљењем пратила програм у коме су учествовали: црквени хор цркве Светог кнеза Лазара из Александрије, Српско позориште Пилипенда, дечји хор Сиднејског намесништва, гуслар Ђорђије Копривица, фолклорни ансамбл при цркви Светог Саве у Монавејлу и деца из Црквених школа из Александрије и Монавејла.   Поред високих званица из црквеног и политичког живота Новог Јужног Велса, најуваженији гост вечери, био је високопреподобни архимандрит Методије, игуман Царске лавре Хиландара, који је у свом обраћању подсетио присутне на житије Светог Саве и истакао да су његова дела толико велика, да и после 8 векова на најудаљенијем континенту, убирамо плодове његовог рада и да празнујући овај велики јубилеј можемо да се поучимо од Светог Саве да сваком делу приступaмо са смирењем молећи се да наша дела буду у сагласности са вољом Божијом како би и наши животи били успешни као и наша дела.   Након презентације будућег Колеџа Светог Саве, који ће бити наша прва школа у Аустралији, присутнима се обратио и Епископ Силуан који је након историјског пресека наше цркве у Аустралији, указао да је једини начин напредовања наше заједнице кроз дух Светосавља, којим можемо да допринесемо и широј заједници, и изразио захвалност за долазак игумана Хиландара који нам доноси благослове Светог Саве и Тројеручице, нагласивши да идемо путем Светога Саве који је и пут наших предака и који је увек савремен, јер је Христова реч увек савремена и спасавајућа.   Након беседе Епископа, сви учесници су отпевали химну Светом Сави и на најсвечанији начин завршили академију којом је прослављен велики јубилеј наше Цркве.     Извор: Хиландар
    • Од Логос,
      Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска данас, 8. септембра, саборно и молитвено, као што су радили и наши славни преци предвођени Светим Немањићима, у Цркви Светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара, прославила је два значајна јубилеја: 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и 8 вјекова самосталности Српске православне цркве.   Повезане вести:   Митрополит Амфилохије: Стари Рас је коријен нашега духовнога бића!   Епископ жички др Јустин: Радујући се заједници са Господом и свима светима, призвани смо да умножимо хришћанску љубав и постанемо деца светлости!   Владика Теодосије: „Да никад не заборавимо косовски завет, не одрекнемо се најсветијег!“   У Петровој цркви почела прослава хиљаду година Епархије рашко-призренске и осам векова аутокефалности СПЦ     Свету архијерејску литургију служили су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећена господа: рашко-призренски Теодосије, жички Јустин, полашко-кумановски Јоаким, милешевски Атанасије и захумско-херцеговачки Димитрије са свештенством и вјерним народом.   У литургијској бесједи Пресвећени владика Јустин је је казао да је данас дан велике радости јер су се спојила ова два јубилеја наше Цркве и то су догађаји који нама православнима дају могућност да се радујемо, јер и апостол Павле каже: Радујте се у Господу свагда, и опет велим: Радујте се!  Он је нагласио да је наша вјера, вјера радости и свјетлости, вјера наде у оно што нам је Господ обећао.   Подсјетио је владика и на наше славне претке, као и новомученика Светога Вукашина из Клепаца. Појаснио да су мучитељи увијек прво пријетњама, онда ласкањем хтјели да преласте оне који су чврсто утемељени у Христу. Нагласио је да су и сада таква времена и увијек ће бити.   Тумачећи данашњу јевађељску причу о бремену богатствa, када младић пита Господа шта му треба да чини да наслиједи вјечни живот, Преосвећени владика Јустин је објаснио да се од тада до данас свако пита шта му треба да замијени овај привремени, вјечним животом:   „То је једино призвање и једино обећање Божије, да је Он припремио Царство небеско за све оне који га љубе. Благодарећи нашим прецима, светитељима Божијим коју су у себе примили све врлине Христове, борили се и свједочили свако у своме достојању, стигосмо до овога тренутка“, бесједио је владика подсјетивши још једном на то кроз каква искушења и муке су наши преци пролазили, али су вјеровали у ријеч Христову: У свијету ћете имати невоље, али не бојте се ја побједих свијет.   Даље је владика појаснио да је на нама избор да ли ћемо бити синови свјетлости или синови таме и коме ћемо се клањати: владарима овог свијета или Господу Богу.   „Нико нема изговора да каже неко ме је преварио, морао сам. Ништа нисмо морали! Ми смо само дужни из љубави према Богу, да оно што нам је дао сачувамо и предамо другим генерацијама.“   Говорећи о невољама које су нас данас са свих страна притисле, Епископ жички је поручио да се не плашимо, него да будемо постојани и да имамо наду, јер нам је Христос рекао да ћемо бити гоњени. На нама је да чекамо, мишљења је владика, онај велики дан када ће нам Господ рећи: Мали слуго био си ми вјеран у малом, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога:   „То је та ријеч, тај благослов који сви очекујемо. Нека Господ Бог нас, његове свједоке и следбенике, оснажи да се никада не уплашимо и да будемо мирни са пуно љубави, јер љубав је та која је побједила читав свијет, а љубав је сам Господ! Нека Господ, Бог мира, утјехе и свакога добра, буде са свима нама да нас води руководи до Царства небескога. Слава нашим славним прецима који животе своје дадоше за крст часни на бранику отаџбине“, поручио је Његово преосвештенство Епископ жички г. Јустин.   Након благосиљања и резања славског колача, Преосвећени владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије заблагодарио је својој браћи архијерејима, свештенству, монаштву, вјерном народу, који су се данас сабрали да покажу да смо сви једно тијело Христово – Црква Божија и да овдје потврдимо свој завјет Богу да смо народ опредјељен за вјечни живот.   Владика је посебну благодарност исказао Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју који је имао намјеру, али није могао данас да буде овдје, на овом светом мјесту, као и Митрополиту Амфилохију који их, како је истакао, „стално посјећује, кријепи, утврђује на путу једином који води ка Христу, вјечном животу“.   „Данас нас је овдје сабрао Свети Сава да прославимо Србе светитеље и просветитеље, оне који су најбољи из рода нашега, који су живјели Свето јеванђеље и подвигом просијали, мученички пострадали, али који су стекли и оставили нам ово непроцјењиво благо“, казао је владика Теодосије.   Нагласио је да су нам свети преци предали то благо да га сачувамо и предамо нашој дјеци, подсјетивши да управо све што имамо њима и дугујемо. Подсјетивши на јубилеје које данас прослављамо, 1000 година помена Рашке и призренске епархије и 800 година самосталност СПЦ, владика је нагласио да иако као народ имамо чиме да се поносимо и похвалимо, имамо и велику одговорност с обзиром на тешко вријеме у којем данас живимо. Он је казао да нам је потребна помоћ Божја коју очекујемо тиме што служимо Богу испуњавајући Његову ријеч и заповјести – Свето јеванђеље.   Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије је истакао да у Цркви Светих апостола Петра и Павла овај сабор траје од времена Свете браће Кирила и Методија и наставља се кроз вјекове. Подсјетио је да су у овој цркви одржавани велики сабори још за вријеме Светога Симеона и Светога Саву, да се у њој крстио Свети Сава, Свети Стефан Првовјенчани и дјеца Светог Симеона и Свете Ане, који су се у њој примили монашки постриг.   Митрополит је казао да је Црква Светих Петра и Павла мајка црква свих цркава које је градио народ Божји, српски, кроз вјекове. Мајка црква и Студенице и Жиче, Пећке патријаршије и Дечана, Мораче и Грачанице, и свих других наших храмова широм васељене.   „Ово је најстарији сабор који сабира у себе све саборе нашег народа кроз вјекове и ја се надам и убудуће. Ако Бог да, овдје ће бити сабор, на којем ће бити и Његова светост наш Патријарх и сви архијереји наше Цркве, сличан оном, и још већи, од онога који је био за вријеме Светога Симеона и Светога Саве.“   Владика је казао да иако понекад заборавимо, Стари Рас је коријен нашега духовнога бића, јер је овдје епископ, у вријеме Свете браће Кирила и Методија, од којег је тражено да припадне Римокатоличкој цркви то одбио, рекавши да ми припадамо Истоку, Цариграду, Светом граду Јерусалиму и то опредјељење и траје:   „Не само 1000 година, него 1500 и више година, то опредјељење наше кроз вјекове траје, носимо часни крст и чувамо на овом мјесту изворну вјеру православну. Дај Боже да се тако и настави! Косово и Метохија и Рашка су темељ бића овога народа ма гдје се он налазио“, поручио је владика Амфилохије и додао да ако се одрекнемо тог темеља онда су одричемо себе и свега светога што је овај народ родио кроз вјекове, изражавајући наду да тога неће бити.   Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски је, у име Светога Петра Цетињскога, примио кумство за идућу годину за дан свих Срба светитеља. Митрополит је за овај храм који спаја вјекове, прилажио икону Светог Петра Цетињског подсјећајући на дјела свих владара из лозе Петровића, нарочито краља Николе Петровића који је заједно са краљем Петром Првим Карађорђевићем ослободио Косово и Метохију 1912 -1913. године:   „Није био ни краљ Никола, као ни они прије њега, не само у Црној Гори, него широм нашег народа, који су се одрицали КиМ, као што то чине безбожници обољели од брозоморе, моји монтенегрински садашњи владари који су се одрекли и признали тзв. независно Косово. То је нешто најсрамније што се догодило у историји Црне Горе!“   Додао је да и србијански предсједник говори и траже нешто, и ако им нешто дају, они ће издати Косово и Метохију, и да је то срамота и за њега и свакога другога који се одриче свога бића и памћења, своје историје и светиња.   „Нека би Бог дао да овај сабор древни, настави да буде свесрпски и свеправославни сабор управо код овога Светог храма. Нека благослов Божји, благослов овог сабора буде на свом нашем роду и народу. На многаја и благаја љета“, поручио је Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу.   Прослава 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и 8 вјекова самосталности Српске православне цркве у Старом Расу, који је колијевка српске државе, почела је јуче у Цркви Светих апостола Петра и Павла, вечерњом службом коју је служио Епископ Теодосије са више архијереја наше Цркве, након чега је одржана свечана академија.   * * *   Петрова црква код Новог Пазара у Расу представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је сједиште Рашке епископије. Црква се налази 2 километра сјеверно од центра Новог Пазара, а према до сада познатим писаним изворима потиче из 8. вијека, али је вјероватно и старијег датума. У другој хрисовуљи цара Василија II из 1020. године, издатој Охридској архиепископији, помиње се Рашка епископија која је обухватала читаву Србију, а сједиште епископије је била Црква Светих Петра и Павла. Током првих година владавине Немањића, Петрова црква у Расу је била место најзначајнијих догађаја. У њој је поново, по православном обреду, крштен велики жупан Стефан Немања. У Петровој цркви он је предао престо свом сину Стефану Првовенчаном, а на истом мјесту је и Епископ рашки замонашио Немању и његову жену Ану.   После стицања црквене самосталности 1219. године, први српски архиепископ постаје Сава Немањић а сједиште Српске цркве манастир Жича, док сједиште Рашке епископије остаје у Петровој цркви.       Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...