Jump to content

Пар теза о нападима на СПЦ

Оцени ову тему


Recommended Posts

Analitičari: Na Saboru o podeli eparhija i o papi

BEOGRAD - Srpska pravoslavna crkva (SPC) još nije potvrdila kada će početi redovno, majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, ali analitičari ocenjuju da bi na njemu trebalo da se razgovara o podeli eparhija, penzionisanju pojedinih vladika, (ne)dolasku pape u Srbiju i odnosu sa Ruskom pravoslavnom crkvom (RPC).

Analitičari Mirko Đorđević i Živica Tucić slažu se da bi na dnevnom redu ovogodišnjeg majskog zasedanja najvišeg crkvenog tela mogla da budu pitanja vezana za predlog RPC o obnavljanju dijaloga između SPC i Makedonske pravoslavne crkve, ali i statusu, za sada, kanonski nepriznate Crnogorske pravoslavne crkve.

Đorđević je, naime, podsetio da je mitropolit Ruske pravoslavne crkve Ilarion, zadužen za spoljnu politiku RPC, tokom prošlogodišnjeg boravka u Crnoj Gori rekao da bi Crnogorska pravoslavna crkva mogla da dobije autonomiju, što je tada SPC odbila kao neprihvatljivo. Ilarion je, tokom nedavne posete ruskog patrijarha Kirila Sofiji, kazao da bi SPC mogla da pokrene i dijalog o rešavanju statusa Makedonske pravoslavne crkve, što je bilo neprihvatljivo za Bugarsku pravoslavnu crkvu.

"Mora se razmotriti pitanje stanja u Makedoniji, jer tamo je došlo do zastoja u pregovorima između Beograda i Skoplja o rešavanju makedonskog crkvenog pitanja. Moguće je da se tu čeka prvo rasplet slučaja arhiepiskopa Jovana Vraniškovskog, da bi taj dijalog bio obnovljen", rekao je Tucić, Tanjugu. Đorđević i Tucić se slažu i da bi podela eparhija među kojima je i beogradsko-karlovačka, kojom sada rukovodi patrijarh Irinej, mogla biti tema predstojećeg Sabora.

Inače, neuobičajeno vladike SPC se nisu okupile prošlog oktobra, kada je održavano uobičajeno jesenje zasedanje ovog najvišeg crkvenog tela. U Crkvi su objasnili da nije bilo dovoljno značajnijih tema zbog kojih bi se vladike okupile u Beogradu. Patrijarh srpski Irinej rekao je ranije Tanjugu da majsko zasedanje "neće biti spektakularno", odnosno da će se to telo baviti "životom Crkve".

Đorđević, međutim, veruje da će na dnevnom redu gotovo izvesno pitanje odlaska u penziju pojedinih vladika jer je, kako smatra, Crkvi potrebno podmlađivanje. On tvrdi da jedan broj vladika traži penziju, podsetivši istovremeno i da je nedavno objavljeno da i mitropolit crnogorsko-primorski traži penziju.

Kako je ranije rekao podgorički paroh Velibor Džomić, mitropolit je najavio penzionisanje po državnim propisima, ali ne i po crkvenim, tako da će on i ubuduće obavljati funkciju mitropolita crnogorsko-primorskog.

"U duhu crkvenih propisa to nije sporno, jer već imamo neke penzionisane, odnosno umirovljene vladike. Međutim, treba dodati da su se neke vladike poput mileševskog Filareta, usprotivile tome, tako da će to pitanje svakako biti razmatrano na ovogodišnjem Saboru", rekao je Đorđević Tanjugu. On je istakao da bi na dnevnom redu trebalo da se nađe i pitanje koje se tiče ranije najavljivane posete pape Beneditka XVI Srbiji u vreme obeležavanja Milanskog edikta u Nišu, naredne godine.

"Patrijarh Irinej je u više navrata isticao da bi bilo dobro da se sretne s papom, ako ne pre ono 2013. godine na proslavi Milanskog edikta u Nišu", rekao je Đorđević koji podsetio, međutim, da su vladike oko tog pitanja podeljene. On je ukazao da bi ta poseta bila veoma dobra i za Crkvu i za državu, jer bi bila znak zbližavanja hrišćana Evrope, a za državu popravljanje imidža narušenog poslednjih decenija.

Tanjug

http://www.tanjug.rs/novosti/42667/analiticari--na-saboru-o-podeli-eparhija-i-o-papi.htm

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Replies 35
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

Наћи ћемо и Миљенку месту на ЖРУЛЛЗ.нет... сигуран сам да ћемо ускоро имати интервју са њим

... да, свакако, и са личнога искуства знам још нешто... када човек дође у зреле године, и када му се открије узалудност његовог боравка овде, неретко и штетност, тада он, уместо да се покаје и смири,

Јако шкакљиво.Стручњаци,анализатори,катализатори,провокатори,денунцијанти.

Својим анализама помажу онима који Цркву доживљавају као Бастион,непокретног идола обожавања,лика и дела...

А заправо,стручњаци за Цркву и религију покушавају да одгоде оно што ће кад тад бити ТЕМА Црквеног живота.

Гласне и јасне молитве,да народ сабран у Цркву чује за шта се моли,зашто је дошао и куда иде.

Да се све то чује и учествује у тому- МИЛОТВОМ,ПОКРЕТОМ И ПРИЧЕШЋЕМ,РЕДОВНИМ.

Јер су то најживотније теме,Цркве=живота=људи=Евхаристије.

Јер је Литургија прекривена "теологијом" -

мало певај,мало ћути,беседа,благослов,наорица,кафица...и то је то.И крај ко у биоскопу.У већем делу Србије.

***(Чак је у многим деловима Србије Литургија "претворена " у јутрење.Нема причешћа)

А није Литургија то је то,него хајмо браћо ,и сестре,белој Цркви да се Богу изјадамо,помолимо,причестимо,

и да га на облацима дочекамо.Сви,или барем углавном сви.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 months later...

Danas je narodni poslatnik Dereta Miljenko, izneo jedno viđenje SPC koje ako nije pljuvanje, onda je svakako pljuckanje.

Intervju možete videti u video formatu na..

http://www.novimagazin.rs/vesti/drzava-u-krilu-crkve-video

a odatle prenosim i u štampanoj verziji deo intervjua..

.....................

Sveštenici idu u keliju umesto u pritvor, crkve niču kao pečurke, vladike drže političke govore i imaju vozni park bolji nego Vlada Srbije i, naravno, niko ih ne pita za porez niti kako troše novac dobijen iz budžeta.

Otkuda tako prožimanje jedne verske institucije i svetovne vlasti u sekularnoj državi I da li Srbija zaista sekuarna država? “Srbija je de jure sekularna država, de facto sve manje”, kaže za Novi magazin narodni poslanik Miljenko Dereta, doskorašnji prvi čovek Građanskih inicijativa.

Činjenica da država donosi odluke po glasu crkve Srbiju, koja je multikonfesionalna republika, pretvara je u društvo koje ima jednu zvaničnu crkvu većinskog naroda, smatra Dereta.

Bliske veze države i SPC najočitije se vide po uvođenju verske nastave u zvaničan obrazovni proces sa građanskim vaspitanjem kao alternacijom.

“To je samo po sebi bila loša politička odluka”, kaže Dereta i naglašava da su ostale konfesionalne zajednice, iako de jure jednake, zapravo neravnopravne pošto teško mogu da ispune zakonski uslov da formiraju odeljenje sa 15 učenika za veronauku.

Nije problem imati veronauku, ali u crkvi, ne u školi, kao što to čine sekularne države, ističe on.

Neravnopravnost konfesija utemeljena je Zakonom o tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, koji privileguje pre svega SPC, objašnjava Dereta.

Da je kontinuitet u forsiranju SPC više nego očigledan smatra i profesor sociologije religije Milan Vukomanović i podseća na izjavu ministra vera Milana Radulovića uoči usvajanja Zakona o crkvama i verskim zajednicama. “Nije problem da male verske zajednice dobiju slobodu, već u tome što oni smatraju da SPC mora da se svede na njihov nivo, da bude jednaka njima”, rekao je Radulović i dodao da je vlada odlučna da ne donese zakon koji neće priznati našu tradiciju, koji neće prepoznati SPC kao nosioca državotvorne i kulturne svesti srpskog naroda, koji neće priznati našu celokupnu tradiciju.

Približavanje većinske crkve i države karakterističan je za sva postkomunistička društva.

Srbija je svesno dozvolila da se poreklo – koje uključuje i pravoslavlje – zameni statusom pravoslavaca, a onda i automatski izjednači sa verništvom, odnosno pripadanjem SPC-u. Istovremeno, pristup prema koje svi pripadaju nekoj crkvi temelj je za budžetsko finansiranje – što brojnija pastva, brojniji i novac - što je samo još jedan od specifičnih izraza odnosa države i crkve.

Tema je, kaže za Novi magazin verski analitičar Mirko Đorđević, stara sedamnaest vekova i stručno se zove konstantinovski zagrljaj.

“Taj je zagrljaj crkve i države i danas aktuelan na širokom ekumenskom prostoru hrišćanstva. On je i u Srbiji i u Rusiji označavan kao vreme bliskih odnosa države i crkve, pri čemu se dogodilo ono što je car Konstantin i uradio – vezao je crkvu za državu”, objašnjava Đorđević.

Zahvaljujući modernizovanom konstantinovskom zagrljaju crkva se javlja ne samo kao verska ustanova sa misijom spasenja, već i kao značajan politički faktor u društvu, što se posebno ogleda u forsiranoj klerikalizaciji društva, kako to definiše Đorđević. Crkva se sa blagoslovom države, smatra on, ponaša kao politička partija u mnogim javnim poslovima.

Škola, vojska, Kosovo, radiodifuzija, kultura, prava manjinskih grupa, donedavno odbrana haških begunaca, odnosno podrška ratnim pohodima i ratnim zločinima i zločincima, samo su deo javnih poslova u kojima je crkva izuzetno aktivna, bilo kao institucija, bilo kroz izjave velikodostojnika.

Poseban vid privilegovanosti SPC je to što država nema pravo da kontroliše da kontroliše kako se troši novac koji SPC dobija iz budžeta. S druge strane, crkvena nomenklatura posebno je zaštićena kada je u pitanju uvid u njene poslove, počev od gradnje crkava, pa do “trivijalnih” pitanja naplate svešteničkih usluga koje, praktično ne podležu oporezivanju, čak i kada se utvrdi zvanični cenovnik.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Škola, vojska, Kosovo, radiodifuzija, kultura, prava manjinskih grupa, donedavno odbrana haških begunaca, odnosno podrška ratnim pohodima i ratnim zločinima i zločincima, samo su deo javnih poslova u kojima je crkva izuzetno aktivna, bilo kao institucija, bilo kroz izjave velikodostojnika.

Није било ратних похода,већ нужног обрамбеног рата српског народа у РС,РСК и на Космету.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Danas je narodni poslatnik Dereta Miljenko, izneo jedno viđenje SPC koje ako nije pljuvanje, onda je svakako pljuckanje.

Intervju možete videti u video formatu na..

http://www.novimagaz...ilu-crkve-video

Назовимо ствари правим именом.

Не лаје кера села ради, већ себе ради

И...

Пас лаје ветар носи!

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости

Наћи ћемо и Миљенку месту на ЖРУЛЛЗ.нет... сигуран сам да ћемо ускоро имати интервју са њим :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја овде не видим заиста ништа чудно. Заправо, били су још и умерени, јер од марксиста се иначе може очекивати и много већа пљувачина...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 7 months later...

3980903563847dacic.jpg


 


Пре неки дан Слободан Антонић објавио је чланак у коме запажа да кампања око Косова, то јест да се прихвати „бриселски папир“ иде у пакету са организованом хајком на СПЦ. Текст је описао оно што свако разуман уочава – временско поклапање притисака на Србију да прихвати сецесију Косова и кампању против СПЦ која би могла бити окосница отпора томе. Но професор избегава да каже да ли је грех који се приписује епископу СПЦ реалан или је буквално све медијски спин.


 


Истина је, да како Слободан Антонић наводи, бриселски и нато таблоид Блиц одрађује посао за актуелну власт, мада можда сама власт то није тражила, но знало се и пре потписивања какав ће став црква по том питању имати. Некако баш уочи одласка или нешто мало раније, наше делегације у Брисел, где је по речима саме делегације било тешко и мучно, но они су се ипак „изборили“ само још да схватимо за шта су се изборили, дакле некако уочи свега тога креће кампања Блица у којој се епископ Качавенда доводи у везу са педофилијом, хомосексуализмом, па чак и убиством једног младог богослова.


Месецима Блиц тврди да поседује компромитујући порно снимак и на крају некакав снимак бива објављен. И сам професор Антонић запажа да снимак нити је компромитујући, нити се на основу њега може утврдити ко су дотична два актера самог снимка.


Међутим, оно што сам професор ипак не зна, или се прави да не зна, јесте факат да епископ Василије Качавенда има репутацију, и у самој цркви и код верног народа и оних који су „упућени у те послове“, хомосексуалца, и то не без основа и не на неком локално зворничко-тузланском нивоу. Дакле то је била јавна тајна у нашој цркви.


 


protest%20trg%20kosovo%20%281%29_1368189


 


Много је тежа ствар, што већина црквених људи и клирика и верника има и мишљење и став да је дотични епископ заиста хомосексуалац, од свих наклапања бриселских таблоида па и Блица. Није мали број богослова који се „опекао“ о владику Качавенду нити је мали број свештеника којима је његова склоност непозната.


Дакле одбрана Антонића којом се доводи у питање веродостојност оптужби за хомосексуализам овог епископа није убедљива. Но Антонић сигурно не би био у недоумици по овом питању с обзиром да јесте интелектуалац, када би макар мало био близак својој цркви јер би неминовно имао прилику да и сам лично чује од клирика и богослова мноштво горких сведочанстава о лику и делу нашег владике Качаведне. Надамо се да је Антонић крштени члан Цркве и да разуме о чему причамо. Желимо и ми да критикујемо власт и Блиц, али шта ако су таблоиди у праву. Истина нас једина може ослободити.


Бесмислено је бранити епископа СПЦ од онога од чега се ни сама Црква не брани. При том је у тој наводно „маестралној“ одбрани, заправо и није бранио СПЦ и Качавенду већ нападао власт и медије, или пак настојао да себе представи као морални ауторитет.


Истина је пак да је владика Василије Качаведна уствари морално најслабија карика СПЦ и да су бриселски таблоиди просто искористили ту најслабију карику да би како примећује и сам Антонић значајно ублажили традиционално оштар став СПЦ по питању Космета. Као што смо видели бриселски таблоиди су и успели у томе.


 


Шта се тиме постигло?


Народ је свакако у стању летаргије и да би реаговао мало, или мало више, потребна је нека емотивнија провокација. Летаргичан народ није заинтересован више ни за одбрану Косова, које је под окупацијом али ни за ЕУ интеграције које су на „дугом штапу“. Целу деценију истјазаван између Косова и ЕУ интеграција народ је „оладио“ и од једног и од другог. Мука ми је и од „патриота“ и од „европејаца“ који експлоатишу обе приче и манипулишу народом. Ипак Косово је ако ништа друго нешто што смо имали и нешто за чега смо емотивно везани за разлику од ЕУ. Самим тим пре се ипак некако реагује по питању Косова. Но како се реагује и колико млако видели смо протеклих дана и месеци. Можда је највећа корист од свега овога што ће остати у народу и туп „косовски бол“.


Међутим ако ико да елан народу да реагује озбиљније то ће управо бити власт. Сукоб који су бриселске газде изазвале између СПЦ и власти може бити иницијална каписла за српски инат. Мислим да препуцавање представника власти са владикама ма какви они били неће донети ником добра, а нарочито овој власти. Овај инат се већ огледа и у појављивању двојице значајних епископа СПЦ на протеклом митингу, што је свакако велика храброст. Јер је сад врло вероватна таблоидна кампања против њих – „попљувавање“ по новинама и измишљање некаквих афера.  


                                                                                                                                                                                                  256979_patrijarh-dacic-foto-fonet_f.jpg?


 


И сам сукоб на релацији СПЦ-Држава је траљав и без елана са обе стране. Јасно је и једнима и другима да се Срби слабо шта ту питају око Косова. Црква већ по природи својој мора да брани Косово, власт пак мора да докаже своју способност да се одрже на власти а то значи подршку Запада. Но нити црква озбиљно мисли да су српске власти заиста у могућности да нешто одлучују, а камоли да сносе одговорност, одговорност је овде буквално пала као лутрија на тренутне властодршце, по речима самог епископа СПЦ да је неко то морао да потпише, а ови су се „усрећили“ што су управо они дошли на власт у моменту кад је то требало потписати. Нити пак власт много замера цркви на њеним ставовима око Косова, ако већ и није присталица небеске Србије и сама је свесна да је земаљска вредност Косова неизмерна претежно у рудним богатствима мерена, а ту је и идентитет нације као културолошки феномен. Тако да је то испало као неко „ритуално“ размењивање неких речи којима се замерају једни другима. Дакле црква каже ми морамо да вам кажемо да ово нисте смели да потпишете иако сте вероватно морали, а држава опет враћа – сад сте се сетили кад је све завршено, што се нисте бунили кад је Тадић владо и договорио преговоре „Приштине и Београда“ којим се реално признаје независно Косово.


 


Туцић се шокирао а Ђорђевић изнервирао!


Од суптилности тренутне власти и њеног осећаја за историјски моменат, за тренутак кад шта и коме рећи зависи колико ће и у којој мери испровоцирати народ. С обзиром да су се мање више сви наши властодршци до сада понашали сатрапски и без тих финих осећаја за таласање маса за очекивати је да ће управо власт испровоцирати народ као што је то учинила и претходна гарнитура на власти.


Коме је заиста потребан од наших властодржаца некакав тобожњи верски аналитичар Живица Туцић, или Мирко Ђорђевић ? Они нису верски аналитичари они су сорошевски антицрквени пропагандисти, као што су некада постојали неки комесари који су се „бавили“ борбом против вере и традиције.


Зар наш вицепремијер Вучић није сам у стању да се одбрани од епископа Атанасија и Амфилохија, него истура Мирка и Живицу? Или то пак Запад преко својих сорошевских инсталација закувава сукоб на релацији држава и црква, са поентом кампање против цркве.


 


B97C901C-895C-4102-B7BB-511A78248523_w64


 


Замислите Туцић се шокирао зато што је митрополит Амфилохије на молебну убацио молитву за упокојење владе. По Туцићевом резону ове речи Амфилохијеве су у најмању руку терористички акт једног страног држављанина. Истина Туцић то није рекао али је управо то инсинуирао када је казао: "Молитва за упокојење може се рећи за оне који више нису живи. То је један израз који се помиње у опелима и поменима. За некога живога се не може рећи да се моли да буде упокојен. Мени је ова изјава просто шокантна. Не знам шта бих друго рекао. Није смело до ње да дође, превише је тиме речено и мислим и није смело тако да се каже. Неко би ово могао ово да протумачи да се позива да неко више не буде на власти и у животу. Ја сам исувише изненађен оваквом изјавом да бих могао да коментаришем шта је митрополит у ствари хтео да каже" Даље он каже да је "Београд територија београдске архиепископије, значи патријарха и ма који епископ из друге епархије требало би да има сагласност да на територије београдске архиепископије нешто каже или пак да обави неки црквени обред. Црква сада дугује објашњење како је до овога могло да дође и да нам разјасни такве речи и учествовање митрополита Амфилохија на овом скупу", закључио је Туцић „генијално“ и показао свима у Србији да је највероватније и сам на платном списку бриселских таблоида.


Ђорђевић се пак толико изнервирао да је поручио цркви у име државе да ће држава због изјаве Атанасија епископа о покојном Ђинђићу остати у затегнутим односима са црквом. Искрено бих волео да чујем шта председник Томислав Николић и вицепремијер Александар Вучић кажу поводом ових изјава у име државе ова два назови верска аналитичара ? Да ли су ова два самозвана верска аналитичара можда добили неке ингеренције од Брисела које су изнад овлашћења које имају вицепремијер или председник ?


На крају што се тиче изјава Дачића који цркву саветује да се „врати на Косово“ или Вучића да се „Амфилохије кандидује на изборима“ оне су непримерене и само стварају инат код људи из цркве и народа. Знамо да је „српски“ оштро одговорити, али није време за препуцавање које ником не одговара, а нарочито овој власти која ради то са Косовом што ради. Не знамо ко их то саветује или они реагују у афекту и у инат, али им није то „добар посао“. Могли би да се опеку и изазову масовнију појаву српског ината, а то не би било као овај митинг у Београду на коме је било неколико хиљада мирних грађана. У памет се Срби и ви на власти и ви у опозицији и ви у цркви. Инат нам може свима доћи главе.


 


 


Vidovdan


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Prvo pojedini moraju da skontaju da je Vučić težak anti-Hrišćanin.

Ne da je ateista..nego javno ispoljava mržnju prema Crkvi.

To mu se omaklo pred nekim hrvatskim novinarima...

Toma je običan nesposobni moron koji nije u stanju da zapamti kada je spomenik na Avali napravljen.

Dačić ima kompleks Miloševića i verno sledi djelo svoga duhovnog oca Miloševića.

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Реално ја се слажем да је сукоб убачен, чим видим овог Ђорђевића све ми је јасно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Guest
      Од Guest,
      Свети Јован, Претеча Спаситеља нашег Господа Христа, требало је да смрћу својом претходи добровољној смрти Спаситеља нашег, као што је претходио Његовом рођењу, да би, као што је на земљи проповедао долазак Спасов говорећи: "Иде за мном јачи од мене" (Мк. 1, 7), тако и у аду налазећим се душама еветих праотаца проповедао долазак Господа и објавио да се већ јавио очекивани у свету Месија. И као што Господ Христос имађаше пострадати за грехе људске, тако и Претеча Његов пре Њега прими страдалничку смрт безакоња Иродова ради. А догоди се то овако:
       
       
      Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. Међутим, тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник.
      Када Ирод учини такво безакоње, свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличаваше Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и говораше му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. - А Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља, и шћаше да га одмах убије, али не могаше, јер јој сам Ирод брањаше, и чуваше сужња од жене која је дисала убиством. Ирод знађаше Јована да је човек праведан и свет; и раније га радо слушаше, и по његовим речима чињаше много добра; зато се и бојаше да га преда на смрт. Но бојаше се Ирод не толико Бога колико људи, као што евангелист Матеј каже: И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка (Мт. 14, 5). Бојао се Ирод да народ не устане против њега и дигне буну, зато се не усуђиваше да јавно преда на смрт пророка и крститеља, вољеног и поштованог од свију, већ га само мучаше тамницом, желећи затворити неућутна уста свога изобличитеља.
      Свети Јован би у тамници дуго време; његови ученици сабираху се к њему, и он их често поучаваше врлинском животу по закону Божију, и тврђаше им да је Месија већ дошао у свет; он их и слаше к Њему, као што се каже у Еванђељу: А Јован чувши у тамници дела Христова посла двојицу ученика својих да га упитају: јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 2-3). Он слаше да питају не зато што сам није знао; јер како је могао не знати Онога кога је сам крстио, и на кога је видео да је Дух Свети сишао, и о коме је чуо глас Оца који је сведочио, и на кога је сам указао прстом говорећи: Гле, јагње Божје! (Јн. 1, 36); него он слаше ученике своје ка Господу Христу, да би они својим очима видели славна чудеса која Он чињаше, те да се коначно увере да је Он тај који је дошао да спасе род људски.
      Након неког времена настаде дан Иродова рођења, када он по обичају приређиваше славље. Сабравши све своје кнезове, војводе, и старешине - тетрархе Галилеје, Ирод приреди велику гозбу. У време те гозбе кћи Иродијадина, игравши и угодивши Ироду и гостима његовим, заиска од Ирода, по наговору своје свирепе мајке, главу светог Јована Крститеља, и доби је: јер се Ирод закле дати јој што год заиште, макар то било и до по царства његова. И он бедник, не хотећи прекршити заклетву своју и ожалостити играчицу и њену гадну мајку, одбаци од себе онај страх који га задржаваше да убије Јована, заборави на Јованову светост, и као пијан распали се намером да пролије крв невину. И одмах посла џелата у тамницу, заповедивши му да Јовану одсече главу и да је донесе на тањиру.
      И тако Претеча Христов, због изобличавања Иродова саживљења са Иродијадом, би посечен у тамници, и то у касну ноћ: јер ту одвратну гозбу свети еванђелист Марко назива вечером (Мк. 6, 21); та се вечера протегла до иза поноћи, и када се већ сви беху опили и довољно науживали игре бестидне девојке, тада би извршено ово неправедно убиство. И донесена би глава светог Јована на тањиру усред те гозбе, док је крв још капала и, као што неки саопштавају, глава је и после посечења изговарала оне укорне речи, рекавши Ироду: "Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога".
      О, како велики страх обузе све на тој вечери, када угледаше човечију главу, ношену на тањиру као јело, из које течаше крв, и која притом покреташе уста и изговараше речи, и коју играчица узе својим дрским рукама и однесе матери својој. А Иродијада, узевши је, избоде јој иглом језик, који је изобличавао безакоње њихово; и пошто јој се довољно наруга, она је не даде да се сахрани заједно са телом, јер се бојала да Јован не васкрсне, ако глава буде придружена телу, па би онда понова почео изобличавати Ирода и њу. Тело светога Претече ученици његови узеше те исте ноћи и сахранише у Севастији; а главу Иродијада закопа у дворцу свом дубоко у земљи, на неком нечистом и сакривеном месту. Шта је даље било са главом Јовановом може се читати под двадесет четвртим фебруаром, када се празнује обретење те чесне главе.
      После убиства светога Претече, несрећни Ирод изврши и други, не мањи злочин: наруга се Господу нашем Исусу Христу за време добровољног страдања Његовог нас ради, као што о томе говори еванђелист Лука: Ирод осрамотивши Исуса са својим војницима, и наругавши му се, обуче му белу хаљину, и посла га натраг Пилату (Лк. 23, 11).
      Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин:
      Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом. Тако Божје правосуђе узврати играчици, виновници одсечења чесне главе светога Јована.
      После тога погибоше са хуком безакони убица Ирод и погана Иродијада: јер се казује за њих, да се земља отвори и прогута их живе.
      Свети пак Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и проповедник покајања, као пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Његовим светим молитвама нека и нас упути на пут истинског покајања и удостоји Царства Небеског милосрдни Господ и Бог наш Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.
      Извор
      Тропар, глас 2.
      Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си, се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у Аду, о Богу који се јавио у телу и узео грех света и који нам дарује велику милост.
      Кондак, глас 5.
      Претечино славно усековање, је славно Божије старање о свету, да и онима који су у Аду проповедаш Христов долазак. Нека плаче Иродијада јер безаконо убиство поручи: Не заволе закон Божији, ни живот вечни, но варљиви привремени.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Будући да су се након изборног дана и синоћ многи грађани окупљали пред храмовима, обавеза нам је да још једном подсјетимо цјелокупну црногорску јавност да Црква не организује и не позива на ова окупљања нити на литије.   Звучни запис саопштења   Најновија масовна окупљања каква су била широм Црне Горе су, нажалост, произвела и неколико инцидената, да ли због провокација оних који су изгубили власт или не, свеједно је, они су потпуно непотребни и штетни за све нас. Овакве врсте окупљања носе потенцијал насиља својственог претходној власти, од кога народ који је побједио треба да буде исцијељен, при томе не смијемо да заборавимо ни ризик који и даље постоји од ширења новог коронавируса.   Сви људи су браћа и сестре, јер смо сви синови и кћери једнога Бога, Творца свих и свега. У таквој братској и сестринској љубави треба да проводимо и ове постизборне дане, као, уосталом и све дане свога живота. Надамо се да је тај дух братске слободе и поштовања оно што је побиједило и што побјеђује.   Немојмо да заборавимо да смо сви, без обзира на идеолошко-политичку, националну или вјерску припадност браћа и као такви грађани ове земље имамо права на своје разлике. Сада као никада морамо имати на уму ријечи Светог Петра II Ловћенског Тајновидца које је у ослобођеној Црној Гори поновио краљ и господар Никола: ”Брат је мио, ма које вјере био”. Немамо, међутим, ни као Хришћани, ни као цивилизовани људи, права да другог мрзимо због тога што има ставове другачије од наших. Напротив, апостол народа Павле вели: “Носите бремена један другог, и тако ћете испунити закон Христов.” (Гал. 6, 2)   Промјена која се у Црној Гори догодила не смије да буде повод за ширење било какве нетрпељивости. Мир и народна слога су најважнији да сада дође до мирног формирања истински демократске власти, први пут послије 75 година. Ниједан интерес, нечија радост или незадовољство изборним резултатом нису разлог да се грађани на било који начин сукобљавају. Зато сматрамо да је најбоље да предстојећи дани протекну без било каквих масовних окупљања, да би се показало да је дошло до истинских промјена у Црној Гори и да би се омогућило задуженим да изврше праве људске промјене, јер неће бити лако вратити народу оно што му је одузето, исцијелити друштво од опаке корупције и саможивости и градити будућност свих на богољубљу и братољубљу.   Митрополит црногорско-приморски Амфилохије   Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије   Епископ милешевски Атанасије   Епископ захумско-херцеговачки Димитрије     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Pedja.jo,
      У малој недоумици сам, 

      Недавно сам био у  посети Кустурицином Дрвенграду на Мећавнику у склопу ког је и мала брвнара црквица Светог Саве. Елем, у тој црквици сам купио бројаницу која је заправо римокатоличка круница, дакле има крст на ком пише INRI изнад ког је једна перла дрвена затим размак па 3 перле па размак па једна перла па затим састав и у круг креће 10 перлица па размак па перла па размак па опет 10 дакле идентична оној која се користи у римокатоличким самостанима. Интересује ме да ли неко зна може ли се Круница продавати у православној цркви и може ли православац на њој молити Исусову Молитву? Мало сам у конфузији, да се разумемо немам ништа против Крунице али ми је нејасно откуд у православној цркви и да ли се може користити као правопславна бројаница? Слика бројанице је испод.

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овог 2020. Лета доброте Господње, 18. августа, навршава се десет година од блаженог упокојења Његовог Високопреосвештенства Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића), првог српског митрополита рођеног у САД, непоколебљивог чувара православне вере и српског националног идентитета на тлу Америке, проповедника и преводиоца који је много учинио на пољу јединства наше цркве и њене администрације, развоја школства и укупног духовног живота бројне пастве током шездесетогодишњег пастирског рада. У част незаборавног Митрополита Христофора доносмо овај скромни прилог, као вид усрдног молитвеног сећања на овог знаменитог јерарха.    Повезан садржај:    У част знаменитог јерарха - Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића)   Изабране проповеди митрополита Христофора   Животопис Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (1928–2010)     Блаженопочивши Митрополит либертивилско-чикашки Христофор родио се у Галвестону, у Тексасу, као девето од дванаесторо деце у породици српских емиграната.    На крштењу добија име Велимир. После завршене средње школе, завршио je Српску Православну Богословију Светог Саве у Либеритвилу, у Илиноису, САД. После венчања рукоположен је за ђакона, а затим и за свештеника. Наставио је школовање и дипломирао на одсецима философије и историје Универзитета у Питсбургу. Магистрирао је богословље у Грчкој Правословној Богословији Часног Крста у Бруклину, Масачусетс, САД. Завршио докторске студије на Богословској семинарији у Чикагу.     Отац Велимир је био парох у Пенсилванији и у Чикагу. у свом пастирском раду истицао се жељом да уведе двојезично богослужење и да се у оквиру његових парохија установи ваљан образовни програм. У исто време је био активан у одбрани јединства и канонског поретка у Цркви током периода раскола. Био је духовни отац, саветник, омладински радник, управник, наставник, и, изнад свега, свештенослужитељ у Светом Олтару. Постао је удовац 1970. године. Отац је четворо деце, и деда деветоро унука.     За епископа је изабран 1978. године на заседању Светог Архијерејског Сабора у Београду. Добивши монашко име Христофор, он је постао први епископ рођен у Америци који служи у Епархији своје Цркве на овом континенту. Као Епископ Источне Америке и Канаде, он је брзо развио програм црквеног образовања широм Епархије. Учествовао је у раду заједничке комисије Православних  и Римокатоличких епископа, као и у Православно-лутеранском дијалогу, а такође је представљао Српску Цркву и у Светском Савету Цркава. За Митрополита је изабран 1991. године. Уснуо је у Господу у освит великог Христовог празника - Преображења Господњег, 2010. године.   Протођакон др Дамјан Божић: Митрополит Христофор је био човек Богочовека Христа!     У емисији "Реч пастира" на таласима Радија "Слово љубве", Архиепископије београдско-карловачке, о лику и делу Митрополита Христофора говорио је протођакон др Дамјан С. Божић, дугогодишњи  сарадник овог незаборавног архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике.    Као сарадник архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике, о. Дамјан је годинама вредно сакупљао и систематизовао надахнуте беседе Митрополита Христофора, сабравши их под наслов књиге „Митрополит Христофор – Изабране проповеди – Неизмењена српска душа“.    Звучни запис емисије     Протођакон др Сава Милин: Митрополит Христофор - верни наследник српског златоуста!     По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, а уз помоћ Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке понудила је јавности прави духовни бисер.   Године су биле потребне како би христоносно проповедништво митрополита Христофора задобило материјално рухо. Али дочекали смо једно грандиозно дело, које има вишеструку вредност. С једне стране, имајући у виду биографију митрополита Христофора и живописне пригодне проповеди, књига има историографске вредности, будући да се прати развој духовности Срба на северноамеричком континенту. А опет, књига има још већи омилитички значај, пошто садржи различите облике проповеди.   Како Патријарх српски Иринеј у предговору наглашава – проповеди на недељна јеванђелска зачала обилују библијско-егзегетским промишљањем, док су пригодне проповеди произнете са много пастирске љубави и бриге да се очува српски идентитет и у том мултинационалном и мултирелигијском друштву. Проповедништво митрополита Христофора описује и протојереј-ставрофор др Милош Весин префињеним, поетским стилом, који у поговору похваљује не само ораторски дар, ревност да се беседнички талант умножи, већ снагу вере као и духовну проницљивост да се у тешким временима одржи Христов крсно-васкрсни пут.     Наравно, највеће заслуге за то што је књига „Изабране проповеди“ митрополита Христофора (Ковачевића) обрадовала наша срца има протођакон др Дамјан Божић, који је ревношћу пчелице, педантношћу историчара, а све стилом потврђеног научног радника, не само сабрао проповеди, већ је приложио обимну биографију обогаћену фотографијама које још боље дочаравају личност и дело блаженопочившег митрополита Христофора.   Књига „Изабране проповеди“, поред биографије на првих 30 страна, садржи три целине. Први део обухвата омилије на јеванђеља која се читају недељом и ово је најобимнији део. Затим следе проповеди произнете приликом великих празника Цркве, а у трећем поглављу сабране су пригодне проповеди произнете у различитим приликама. Управо оваква подела истакла је разноврсност проповедништва блаженопоч. митрополита Христофора (Ковачевића), будући да имамо и омилије, затим хеортолошки надахнуте проповеди, да би се на крају истакла пастирска брига у пригодним проповедима произнетим у разним приликама.    Стилски посматрано, омилије умногоме подсећају на проповеди Светог Николаја Жичког. Та утемељеност на Светоме Писму исијава из сваке омилије. Уживљавање у сваки догађај, исцељење, пластично приказивање околности, све то сведочи да је митрополит Христофор био под јаким утиском владике Николаја. Ово не чуди, будући да је Митрополит био не само ученик (Владика Николај је предавао Нови Завет и Омилитику), него и лични возач, лектор и коректор Светог Николаја Жичког. Несумњиво је да су богата ерудиција, лепршавост стила, научна доследност, као и свети, страдалнички живот владике Николаја умногоме утицали на личност тадашњег младог студента Велимира Ковачевића.   У другоме делу такође увиђамо познавање основних омилитичких принципа. Иако постоји искушење да проповедници на хеортолошке теме пажњу усмере само на историјске чињенице и подсећање шта се на тај празник догодило или препричају житије светитеља, митрополит Христофор надилази ову праксу и не пропушта прилику да укаже на светле примере којим су светитељи ишли, те да их покаже као узоре којима треба стремити.   Пригодне проповеди пуне су брижне топлине и искрености. Када је тужан повод у питању (имајући у виду поруку на Видовдан у којој се обједињују прошла и савремена страдања Срба), непоколебљива вера снажи аудиторијум. Када су друге свечаности у питању, узвишен и достојанствен стил радује присутне.   Да би се најбоље дочарао дух и стил проповедништва митрополита Христофора (Ковачевића), навешћемо само одељак посвећен Светоме Сави, који је заправо писан у стилу Светог Владике Николаја:   „Светитељу, оче Саво, моли Бога за нас! Сада, сада више него икад, ходатај за свој страдални народ, и помоли се Свевишњем Господу: Да нас Господ по милости својој прости, помилује и спасе; да сав твој народ обожи, сложи и умножи!“   Имајући све ово у виду, још једном изражавамо велику захвалност протођакону др Дамјану Божићу на уложеном труду. Наша Црква вечито оскудева збиркама проповеди које би обогатиле Омилитику. Зато су „Изабране проповеди“ блаженопочившег митрополита Христофора (Ковачевића) не само узвишено духовно штиво, већ и значајан допринос Омилитици као науци.     Подсећање: Представљање збирке проповеди митрополита Христофора у крипти спомен храма Светог Саве на Врачару, (19. фебруара 2017. године)       У препуној крипти храма Светог Саве на Врачару у недељу, 19. фебруара 2017. године, свечано је представљена збирка изабраних недељних и празничних проповеди блаженопочившег Митрополита чикашко-либертивилског Христофора под називом „Неизмењена српска душа“, аутора протођакона др Дамјана Божића.   Ово дело објавила је Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке. Сабрање у величанственој крипти Светосавског храма отпочело је молитвом - поменом којим је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење, молитвено учешће и појање Преосвећеног Епископа топличког г. Арсенија, бројних свештеника и ђакона и Камерног мешовитог хора „Свети Василије Острошки“ под управом Катарине Божић.   Кроз филигранско ткање живота блаженопочившег митрополита Христофора, осветљавано речима истакнутих личности српске науке и теологије, присутне је водила драмска уметница Биљана Ђуровић, која је и сама учествовала у конципирању ове вечери. Са пуно љубави и поштовања, позивала је еминентне говорнике да са свима поделе своја сећања, утиске, сазнања и погледе на живот и рад првог српског Епископа рођеног на америчком тлу. Колико је митрополит Христофор био храбар и одлучан, сведочио је уважени академик проф. др Димитрије Стефановић.   Осврт на проповеди митрополита Христофора сачинио је један од предавача на Катедри за омилитику и методику наставе Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протођакон др Сава Милин. Протођакон др Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве, покушао је да сагледа библијско-егзегетску поруку проповедника, блаженопочившег митрополита Христофора. Протојереју-ставрофору др Милошу Весину, пароху јужночикашком и ленсиншком и професору Православног богословског факултета СПЦ у Либертивилу, припала је завршна реч у књизи „Неизмењена српска душа“. Уважени прота др Весин, духовно чедо блаженопочившег Митрополита, теолог, психолог, реторичар, професор црквеног појања и диригент, произнео је као и увек надахнуту и упечатљиву, беседу под називом „Реч издалека, а тако близу“, упознавши сабране и на три животне беседе које се не налазе у овом зборнику. Прота Весин је такође прочитао дивно и потресно писмо захвалности митрополитове породице и потомака.   Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, главни и одговорни уредник Издавачке фондације Археипископије београдско-карловачке и професор на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, истакао је избор неких од најбитнијих тема и најважнијих теолошких, пастирских и духовних карактеристика проповедништва митрополита Христофора. Прота др Вукашиновић представио је сабранима три битне одлике Митрополитове беседничке речи: аутентичну црквеност, дубоку укорењеност у богословљу Цркве и личну доживљеност. Аутор и приређивач књиге „Неизмењена српска душа“, протођакон др Дамјан Божић из Саборне цркве у Београду, брижљиво чува и негује успомену на свога духовнога оца, под чијим је будним оком стасавао и духовно и интелектуално. Заблагодаривши Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју, свим дотадашњим беседницама, али и др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, протођакон др Божић је из угла једног од најближих сарадника Митрополитових подцртао љубав, несебично даривану свима у Митрополитовом окружењу и дао потресно сведоћење.   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, „први међу једнакима чија реч увек остаје за крај“, дао је уводну реч овој књизи изабраних проповеди митрополита Христофора. Дајући завршну реч вечери у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Свјатјејши Патријарх г. Иринеј произнео је надахнуто слово о митрополиту Христофору, великом архијереју наше помесне Цркве. „Свој живот је почео у Цркви и свој живот је и завршио у Цркви знајући ко је и шта је, што је и потврдио тиме што је неговао и никада није заборавио свој матерњи језик“ истакао је Свјатјејши. „Добро је што су ове беседе, веома лепе, садржајне и корисне издате, јер ће оне по свом садржају користити не само свештеницима наше Цркве у Америци него и нама овде“, рекао је између осталог Првојерејарх Српске Православне Цркве у обраћању на крају ове вечери.    Посебно треба издвојити и уметнике који су употпунили ово изузетно вече речју, музиком и песмом. Миленко Павлов, првак Народног позоришта у Београду, интерпретирао је најпре Митрополитову проповед под називом „Пред причешћем“ из 2003. године, а затим и одломке из проповеди „Неизмењена српска душа“ изговорене у Филаделфији поводом 600-годишњице Косовске битке.   Првак Опере Народног позоришта у Београду, тенор Дејан Максимовић, уз клавирску сарадњу Невене Живковић, извео је прво чувену композицију Франца Шуберта „Аве Марија“, а после ње и једну од најпознатијих оперских тенорских арија у чијим финим нијансама је својевремено уживао и митрополит Христофор - арију Ленског из опере „Евгеније Оњегин“ Петра Иљича Чајковског.   Камерни мешовити хор „Свети Василије Острошки“ из храма на Бежанијској Коси посвећеног овом Божјем угоднику, где је управо последњу овоземаљску Литургију служио митрополит Христофор, на најузвишенији начин је дао завршну уметничку ноту овој вечери. Под управом диригенткиње Катарине Божић, предани појци су најпре, уз сарадњу проте др Милоша Весина, извели композицију „Господи спаси благочестивија“ Миодрага Говедарице, а потом и један од бисера руске духовне литературе - ефектни „Буди Имја Господње“ Дмитрија  Бортњанског.   Посебна захвалност упућена је Управи храма Светог Саве на Врачару на челу са Његовим Преосвештенством Епископом топличким г. Арсенијем, Радију „Слово љубве“ и Телевизији „Храм“, поштованој породици уваженог митрополита Христофора и свима који су, не штедећи средства и ресурсе, помогли да се ова изузетна књига објави и буде на спасење како нашем народу, тако и свима другима.   Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена незаборавни служитељу Божји Митрополите и оче наш Христофоре!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од uomo del Ve.Te.,
      Већ сам неколико пута о томе писао овде: о медијима (папирним новинама, интернете порталима/страницама)... као и о дигитализацији на светском нивоу, као и о томе како на Западу (свака држава као и верске заједнице) већ увелико раде на томе да направе стратегију/визију како да заузму најбољи могући положај и да заштите своје интересе....
      Е сад... сведоци смо сви учесталих напада на Цркву као и поједине људе који воде Цркву... дакле тренутно СПЦ је у таквој позицији да чека кад ће неко (неке новине) да избаце нешто, ово или оно али у већини случајева негативно.... не улазим у то дали је извештавање тачно (истина) или није.... имамо примере где су вођени судски процеси против лажних извештавања неких новина и где је доказано да то што је писано није истина.....знам једног чоека' као и још неке људе који су контактирали путем електронске поште новине Курир и доказима указивали на нетачност извештавања и замолили да се вест само уклони и никаквог одговора повратне рекације било које врсте, са оваквим зна се како се ствари решавају....
      Дакле, код нас новине или ТВ станице који су често у страном власништву свакодневно обликују  умове наших људи свих узраста.... пласирају информације према нечијем интересу, циљевима итд....
      Зашто све ово горе пишем?
      Сад шта ћу написати многима од вас ће звучати вероватно чудно и неприхватљиво/контроверзно....по мени СПЦ би требала да има најмање троје или четворе новине (штампане и електронски формат)  различитог калибра... тако да на дуге стазе планираном стратегијом затвори стави под кључ новине као што су курир и још неке друге новине... према томе не треба оставити простора разбојницима/плаћеницима да уништавају наш народ..... исто тако по мени СПЦ би требала имати ТВ станицу која ће ићи 24h, ТВ Храм је одлична идеја и доста лепо ради, али ту има још простора за даљу мисију/рад...
      Овде неки који воле сентименталије/гуруистичко/сентиш Хришћанство рећи ће: јојјјј мој духовник би те сад екскуницирао, или доделио епитимију за ово што си горе написао... итд...
      Као и до сад што сам писао овде, непишем све ово напамет вез упоришта....ДАКЛЕ/АЛИ кад човек чита текстове Отаца Ране Цркве може се видети увек једна отвореност спремност код отаца за делање/рад за активности да се у сваком моменту заштити паства/народ као и интереси Цркве -- дакле потези Отаца Ране Цркве су биле чак понекад контроверзне у њихово време -- на пример да човек узме само Кападокијце у обзир....
      Код нас имамо ситуацију: Човек иде ујутро или у току дана да купи себи (за продицу) нешто и хоће уз све то да купи новине, ово је више " безазлени" ритуал код великог броја нашег народа... Зашто не понудити алтернативу људима?  Наш велики чоек, Свети Саво да није понудио крсну славу као алтернативу пастви/народу ко зна како би се ствари одвијале....
      Разборитом/разумном чоеку' не треба пуно па да дођете до закључка да је већина новина код нас буквално дно дна по свим параметрима,  само да споменем један детаљ код нас у новинама често/увек се среће а то су сензационалистички наслвои... ако на пример:  "Тај и тај или та и та је урадио/ла то од чега се леди крв у жилама..."  И да не говорим о другим гадостима које се свакодневно налазе у новинама....
      Ево не треба вам познавање језика да би уочили разлику, колико су пристојније новине на Запад, кажем не треба вам познавање језика довољно је да отоврите очи добро и да погледате, ето упоредите ове новине са било којим новинама код нас па сами закључите:
       
      Француска:
      https://www.lefigaro.fr/
      https://www.lemonde.fr/
      Италија:
      https://www.repubblica.it/
      https://www.corriere.it/
      Аустрија:
      https://www.diepresse.com/
      https://www.derstandard.at/
      Енглеска:
      https://metro.co.uk/
      https://www.thesun.co.uk/
      Немачка:
      https://www.spiegel.de/
      https://www.bild.de/
      Поздрав за све људе добре воље
      P.S.
      Шта ви мислите, да ли би СПЦ требало да има барем једне новине (папирне/електронске) ако не више?

×
×
  • Креирај ново...