Jump to content

Зашто се не стидите Христа (таквог Бога)? - Одговор на критику


Препоручена порука

Исто ме је питала девојка муслиманске вероисповести. :)

Знамо како је Син Божији "завршио" - доживео је најекстремније понижење када је у питању човек, распет, наг, подложан свачијем нападу, пљувачини и каменовању.

Његово тело узима Јосиф, кришом; Пилат има власт да му "поклони" Исусово тело.

За васкрсење Сина Божијег зна мала група људи - анђео преноси неколицини жена да је жив. Тужно, зар не?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 404
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Јер Га волим. Јер је отјелотворена, нелицемјерна Љубав. Што рекао велики писац, чак и да није Истина, трудио бих се да будем с Њим.

"Na Krst si razapet Hriste, ne da pokazes nemoc svoju prema svetu, nego nemoc sveta prema Tebi" - sv. vladika Nikolaj. A sto se Pilata tice, i sam Hristos mu kaze "ne bi ti imao nikakve vlasti na

Da krenemo od toga da je Isus bio samo obican covek , zasto bih ga se stideo? Kako se neko moze stideti coveka mucenog i ubijenog nepravedno ? Kakav to covek mora da bude da bise stideo nepravedno muc

Чудна конструкција питања ...

Или, ја не разумем ... ?

Ко се стиди Христа ?

Зашто неко мисли да је могуће ''стидети се Христа'' ?

Тражим разјашњење.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Muramasa
1) Upravo to Hristos i jeste, kako dok je hodio po zemlji, tako i do danas: direktan i dvosmjerni kontakt.

@Џуманџи
Ček' da ja provjerim da li sam dobro razumio pitanje: Zašto se ne stidimo stradalog (popljuvanog i osramoćenog) Hrista, odn. zašto slavimo nekoga takvog umjesto da ga i mi prezremo kao takvog? To te, u stvari pitala, ili...?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
7 minutes ago, javor рече

Чудна конструкција питања ...

Или, ја не разумем ... ?

Ко се стиди Христа ?

Зашто неко мисли да је могуће ''стидети се Христа'' ?

Тражим разјашњење.

1. Нисам питала ко се стиди, него зашто се не стиди (онај ко се не стиди).

2. Зато што је то потпуно природно и људски; сви смо "гадљиви" на поразе и на поражене.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
3 minutes ago, Muramasa рече

Dok je bio živ, da. A sada? Tri godine je ništa u odnosu na 2013.

И сада, поготово. На Литургији пред причешће најприје Господ позива вјернике (са страхом божијим, вјером и љубављу приступите) дакле један смјер; а онда вјерници одговарају и приступају дакле други смјер.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Јер Га волим.

Јер је отјелотворена, нелицемјерна Љубав.

Што рекао велики писац, чак и да није Истина, трудио бих се да будем с Њим.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
6 minutes ago, Џуманџи рече

1. Нисам питала ко се стиди, него зашто се не стиди (онај ко се не стиди).

2. Зато што је то потпуно природно и људски; сви смо "гадљиви" на поразе и на поражене.

Па управо зато што то људи (као нпр твоја пријатељица муслиманка) на виде побједу иза тог пораза, зато се и не стиде они који је виде.

А о овоме што си написала да за васкрсење зна мала група људи, и сам сам често размишљао, зашто је било такво, полу тајно, да не кажем... Мада, чини ми се да је вазнесењу присуствовао већи број људи (не само апостоли), ако сам то добро закључио.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Goku рече

А о овоме што си написала да за васкрсење зна мала група људи, и сам сам често размишљао, зашто је било такво, полу тајно, да не кажем...

То, бре, Гоку!

Неа'м времена тренутно да испратим све, само пишите. :)

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Можда да питамо нпр. @obi-wan-a (или било кога другог од теолога), ево да га прозовем да се јави овдје, да не идемо на ону "његову" тему :
Зашто је васкрсење било такво какво јесте, дакле полу-тајно?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Христос није само велики него је Он творац и извор и надахнитељ сваке праве величине у историји људској. Наполеон, један од пролазних великана, рекао је у изгнанству и беди на острву Свете Јелене ове речи: „Александар, Цезар, Ханибал, Луј XIV са свом својом генијалношћу ништавни су. Они су завојевали свет, a нису могли задобити једнога пријатеља. A гле, Христос позива, и магновено цела поколења сједињују се свезом тешњом и јачом него што
je свеза крвна... Христос зажиже огањ љубави, који прождире сваки егоизам и превазилази какву хоћете љубав.”
(Пролог 28. мај)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
49 minutes ago, Muramasa рече

Ja bih hteo Boga koji je:

1) u direktnom kontaktu sa svojim poštovaocima, a ne u jednosmernom

2) bačeno kamenje vraća nadzvučnom brzinom onome ko ga je bacio

3) klevetnike i krivokletnike ugljeniše munjom bez odlaganja

4) podstiče snagu i sposobnost, umesto da stalno potencira na skrušenosti, nemoći i kompleksu niže vrednosti.

Imas Thora, Odina..." Bogova je povazdan, s nekim ces se vec nagoditi " 

 

41 minutes ago, Џуманџи рече

1. Нисам питала ко се стиди, него зашто се не стиди (онај ко се не стиди).

2. Зато што је то потпуно природно и људски; сви смо "гадљиви" на поразе и на поражене.

 

Mislim da ni ja nisam razumela bas najbolje pitanje. Zasto se mi ne stidimo sebe u odnosu na Hrista ? Ili zasto se ne stidimo Hrista kad je tako ponizavan?

Na moju prvu interpretaciju nemam odgovor jer to svako od nas treba da se zapita za sebe.

A na drugu, pa reci tvojoj drugarici muslimanki da je Isus, bez obzira na ponizenja koja je doziveo, bio izuzetno mudar, filozof, revolucionar, opozicionar, prosvetljen, cudotvorac i da su svi veliki ljudi bili neshvaceni, odbacivani, ponizavani i  nailazili, a i  danas nailaze na osudu malih, uskih i ogranicenih umova. I da sa takvim Bogom covek moze biti samo ponosan.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
15 minutes ago, Muramasa рече

Ne poziva Gospod nego pop.

Заправо, позива Господ, преко попа, јер се Господ сам дао на жртву, тј. установио причешће као своју крв и тијело. Без тога би поп позивао само на хљеб и вино. :)
(зовеш ме на вино, зовеш ме на лом - како би то Мирослав љепше срочио)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

И ја сам за планету Нептун, диносаурусе, теорију еволуције, тамну материју итд итд чуо од људи, па ми остаје само да им вјерујем или не вјерујем да то заиста и постоји.

Парадоксално је што овдје имамо пат позицију, некако ми се чини да вјерник сваким даном проналази више "доказа" за божије постојање, а атеиста за непостојање, и пошто полазимо од тотално супротних почетних претпоставки немогуће је "наћи се на средини".

Ја сам покушао објаснити зашто је за мене (једино) хришћанство двосмјерно, за резлику од нпр ислама (гдје имаш Алаха у том неком свом Алаховању, тамо негдје који нема додира са тобом док му не одеш). У хришћанству за живота имаш заједницу (дакле двосмјерну) са Христом.
Е, сад, ја тебе разумијем зашто би ти хтио да тај смијер од Бога ка теби буде конкретнији, искрен да будем и ја бих; али што дуже размишљам, читам, схватам да је једини могући начин управо овако, и то је нешто што тешко могу и себи (а поготово теби) ријечима објаснити.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Тешко да могу направити експеримент који ћу доказати теорију струна, постојање тамне материје, Хигсовог бозона и слично. Дакле, морам вјеровати некоме (Ајнштајну, Хокингу...) на ријеч. Исто тако вјерујем на ријеч рецимо апостолу Павлу, који је оставио удобност живота гонитеља хришћана и сам постао хришћанином након што му се (васкрсли) Господ лично обратио (ето и двосмјерности). Нема разлога да му мање вјерујем када говори о Христу, него што вјерујем Платону када пише о Сократу. Или зашто бих вјеровао нпр Херодоту, или било ком историчару који је живио прије мог рођења? Како вјерујем људима са образовањем у пољу физике (астро, квантне, или било које друге научне области) који имају експериментално искуство, тако вјерујем и људима са теолошким образовањем и људима који имају експериментално искуство у односу са Богом. Зато се и трудим да и сам више сазнам, и да сопственим експериментом, доживим (искрен да будем, у посљедње вријеме се све мање трудим, али ето барем жеља постоји)

У ствари конкретно питање би било зашто је вјероватније било којој другој историји (Рима, средњевјековне Европе. дивљег запада), него историји хришћанства (која почиње са историјским Христом)? Зашто би ми било вјероватније да је постојао Александар Македонски, Цезар, или генерал Кастер када за њихово потојање имам таман толико доказа као и за постојање Христа? Вјеровање на ријеч која "не вриједи пишљива боба."

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
4 minutes ago, Muramasa рече

 

Zato što je su Aca Makedonski, Cezar i Kaster ratovali, prvi je gradio gradove, drugi utvrđenja...

 

Мени једнако вјероватно да је градове и утврђења саградио неко други, а људи онда измислили неког Ацу и Цезара.

 

5 minutes ago, Muramasa рече

Tvrdnje Ajnštajna i Hokinga se mogu i danas proveriti

Ја не могу, а вјерујем ни 99% људи на планети. И зашто бисмо онда вјеровали том једном проценту? Можда нас баш лажу?

 

 

6 minutes ago, Muramasa рече

Pavlove ne mogu.

Ти не можеш. Кроз историју је било људи који могу. И ратовали, и градили градове и потврђивали.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Човек је човеку постао непријатељ, а ми смо браћа, различити по безброј ствари, од идентитета, националних, државних, полних, много тога је различито међу нама, али много више је идентично, рекао је патријарх Порфирије у интервјуу за Радио Београд 2, који је водио главни и одговорни уредник Радоман Кањевац. Говорећи о Косову и Метохији, истакао је да дубоко верује да ће се пре или касније наћи нека додирна тачка и могућност за заједнички живот Албанаца и Срба, и других народа на КиМ.

      Звучни запис првог дела разговора
      Звучни запис другог дела разговора
       
      Извор: РТС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На изненађење свих Месија је дошао не уз трубе и фанфаре него на скромном магарету. Тиме је Господ Христос показао да је Бог створио човека по својој слици и прилици као слободно биће да би човек слободно одговорио на бескрајну љубав и милосрђе Божје, поручио патријарх Порфирије.
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 25. априла 2021. године, на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети, свету архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду.
      - Господ Исус Христос није био очекивани месија који је велики војсковођа и владар, јер благодат Божја не мења свет споља, а Бог не жели робове и покорне себи људе. Господ Исус Христос иде победоносно и тријумфално кроз Галилеју ка Јудеји и пролази кроз Витанију. И кроз ту причу видимо да у животу Христовом ништа није случајно, а исто тако ни у нашим животима ништа није случајно, рекао је патријарх Порфирије, нагласивши да је у Витанији Господ вратио у живот Лазара који је већ четири дана био поробљен смрћу:
      - Христос је намерно сачекао четири дана док није дошао ка свом пријатељу који је већ био умро. Циљ тог чина био је у томе да се сви увере да је он заиста мртав да неко не би посумњао у тај чин. А Господњи плач над умрлим пријатељем потврда је нама да смрт није нешто што је природно, није нешто што нам је од Бога дато, поучио је патријарх Порфирије.
      - Прошавши кроз Витанију, Господ улази у Јерусалим где га дочекује мноштво народа. Дошли су сви у одушевљењу сматрајући да је то онај Месија којег су чекали. Али они су чекали великог војсковођу да покори све народе света. Очекивали су Месију као земаљског цара. Уз помоћ кога они треба да управљају светом. Међутим, на изненађење свих дошао је Месија не уз трубе и фанфаре него на скромном магарету. Тиме је Господ Христос показао да је Бог створио човека по својој слици и прилици као слободно биће да би човек слободно одговорио на бескрајну љубав и милосрђе Божје. На тај начин човек одговара на љубав која спасава читав свет и спасава све људе, али не насилно. Не тако што се спасење намеће, него тако што се оно љубављу и вером усваја, закључуо је патријарх Порфирије.
      Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију саслуживали су јеромонах Сава (Бундало), јереј Арсен Миловановић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Радомир Врућинић, ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић, као и чтечеви Андреј Јелић и Павле Јовановић.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу трећу Великог поста, која се назива још и Крстопоклона, 04. априла 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом апостолу и јевађелисти Марку у Београду. Патријарху Порфирију саслуживали су архимандрит Серафим (Балтић) игуман манастира Нова Грачаница у Чикагу, протојереј Сретен Младеновић, јеромонах Амвросије (Весић), протонамесник Бранислав Борота, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Драган Ашковић.

       
      Звучни запис беседе
       
      Након прочитаног Јеванђеља, Патријарх Порфирије је произнео омилију на прочитано зачало напоменувши да је смисао поста уздржање у свему ономе што изнутра прља нашу душу, наше срце и наше тело и све то као припрема за оно што треба да краси икону Божију за стицање врлине. „Свети Оци у посту виде аскезу и подвиг духовни, који има за циљ стицање свести о томе да нам је Бог неопходан. Да, заправо, без Бога не можемо ништа, а у Богу можемо све“, рекао је Патријарх Порфирије додавши да је то уједно и смисао ове Крстопоклоне недеље, те да само прочитано Јеванђеље по Марку о томе подробно говори.
      „Крстопоклона недеља нас подсећа на то да Бог даје смисао нашем животу. Да је Бог у Христу откривени Онај који испуњава све наше најдубље унутрашње потребе, потребе за вечношћу, за Царством Божијем,“ појаснио је Патријарх Порфирије, напоменувши да човек који не осећа ту најдубљу потребу за вечношћу греши самоме себи и греши се о себе.
      „Крст је наш живот, крст је дар. И онда када помислимо да можемо носити свој живот без Христа, да можемо носити свој крст, своје невоље, али и своје радости без Христа, онда се и невоља и страдање, али и радост и успех претварају у бесмисао“, истакао је Патријарх Порфирије, напомињући да „Време у којем живимо не жели крст. Време у којем живимо хоће без крста. Зато што је време у којем живимо оптерећено собом, тј. човек нашега доба прогласио је себе за једину вредност. Прогласио је за једину вредност своје изопачене страсти. Прогласио је за једину вредност грех. За слободу је прогласио могућност да ради шта хоће, ама баш све шта хоће.“ Али, једино је „слободан онај који је слободан у Христу. Који је свој крст узео и положио га на раме Христово, или боље речено, који је крст Христов ставио на своја плећа. Тај је слободан јер свој егоизам, своје самољубље, који су заправо извор осећања да сам ја себи најважнији“ закључио је Патријарх Порфирије, јер „само у Христу постајемо слободни, постајемо слободни осмишљавајући сваки кутак, сваки дамар свога бића или свога живота“.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Иван Ивковић,
      Синови света сматрају да је расејаност нешкодљива, а свети оци сматрају да је она почетак свих зала.
      Човек предат расејаности има о свим предметима, и о најважнијим, веома слабо, потпуно површно мишљење.
      Расејан човек је обично непостојан: осећања његовог срца су лишена дубине и снаге, а стога непостојана и краткотрајна.
      Као што лептир прелеће са цветка на цветић, тако и расејани човек прелази од једног земаљског задовољства ка другом, од једног сујетног старања према другом.
      Расејан човек је далеко од љубави према ближњем: он равнодушно гледа на људску несрећу, и лако ставља на људе тешка бремена.
      Невоље силно делују на расејаног управо зато што их он не очекује. Он очекује једино радости.
      Ако је невоља велика, али брзо прође, расејани је брзо заборавља у буци којекаквих забава. Дуготрајна невоља га уништава.
      Расејаност сама кажњава онога ко јој се препусти: временом њему све постаје досадно, а онда се, управо зато што не стиче никаква поуздана знања и утиске, предаје мучном, бескрајном унинију.
      Толико и у свему штетна расејаност нарочито је штетна у делу Божијем, у делу спасења, јер оно захтева непрекидну и напрегнуту будност и пажњу.
      „Бдите и молите седа не паднете у напаст“ (Мт 26,41), говори Спаситељ својим ученицима. „Свима говорим: Стражите!“  (Mк 13,37) – објавио је Он целом хришћанству, па, дакле и нама – савременом.
      Ако водиш расејан живот онда ти својим животом директно противуречиш заповестима Господа Исуса Христа.
      Сви свети су брижно избегавали расејаност. Непрестано, или барем онолико колико су могли, усредсређивали су се у себе, пажљиво ослушкивали покрете ума и срца и усмеравали их ка заповести Јеванђеља.
      Навика стражења над собом штити од расејаности и усред бучне забаве која одасвуд пристиже. Усредсређен човек обитава у осами, сам са собом, усред мноштва људи.
      Осетивши опитно корист пажње и штету расејаности, један велики отац је рекао: „Без појачане будности над собом не може се успети ни у једној врлини.“ (Азбучни патерик и Незаборавна казивања, О ави Агатону, гл. 39)
      Безумно је провести кратки земаљски живот, нама дат да бисмо се припремили за вечност, једино у земаљским занимањима, у задовољавању ситним, небројеним, незадовољивим прохтевима и жељама, ветропирасто претрчавајући од једног чулног задовољства до другог, сећајући се, ретко и површно, неумитне, величанствене и уједно страшне вечности, а често и заборављајући на њу.
      Дела Божија – то је очигледно – треба изучавати и узимати са највећом побожношћу и пажњом; човек нема другог начина ни да их проучи ни да их позна.
      Велико дело Божије – стварање човека, и потом, након човековог пада, обновљење и искупљење – мора добро да познаје сваки хришћанин; без тог познавања он не може ни да зна ни да испуњава обавезе хришћанина. Познање великог дела Божијег не може се задобити у расејаности!
      Христове заповести нису дате само спољашњем човеку – оне су, и то највише, дате унутрашњем човеку: оне ће обухватити све човекове помисли и осећања, све његове најтананије побуде. Те заповести не можемо испуњавати без непрестане будности и дубоке усредсређености. Будност и пажња нису могући у расејаном животу.
      Ђаво и грех, то оруђе ђавола, једва приметно увлаче се у ум и срце. Човек мора да буде непрестано на стражи због својих невидљивих непријатеља. Како ће бити на тој стражи када је предат расејаности?
      Расејан човек је као дом без врата и брава: никакво благо не може бити сачувано у таквом дому; он је отворен за лопове, разбојнике и блуднице.
      Расејани живот, испуњен животним бригама, доноси човеку отежалост, баш као и преједање и пијанство (Лк 21, 34). Такав човек је залепљен за земљу, заузет само привременим и сујетним; служење Богу је за расејаног нешто потпуно страно; сама помисао на то служење за њега је бесмислена, пуна мрака, неподношљиво мучна.
      Усредсређени живот слаби дејство телесних осећања на човека, а изоштрава, јача, просвећује дејство душевних осећања. Расејани живот, супротно овоме, успављује дејство душевних осећања: он се храни непрестаним дејством телесних осећања.
      Узалудно расејани тврде да је расејани живот нешкодљив. Тиме они разоткривају злоћудност болести која их је захватила. Њихова болест је тако тешка, тако отупљује осећања душе да душа захваћена том болешћу чак и не осећа своје јадно стање.

      Људи који желе да се науче пажњи морају себи да забране сва бесплодна занимања.
      Извршавање приватних и друштвених обавеза не спада у расејаност: расејаност је увек повезана са лењошћу, или са тако бесадржајним занимањима која се са правом могу убројати у лењост.
      Користан посао, нарочито службени посао, незамислив без одговорности, не омета одржавање пажења на себе – он води ка таквој пажњи. Тим више воде ка пажњи манастирска послушања, извршена како доликује. Рад је преко потребан пут ка будности над собом, и тај пут су наложили свети оци свима који хоће да се науче пажњи на себе.
      Пажење на себе у дубокој осами доноси драгоцене духовне плодове, но за њега су способни једино људи зрелог духовног узраста, који су напредовали у подвигу побожности, који су најпре научили да пазе на делатни живот.
      У делатном животу људи помажу човеку да стиче пажњу, опомињу га на њена нарушавања. Потчињавање је најбоље средство за навикавање на пажњу: нико неће толико научити човека да пази на себе колико његов строги и разборити руководилац.
      У својим службеним пословима, међу људима, не дозвољавај себи да трошиш време у празнословљењу и збијању глупих шала; у кабинетским пословима забрани себи маштање: убрзо ће се изоштрити твоја савест, почеће да ти указује на свако скретање у расејаност као на нарушавање јеванђелског Закона, чак као на нарушавање разборитости. Амин.
      Свети Игњатије Брјанчанинов
      Светосавље
×
×
  • Креирај ново...