Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Pored poljoprivrede, danas se u Vrmdži bave i informacionim tehnologijama ili pisanjem rok opera.
       
        BBC Sport  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Sivilo beogradskih solitera, otuđenost i zagađenost gradskog vazduha naveli su desetoro prijatelja da jednog dana sednu u kola i zapute se u istočnu Srbiju u potrazi za novom oazom u prirodi gde će živeti i radeti.

      U podnožju planine Rtanj, nedaleko od Sokobanje, naišli su na Vrmdžu - selo interesantnog imena i čistog vazduha, koje leži na četrdeset izvora, okruženo brojnim stenama i živopisnim proplancima.

      "Zdrava i čista sredina, gde kad dođeš isključiš se od bilo kakvih informacija iz grada i budeš ovde u miru", kaže za BBC na srpskom Silvana Hadžić, rođena Novosađanka, koja sada živi u Vrmdži.

      "A tu je i Rtanj koji je s ove strane blag, plodonosan, zdrav, čist...", dodaje Silvana.

      Prirodne raznolikosti i bogatsva sela su opredelila Beograđane na preseljenje tokom 2008. i 2009. godine, dok Vrmdža desetak godina kasnije i dalje u sopstveni atar privlači ljude iz različitih delova Srbije, pa i sveta.

      Novi stanovnici su seosku svakodnevicu oplemenili novim idejama i zanimanjima, od kojih su koristi imali i starosedeoci.

      U selu se danas, pored poljoprivrede i ruralnog turizma, meštani bave radom u sektoru informacionih tehnologija (IT), vežbanjem, drže Rural hab, pišu rok opere i ubiru plodove prirode i tako zarađuju.

      Slaviša Krstić, doskorašnji predsednik mesne zajednice, kaže da je Vrmdža pre petnaestak godina bila nalik "drugim srpskim selima u propadanju", dok je danas više od 50 imanja prodato.
       
                                                                  Oronule zidine najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji/BBC  
       
      "Celo selo je veliki radni prostor"
      Dragana Tomić Pilipović se 2009. godine dvoumila - da li iz Beograda otići na očevo imanje u selo kod Valjeva ili se sa društvom preseliti u Vrmdžu.

      Opredelila se za drugu mogućnost.

      Već je 2010. kupila imanje uz potok, pokraj makadamskog puta ka Vrmdžanskom jezeru i odmah registrovala Centar za društveno odgovorno preduzetništvo, koji i danas vodi.

      Pet godina kasnije, kada su završeni radovi na kući, konačno se sa suprugom i dvoje dece preselila u Vrmdžu, otvorivši novo životno poglavlje.

      "Krenuli smo da pravimo kuću kada sam imala bebu od šest meseci, a završili smo je kada sam imala dva deteta a suprug Igor je živeo u Italiji", govori Dragana za BBC na srpskom.
          Dragana Tomić Pilipović u radnom ambijentu u Rural habu/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Draganina i Igorova deca - Lenka i Vasa danas imaju osam i šest godina i idu u seosku školu.

      Pre nego što je došla u Vrmdžu, Dragana je više od 20 godina radila u oblasti ljudskih resursa.

      Želja joj je bila da otvori centar za edukaciju u prirodi, što se prelaskom na selo i obistinilo.

      Rural hab, kako ga je nazvala, nalazi se na spratu kuće u kojoj živi sa porodicom.

      Hab predstavlja zajednički radni prostor, odnosno mesto na kome više ljudi obavljaju poslove deleći znanje, ideje i materijal.

      Kaže da je vremenom uspela u zamisli da celo selo postane hab, što je omogućilo ženama sa sela da turistima i posetiocima ponude domaće proizvode i ugostiteljske usluge.

      "One se bave izradom suvenira i drugih proizvoda, nude smeštaj, prošle su razne edukacije, ne samo sa mnom, nego i sa drugim stručnim ljudima, od turizma, plasmana na društvenim mrežama, kako se rade ostale stvari", objašnjava Dragana.

      Ona u tom prostoru organizuje različite vrste predavanja, seminare i prezentacije i radi na programima edukacije, mentorstva i profesionalnog razvoja.
      Digitalni nomadi na sopstvenom imanju
        Silvana Hadžić na svom imanju/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      U Vrmdžu se doselilo i nekoliko radnika iz IT sektora, među kojima je i Silvana Hadžić.

      "Meni su se po dolasku odmah dopale stene, jer sam tada počela da se bavim sportskim penjanjem i onda sam videla baš veliki potencijal i tako je krenulo, prvo traženje placa, kupovina, gradnja kuće", objašnjava Silvana.

      Ona je gradila kuću od temelja i taj proces je trajao do 2015. godine.

      Međutim, u Vrmdžu se u potpunosti preselila tek u martu, po izbijanju epidemije korona virusa.

      "Ranije sam dolazila uglavnom vikendom ili za odmor jer ,bolja polovina', za razliku od mene - koja sam svoj gazda, nije mogla da radi van kancelarije, pa smo morali da budemo u Beogradu", dodaje.

      Kaže da rad u IT sektoru na selu nije ni malo težak - naprotiv, i te kako je zanimljiv i inspirativan.

      "Meni je ovde super jer kad me nešto muči, izađem napolje iz kuće da razmislim kako da dođem do nekog rešenja.

      "Takođe nisi okružen gomilom informacija, priroda i okolina je čista, pa su ti nekako i misli čistije, a i meni lično je bolji fokus ovde", napominje ona.

      Prednost života na selu uočava i kod partnera koji radi "sa manje stresa".

      "Mir, tišina, priroda. U gradu si opkoljen. Čim izađeš iz kuće moraš nešto da kupiš, da platiš, a ovde ne moraš i imaš tu neku svoju slobodu".

      Rad od kuće zahteva dobar signal, čega ne nedostaje jer je selo pokriveno bežičnim internetom.

      Za svaki slučaj su se ipak obezbedili mobilnom internet mrežom, neprekidnim napajanjem i dodatnim arhiviranjem.

      "To moraš da planiraš definitivno. Plan B uvek moraš da imaš na selu", odgovara osmehujući se.

      Život na selu ne ostavlja mnogo slobodnog vremena, ali ga Silvana, inače operativni trener sportsko penjanje, provodi na penjanju po obližnim stenama.
       
      Kulturna i prirodna bogatstva Vrmdže
        Crkva svete Trojice/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Prvo naselje na prostoru današnje Vrmdže, navodno se pominje u spisima iz trećeg veka.

      U selu se nalaze ostaci rimskog utvrđenja Latin-grada, koji je u srednjem veku pripadao srpskoj vlasteli, a po legendi ga je razorio Musa Kesedžija.

      Na internet prezentaciji sela piše da je Vrmdža naziv dobila po velikom broju izvora - ima ih oko 40, reka i potoka.

      "Naši ljudi i danas kažu da iz oblaka vrne kiša, da u bašte treba navrnuti vodu", piše na sajtu.

      Selo se proteže u nekoliko krakova koje presecaju potoci, bujni šumarci i zeleni proplanci, a tu je i prirodno Vrmdžansko jezero.

      U Vrmdži se nalazi crkva Svete Trojice sagrađena na temeljima manastira iz 13. veka, a odmah pored je i orunula zgrada najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji koja je počela da radi 1852. godine.

      U porti crkve je pre gotovo deceniju otvoren i etno-muzej, čije je eksponate godinama sakupljao Ljubiša Mladenović, jedan od autora dvotomne monografije sela, objavljene ovog leta.

      Iza muzeja je vidikovac odakle se pruža velelepan pogled na sokobanjsku kotlinu i planine koje je okružuju.

      Selo je domaćin i velikog broja sportskih i kulturnih događaja.

      Ranije je organizovan međunarodni biciklistički maraton, planinarska akcija Vrmdžila, a ovog leta je na obližnjim stenama, na kojima se nalazi oko stotinak smerova, održano Državno prvenstvo u sportskom penjanju.

      U Vrmdži se održava i festival ekološko-dokumentarnog filma - Vrmdža fest, čija glavna nagrada nosi ime po reditelju Petaru Laloviću, kao i Vrmdžanski susreti koje su pokrenuli novi meštani.

      Planira se i foto-video kolonija pod nazivom "Selfi Vrmdža".

      U Vrmdži trenutno živi oko 500 ljudi, dok su smeštajni kapaciteti u selu više od 50 mesta.
       
      Susret novih i starih meštana
        Slaviša Krstić/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Bivši predsednik mesne zajednice Vrmdža, Slaviša Krstić kaže da je 2006. godine "predložio novi koncept razvoja i strategiju", koji će se razlikovati od drugih sela.

      "Prvo smo napravili analizu šta imamo od potencijala i krenuli da radimo odmah početkom naredne godine", govori Slaviša za BBC na srpskom.

      Kaže da je cilj bio "stvaranje uslova za bolji život meštana sela", a onda i za "doseljavanje ljudi".

      U selo su pored Beograđana, došli i ljudi iz Zrenjanina, Subotice, Niša, ali i iz inostranstva.

      Među prvima je bio penzioner iz Italije i njegova supruga Švajcarkinja, a sa beogradskom družinom stigao je i Amerikanac - Pol Šapira, kompozitor rok opere.

      "Oni su dali deo doprinosa u promociji Vrmdže kao mesta zdravog za život, a i privlače ciljne grupe kojima turistička ponuda opštine Sokobanja nije dovoljna.

      "To nam je bilo važno, ali sa druge strane veliku stvar je odigrala mesna zajednica sa meštanima u vezi sa promocijom, unapređenjem infrastrukture i slično", smatra Slaviša.

      Meštani Vrmdže isprva nisu imali poverenja u nove planove čelnika mesne zajednice, a osećala se i blaga tenzija u vezi sa dolaskom novih meštana.

      "To je trajalo četiri, pet godina dok su nove meštane prihvatili tako da počnu da se druže, da idu na slave", dodaje.

      Dragana Tomić Pilipović je saglasna da je bilo potrebno da prođe određeni period da bi se bolje upoznali sa komšijama i da bi stekli međusobno poverenje.

      Danas se uzajamno pomažu - ona im iz grada redovno donosi potrebne stvari, dok njoj komšije daju povrće i pomažu oko bašte.

      Prijatna iskustva sa novim komšijama, kod kojih se preko leta snabdevala namirnicama, ima i Silvana Hadžić.

      Kaže da se često posećuju i pozivaju na slave i rođendane, a kada je Božić ili Uskrs zajedno se okupe ispred crkve.

      Do sada je u Vrmdži, kaže Slaviša Krstić, kupljeno 50 kuća i imanja, ali manje od deset porodica živi u selu.

      Zemljište i objekti na primamljivim lokacijama su rasprodati, dok ih na periferiji sela još ima, ali po nekoliko puta većoj ceni nego pre desetak godina.

      Slaviša tvrdi da su tada imanja sa kućom mogla da se nađu za oko 2.000 evra, dok danas, na pojedinim lokacijama koštaju i više od 10.000 evra.
      "Vrmdža nas je odabrala"
        Vrmdžansko jezero/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Ne bave se novi meštani samo informacionim tehnologijama i društvenim preduzetništvom, već ima i onih koji drugačije zarađuju za život.

      Bračni par Miloš i Ana Ninković su najpre organizovali razne programe u prirodi u okviru njihovog Rtanjskog centra zdravog života, da bi se vremenom usresredili na treninge i proizvodnju sredstava za vežbu.

      Ana je instruktorka "lebdećeg sistema vežbanja" na svilenim ljuljaškama i drži treninge putem interneta, dok je Miloš zadužen za dostavu i propratne poslove.

      Leti se u njihovom dvorištu vikendima održavaju grupne radionice i kursevi za sve zainteresovane.

      U posetu im često dolaze deca prijatelja i rodbine, da se igraju na "Ljuljanki" - ljuljašci za koju kažu da ima "terapeutsku ulogu" i da pomaže "psihofizički razvoj deteta".

      Miloš je prvi stigao u Vrmdžu iz Beograda i kupio imanje, dok je Ana došla iz Užica, tragajući za "partnerskim odnosom".

      Sa budućim mužem se znala preko društvenih mreža, ali su prvi susret uživo imali u selu.

      "Miloš i ja kad smo se videli, mi smo se zagrlili kao da smo napravili pauzu 200 godina, to je bio susret duša", kaže Ana Ninković za BBC na srpskom.

      Seća se da isprva nije ni želela da "živi na planini", iako je ljubiteljka planinarenja i divljine, jer je bila zadovoljna životom u malom gradu.

      Ipak, odabrala je da ostane i ne kaje se.

      "Život na planini mi je jednak životu u maloj sredini.

      "U maloj sredini imaš gotovo sve teškoće kao i na selu, a s obzirom da sam dete devedesetih, nije mi stran ni nestanak struje, ni cepanje drva, apsolutno ništa", objašnjava Ana.

      Kaže da je imala "period tranzicije", odnosno prilagođavanja, pa je letnje mesece provodila u Vrmdži, s jeseni živela na relaciji selo-grad, a zimi odsedala u Užicu gde je držala vežbe njenim polaznicima.

      Smatra da je prednost života na selu i to što iziskuje mnogo manje novca nego u gradu.

      "Za tri kafe u Beogradu, ovde odeš u baštu kod komšinice koja se bavi organskom proizvodnjom, napuniš korpu i jedeš voće i povrće 10 dana", naglašava Ana.

      Miloš Ninković kaže da nisu oni birali, već je Vrmdža njih odabrala, te da nije video "interesantnije selo u Srbiji", sa takvim istorijskim i kulturnim nasleđem.

      Pored svih blagodeti koje selo nudi, ipak smatra da je život na selu zahtevniji od grada i da su problemi sa kojima se susreće "mnogo ozbiljniji".

      "Kad sediš sa tim ljudima i slušaš njihove priče i tegobe, ti u stvari shvatiš da oni žive od te zemlje i da je to težak život", kaže Miloš za BBC na srpskom.

      Gorčinu života na selu okusio je odmah na početku kada je dobar deo kuće i pomoćnih objekata morao da renovira ili da nadogradi.

      Odabrao je da to bude "ekološka gradnja sa prirodnim materijalima", a u pomoć su mu pritekli volonteri sa različitih strana sveta.

      Kaže da se imanja u Vrmdži vrtoglavo prodaju za basnoslovne sume novca, ali da retko ko ostane da živi tu, što je po njemu glavni pokazatelj "živog sela".

      "Međutim, od kad je krenula korona svaki dan mi zvoni telefon, raspituju se ljudi, pa ni ne znaš šta se prodalo, tako da me ne bi čudilo da sutradan neko krene da pravi hotel ovde".
      Povratak u grad, ali turistički
      Dragana kaže da je njenoj porodici i prijateljima prelazak iz grada u selo fizički, emotivno i psihički teško pao, a kada su se definitivno preselili, trebalo im je "vremena da se odmore od toga".

      "Prvih godinu dana sam padala u iskušenje da se vratim u grad, takoreći, svako jutro, ali to je jako bitna poruka, da nešto ne nastaje preko noći", objašnjava ona.

      Tada su im, kaže, dolazili ljudi da vide da li je sve u redu, dok im danas govore: "Pametno ste vi to uradili".

      "Nismo ni mi znali, mi smo jednostavno pratili sebe".
      Prvobitna zamisao prijatelja koji su se doselili u Vrmdžu iz Beograda, bila je da žive u komuni, ali se od toga ubrzo odustalo.

      "Mislim da je tu nastao najlepši momenat ličnog razvoja svakog od nas zato što je svako imao svoj prostor i svako je došao sa svojom nekom idejom šta bi želeo da radi ovde.

      "Kad si, jednostavno, svoj na svome, razvijaš tu svoju ideju, a opet nisi sam - imaš sa kim da popričaš, imaš kod koga da plačeš, kukaš i da se smeješ samom sebi", dodaje Dragana.

      Silvana Hadžić smatra da se na selu više druži i sarađuje sa prijateljima nego dok su živeli u gradu, jer su tamo ljudi "otuđeni".

      Zbog toga joj i odgovara trenutna situacija i rad od kuće uslovljen epidemijom korona virusa jer to znači duži boravak na selu.

      "Što se mene tiče grad je idealan da odeš na dva, tri dana ili da odeš kao turista u Beograd, fantastično", zaključuje Silvana.
      Migracije i Srbija: Vrmdža - selo neobičnog imena u koje se ljudi doseljavaju i donose nova zanimanja
      WWW.B92.NET Pored poljoprivrede, danas se u Vrmdži bave i informacionim tehnologijama ili pisanjem rok opera.  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Glavni imam u Pljevljima Samir Kadripašić kaže da je u životu prvi put ostao bez teksta i da ne zna šta da kaže narodu u tom gradu, nakon incidenata i kamenovanja prostorija Islamske zajednice. 
      Foto: FB
      Kako je kazao za FOS, ljudi u Pljevljima su u panici.
      "Non stop me zovu, ne znaju kako da se ponašaju ikako da se postave u svemu ovome. Vjerujte mi da sam prvi put ostao u životu bez teksta i da ne znam šta da kažem narodu", dodao je Kadripašić. 
      Prostorije IZ u Pljevljima kamenovane su sinoć a ostavljena je i, kako kaže imam, morbidna poruka "da će Pljevlja postati Srebrenica". 
       
      Foto: FB "Radi se o pojedinačnim ispadima koji žele sigurno da izdominiraju sa ovim šovinističkim napadima. Vidjećemo šta će dalje biti, a ja nadam se da će policija i tužilaštvo sve riješiti na najbolji način", navodi Kadribašić. 
       
      Foto: FB Imam očekuje od države da zaštiti muslimane u Pljevljima. 
      "Ne samo nas, nego sve građane Crne Gore treba zaštititi od ovih fašističkih ispada", naveo e Kadribašić. 
      Povodom incidenata aktivisti Koalicije za Budućnost su protestovali ispred Centra Bezbjednosti Pljevlja odakle su pozvali načelnika CB Dragana Slavulja i komandira stanice policije Milana Jovića da saopšte imena počinioca ovih činova vandalizma. 
       
      Foto: PV Informer "To je jako bitno i jako ohrabrjujuće. Šta da kažem, osim da sam zahvalan. Cio vijek se ovdje družimo međusobno, komšije smo tako da apsolutno razumijem i taj postupak", naveo je imam. 
      Delegacija Ministarstva za ljudska i manjinska prava boravi danas u posjeti Pljevljima. Delegaciju čine Aleksandar Saša Zeković, državni sekretar Ismet Latić, direktor Direktorata za odnose sa vjerskim zajednicama i savjetnica Mirela Ramčilović.
      Najavljeno je da će delegacija posjetiti opštinu Pljevlja, Islamsku zajednicu, Centar bezbjednosti a razgovaraće i sa žrtvama nasilja i napada.
      U Pljevljima su i reis IZ Rifat Fejzić i više članova Mešihata Islamske zajednice. 
      Incidente u Pljevljima osudile su brojne partije u Crnoj Gori, kao i Mitropolija crnogorsko-primorska. 
    • Од JESSY,
      Jedan od uzroka zbog koga ljudi ne shvataju hrišćanstvo i udaljuju se od Crkve je taj što su Jevandjelje - u bukvalnom prevodu “blaga vest”- zamenili nekom zlom vešću. Osnova naše vere - Vaskrsli Hristos, vaskršnja radost koju može da oseti svaki čovek - se zamenjuje propovedi o svetskoj masonskoj zaveri, o skorom dolasku antihrista, o zlim duhovima, adu i večnim mukama.
      Pravi religiozni život počinje onda kada čovek zaželi da Bog bude na prvom mestu u njegovom životu. A to nije uvek jednostavno i zahteva napore od čoveka: traženje i trud.
      Najzadivljujuće je to što ljudi idu u Crkvu, jer se u Rusiji posle cele epohe gonjenja, religiozne nekulture i nepismenosti savremeni čovek reklo bi se nije u mogućnosti da pronadje tradicionalnu duhovnu kulturu i veru
      Za mnoge je taj jezik, koji je najbogatiji i najlepši, potpuno nedostupan. Treba se više govoriti o smislu Bogosluženja, i omogućiti ljudima da shvate da se u Crkvi mogu sjedniti sa nebeskim, i postati već na zemlji pričasnici Neba.
      U stvari ljudi ne umeju da u Crkvi pronadju ono najvažnije - opit Neba. Zbog čega? Zbog toga što ponekad traže nešto drugo. I onda to ne nalaze i razočaravaju se. Možda njima i nije potreban taj opit Neba ... Ali sve ostalo je drugorazredno.
      Sveštenik Mihail Vasiljev,
      nastojatelj Patrijaršijskih podvorja pri štabu VDV i RVSM
    • Од Дејан,
      Doktor nauka sa Tehnološkog fakulteta za 021: Teorije o čipovanju ljudi preko vakcina protiv virusa korona potpuno netačne Nedavno je belgijski doktor Tijeri Šmic, zagovornik alternativne medicine od osamdesetih godina, objavio blog post i pismo o najavljenoj vakcini protiv covid-19, iznoseći tvrdnje da iza cele priče u vezi sa izradom vakcine stoji - Bil Gejts.   Foto: Pixabay Dr Šmic, zagovornik ozonizacije, tvrdi da se u naučnim krugovima polemiše o ubacivanju mikročipa u vakcinu, te da "u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom, fondacija Bila Gejtsa finansira sedam projekata vakcine protiv virusa korona, među kojima i unošenje nanočipa u ljudski organizam".    Šmic tvrdi da je Bil Gejts u istraživanju za pronalazak vakcina protiv virusa korona već uložio 250 miliona dolara i kaže da bi lica koja se vakcinišu s nanočipom dobila "pasoš" koji to potvrđuje. Takođe, navodi da je eksperiment s takvom čipovanom vakcinom već izvršen na 3.000 izbeglica na Tajlandu.   I dok je zavidan broj domaćih medija preneo ove neutemeljene tvrdnje belgijskog zagovornika lečenja nemedicinskim metodama, nijedan se nije potrudio da proveri - da li je čipovanje čoveka kroz vakcinu na ovaj način uopšte moguće?   Kako bismo proverili istinitost svih tvrdnji o čipu u vakcini, Bilu Gejtsu, 5G tehnologiji i nameri da se ljudi prate pomoću mikročipa, porazgovarali smo sa dr Ivanom Stijepovićem, doktorom nauka u oblasti tehnološkog inženjerstva i naučnim saradnikom sa Katedre za inženjerstvo materijala Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu koji se, između ostalog, bavi istraživanjem i primenom nanomaterijala.   021: Da li se nanotehnologija već sad koristi u borbi protiv covid-19?   Dr Stijepović: Ne. Protiv covid-19 ne možete da se borite nanotehnologijom, već medicinom koja koristi antitela. Protiv virusa se naše telo i svaki organizam bori tako što imunitet obrazuje antitela koja uništavaju virus i posle možemo da dođemo do tih antitela u krvi ozdravljenih. Ne postoji trenutno način da se nanotehnologija ili bilo šta što nosi prefiks "nano" koristi za lečenje covid-19.    021: Da li se nanotehnologija koristi u izradi zaštitne opreme?   Dr Stijepović: Naravno, pre svega kod filtera koji koriste nanomaterijale za apsorbovanje gasova, čestica, to je ono što nanotehnologija može da uradi. Nanofilteri filtriraju vazduh, vodu ili drugu materiju i tako posredno učestuvuju u prevenciji zaraze. Mogu da se koriste u maskama, a pre svega se koriste u aktivnim maskama kao što su gas maske. Koriste se i u uređajima za specijalna odela - skafandere, da prečišćavaju vazduh u takozvanim "čistim sobama" u odeljenjima intenzivne nege. Njihova osnovna funkcija je funkcija filtera.    021: Da li se nanotehnologija koristi u svakodnevnoj opremi, recimo u rukavicama i maskama koje kupujemo u apoteci ili nabavljamo preko interneta?   Dr Stijepović: Veličina pora na N95 maskama veličine je tri mikrometra - što je hiljadu puta veća dužina od nanometra. Dakle, nema govora o nanotehnologiji. Kroz te maske nanočestice mogu da prolaze vrlo jednostavno, dok su virusi mikroveličina, tako da nema potrebe da se koristi nešto što je na skali hiljadu puta manje za zaštitu nečega što je hiljadu puta veće. Zašto biste pravili maske sa šupljinama nanometarskih veličina kad sasvim dovoljno dobro taj posao rade maske sa mikroveličinama pora?   Da biste nešto učinili hiljadu puta manjim na skali, povećavaju se troškovi proizvodnje i nivo tehnologije. Maska koja sada košta dvadesetak dinara sigurno bi koštala nekoliko hiljada dinara da bi mogla da zaštiti od takvih čestica - i to opet ne bi bilo i nije namenjeno građanstvu. Te specijalne maske i skafanderi koriste se u institutima koji rade s opasnim virusima, bakterijama i slično, na odeljenjima intenzivne nege.   021: Zbog čega se onda sada spominje nanotehnologija?   Dr Stijepović: Nano i nanotehnologija je trenutno "buzzword", ključna reč koja zvoni i zvuči jako dobro i novo onima koji ne znaju šta to praktično znači. Koriste se za podsticanje onih koji će da klikću na vest koja u naslovu ima nano ili nanočip, izgleda kao nešto jako novo i napredno i stavljaju se naslovi koji nemaju veze ni sa čim realnim što se sada proizvodi i istražuje.      021: Možda nema veze ni sa čim realnim, ali je reč o vrlo izraženim tvrdnjama. Teoretičari zavera tvrde da se razvija vakcina protiv covid-19 koja sadrži mikročipove pomoću kojih će ljudska vrsta biti kontrolisana. Bil Gejts finansira izradu ovakve vakcine, a spominje se i 5G tehnologija...   Dr Stijepović: Ne znam odakle tačno da krenem. Oni koji izveštavaju o tome apsolutno nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa realnim stvarima koje se trenutno dešavaju u nanotehnologiji i nanomaterijalima. Kao jedan primer - nanovija generacija mobilnih telefona koji su izašli ove godine (i izaći će sledeće godine) koriste tehnologiju koja se zove šestnanometarska ili sedamnanometarska tehnologija. To znači da je veličina tranzistora na čipu koji koriste naši telefoni oko šest ili sedam nanometara. Kažem "oko" jer kad dođete na tu skalu, već je teško izmeriti precizno veličinu tog uređaja. To znači da je najmodernija tehnologija, što jesu novi telefoni, generacija šest odnosno sedamnanometarska. Prethodna generacija, pre tri ili četiri godine, bila je desetnanometarska. Četiri godine prođu od prethodne generacije dok se ispitaju sve vrednosti onoga što mi nazivamo nova generacija čipova, a to su šestnanometarski i to bi značilo da vi na čipu koji ima površinu 100x100 nanometara možete na svakih šest do sedam nanometara da napravite nešto što je veličine šest do sedam nanometara.   021: Zbog čega govorimo o dimenziji baš 100x100 nanometara?   Dr Stijepović: Kad ubacite u ljudsko telo strani predmet, kao što bi bio taj čip ili bilo šta drugo što je veće od 100 nanometara, ljudski organizam ima imuni sistem sa makrofagama koje automatski uklanjaju to nepoželjno strano telo veće od 100 nanometara. Da bi taj čip uopšte opstao u ljudskom organizmu, u krvi, tkivu, mora da bude manji od 100 nanometara, u suprotno makrofage će ga istog momenta ili vrlo brzo nakon ubacivanja u telo jednostavno odstraniti. To jeste strano telo našem organizmu i imuni sistem sva strana tela veća od 100 nanometara prepoznaje i izbacuje. Taj čip bi, stoga, morao da bude manji od 100x100 nanometara, što je meni sad u ovom trenutku prosto nezamislivo na nivou tehnologije koja se koristi. Tako da je priča o nanočipovima i mikročipovima potpuno deplasirana.    Ono što je moguće uraditi, a neki konceptualni umetnici su već uradili, je da se ispod kože instalira neka vrsta čipa, koja nikako neće biti nanočip već makročip koji može da se vidi ljudskim okom. Taj čip može da meri temperaturu ili osetljivost ljudske kože... ne znam šta bi tačno radio. Mogao bi da šalje neki signal kao oni čipovi u odeći koja se koristi da se ne bi kralo. Ali, mogao bi samo da šalje GPS koordinatu, ali kome bi to koristilo i zašto bi se to koristilo?    021: Zašto bi Bil Gejts to radio?   Dr Stijepović: Ne znam. On ima ogroman novac koji može da uloži u istraživanje, ali ni on ne može da pređe fizički zakon koji važi u prirodi, a to je ograničenje veličine čipa na ispod 100 nanometara. Ni on sa svim svojim milijardama ne može da pobedi fiziku, biologiju, koja mu nameću ograničenja koja sad u ovom momentu nije moguće rešiti na način da za godinu dana se taj čip ubaci u vakcinu, a potom da se ubaci u ljudsko telo i bude funkcionalan.   021: Prema Vašoj proceni, koliko vremena bi trebalo da prođe da bi tako nešto bilo moguće?   Dr Stijepović: Razvoj čipova je kroz vreme išao na sledeći način: krenulo se od dvadesetnanometarskih, spustio se na 14, potom 10 i sedamnanometarskih čipova. Sledeća generacija će biti pet ili četiri nanometra i oni se sigurno razvijaju već sada. Međutim, od dana njihove proizvodnje do dana puštanja u promet prođe otprilike tri do pet godina jer je samo ispitivanje čipova i njihove funkcionalnosti duže i mukotrpnije od proizvodnje. Tehnologija koju koriste proizvođači čipova verovatno može da proizvede tranzistore koji su na nivou pet nanometara, ali kad se stave na makroskalu gde treba da pokažu neku pravu funkcionalnost, ispitivanje te funkcionalnosti, ispravnosti svakog tog tranzistora i čipa traje od tri do pet godina - možda i duže, zavisi od veličine skale tranzistora. Sve to povećava troškove ispitivanja i istraživanja ispravnosti takvog čipa.    Ako bi u ovom trenutku neko počeo da izmišlja i proizvodi takav čip, on bi bio u upotrebi negde za četiri ili pet godina. Međutim, takva tehnologija će se pre pojaviti u našim mobilnim telefonima i kompjuterima kroz koju godinu, a ne kao čip koji će se ubacivati u vakcinu.     021: Kako bi se preko vakcine ubacio čip? Kako tečnost reaguje sa čipom i uspešno obavlja bilo koju zamišljenu funkciju unutar organizma?   Dr Stijepović: Zapravo je vrlo jednostavno ubaciti nešto što je jako malo u tečnost. To je manji deo problema. Uzmimo hipotetičku situaciju da postoje zamišljeni čipovi na skali dva ili tri mikrometra i gustinu informacija koja tu može da bude spakovana. Veličina crvenih krvnih zrnaca kod čoveka je između tri i osam mikrometra, tako da je sasvim moguće da se to ubaci kao neki čip. E sad, problem nastaje opet kod imunog sistema koji će prepoznati strano telo. Bez obzira koliko vi dobro sakrijete, u vakcini, neko strano telo, organizam će ga prepoznati i automatski ga izbaciti.    Ono što se sad koristi su kontrasti za magnetnu rezonancu. Imate nanomaterijale koji se koriste kao kontrasti za magnetnu rezonancu na bazi gvožđe-oksida, koji imaju poseban omotač i odobreni su od strane američke FDA. Metabolizam tih nanočestica traje oko sedam dana - to znači kad ove nanočestice ubacite pomoću injekcije u organizam, one idu na mesto gde ste ih ubacili - a pošto se radi o gvožđu, metabolizam gvožđa u ljudskom organizmu je takav da te čestice uglavnom idu u jetru. One budu u krvotoku oko sedam dana i na kraju ih izbacimo kroz mokraću, kao i sva ostala strana tela. Te čestice su manje od 100 nanometara i organizam ih ne prepoznaje kao strana tela, ali svakako ih metaboliše i izbacuje preko jetre. Oni koji imaju alergije vrlo dobro znaju kako organizam reaguje na čestice veće od 100 nanometara. Tako da je i svaka priča o ubacivanju čipova kroz vakcinu u krvotok deplasirana.   021: Gde se tu uklapa priča o 5G tehnologiji?   Dr Stijepović: 5G je "buzzword", kao i nanotehnologija. 5G nije ništa drugo nego nastavak 4G. Do sada smo imali 4.0, 4.1, 4.2 i tako nadalje, dok naučnici nisu stigli do 4.8 tehnologije i neko je onda rekao: 'Hajde da ne zovemo ovu tehnologiju 4G, već je prošlo dosta vremena, zvaćemo je 5G'. Promena je u imenu, a tehnologija upotrebe radio-talasa je vrlo mala u odnosu na 4G. Upravo te reči podstiču na kliktanje. Naravno da se ljudi boje onoga što ne znaju. Većina ljudi ne zna šta znači 5G, nanočip, a mi se inače bojimo onoga što ne znamo - kao što je i covid-19. Što ga više upoznajemo, ljudi će se manje bojati jer će sve više znati. Zato me je i iritiralo prenošenje dezinformacija jer je reč o nepotrebnom širenju straha.    Mi koji se bavimo nanomaterijalima ponekad padnemo u iskušenje da se samo nasmejemo i kažemo da su to gluposti. A u stvari - treba što više da pričamo i to je naš zadatak, kao naučnika i onih koji se bave prosvetom, da podučavamo i razbijamo dogme o tehnologiji. Kako ljudi budu bolje poznavali tehnologije, sve će se manje bojati. Kako je zadatak medicinske struke da govori o potrebi za vakcinama (bez obzira na to koliko je neki antivaks pokret jak), tako je i naš zadatak u nauci da razbijamo zablude teoretičara zavere.   021: Da li će nauka ikada dostići taj nivo da nanočipovanje bude moguće?   Dr Stijepović: To se ne zna, to su razgovori za naredne decenije, 50 godina od sada, na primer. Tu imate i moralna pitanja i definitivno se u 2020. godini ne može govoriti o čipovanju ljudi za covid-19, virus koji je igrom slučaja stigao sada. Taj čip je morao da počne da se razvija mnogo pre ovog trenutka da bi sada bio spreman, a ranije je tehnologija bila još manje razvijena. Takođe, zašto bi se ljudi čipovali tako skupim čipom? Mene zaista interesuje zašto bi neko besplatno davao da se mi čipujemo kad je izuzetno skupa igračka u pitanju?   021: Da li Vi verujete u bilo kakvu teoriju zavere?   Dr Stijepović: Ne. Jako teško. Verovatno to ima veze sa obrazovanjem i sa vaspitanjem, a razumljivo je da svako sa sobom nosi neku sumnjičavost, to postavljanje pitanja koje nam automatski pada na pamet kad nešto pročitamo. Ja krećem sa pozicije - ništa nije nemoguće i razne stvari su ocenjivane kao nemoguće, pa i u nauci. Sam Bil Gejts je davnih dana rekao da će naši računari dostići memorijski kapacitet od 64 kilobajta i da će to biti sasvim dovoljno za jednog prosečnog čoveka i njegovu upotrebu. Mislim da je sam sebi skočio u stomak s takvom izjavom. Posle 20-30 godina vidimo dokle smo stigli, sad je to nekoliko miliona puta veće od onoga što je on procenio kao optimalno. Sve što smo nekad mislili da je nemoguće pokazalo se da je moguće ili moguće u manjoj meri. Ne govorim a priori da nešto nije moguće, već da je malo verovatno.    To je i problem s naučnicima jer mi ne govorimo u apsolutnim terminima, već se služimo statistikom i govorimo da li je nešto više ili manje moguće. Oni koji prenose naše izjave obično koriste neke definicije i navode ih kao apsolutne istine. Autor: Gorica Nikolin - gorica@021.rs    VEST © 021 Novi Sad 1999-2020. Sva prava zadržana.
×
×
  • Креирај ново...