Jump to content

VOZE SE U BESNIM KOLIMA, DERU ZA KRŠTENJE: Evo zašto Crkva naplaćuje svoje usluge!

Оцени ову тему


Препоручена порука

U ovoj zemlji se više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama, jer tad niko neće da ti zameri. Međutim, kad je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto i dolazi do osude - kaže za Telegraf protojerej Ljuba Stojanović

http://cdn.tf.rs/2014/11/11/Crkva-pare-dinari-620x350.jpg

“On se vozi u besnim kolima, a meni naplatio krštenje deteta 5.000, a svadbu 7.500″, samo je jedan od ozlojeđenih komenatara vernika koji se vezuje za “tarifu” crkve i “ponašanje” sveštenih lica.

Veliki broj vernika očekuje da Crkva ništa ne naplaćuje ili da ta naplata bude simbolična, te zbog toga često dolazi do netrpeljivosti vernika prema crkvenim tarifama, vređanja Crkve kao institucije, pa i svih onih koji “pod njenim krovom” služe i rade. U razgovoru sa protojerejem Ljubom Stojanovićem, a u svrhu raščišćavanja i objašnjavanja ovog pitanja, dobili smo sledeći odgovor:

– Vidite, kada je u pitanju crkveni život i određena davanja vernika, to nije plaćanje, to nije kupovanje, to je jedno odgovorno življenje u kome imamo odgovorno davanje vernika i odgovorno primanje sveštenika. Dakle, to nisu kupo-prodajni odnosi i potrošačko-proizvođački. Tu je reč da vernik, kao neko ko živi u crkvi, crkvenim životom, promišlja o potrebama Crkve, o održavanju samog crkvenog objekta, o održavanju sveštenika. I, još jednom ono što je zaboravljeno, što je u prošlim vekovima bio običaj – prvi deo novca koji se skupi ide za održavanje hrama, druga trećina za održavanje sveštenika i treća trećina za sirotinju. To je bilo tako i mislim da bi bilo dobro to uspostaviti i u naše vreme. Naravno, s obzirom da sada postoji Crveni Krst, kao i razne socijalne ustanove, trebalo bi napraviti dogovor sa državom i društvom.

Foto-ilustracija: Flickr/Nioclás Porter

Protojerej Stojanović dalje objašnjava:

– Ono što je u priči sa crkvenom naplatom problem je što pojedinci ne shvataju da, recimo, centralni događaj na venčanju ili krštenju nije šatra pod kojom će pevati neko zvučno ime folk, pop ili koje već estrade, nego momenat kada su mladenci rekli svoje “Da” pred Bogom i kada postaju venčani i blagosloveni. Kada se pomene sklapanje braka, s razlogom se kaže “venčanje” a ne “veselje pod šatrom”.

Foto: Telegraf

Ljudi izgube osećaj. Šta se to dogodilo da se samo sveštenik stavlja pod lupu? Ne želim ni da pravdam ni da osuđujem nego pozivam sve da razmislimo – ako znamo da jedan orkestar koji svira naplati koliko naplati, i da celo veselje košta koliko košta, malo je zbunjujuće (ja nisam više u praksi, ali sam bio u praksi) da pojedincu uopšte nije mnogo da da neverovatne sume na fotografa, muziku, i sve ostalo što ide na veselje jedino mu para uši kada čuje ili oči kada vidi da sveštenik nešto naplaćuje.

Prosto, i Crkva mora da živi. Možda bi sve trebalo urediti drugačije u dogovoru sa državom, ali sada je tako kako jeste. Zar ne bi trebalo da je i u verničkoj i crkvenoj stvarnosti da promišljaju ovo trezvenije i dublje jer se ovde ne radi o kupovini i prodaji nego o odnosu vernika i Crkve, a izgleda da su ti odnosi duboko poremećeni.

Izgleda da većina misli da Crkvi svake subote s neba pada određena suma novca pred oltar i zlatnici kojima svešteici raspolažu, i sad oni, bezobrazni, naplaćuju narodu. Ima tu nešto i simpatično – očekujemo od Crkve mnogo više nego od drugih, što znači da nije izgubljena vera u Crkvu samo je poljuljana. Ono što Crkva daje se ne kupuje i ne prodaje, to je blagodet, nešto što je izvan svake cene. Ali, da sad malo banalizujemo stvari, iz ugla čoveka kome je to radno mesto, potreban je novac od kog će i on živeti.

Zamislite kako funkcionišu parohije u selu – na godišnjem nivou bude 15, 20 obreda od kojih je potrebno napraviti budžet, izdržavati crkvu, platiti porez, platiti komunalije, platiti crkvenjaka, platiti socijalno za sveštenika, za crkvenjaka… 80% sveštenika ne može da plati sebi socijalno.

Još jednostavnije, ako na Crkvu gledamo kao na preduzeće, neophodno je da se stvarima pristupi zdravorazumski – da bi nešto funkcionisalo i da bi ljudi dobili platu, potrebni su prihodi. Izgleda da u kontekstu Crkve niko ne razmišlja o tome. Više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama i niko neće niko da ti zameri.

A kada je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto. Potrebno je, možda, otvoriti to pitanje, i u društvenom i državnom kontekstu – da zaposleni u crkvi dobijaju platu od države ili sl. kako vernici ne bi više bili zbunjeni činjenicom da nešto plaćaju. Tvrdim da većina sveštenika u Srbiji teško živi, i da nemaju od čega da izdržavaju svoje porodice.

Foto-ilustracija: Flickr/ andreudozphotography.com

Pitali smo zar nije za očekivati da ljudi sumnjaju u poštenje sveštenika i Crkve kada im se ispred nosa sveštena lica provozaju u Audiju ili se pojavi podatak da je taj i taj, zvanično siromašni pop, vlasnik čitavog kvarta tek izgrađenih zgrada?

– Postoje sveštenici koji dolaze iz bogatih porodica. I ne možemo njima zabraniti da žive na visokom standardu kada mogu – da kupe dobra kola, stan, da ih uslovimo da se odreknu toga da bi bili sveštenici. Ima i drugih koji su, prosto, uspeli. Ali, odgovorno tvrdim da od sadašnje parohije u Srbiji ne može niko dobro da živi osim tih 10-15% kod kojih, opet, moraju da postoje neke dodatne aktivnosti, nažalost. Kod tih sveštenika koje imaju dodatne aktivnosti, često i parohija trpi i onda se jvlja problem. Definitivno je tu problem, što je naš čovek, vernik-korisnik a ne vernik-stvaralac. U onim slučajevima gde je vernik-stvaralac, sveštenici i oni su uspostavili dobru duhovnu komunikaciju i tu nema ovakvih tema nego se govori o dubljim temama, crkvenijim temama, socijalnim aktivnostima.

Foto: Telegraf.rs

Mnogi šire dezinformacije i niko se ne pozabavi dobrobiti sveštenika kao individue koja je isto čovek. Zašto se ne zapitamo kako da pomognemo nekoj parohiji da opstane, da sveštenici dobiju redovno plate i imaju od čega da izdržavaju porodice, već samo kako da ih opteretimo time da je nešto plaćeno mnogo.

Radost vere je nešto što se ne može kupiti i prodati, to je uzajamno pomaganje, voljenje i davanje. A kada se sve svede samo na veselje, sveštenk se tu isključuje iz samog čina i lepote događaja. Često ćete čuti da neko od svatova u crkvi kaže “Ajde, pope, skrati”, jer bi da se prebace na “pravu stvar”, tj. to veselje za koje su dali silne novce. I znam mnogo sveštenika, dobrih sveštenika, kojima je neprijatno jer ne znaju kako da reaguju. Tako da o ovoj temi treba malo dublje promisliti, kroz odgovorno primanje i odgovorno davanje. Kada orkestri sviraju niko ne pravi problem oko novca koji da, ali kada sveštenik govori, svi se bune.

Simpatično je što ljudi očekuju mnogo više od Crkve, i dobro je. To znači da još ima nade da se stvari promene, da se vernicima objasni postojeće stanje stvari. Da shvate da orkestri sviraju zbog para, a da smo mi, Crkva, tu zbog drugih razloga ali da smo i mi ljudi kojima su potrebna sredstva za život. I vrlo je bitno ne suditi svim sveštenicima po onih 10-15% dobrostojećih, jer, koliko god da deluju kao česta pojava – nisu, zaključio je protojerej Stojanović.

(Emilija Cvijanović )


http://www.telegraf.rs/vesti/1304295-voze-se-u-besnim-kolima-deru-za-krstenje-evo-zasto-crkva-naplacuje-svoje-usluge

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Драгана Милошевић рече

ako znamo da jedan orkestar koji svira naplati koliko naplati, i da celo veselje košta koliko košta, malo je zbunjujuće da pojedincu uopšte nije mnogo da da neverovatne sume na fotografa, muziku, i sve ostalo što ide na veselje jedino mu para uši kada čuje ili oči kada vidi da sveštenik nešto naplaćuje.

....vole ljudi da zavire u svestenicki dzep pa to ti je....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Ђоле Пролеће рече

Мој прота вози ауто стар 25 година, породичну кућу гради 30 год. (почео пре него што је рукоположен), са реалним изгледима да буде усељива тек за неколико година (дакле још увек није), отшколовао је и школује више комаТа деце, има свој скромни бизнис у који укључује и друге, а колико само није "наплатио" (осим такси за епархију) то ни он не зна. 

Што прије га рашчинити, да се ово зло сјеме не би примило међу остале ;)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

6 minutes ago, Goku рече

Што прије га рашчинити, да се ово зло сјеме не би примило међу остале ;)

Оптужити га за проневеру, објавити текст о проневери у неким дневним новинама (Блицу или Новостима), и пребацити га у неку забит. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Zamalo da nasednem...

Zar drzava svestenicima ne uplacuje doprinose za PIO i zdravstveno osiguranje, a crkvena opstina jos plus privatno osiguranje?! Zar nije iz budzeta data Upravi za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama nepuna milijarda dinara?! I zar nisu poreski obveznici platili 260 miliona dinara za penziono, invalidsko i zdravstveno osiguranje za svestenike?!

Svestenici imaju svoje plate od drzave...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Znate, meni je to naplacivanje svetih tajni grozna praksa Crkve. Hvala Bogu pa u Crnoj Gori toga nema, bar znam za krstenje da je besplatno. Ali ljudi uvijek nesto ostave svesteniku, ako ne novac onda mu nesto kupe, to je tako ljudski. I koliko sam cula ogroman prihod tamo Crkva ima upravo od priloga, najvise sa Ostroga. To je odvratan obicaj, ljudi sami znaju da trebaju da daju neki dinar, vidim u Srbiji i prilikom osvecivanja kolaca daju svestenicim pare, i na ispovijesti ostavljaju pare (sto je meni posebno ruzno). I na kraju Liturgije se nosi tas da se ostave pare, taj obicaj mi je bas nejasan, kad bi to u Crnoj Gori uradili mislim da niko ne bi isao u Crkvu. Na kraju, mislim da se crkva najvise izdrzava od dobrovoljnih priloga, mislim da nisu takse u pitanju, bar tako znam da je u Crnoj Gori, a ipak se je i tamo matterijalno Crkva napredovala mnogo. Treba ukinuti te takse, to je bas grozna stvar. Boze da nekom naplatis krstenje! Grozno... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Кад је тако замолио бих да неко јави одговорнима да пи пошаљу заостале плате и уплате доприносе, а не да се ја мучим после уплата још да вадим потврду о измиреним обавезама и носим у социјално да ми овјере здравствене књижице.

Маслачак, не знам од чега живе попови у ЦГ, али онај ко узме за себе паре од добровољног прилога чини кривично дјело крађе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kako bre oce Neso posle tolikih godina s nama na forumima vi i ne znate koliko ste bogati :)))

Marina, mozda je tako negde, mislim da u Hr dobijabu platu al da izvines oni i nemaju puno vernika, tako lepo nam braca udesila, pa stvarno ne znam ni od cega bi ziveli.

Razumem da se ljudi bune na svestenike po bg il nekom vecem gradu, gde je osvecenje kolaca valja se hiljadu i po tj vodica je toliko pa jos jedna crvena kad odneses kolac i slicno ili je tako vecini bg parohija, al sta cemo s vecinom svestenika koji zive van grada. Sto bi rekao nas duhovnik ja se odusevim kad dobijem sto dinara za vodicu :) a pogotovo na selu gdd samo on "radi", pa bre od cega oni da zive?

Lele trebalo bi malo da se vrsi rotacija, da ne moze niko u gradu recimo da zivi i parohuje vise od godinu dana u jednom cugu, mozda bi i ljudi razumeli a i svestenici jedni druge.

To za tas i ostavljanje priloga na ispovesti mi je grozno,al ponekad bolje bre na tas nego na sred ikone da svi vide koliko si jelte siroke ruke.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kad sam kao klinac dosao na forum, jedna od prvih tema su bile crkvene tarife sto sam ja kao buntovnicki napdao i osudjivao. Reakcija tadasnjih forumasa je bila jedinstvena "to ne postoji u Srbiji, ne izmisljaj ateisto!"... prvili ste me na budalu jer je imanje tarife za crkvene obrede strasna stvar i to samo neko ko je mrzitelj crkve moze da izmisli... uzalud sam navodio licne primere gde sam sam morao da placam neke crkvene ovbrede po utvrdjenom cenovniku jer mi je bilo vrlo precizno objasnjeo da u Srbiji NE POSTOJE tarife i da svako daje onoliko koliko moze i ima... jednostavno, strasno vas je bolelo uopste pominjenje takve prakse a kamoli predocavanje dokaza da se tako nesto zaista desava.

U jednom trenutku kad sam napisao da krstenje u Nisu kosta 50e umalo nisam dobio ban zbog klevetanja...

 

A vidi vas sad... malo mi se steze grlo i suza krene niz obraz kad vidim kroz kakvu ste evoluciju prosli... poraslo dete, osamostalilo se, sto rece jedan visokouman covek :D

Sad vise nema govora o pogubnosti crkvenog tarifiranja, to je sad cienjnica koja ne samo da se podrazumeva nego je ogresenje o nju sad veliki greh... toliki da, eto, popovi moraju da se zale putem blogova na internetu, jer ljudi imaju problem da ispostuju cenovnik...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, cloudking рече

U jednom trenutku kad sam napisao da krstenje u Nisu kosta 50e

Kosta, a krstio bi svestenik i bez evra ...

 

1 hour ago, cloudking рече

Sad vise nema govora o pogubnosti crkvenog tarifiranja, to je sad cienjnica koja ne samo da se podrazumeva nego je ogresenje o nju sad veliki greh... toliki da, eto, popovi moraju da se zale putem blogova na internetu, jer ljudi imaju problem da ispostuju cenovnik...

Zale se ljudi koji ne znaju da li je Isus Bog ili je sin Boziji a za Svetog Duha nisu ni culi.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Uvrede i toksične reči najčešće izazivaju negativne emocije. Govorimo konkretno o izjavama sa ciljem uvrede, kada kritika nije usmerena na delo, već na samu osobu. Često nismo spremni da se suo;imo sa takvom situacijom i odbranimo se od negativne energije, ali postoji jedan psihološki trik koji vam može pomoći.
      Psiholozi ističu da je prvo i najvažnije da razumete koja se namera krije iza takvih reči. U suočavanju sa osudama, uvredama i negativnim kritikama, neophodno je razvijati emocionalnu inteligenciju. Ovo će omogućiti da pravilno procenite situaciju i pravilno reagujete na nju, ne dovodeći u pitanje njihovo lično psihološko stanje. 

    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од neca995,
      Појање по нотном запису еп. Стефана Ластавице. Стихиру је саставио Јован монах. Све вас које занима појање запратите youtube канал, хвала од ❤ 
       
    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
×
×
  • Креирај ново...