Jump to content

VOZE SE U BESNIM KOLIMA, DERU ZA KRŠTENJE: Evo zašto Crkva naplaćuje svoje usluge!

Оцени ову тему


Препоручена порука

Kaze monah Kalist ovako...citat iz knjige.
"U manastiru smo imali bolesnih ljudi ludaka. Tako je neki bogat covek doveo k nama obolelog sina i dobro nam platio da mu citamo molitvu Jeleosvecenja, za ozdravljenje. Znali smo da Bog placenu molitvu nece da uslisi. Trudili smo se al nikakvog poboljsanja nije bilo.
Sta onda da kazemo za naviku u kojoj se sve sada placa svaka molitva..i narod koji poseze za time da placa i svestenici koji taj novac uzimaju..a gle neki jos mozda i traze. Sta reci..pricamo o mitu mnogi kazu pa sta kad mi on daje uzmem da ga ne uvredim.
Sta mislite i o ovome?

Послато са SM-G361F користећи Pouke.org мобилну апликацију

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...
On 1.11.2018. at 20:10, Freedom рече

Kaze monah Kalist ovako...citat iz knjige.
"U manastiru smo imali bolesnih ljudi ludaka. Tako je neki bogat covek doveo k nama obolelog sina i dobro nam platio da mu citamo molitvu Jeleosvecenja, za ozdravljenje. Znali smo da Bog placenu molitvu nece da uslisi. Trudili smo se al nikakvog poboljsanja nije bilo.
Sta onda da kazemo za naviku u kojoj se sve sada placa svaka molitva..i narod koji poseze za time da placa i svestenici koji taj novac uzimaju..a gle neki jos mozda i traze. Sta reci..pricamo o mitu mnogi kazu pa sta kad mi on daje uzmem da ga ne uvredim.
Sta mislite i o ovome?

Послато са SM-G361F користећи Pouke.org мобилну апликацију
 

Мало је паметних људи који ће свом парохијском свештенику скренути пажњу на грешку која се чини и подржавам их. Прва ја бих рекла (без зезања и лажног лајања на форуму) и скренула пажњу и човеку који је дошао на молитву и дао паре свештенику на руке и свештенику да се сети да се плаћена молитва не услишује. А постоји и народ који остави новац на икони или убаце у прорез код иконе после молитве а то није плаћање молитве већ добровољни прилог цркви ради одржавања цркве. То је разлика. Свештеницима који траже новац треба да се скрене пажња да то не смеју да раде. Пример: Једна бака која није имала новац да свештеник освети водицу свештенику није отворила врата па је викала да нема новца да му да на шта је следећи пут кад је долазио рекао колико можете да дате. Мада ни то није добро. Најбоље је тада рећи после освештавања водице (али не лажно као покриће ради плаћања молитве већ са бригом према свештенику): "Сигурно имате пуно кућа да обиђете а и других обавеза ради спасења наших душа па Вам дајем ово мало да имате за гориво, молитву и освећење водице не плаћамо јер се плаћена молитва не услишује." А свештеницима који наплаћују бих поручила да добро размисле и разграниче плаћање и добровољни прилог и да освесте људе који прилазе да би платили да то не раде.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ja bih malo pojednostavio sve..mozda to i nije lose u neku ruku ali je veoma opasno za strasnu ljudsku prirodu.
Moje misljenje je iskreno da narod niti treba da daje novac za molitvu niti nakon molitve za molitvu ili bilo sta, ali i da svestenici ne treba da uzmu novac makar se neko i uvredio.
Verujem da je to jedna velika ne zdrava navika i sablazan nase Crkve.
Hoces da das ucinis Svesteniku i da blagodaris Crkvi..onda se moli za njega zovi ga na Slavu na neke proslave..moli se za njega. Seti ga se kada on ne cini nesto za tebe i oduzi mu se. A ako hoces da das novac daj ga onako kao sto je red da niko ne zna.

Послато са SM-G361F користећи Pouke.org мобилну апликацију

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 39 минута, JESSY рече

koliko sam sam bila sokirana videvsi da narod ostavlja novac prilikom ispovedanja...

И ја сам ово приметила у нашој цркви. Не знам зашто, нико им не тражи да тада оставе новац код иконе где се исповедају. Мени је то безевезе. Шта, као, плаћам разрешење, не разумем... Опет, кажем, нико им није рекао. Једино ако  то тако "треба" , а ја не знам?!  :)))

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kaze monah Kalist lepo da ne treba a njegov je duhovnik bio Sveti Vladika Nikolaj. Preporucujem knjigu monah Kalist lagana za citanje lepa i Bogonadahnuta podviznistvom Srpskih Hristonosaca. :)

Послато са SM-G361F користећи Pouke.org мобилну апликацију

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 50 минута, JESSY рече

koliko sam sam bila sokirana videvsi da narod ostavlja novac prilikom ispovedanja...

el primaju čekove

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Evo nam primera Starca Tadeja i Partrijarha Pavla..i svi ostali Sveti pre njih mislim da se to odnosi i na mirjane. Al evo primera i Svetoga Simeona i Kralja Milutina i Svetog Nikole koji su bili medju najbogatijim ljudima na svetu a sve su pare smatrali za nista i non stop su zidali Crkve i delili sa bracom koja je oskudevala. Slava im i Slava Bogu koji nam ih dade.

Послато са SM-G361F користећи Pouke.org мобилну апликацију

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Из књиге монах Калист је мисли на оне људе који долазе у манастир, да им се читају молитве, а сами неће да се покају, нити да постану бољи, него воде трговину са Богом, мисле да се може купити милост, као што се купују неке услуге и протекција.

Сам вл. Николај полсао је једног монаха у обновљени манастир у Овчарско-кабларској клисури , давши му литар вина, литар уља и кило брашна рекавши да манастир нема имања, него да живи од молитве.

Тако је било онда, тако и данас.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Mislite da se to ne odnosi na Svestenstvo pri Crkvi..bez obzira za koga se i ko se moli.
Sam tekst po meni se odnosi generalno na Crkvu i Crkvene Sluzitelje bez obzira ko su i gde su. Ako monasi zive od molitve svestenici zive od plata..doktoru kad das novac naknadno posle intervencije to se zove mito. To mozda ovako deluje bezazleno al se iz opravdanih razloga tice svih i postepeno ovladava covekom a sta da kazemo za siromasne. Mozda gresim da vidimo ima li dokaza koji kazu drugacije.


Послато са SM-G361F користећи Pouke.org мобилну апликацију

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Монасима није примерено да узимају новац за молитву. Ко дође оставља прилог колико хоће и где хоће, не њима лично нити мора да знају колико је остављено.

С' друге стране, свештеник живи у свету, има породицу а нема плату, тако да је давање свештенику новца сасвим ок, све док он не тражи и не одређује икакву "цену услуге". Сваки посленик је достојан плате своје. А ја хоћу да оставим свом проти, не мора и ових пар динара да иду са иконе код владике. Тамо ћу да оставим друге парице...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ако је неколицина крива у овоме /стицање новца), није крива цела Црква.

Мада то народ не зна да одвоји.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Uvrede i toksične reči najčešće izazivaju negativne emocije. Govorimo konkretno o izjavama sa ciljem uvrede, kada kritika nije usmerena na delo, već na samu osobu. Često nismo spremni da se suo;imo sa takvom situacijom i odbranimo se od negativne energije, ali postoji jedan psihološki trik koji vam može pomoći.
      Psiholozi ističu da je prvo i najvažnije da razumete koja se namera krije iza takvih reči. U suočavanju sa osudama, uvredama i negativnim kritikama, neophodno je razvijati emocionalnu inteligenciju. Ovo će omogućiti da pravilno procenite situaciju i pravilno reagujete na nju, ne dovodeći u pitanje njihovo lično psihološko stanje. 

    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од neca995,
      Појање по нотном запису еп. Стефана Ластавице. Стихиру је саставио Јован монах. Све вас које занима појање запратите youtube канал, хвала од ❤ 
       
    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
×
×
  • Креирај ново...