Jump to content

VOZE SE U BESNIM KOLIMA, DERU ZA KRŠTENJE: Evo zašto Crkva naplaćuje svoje usluge!

Оцени ову тему


Препоручена порука

55 minutes ago, о.Небојша рече

Таксе нису новотарије, постојале су у Кнежевини и Краљевини Србији, а после К.СХС- Југославији, прописане од надлежног министра. У наше доба се прописују од стране црквених власти и више служе да би свештеник имао мјеру, да не би дошао под удар оног члана "изнуђавање непрописне награде за свештенодејства".

Никад никоме није ускраћен обред, јер нема новаца, макар се то понављало више пута. Све је ствар у свести човјека, неко мисли да свештеник и његова породица живе на роси и Сунчевој свјетлости и да храм може да опстане без икаквих поправки и одржавања. Да разумијем на селу гдје људи дођу да помогну у радовима и гдје се људи више знају, али у градској средини...

Још је занимљиво да су сви обреди повезани са обилним спремањем трпезе на којој се не штеди.

И молим Вас да не стављате линкове који блате Цркву. Владика Андреј је рођен и школован на Западу и не би себи допустио да има проблеме са порезницима. Него је у питању група око проте Драшка која је изгубила власт, па сад неког прозива.

 

Ili da ima tarife  ili da nema.

Ili svi placaju ili niko... Kako ce svestenik da zna da li neko zaista ima para ili se folira? Ne pise svakome na celu da  li je stvarno siromasan a u velikim gradovima nema teroije da pop poznje svakog ko mu udje  u crkvu da krsti dete. Narocito sto 90% stanovnista  u srbiji jedino tad i ulazi u crkvu.

Sta bi pop uradio ako neko dodje da krsti dete i parkira svoj bmw ispred crkve a nakon ceremonije kaze "izvini pope ja nemam para"? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Не мрачи к'о по обичају.

У мањим срединама парох одлично познаје имовне прилике.

Ево, и у ове дане се дешава да за крштење болесног детета не узму динар без обзира на имовно стање родитеља или кума.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Све је ствар образа. Имао сам случајева да човјек домаћин не да ништа да да онај скромнијег стања сматра као увреду одбијање награде од њега. прије 10 година вјенчао људе који имају грађ. фирму у Њемачкој и крстио им двоје дјеце. Иако су за купили хотел за своје весеље, сотало је на оном : Видимо се :coolio:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо тако, оче Небојша.

Онај који се спремио и има образа, тај приложи и "не тороче" около.

Сиротиња се захвали и помоли за свог пароха. И буду узајамно благословени.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

2 hours ago, Драгана Милошевић рече

Управо тако, оче Небојша.

Онај који се спремио и има образа, тај приложи и "не тороче" около.

Сиротиња се захвали и помоли за свог пароха. И буду узајамно благословени.

 

Kako se onda to sto pises uklapa u aktuelni trend tarifiranja crkvenih obreda?
Drugim recima o cemu onda prica svestenik koji je razgovarao sa telegrafom iz prvog posta ove teme?

 

Ceu sluzi tarifa ako je zarpavo u crkvi sve tako sjajno i bajno da svi daju kolko zele i imaju a popovi zbog toga srecni i ne pisu blogove po internetu da se zale na to? :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ништа не може бити идеално и код првих хришћана је било трзавица. Постављена су правила, па сад ко се држи на част му, ко се се не држи, нека се замисли.

Ни држава која има инструменте присиле не може да натјера грађане да измире све обавезе према њој, а камо ли Црква.

И људи плате благодарни што имају ове технолошке иновације у 21. вијеку.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

43 minutes ago, cloudking рече

 

Kako se onda to sto pises uklapa u aktuelni trend tarifiranja crkvenih obreda?
Drugim recima o cemu onda prica svestenik koji je razgovarao sa telegrafom iz prvog posta ove teme?

 

Ceu sluzi tarifa ako je zarpavo u crkvi sve tako sjajno i bajno da svi daju kolko zele i imaju a popovi zbog toga srecni i ne pisu blogove po internetu da se zale na to? :D

 

Eh Klaude, kad bi tako lako bilo i kad ne bi bilo raznih ljudi.

Tarifa zavisi od eparhije do eparhije, negde se ona pokazuje kao ono tipa sto dinara tarifa za krstenje, neka najniza cifra koja ide direktno eparhiji ne svesteniku, za takvu, izdavanje krstenice i tsl. A nekad tarifa znaci lupam 5000 sto pokriva svestenika i vladiku i pomocnika. A opet i ta tarifa je varijabilna jer zavisi od toga da li te taj covek zna. Nisu popovi lopovi, samo idu nekom logikom - cekaj bre brajko mozes da das dve hiljade evra za orkestar na svadbi muzicki, a ovde se izvijas za pedeset. Odnosno logikom da prvi put i poslednji put vide coveka. Ali tarifa nije sve i svja, skoro je bilo masovno besplatno krstenje, ima ih cesto, ima ih po manastirima i tako zavisi. Ja nisam cula da je nekom odbijeno krstenje zbog nemanja para.

Svestenik reaguje na razne "zvukove" koji govore kako je to naplacivanje nesto lose, kako zli popovi jelte hoce da orobe narod i slicno, dajuci primere zasto bas tako nije i sto mi uopste placamo i cemu sve to, zeli da priblizi i svestenike narodu i narod svestenicima.

Svako po savesti i slobodnoj volji a vala i mogucnostima.

Ovakve price su potrebne jer svako malo neko opljuje kako svestenici zive kao lordovi.

Ja sam u jednom periodu imala muku i jako tesko zivela, i znas ta, moj stari prota je meni pomagao materijalno, bez ikave reci. Nije mi davao milostinju da se ja osetim ponizeno u tom smislu, davao mi je bukvalno kao otac i u citavom nasem odnosu, nije bilo sile da kazes da on od mene trazi i ocekuje pare. I vencao nas i dete krstio i uvek je tu bio za nas i koliko znam sve ljude koje poznajem od njega, koji idu kod njega u crkvu, nikom nije trazio pare.

Sto on kaze, ima ko ima i taj neka da, znam ja vrlo dobro kako se zivi. I zivi tako kako propoveda kao i vecina svestenika. Samo sto se nekad vide oni drugaciji.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Tacno je da deset posto onoga sto zaradis treba da das Bogu, i to treba da dajes sigurno svakog mjeseca, svake nedelje, a ne jednom u zivotu tako sto ces platiti svete tajne, koje ako cemo po jevandjelju, apostoli i njihivi sledbenici nisu naplacivali. To naplacivanje svetih tajni se prosto kosi sa jevandjeljem. Zasto onda molim vas ne bi uveli i naplacivanje Liturgije, pa i tu je svestenik pruzio svoju "uslugu", koliko kosta dar koji smo dobili, a koliko kosta pricesce? Uzimanje priloga je naravno kradja, ali ti prilozi idu u Crkvenu kasu, na vase plate, obnove i siromasne... Prije ce biti da je taj novac skupljen od priloga a ne od taksi. Nasi hramovi se grade ne zahvaljujuci taksama, nego zahvaljujuci ljudima koji ostavljaju novac Bogu. Vjerni narod traba da izdrzava svoje svestenike, oni treba da imaju platu, to pise u jevandjelju, i narod to i cini, on stalno prilaze. To sto je taksa postojala jos u kraljevini ne znaci da je to ispravno resenje. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Само кажем како је у пракси.

И свештеници су људи и излазе у сусрет.

То тебе облачићу, као чуди?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da neke stvari bodu u oci zaista bodu,svestenik u mestu gde ja zivim ima fixnu tarifu 1000 za vaskrs,1000 za slavu a skoro svaka kuca slavi po 2 do 4 slave godisnje pomnoziti to sa 550 kuca pa vidite a gde su ostala primanja?Skoro sam razgovarao sa novorukopolozenim svestenikom koji je dugo godina pre rukopolozenja bio veroucitelj parohija na kojoj je postavljen vodi se kao najslabija u celoj eparhiji kad mi je rekao koliko je zaradio za 2 meseca a pritom tamo nema vaskrsnjih vodica mogu misliti koja su primanja ostalima...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 5/13/2016 at 13:06, Драгана Милошевић рече

Само кажем како је у пракси.

И свештеници су људи и излазе у сусрет.

То тебе облачићу, као чуди?

Ne, ne... Ne cudi me. Znam ja da ima izuzetaka. Ima i dobrih popova naravno.

 

Kod mene u nisu ih nema. Ja sam svoje vencanje u crkvi platio 12000 dinara... 2008.- godine. Toliko je kostalo a nije bilo govora o mogucnosti dacse plati manje.

Moj najbolji drug je od popa na pitanje koliko kosta vencanje, dobio odgovor "zavisi koliki ce evro da bude tada"

 

Mene bi sramota.

 

Jedino sto me cudi je slepilo. Jednostavno ljudi odluce sta zele da veruju i mozes ti da im do sutra pricas kako zaista JESTE u praksi, oni furaju svoju "sve je super, sve je bajno a ti lazes" pricu...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

59 minutes ago, Tenkista рече

Da neke stvari bodu u oci zaista bodu,svestenik u mestu gde ja zivim ima fixnu tarifu 1000 za vaskrs,1000 za slavu a skoro svaka kuca slavi po 2 do 4 slave godisnje pomnoziti to sa 550 kuca pa vidite a gde su ostala primanja?Skoro sam razgovarao sa novorukopolozenim svestenikom koji je dugo godina pre rukopolozenja bio veroucitelj parohija na kojoj je postavljen vodi se kao najslabija u celoj eparhiji kad mi je rekao koliko je zaradio za 2 meseca a pritom tamo nema vaskrsnjih vodica mogu misliti koja su primanja ostalima...

Ti lazes!!! to ne postoji!!!!

Sigurno mrzis crkvu pa izmisljas takve stvari...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Uvrede i toksične reči najčešće izazivaju negativne emocije. Govorimo konkretno o izjavama sa ciljem uvrede, kada kritika nije usmerena na delo, već na samu osobu. Često nismo spremni da se suo;imo sa takvom situacijom i odbranimo se od negativne energije, ali postoji jedan psihološki trik koji vam može pomoći.
      Psiholozi ističu da je prvo i najvažnije da razumete koja se namera krije iza takvih reči. U suočavanju sa osudama, uvredama i negativnim kritikama, neophodno je razvijati emocionalnu inteligenciju. Ovo će omogućiti da pravilno procenite situaciju i pravilno reagujete na nju, ne dovodeći u pitanje njihovo lično psihološko stanje. 

    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од neca995,
      Појање по нотном запису еп. Стефана Ластавице. Стихиру је саставио Јован монах. Све вас које занима појање запратите youtube канал, хвала од ❤ 
       
    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
×
×
  • Креирај ново...