Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Драгана Милошевић

VOZE SE U BESNIM KOLIMA, DERU ZA KRŠTENJE: Evo zašto Crkva naplaćuje svoje usluge!

Оцени ову тему

Recommended Posts

U ovoj zemlji se više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama, jer tad niko neće da ti zameri. Međutim, kad je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto i dolazi do osude - kaže za Telegraf protojerej Ljuba Stojanović

http://cdn.tf.rs/2014/11/11/Crkva-pare-dinari-620x350.jpg

“On se vozi u besnim kolima, a meni naplatio krštenje deteta 5.000, a svadbu 7.500″, samo je jedan od ozlojeđenih komenatara vernika koji se vezuje za “tarifu” crkve i “ponašanje” sveštenih lica.

Veliki broj vernika očekuje da Crkva ništa ne naplaćuje ili da ta naplata bude simbolična, te zbog toga često dolazi do netrpeljivosti vernika prema crkvenim tarifama, vređanja Crkve kao institucije, pa i svih onih koji “pod njenim krovom” služe i rade. U razgovoru sa protojerejem Ljubom Stojanovićem, a u svrhu raščišćavanja i objašnjavanja ovog pitanja, dobili smo sledeći odgovor:

– Vidite, kada je u pitanju crkveni život i određena davanja vernika, to nije plaćanje, to nije kupovanje, to je jedno odgovorno življenje u kome imamo odgovorno davanje vernika i odgovorno primanje sveštenika. Dakle, to nisu kupo-prodajni odnosi i potrošačko-proizvođački. Tu je reč da vernik, kao neko ko živi u crkvi, crkvenim životom, promišlja o potrebama Crkve, o održavanju samog crkvenog objekta, o održavanju sveštenika. I, još jednom ono što je zaboravljeno, što je u prošlim vekovima bio običaj – prvi deo novca koji se skupi ide za održavanje hrama, druga trećina za održavanje sveštenika i treća trećina za sirotinju. To je bilo tako i mislim da bi bilo dobro to uspostaviti i u naše vreme. Naravno, s obzirom da sada postoji Crveni Krst, kao i razne socijalne ustanove, trebalo bi napraviti dogovor sa državom i društvom.

Foto-ilustracija: Flickr/Nioclás Porter

Protojerej Stojanović dalje objašnjava:

– Ono što je u priči sa crkvenom naplatom problem je što pojedinci ne shvataju da, recimo, centralni događaj na venčanju ili krštenju nije šatra pod kojom će pevati neko zvučno ime folk, pop ili koje već estrade, nego momenat kada su mladenci rekli svoje “Da” pred Bogom i kada postaju venčani i blagosloveni. Kada se pomene sklapanje braka, s razlogom se kaže “venčanje” a ne “veselje pod šatrom”.

Foto: Telegraf

Ljudi izgube osećaj. Šta se to dogodilo da se samo sveštenik stavlja pod lupu? Ne želim ni da pravdam ni da osuđujem nego pozivam sve da razmislimo – ako znamo da jedan orkestar koji svira naplati koliko naplati, i da celo veselje košta koliko košta, malo je zbunjujuće (ja nisam više u praksi, ali sam bio u praksi) da pojedincu uopšte nije mnogo da da neverovatne sume na fotografa, muziku, i sve ostalo što ide na veselje jedino mu para uši kada čuje ili oči kada vidi da sveštenik nešto naplaćuje.

Prosto, i Crkva mora da živi. Možda bi sve trebalo urediti drugačije u dogovoru sa državom, ali sada je tako kako jeste. Zar ne bi trebalo da je i u verničkoj i crkvenoj stvarnosti da promišljaju ovo trezvenije i dublje jer se ovde ne radi o kupovini i prodaji nego o odnosu vernika i Crkve, a izgleda da su ti odnosi duboko poremećeni.

Izgleda da većina misli da Crkvi svake subote s neba pada određena suma novca pred oltar i zlatnici kojima svešteici raspolažu, i sad oni, bezobrazni, naplaćuju narodu. Ima tu nešto i simpatično – očekujemo od Crkve mnogo više nego od drugih, što znači da nije izgubljena vera u Crkvu samo je poljuljana. Ono što Crkva daje se ne kupuje i ne prodaje, to je blagodet, nešto što je izvan svake cene. Ali, da sad malo banalizujemo stvari, iz ugla čoveka kome je to radno mesto, potreban je novac od kog će i on živeti.

Zamislite kako funkcionišu parohije u selu – na godišnjem nivou bude 15, 20 obreda od kojih je potrebno napraviti budžet, izdržavati crkvu, platiti porez, platiti komunalije, platiti crkvenjaka, platiti socijalno za sveštenika, za crkvenjaka… 80% sveštenika ne može da plati sebi socijalno.

Još jednostavnije, ako na Crkvu gledamo kao na preduzeće, neophodno je da se stvarima pristupi zdravorazumski – da bi nešto funkcionisalo i da bi ljudi dobili platu, potrebni su prihodi. Izgleda da u kontekstu Crkve niko ne razmišlja o tome. Više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama i niko neće niko da ti zameri.

A kada je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto. Potrebno je, možda, otvoriti to pitanje, i u društvenom i državnom kontekstu – da zaposleni u crkvi dobijaju platu od države ili sl. kako vernici ne bi više bili zbunjeni činjenicom da nešto plaćaju. Tvrdim da većina sveštenika u Srbiji teško živi, i da nemaju od čega da izdržavaju svoje porodice.

Foto-ilustracija: Flickr/ andreudozphotography.com

Pitali smo zar nije za očekivati da ljudi sumnjaju u poštenje sveštenika i Crkve kada im se ispred nosa sveštena lica provozaju u Audiju ili se pojavi podatak da je taj i taj, zvanično siromašni pop, vlasnik čitavog kvarta tek izgrađenih zgrada?

– Postoje sveštenici koji dolaze iz bogatih porodica. I ne možemo njima zabraniti da žive na visokom standardu kada mogu – da kupe dobra kola, stan, da ih uslovimo da se odreknu toga da bi bili sveštenici. Ima i drugih koji su, prosto, uspeli. Ali, odgovorno tvrdim da od sadašnje parohije u Srbiji ne može niko dobro da živi osim tih 10-15% kod kojih, opet, moraju da postoje neke dodatne aktivnosti, nažalost. Kod tih sveštenika koje imaju dodatne aktivnosti, često i parohija trpi i onda se jvlja problem. Definitivno je tu problem, što je naš čovek, vernik-korisnik a ne vernik-stvaralac. U onim slučajevima gde je vernik-stvaralac, sveštenici i oni su uspostavili dobru duhovnu komunikaciju i tu nema ovakvih tema nego se govori o dubljim temama, crkvenijim temama, socijalnim aktivnostima.

Foto: Telegraf.rs

Mnogi šire dezinformacije i niko se ne pozabavi dobrobiti sveštenika kao individue koja je isto čovek. Zašto se ne zapitamo kako da pomognemo nekoj parohiji da opstane, da sveštenici dobiju redovno plate i imaju od čega da izdržavaju porodice, već samo kako da ih opteretimo time da je nešto plaćeno mnogo.

Radost vere je nešto što se ne može kupiti i prodati, to je uzajamno pomaganje, voljenje i davanje. A kada se sve svede samo na veselje, sveštenk se tu isključuje iz samog čina i lepote događaja. Često ćete čuti da neko od svatova u crkvi kaže “Ajde, pope, skrati”, jer bi da se prebace na “pravu stvar”, tj. to veselje za koje su dali silne novce. I znam mnogo sveštenika, dobrih sveštenika, kojima je neprijatno jer ne znaju kako da reaguju. Tako da o ovoj temi treba malo dublje promisliti, kroz odgovorno primanje i odgovorno davanje. Kada orkestri sviraju niko ne pravi problem oko novca koji da, ali kada sveštenik govori, svi se bune.

Simpatično je što ljudi očekuju mnogo više od Crkve, i dobro je. To znači da još ima nade da se stvari promene, da se vernicima objasni postojeće stanje stvari. Da shvate da orkestri sviraju zbog para, a da smo mi, Crkva, tu zbog drugih razloga ali da smo i mi ljudi kojima su potrebna sredstva za život. I vrlo je bitno ne suditi svim sveštenicima po onih 10-15% dobrostojećih, jer, koliko god da deluju kao česta pojava – nisu, zaključio je protojerej Stojanović.

(Emilija Cvijanović )


http://www.telegraf.rs/vesti/1304295-voze-se-u-besnim-kolima-deru-za-krstenje-evo-zasto-crkva-naplacuje-svoje-usluge

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Драгана Милошевић рече

ako znamo da jedan orkestar koji svira naplati koliko naplati, i da celo veselje košta koliko košta, malo je zbunjujuće da pojedincu uopšte nije mnogo da da neverovatne sume na fotografa, muziku, i sve ostalo što ide na veselje jedino mu para uši kada čuje ili oči kada vidi da sveštenik nešto naplaćuje.

....vole ljudi da zavire u svestenicki dzep pa to ti je....

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Ђоле Пролеће рече

Мој прота вози ауто стар 25 година, породичну кућу гради 30 год. (почео пре него што је рукоположен), са реалним изгледима да буде усељива тек за неколико година (дакле још увек није), отшколовао је и школује више комаТа деце, има свој скромни бизнис у који укључује и друге, а колико само није "наплатио" (осим такси за епархију) то ни он не зна. 

Што прије га рашчинити, да се ово зло сјеме не би примило међу остале ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
6 minutes ago, Goku рече

Што прије га рашчинити, да се ово зло сјеме не би примило међу остале ;)

Оптужити га за проневеру, објавити текст о проневери у неким дневним новинама (Блицу или Новостима), и пребацити га у неку забит. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zamalo da nasednem...

Zar drzava svestenicima ne uplacuje doprinose za PIO i zdravstveno osiguranje, a crkvena opstina jos plus privatno osiguranje?! Zar nije iz budzeta data Upravi za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama nepuna milijarda dinara?! I zar nisu poreski obveznici platili 260 miliona dinara za penziono, invalidsko i zdravstveno osiguranje za svestenike?!

Svestenici imaju svoje plate od drzave...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Znate, meni je to naplacivanje svetih tajni grozna praksa Crkve. Hvala Bogu pa u Crnoj Gori toga nema, bar znam za krstenje da je besplatno. Ali ljudi uvijek nesto ostave svesteniku, ako ne novac onda mu nesto kupe, to je tako ljudski. I koliko sam cula ogroman prihod tamo Crkva ima upravo od priloga, najvise sa Ostroga. To je odvratan obicaj, ljudi sami znaju da trebaju da daju neki dinar, vidim u Srbiji i prilikom osvecivanja kolaca daju svestenicim pare, i na ispovijesti ostavljaju pare (sto je meni posebno ruzno). I na kraju Liturgije se nosi tas da se ostave pare, taj obicaj mi je bas nejasan, kad bi to u Crnoj Gori uradili mislim da niko ne bi isao u Crkvu. Na kraju, mislim da se crkva najvise izdrzava od dobrovoljnih priloga, mislim da nisu takse u pitanju, bar tako znam da je u Crnoj Gori, a ipak se je i tamo matterijalno Crkva napredovala mnogo. Treba ukinuti te takse, to je bas grozna stvar. Boze da nekom naplatis krstenje! Grozno... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Кад је тако замолио бих да неко јави одговорнима да пи пошаљу заостале плате и уплате доприносе, а не да се ја мучим после уплата још да вадим потврду о измиреним обавезама и носим у социјално да ми овјере здравствене књижице.

Маслачак, не знам од чега живе попови у ЦГ, али онај ко узме за себе паре од добровољног прилога чини кривично дјело крађе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako bre oce Neso posle tolikih godina s nama na forumima vi i ne znate koliko ste bogati :)))

Marina, mozda je tako negde, mislim da u Hr dobijabu platu al da izvines oni i nemaju puno vernika, tako lepo nam braca udesila, pa stvarno ne znam ni od cega bi ziveli.

Razumem da se ljudi bune na svestenike po bg il nekom vecem gradu, gde je osvecenje kolaca valja se hiljadu i po tj vodica je toliko pa jos jedna crvena kad odneses kolac i slicno ili je tako vecini bg parohija, al sta cemo s vecinom svestenika koji zive van grada. Sto bi rekao nas duhovnik ja se odusevim kad dobijem sto dinara za vodicu :) a pogotovo na selu gdd samo on "radi", pa bre od cega oni da zive?

Lele trebalo bi malo da se vrsi rotacija, da ne moze niko u gradu recimo da zivi i parohuje vise od godinu dana u jednom cugu, mozda bi i ljudi razumeli a i svestenici jedni druge.

To za tas i ostavljanje priloga na ispovesti mi je grozno,al ponekad bolje bre na tas nego na sred ikone da svi vide koliko si jelte siroke ruke.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kad sam kao klinac dosao na forum, jedna od prvih tema su bile crkvene tarife sto sam ja kao buntovnicki napdao i osudjivao. Reakcija tadasnjih forumasa je bila jedinstvena "to ne postoji u Srbiji, ne izmisljaj ateisto!"... prvili ste me na budalu jer je imanje tarife za crkvene obrede strasna stvar i to samo neko ko je mrzitelj crkve moze da izmisli... uzalud sam navodio licne primere gde sam sam morao da placam neke crkvene ovbrede po utvrdjenom cenovniku jer mi je bilo vrlo precizno objasnjeo da u Srbiji NE POSTOJE tarife i da svako daje onoliko koliko moze i ima... jednostavno, strasno vas je bolelo uopste pominjenje takve prakse a kamoli predocavanje dokaza da se tako nesto zaista desava.

U jednom trenutku kad sam napisao da krstenje u Nisu kosta 50e umalo nisam dobio ban zbog klevetanja...

 

A vidi vas sad... malo mi se steze grlo i suza krene niz obraz kad vidim kroz kakvu ste evoluciju prosli... poraslo dete, osamostalilo se, sto rece jedan visokouman covek :D

Sad vise nema govora o pogubnosti crkvenog tarifiranja, to je sad cienjnica koja ne samo da se podrazumeva nego je ogresenje o nju sad veliki greh... toliki da, eto, popovi moraju da se zale putem blogova na internetu, jer ljudi imaju problem da ispostuju cenovnik...

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, cloudking рече

U jednom trenutku kad sam napisao da krstenje u Nisu kosta 50e

Kosta, a krstio bi svestenik i bez evra ...

 

1 hour ago, cloudking рече

Sad vise nema govora o pogubnosti crkvenog tarifiranja, to je sad cienjnica koja ne samo da se podrazumeva nego je ogresenje o nju sad veliki greh... toliki da, eto, popovi moraju da se zale putem blogova na internetu, jer ljudi imaju problem da ispostuju cenovnik...

Zale se ljudi koji ne znaju da li je Isus Bog ili je sin Boziji a za Svetog Duha nisu ni culi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      1980. godine, Maureen Wilcox je kupio dva loto listića- za lutriju Massachusetts i lutriju Rhode Island. Neverovatno, ali njegovi brojevi su bili pobednički na oba listića. Nije zaradio ni jedan jedini dinar. Zašto? Brojevi koje je popunio za Massachusetts su bili pobednički za Rhode Island, a brojevi sa Rhode Island listića su bili pobednički za lutriju Massachusetts. Malo je reći bedak.
      Ovom pričom poznati psiholog Richard Wiseman započinje svoju knjigu The Luck Factor. Iako bi je svrstali u self-help literaturu, knjiga je vredna iz razloga što počiva na velikom istraživanju psihologije sreće koje se bavilo pitanjem zašto neki ljudi žive tako srećne i uspešne živote, i šta možemo da naučimo od njih kako bismo okrenuli sreću u našu korist. Više o samom istraživanju možete da pročitate ovde.
      Sreća je nešto što se oduvek pomalo mistifikuje i ubeđeni smo da- ili je imaš ili nemaš. Pomalo smo i sujeverni i mislimo da određenim ritualima ili bizarnim ponašanjima možemo da kontrolišemo tu čudnu silu. Svedoci smo slučajnih srećnih događaja koji ljudima oko nas naglo promene život, ali i važnih naučnih dostignuća u kojima su igrali važnu ulogu (od otkrića kontraceptivnih pilila, preko X zraka, fotografije, sigurnosnog stakla do insulina i aspirina). Čak i kada imamo iluziju o kontroli nad sopstvenim životom, sreća nam se samo nasmeje u lice.
      Wiseman, koji je i inače poznat po istraživanjima onih fenomena koji najmanje privlače pažnju naučnika ili bar veruju da im je nemoguće naučno pristupiti, prvi je koji je otkrio osnovne principe i tehnike sreće, i razlike između života srećnih i nesrećnih ljudi. Prvobitno je naravno pobio uverenje da takvi ljudi poseduju neke posebne nadprirodne sposobnosti kojima utiču na događaje u svom životu, ili da su prosto inteligentiniji. Predstavićemo osnovne psihološke mehanizme koji prave razliku između srećnog i nesrećnog života, koje je Wiseman nazvao četiri principa sreće, koji se dalje dele na nekoliko potkategorija.
                                                          
    • Од JESSY,
      Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne?
       
      Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva.
      Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne.
      Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih.
      Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti.
      Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija.
      Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi.
      Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj.
      Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.
       
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Пратим овог момка на YouTube, има занимљивих клипова, био је имам, сад је решио да се повуче. Погледајте који су разлози за то
       
    • Од Bernard,
      1 Korinčanom 3
      10 Po Božji milosti, ki mi je bila dana, sem kot moder gradbenik položil temelj, drug pa zida naprej. Vsak pa naj gleda, kako zida naprej. 11 Drugega temelja namreč nihče ne more položiti namesto tistega, ki je že položen, in ta je Jezus Kristus. 12 Če pa kdo na tem temelju zida zlato, srebro, dragocene kamne, les, seno ali slamo – 13 delo vsakega bo postalo vidno. Razkril ga bo namreč dan, ker se bo razodel z ognjem, in ogenj bo preizkusil, kakšno je delo tega ali onega.14 Kdor bo gradil na temelju, bo prejel plačilo, če bo njegovo delo zdržalo. 15 Tisti pa, čigar delo bo zgorelo, bo trpel škodo. Sam se bo sicer rešil, vendar kakor skozi ogenj.
      https://www.biblija.net/biblija.cgi?m=1+Kor+3&id13=1&pos=0&set=2&l=sl
    • Од JESSY,
      Zbog čega je za decu važna dosada i šta roditelji treba, odnosno ne treba da rade kada je detetu dosadno savetuje stručnjak za rani razvoj dr Ranko Rajović.
      BUKA / 22. Mart 2018 PODIJELI:
         Dosada je vrsta stresa i jedno neugodno stanje. Kada im je dosadno, i odrasli i deca pokušavaju da se reše tog osećaja, odnosno da nađu zanimaciju. No, problem dosade kod dece u današnje vreme poprimio je zabrinjavajuće razmere jer deca teško pronalaze zanimaciju, a da nije vezana uz računar, videoigre ili mobilni telefon.
       
      O tome šta roditelji mogu da urade, ali i u čemu greše kada je je reč o dečjoj dosadi, govori dr Ranko Rajović autor je NTC programa učenja kojim se podstiče intelektualni potencijal dece i razvija se brzina razmišljanja i zaključivanja – tzv. funkcionalno znanje.
       
      “Današnji roditelji koji su pre 30 godina bili deca sigurno se sećaju kako je u to vreme u kući postojao jedan televizor sa jednim ili dva programa i kada ima je bilo dosadno izlazili su da potraže društvo za igru. Nije bilo problem da odu peške ili na biciklu četiri, pet, šest kilometara na igralište gde bi se igrali sat, sat i po i vratili se kući.
       
      Kada bi padala kiša, morali su sami da osmišljavaju igre, a roditelji tada nisu rešavali problem dosade svom detetu, već je dete to samo rešavalo. Ili se igralo s igračkama ili je slagalo kocke ili pravilo kulu od drvenih kockica.
       
      Problem dosade uvek je bio pokretač i dosada je važan i dobar faktor razvoja deteta. Kada mu je dosadno, dete mora nešto da smisli, organizuje se, mora da poveže neke stvari, napravi možda neku novu igru, potraži društvo.
       
×