Jump to content

Проблем попова

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

Проблем попова

 

Кап ми се прелила преко чаше... Попови су проблем. А зашто су проблем? Зато што они желе да буду проблем? Не, зато што су жртве и саучесници проблема.

У преамболи се обично не износи решење или закључак. Али сам га изнео зато што не бих хтео да оправдам попове, али ни да их сасвим криминализујем. Јер су они продукт система. Но, рећи, крив је механизам, то не значи ништа. Крив је Деда Мраз! Неће бити...

Мој случај, који је атипичан, и једноставно не може да се уклопи у један објаснитбени модел, ипак може нешто да каже. Ја сам у систему али и ван њега. И зато сада могу да се „сурово“ осврнем на њега.

Попови су главни котачи у целом механизму. Највише их је. Мислим конкретно на СПЦ и на њу се овде односим, а не на остале ПЦ. Та пак машинерија има потребу да се новчано издржава. И терет је на поповима. Они су задовољни јер у 80% случајева зарађују боље него просечни грађани. И плаћају рекет. То се тако не назива, али су то разрези који служе за епархије. И то је највећа врлина која се тражи од поповске касте. Паре. Знати музти.

То је систем религије. Он задовољава паству и вишу касту. Вук сит и јаганци на броју. А да ли је Исус мислио на јаганце као овце? Не бих рекао. И шта пирамидално имамо? Владика тражи паре од попа, поп од народа. Наравно да има и међу-карика (ђакони, клирици разних фела). И шта одговара попу? Послушне овце које дају паре. Што више оваца, то више руна.

Систем функционише. Пример: Градимо цркву у селу, народ традиционално побожан, не таласати да се не би узбунио, градски отац даје све могуће дозовле за градњу, поп налази молера кога представља уметником, парохијани дају паре за „фреске“, од тога један део иде попу, други одборницима, трећи владици, а сића сликарским помоћницима, ако дође... Поп на гозби добија напрсни крст, пред владиком јагње пуњено кајмаком, музика, сви весели. Систем је савршен. Владика на сабору представља извештај како је ОН обновио или подигао или живописао цркву. И зато прима лепу плату. Колика год да је, он не плаћа из свог џепа струју. Не излази на пијацу да купи хлеба и лука... Јер то би било омаловажавање владичанског чина. Не зна колико кошта литар млека. И човек са џепарцем управља туђим животима.

Поповима је у интересу да имају овце. Јер су попови довољно интелигентни да виде како за надређене имају људе који не живе у овом свету. И онда ни попови не таласају. Зашто би уводили неке „новотарије“ у парохији?        

   Систем власти у СПЦ је феудални. Турски. Кадија те куди, кадија ти суди. Принчеви цркве имају бесконачну власт. И немаш апелационо право. Закон о мобингу још није заживео. Као да су одвојени светови црква и држава. Због тога, ако содомзујеш или убијеш неког у цркви, то државу не интересује. А то не би смело да буде тако.

Имају попови неке школе и интелигенције. Но, 90% њих не знају нешто друго да раде. Зато су заточеници заната. Још их стисну жене и одговорност према породици. И радили би многи нешто ново у парохији, али како се свако мало мењају владике по епархијама, не знаш какав лудак може да ти излети у то руском рулету. Умешност преживљавања.

Кад већ попови имају памет (не баш сви, али добар део да), испада да је проблем у нечему што немају. А шта је то? Попови немају муда! Кастрирали их калуђери.

Попови су муда продали за тањир чорбе. И зато кажем да су истовремено жртве и саучесници у злочину. Јер ово није систем који је регулисн правилима него злочиначки систем. Који губи душе. Буквално као у обреду продаје своје душе.

Намерно се изражавам у овим терминима. Да би тама могла да каже: О чему вам говори овај безбожник? Е, ја то хоћу. У најгорем могућем облику. Да здерем кожу са овог зла ако је икако могуће. Јер, ја сам могао рећи: часним оцима, свештеницима Бога Живога, недостаје храбрости. Не, ја хоћу да ти закопам прст у око! И ништа ми не можеш. Рекао сам нешто лажно? Нисам. Ако сам рекао добро, што се буниш и што ме кудиш?

Одмах ће да устану демагози међу владикама и да кажу како ја желим да се направи „комунистичко“ свештеничко удружење. Не, пријатељи, ја сам увек био ван комунизма. Од детета. Али се вама мора стати на пут. Ово је бласфемија. Јер колико год да је тежак грех силовања једног дечака толико је тежак и грех силовања једног свештеника. А то се дешава више него често. И други попови гледају као биволи кад лавови одвоје неко грло и растргну га...

Да ли је вама, владике (наравно да се не односим на све), јасно да када бисмо се ми, попови, понашали према пастви као ви према нама, не би нам остало ни једног верника? Јер верници не зависе финансијски од нас. Послали би нас у мајчинске изворе...

Приче о хришћанском персонализму су само форе које се користе за завођење простодушних. У пракси је само динар Личност. Но Исус не рече да су блажени богати. Напротив. Рекао је да се не може служити Динару и Богу. И сваки од вас је пред тим искушењем. Не надајте се да ће бити неке друге пробе. Све је овде. Један живот само имамо. И у томе у чему нас затече Господ, у томе ће нас судити. Сваки да гледа лице ближњег.

Штитити ближњег од себе, то је чојство, по Марку Миљанову.  То се цитира често. Али не аплицира. Пророчки вапим, нас неће бити ако ово не усвојимо као принцип. Ако немамо довољно интелигентних владика, који ће урадити на систему самозаштите, да интегришу попове у систем одлучивања и контроле, ми смо изгубљени. Да се вратимо Јеванђељу, да који хоће да буде први, има свима да служи. Као што то данас ради папа Франциско. Пере ноге и женама криминалцима. Лажно? Лицемерно? - Допуштам да тако мислиш. Али нека узме сада патријарх Иринеј и свима владикама да опере ноге. Лажно и лицемерно, али нека уради. Нека узме миртополит Амфилохије да купи кило хлеба...            

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 81
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

29 minutes ago, Zoran Đurović рече

Приче о хришћанском персонализму су само форе које се користе за завођење простодушних. У пракси је само динар Личност.

:skidamkapu:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Плутон рече

Није Бог случајно позиционирао Авву и у систем и ван њега. :)

Није, али се ни не радујем превише... Шалим се, ја се радујем, али није лако. Нико нормалан ово не би преживео...:cheesy3:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Dobro, niste suptilni kao vladika Grigorije, ali pričate istu priču.

Ja bih na osnovu ovoga izgradio malu širu priču. Crkva je kod nas vekovna, tradicionalna i ne možemo o joj govoriti kao nekom autonomnom, drugačijem od svih ostalih insttucija u našem društvu. Svaka profesija kod nas je mali uzorak našeg naroda, profesori, policija, lekari, advokati, sudije, sveštenici. Oni ni govre konkretno o sebi i svojoj profesiji, to je skundarno, oni primarno govre o narodu iz kojeg su potekli.

Govore o vaspitanju, empatiji , osećaju za zajedništvo koji su pokupili tokom svog odrastanja na tlu ove države.

Svi smo mi ovde rodjeni, imali roditelje koji su nas vaspitavali, familiju, komšije, prijatelje, vaspitače, nastavnike, profesore. Čitav život u sebi skupljamo iskustva odnosa roditelja, porodice, familije, obrazovnog sistema, društva prema nama, kada se diferenciramo u neku profesiju, krenemo da radimo, to tada i ispoljavamo. Rezultate prethodnih iskustava  vidimo u kriminalu i korupciji u društvu i banan državi koju smo stvorili.

I kad suštinski pogledate, stvari su svuda iste. Ovaj način delovanja unutar same Crkve je istovetan kao na nekom fakultetu, policiji, ministarstvu zdravlja...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Систем јесте феудални али није турски. На жалост то је наш систем.

Но ни тај систем није лош, него је проблем што је заостао.

Тај систем је био савршен у време Немањића, јер је држава стајала иза Цркве.

Или што каже Душанов законик: Ако се нађе у епархији ког епископа човек гладан, да се свргне тај епископ.

Али Душан је тако могао да напише у законику јер је епископ добијао новце од државе и задатак му је био да храни гладне и сромашне.

Ми смо после комунизма као црква изгубили 90% својих средства и онда смо постали гори од комуниста у тој борби за материјална добра. Тако да данас када би нам се вратило тих 90% средстава бојим се да би били гори од Ротшилда и Рокфелера и да би се као и они почели трпати у светску политику, потплаћивати неки лоби у Америци да сви гласају за Трампа или томе слично.

Тачно је да попови у таквом систему немају муда и само ретки јуродивци некако излазе на крај са тим системом.

Ја сам живчан човек од малена, дуго трпим и ћутим и то често 10 пута горима од себе, али кад ми прекипи не покушавам да објасним другачије до песницама.

Зато се сада по старе дане захваљујем Богу што нисам постао поп, јер би био брука за ову нашу СПЦ кад би у новинама изашло да сам сломио ком колеги руку, ногу , ребро или владики разбио главу.

Но проблем је кад тако безмуди попови временом постану кварни људи, јер је тешко, заиста тешко бити без муда и бити добар човек. Временом то све оде у пизду материну и човек или полуди или постане говно.

Као што можемо видети у нашој ПЦ нема много лудих, дакле мислите о томе.

 

Ипак ко претрпи до краја спашће се. Не товари Бог на човека крст који не може да носи.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

2 minutes ago, Дејан рече

Dobro, niste suptilni kao vladika Grigorije, ali pričate istu priču.

I kad suštinski pogledate, stvari su svuda iste. Ovaj način delovanja unutar same Crkve je istovetan kao na nekom fakultetu, policiji, ministarstvu zdravlja...

Суптилност ми није јача страна... Али је тужно што си у праву да нам је цело друштво корумпирано... Тужна истина.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

4 minutes ago, Жељко рече

Систем јесте феудални али није турски. На жалост то је наш систем.

Но ни тај систем није лош, него је проблем што је заостао.

Тај систем је био савршен у време Немањића, јер је држава стајала иза Цркве.

Но проблем је кад тако безмуди попови временом постану кварни људи, јер је тешко, заиста тешко бити без муда и бити добар човек. Временом то све оде у пизду материну и човек или полуди или постане говно.

Као што можемо видети у нашој ПЦ нема много лудих, дакле мислите о томе.

 

Ипак ко претрпи до краја спашће се. Не товари Бог на човека крст који не може да носи.

 

Ти у кратко написа бољи текст од мене... Само могу да се потпишем, али ти није фора!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

5 minutes ago, Дејан рече

Dobro, niste suptilni kao vladika Grigorije, ali pričate istu priču.

Ja bih na osnovu ovoga izgradio malu širu priču. Crkva je kod nas vekovna, tradicionalna i ne možemo o joj govoriti kao nekom autonomnom, drugačijem od svih ostalih insttucija u našem društvu. Svaka profesija kod nas je mali uzorak našeg naroda, profesori, policija, lekari, advokati, sudije, sveštenici. Oni ni govre konkretno o sebi i svojoj profesiji, to je skundarno, oni primarno govre o narodu iz kojeg su potekli.

Govore o vaspitanju, empatiji , osećaju za zajedništvo koji su pokupili tokom svog odrastanja na tlu ove države.

Svi smo mi ovde rodjeni, imali roditelje koji su nas vaspitavali, familiju, komšije, prijatelje, vaspitače, nastavnike, profesore. Čitav život u sebi skupljamo iskustva odnosa roditelja, porodice, familije, obrazovnog sistema, društva prema nama, kada se diferenciramo u neku profesiju, krenemo da radimo, to tada i ispoljavamo. Rezultate prethodnih iskustava  vidimo u kriminalu i korupciji u društvu i banan državi koju smo stvorili.

I kad suštinski pogledate, stvari su svuda iste. Ovaj način delovanja unutar same Crkve je istovetan kao na nekom fakultetu, policiji, ministarstvu zdravlja...

Слично али није исто.

Пре свега не може бити исто јер је одговорност свештеника пред Богом другачија од одговорности полицајца.

Овде поп одговара за људске душе. А руке су му везане. Кад почне да се бави својим послом упадне у машинерију којој је циљ само новац и којој те душе стоје насупрот тог новца и онда га буквално колеге униште.

Примера колико хоћеш...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Жељко рече

Слично али није исто.

Примера колико хоћеш...

Зато Ава каже да је блажен јер је у систему и ван њега. Мада сам се уморио и велим и другим опоимада треба да имају уда. Не могу да очекују да ће поново да сиђе са неба неки Исус и све гратис да да. Нема чаробног штапића. Није га било ни први пут. Петар је био на црти, склонио се, али је после поново стао. Тако и попови сада. Јер ако чекамо да се владике сете, начекаћемо се још 2-3 века. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da... Kažem ja svešteniku, grešan sam ni sam ne znam kako i koliko. Osećam da mi je dobro dato a u meni manje zahvalnosti no kad ništa od Boga ne imadoh.

Da..sveštenik mi reče, nema veze daj neki veći prilog Crkvi. A ja si mislim, što mi barem jedan OTAC ne reče, nadji bre čoveče nekog ko nema, pa mu daj veći prilog i da vidiš istinsku zahvalnost kad već tebi toliko nedostaje i koja ti se negde zagubila...

 

Zašto ja idem kod OCA, vaistinu vas pitam i čekam već godinama, da mi OTAC to kaže a ne ja onako na svoju ruku iznesem novac i dam onome koji me u oči gleda dok mu pružam.

 

Ne ide braćo duhovna obnova sa 13 metara visokim Časnim Krstom u pozlati. Ne ide.... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

3 minutes ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

Da... Kažem ja svešteniku, grešan sam ni sam ne znam kako i koliko. Osećam da mi je dobro dato a u meni manje zahvalnosti no kad ništa od Boga ne imadoh.

Ne ide braćo duhovna obnova sa 13 metara visokim Časnim Krstom u pozlati. Ne ide.... 

Ава те разуме... Ови не.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

6 minutes ago, Zoran Đurović рече

Зато Ава каже да је блажен јер је у систему и ван њега. Мада сам се уморио и велим и другим опоимада треба да имају уда. Не могу да очекују да ће поново да сиђе са неба неки Исус и све гратис да да. Нема чаробног штапића. Није га било ни први пут. Петар је био на црти, склонио се, али је после поново стао. Тако и попови сада. Јер ако чекамо да се владике сете, начекаћемо се још 2-3 века. 

Опет ћу се позвати на Тарабиће. Где веле да ће неки арханђо Микаило да суниђе с небеса, негде, некад у будућности у Русији и да поново све васпостави како ваља.

Мислим, немам појма оћели или неће, углавном тај божији интервенционизам се догоди тако на сваких иљаду до две година. Јер религија као и све у овом свету има ту тенденцију с једне стране распадања с друге стране окамењивања. И онда се то мора размрдати. Тако беше Авраам, па после Мојсије, па после Јошуа Месија, па после неки словенски учитељи који изађоше мало из учаурене Византије нама Словенима па после тај Микајло и тако...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

4 minutes ago, Жељко рече

Пре свега не може бити исто јер је одговорност свештеника пред Богом другачија од одговорности полицајца.

Naravno, kao i lekara. Niko ti u Crkvi neće tražiti velike pare da bi ti spasio život ili život bližnjih.

Koliko Srbi zarezuju Boga, toliko zarezuju državu, zakon, pravdu i sl...dakle, ne zarezuju.

Ja sam na Crkvu uvek gledao kao na zajednicu koja nije na teretu države, već joj pomaže, ali stvar kod nas je uvek takva da se govori ko nam je šta dao, tipa, :" Tito nam je dao". Svako hoće da mu neko nešto da. Nema davanja, ili sam zaradiš ili ništa. Crkva, kao i svaka državna institucija ima problem sa kvalitetom ljudi. Imaš mali proj primera gde su neki episkopi iz ruševina izdigli i sagradili vrlo stabilne i uredjene parohije i primera onih koji ili urušavajau, ili zadržavaju već postojeće stanje. Crkvi jeste mnogo oduzeto, al ajde da se ne lažemo , postoji potencijal ozbiljan da se čudo napravi, ali, nažalost, nema ko to da sprovede.

Krivični zakon naš je prepisan od Švajcarske. Verovatno se razlikuje nešto malo , ali to suštinski nije bitno, bitno je da se na tom primeru vidi da nije važno kakav je zakon već kakav je narod koji neki zakon treba da sprovede.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Протосинђел Петар (Богдановић): Наш највећи проблем јесте проблем смрти
       
      Сведоци смо да искуство нашег живота наилази на један проблем, а тај проблем јесте проблем раздвајања једних од других, који ми називамо СМРТ. Време и простор тако функционишу у овоме свету да смо ми раздвојени од наших предака, да смо раздвојени једни од других, да нас удаљује раздаљина, простор, да нас удаљује време једне од других. Али Господ нам је зато дао Свету Литургију, која сабира све у једно а Литургија је икона будућег Царства Божијег, када ћемо сви бити заједно окупљени, и сви бити заједно са Господом и кад нас ништа неће удаљавати једне од других.
      Као што се ми браћо и сестре причешћујемо овде на Литургији, овде и сада у манастиру Туману, и сви широм православнога света који се причешћују, причешћујемо се сви од једнога Христа. Дакле укидамо на неки начин раздаљину и ту подељеност. Сви ми примамо једног истог Господа у себе иако се налазимо у више храмова у различито време. Значи, све нас Господ обједињује.
      Наш највећи проблем јесте проблем смрти јер нас смртност на један трагичан начин удаљује од наших ближњих. Зато и данашњи дан јесте дан када се Црква посебно сећа упокојених. Али упокојени јесу такође део живе Цркве, јер у Господу нема те подељености, нема те временске раздвојености. Онај који је у сећању Божијем, тај је и жив. И зато је браћо и сестре јако битно да се ми сећамо наших ближњих. То није само освежавање неких наших емоција, него то је тежња дубинска да ми оприсутнимо њих поново ту. Наравно, ми људи, ту силу немамо, али Бог има ту силу. Дух Свети који се излива на нас на Литургији, Он укида те раздаљине и та раздвајања, укида време и простор и Он управо чини, овде присутним све оне упокојене, које ми помињемо у нади на Васкрсење и живот вечни. Ту су са нама и Светитељи Божији иако су раздвојени од нас временски. Ту је мајка Божија, ту су све оне иконе које на Литургији постају живе и сведоче о реалном присуству Господа међу нама. Ми њих не можемо на материјалан начин да осетимо и видимо, али они су ту Духом Светим. То је наша вера и ми знамо да је тако, а у Царству Божијем ће се то остварити на један пунији начин, где ћемо сви опет бити заједно. То је зато, браћо и сестре, јер смо ми слободне личности и ми не поистовећујемо наш живот само са нашим биолошким трајањем. Ми желимо да живимо вечно. Ми желимо да будемо апсолутно слободни. То је оно божанско у нама, божанска тежња. И смрт нас раздваја, грех нас разваја, наша пропадљивост нам не дозвољава да се тежње нашег духа ка вечности остваре и да се наш дух вине. Међутим, ми осећамо да је то оно што је најбитније – живот вечни и љубав која нема границе.
      Али, као слободне личности ми можемо да се определимо за такав начин живота и можемо са Богом, који је такође слободна личност, да успоставимо однос заједнице и љубави и зато треба да бирамо увек Господа. Бирамо га управо када долазимо на Литургију. То је избор наше воље да се определимо за Господа, да се причешћујемо, јер на тај начин ми исказујемо нашу љубав и жељу да будемо заједно са Господом. Управо ту видимо истинитост речи које смо чули у Јеванђељу када Господ каже - И онима који мисле да нешто имају, узеће им се оно што уствари немају.
      То је оно, када ми бирамо браћо и сестре, у овом животу, да се поуздамо у некакве пропадљиве ствари. Заборавимо на вечност, заборавимо на Бога, заборавимо на смрт као непријатеља који стално вреба и који је стално присутан међу нама. Имамо можда мало новца, имамо неку сигурност, имамо неки свој ушушкан кутак, и одмах ми у својим очима некако порастемо, мислимо да смо недодирљиви, да смо необориви, заборавимо на суштински проблем смрти и везујемо се за пропадљиве ствари. Мислимо да нам то може продужити живот у векове. Мислимо да је то поуздање. То је тренутно. Јер кад дође смрт и оно што смо имали, више га немамо, одузима се од нас: и то благо и та земља и то имање и све што смо стекли. Моћ, било каква пројава моћи, силе, нечега што смо мислили да имамо у својим рукама – губимо. А чули смо у Светом Јеванђељу, и то је наша вера, да ако верујемо у Господа, да и ако умремо – живи смо. То је истинско поуздање, истински темељ на коме треба зидати – вера у Господа. Зато да се не плашимо да дамо свој живот Господу, да се не плашимо да страдамо за друге, да се не плашимо да волимо друге без обзира што они некад буду лоши према нама, да се не плашимо да праштамо, јер неће нâс други оштетити у крајњој мери, као што то ми можемо да оштетимо себе, ако се затворимо у своју себичност. Ако дамо срце своје Господу, чак и ако умремо, живи смо. То сведочи Света Литургија, то сведочи наша вера, то сведочи Господ Бог наш.
      И зато се сећамо наших упокојених јер они који су уснули у нади на живот вечни, у нади на Васкрсење, у нади на Господа, који су положили свој живот у нади на Господа, они заиста бораве у сећању Божијем. А кога се Бог сећа, тај је вечно жив и тога ће у дан Другог и Страшног доласка Христовог васкрснути и даровати му живот вечни. Тако да, увек кад се нађемо на раскрсници, када нас наша логика овосветска и земаљска тера да се заштитимо од другога, са друге стране имамо Господа који нас упућује на друге, више вредности. Немој да се уплашимо ако нас Црква учи да постимо, та нећемо умрети од глади! Ако нас Црква учи да опростимо, нећемо ми изгубити, чак и ако тај непријатељ жели да нас убије. Ако смо са Господом, не може нам душу убити. Увек бирајмо да чинимо дела Господња, увек бирајмо љубав колико год да је некад тешка. Љубав у овоме веку јесте крсна. Љубав носи страдања. Ако хоћемо истински да будимо пријатељи, истински да будемо добри родитељи, добра деца, верна чеда Цркве морамо да страдамо за другога. Нема праве љубави без жртве. То да знамо. Не плашимо се жртве, јер жртва у име Господње јесте жртва која нас узводи у живот вечни.
    • Од Александар Милојков,
      Постављам ово питање, иако се са њим никада као студент, хвала Богу, никада нисам сретао. Али јесам као просветни радник. Но, сада имам проблем, тачније има га моја старија ћерка, која је студент Академије струковнох студија у Београду (бивша Виша медицинска). Она је студент друге године и све досадашње испите дала је из првог пута, са, у просеку, врло добрим оценама. Међутим, један испит из прве године још увек не може да положи. Пети пут већ покушава. Није једина, велики број студената није положио тај испит и пролазност је веома ниска. Девоке су жалиле и данас полагале испит пред комисијом. Али авај, у комисији је поново главну реч водила њихова професорка која је проблематична са својим критеријумима - постави питање, испричате јој СВЕ из литературе и онда вас решета потпитањима док вас не обори. Нажалост тако је било и данас пред комисијом. Од 30+ девојака, само су две успеле да добију прелазну оцену.
      Ја сад питам, какве су даље правне могућности да се ове студенткиње боре? Може ли се и коме обратити  у Министарству просвете, пошто је у институцији Аладемје проблем очигледно нерешив (изгледа да врана врани очи не вади - они штите своју колегиници, не студенте).
      Молим вас ако неко има конкретан предлог да ми појасни, како бих помогао свом детету, које већ пада у очај (а ја све то плаћам и не питајте како ми је).
    • Од Поуке.орг инфо,
      Положај Српске Православне Цркве одувек је био сложен и предодређен за борбу с тешкоћама и искушењима, како световним тако и духовним. Међу онима који су већ дуго забринути за будућност Православља често се говори о увођењу новопапизма, иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. СПЦ је заузела начелну позицију, утемељену на канонском предању, кад је раскол у Украјини у питању. Руска Православна Црква је у том смислу високо оценила принципијелност СПЦ и блаженопочившег патријарха Иринеја. Ипак, помесне Цркве грчког говорног подручја (не све), укључујући однедавно и Кипарску, приклониле су се, у најмању руку проблематичној, позицији Патријарха цариградског Вартоломеја. Како оцењујете будући развој догађаја који је веома потресао православну васељену?
      Проблем „новопапизма” који помињете нажалост постоји. Имамо следећу еволуцију: Цариградска Патријаршија – иначе Црква Мајка Српске Православне Цркве, што је чињеница коју нити имамо право да заборавимо нити је икада заборављамо – извршила је неканонски упад у јурисдикцију Руске Православне Цркве и „рехабилитовала” расколничке заједнице у Украјини, али, на жалост свију нас и на своју тешко избрисиву срамоту, није ни укинула ни ублажила раскол у Украјини него га је, насупрот томе, продубила и продужила. Доскорашњи расколи пренети су са тла Украјине на читав православни свет. Дошло је до прекида литургијског и канонског општења Московске Патријаршије са Цариградском Патријаршијом и са оним предстојатељима и епископима појединих Цркава који признају непокајаног расколника Епифанија – тачније грађанина Думенка – за легитимног митрополита кијевског и аутокефалног (!) поглавара Цркве у Украјини, где иначе живи и дела угледни и од свих Православних Цркава признати митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, уз којега је преко сто канонских епископа са више од петнаест хиљада свештеника и монаха и са десетинама милиона верникâ. Несаборно једнострано признавање расколничких групација није, међутим, изазвало само раскол међу Црквама него и поделе и трвења унутар Цркава, о чему сведоче полемике међу епископима и теолозима у Грчкој и на Кипру.
      У новонасталом духовно-канонском хаосу Српска Православна Црква заступа, као  што с правом истичете, начелни став безусловне верности вековном канонском поретку Православне Цркве, којим нико нема право да се поиграва. Што појединци тај принципијелни став тумаче као сврставање уз једне против других, то је проблем њихове савести и њиховог схватања Цркве. Ми нисмо ни против кога, понајмање против славне и мученичке Патријаршије која је 1219. године дала аутокефални статус нашој Цркви, а у Светом Сави препознала личност достојну да буде први аутокефални српски архиепископ, али смо против поступака који угрожавају или нарушавају јединство Православне Цркве и доводе у питање кредибилитет Православља пред римокатолицима и инославним хришћанима уопште.
        Како ће се ствари развијати у будућности, тешко је предвидети, али ако судим на основу сличних претходних случајева из историје Цркве, надам се да ће у догледно време ова криза бити превазиђења. Дај Боже што пре!
       Још на Критском сабору указали сте на мањкавости у савременим покушајима да Православље добије неку врсту „источног папе“, па сте и објавили текст о својим неслагањима с таквим приступом. Каква еклисиолошка позиција треба да се заузме у наше доба да бисмо избегли искушења централизације, али и анархије?
      На ово кратко питање могао бих да одговорим веома опширно – тако да одговор заузме цео Печат. Када би се сабрало све што је с тим у вези написано, били би то читави томови, а не само једна књига. Али овде ћу, поштујући расположиви простор, сажети тему на оно најбитније.
      У чему се суштински разликују православна и римокатоличка еклисиологија иако и једна и друга признају постојање првенства у Цркви? Римокатоличка Црква прихвата примат римског епископа, папе, као првенство власти, као врховни ауторитет при доношењу одлука које се тичу Цркве у целости. Папа је практично изнад сабора епископâ: чак и кад би били сабрани сви римокатолички епископи и нешто одлучили, папа има начелну могућност да стави вето и да само он донесе одлуку. Структуру Римокатоличке Цркве можемо сликовито да прикажемо као пирамиду у чијем подножју се налазе верници, изнад њих су свештеници, изнад ових епископи, а на самом њеном врху налази се папа. Оваква структура је нашла свој израз у познатој латинској изреци Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, ствар је свршена). Истини за вољу, „пирамидално” устројство Цркве знатно је ублажено, премда не и укинуто, на другом ватиканском сабору (1961 – 1965) тако што је прихваћено учење Светог Писма и светих Отаца Цркве, у континуитету неговано и сачувано у Православљу, да Цркву сачињава Народ Божји, који обухвата све њене чланове без разлике – епископе, свештенике, монахе, вернике…
      а разлику од устројства Римске Цркве, Православна Црква не личи на пирамиду. Пре би јој одговарала слика дома, велике куће са много станова и укућана, где свако има своју специфичну функцију. Посебно важну службу врше епископи. Они општецрквена питања решавају на саборима, при чему ниједан од њих, чак ни онај који председава на сабору, није изнад сабора. Све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Председавајући нема право вета и може бити надгласан, али то му не одузима достојанство првог међу епископима. Његово првенство није првенство власти него првенство части. Он јесте први, али не први изван или изнад сабора него први у сабору, „први међу једнакима” (primus inter pares), а никако не „први без једнаких” (primus sine paribus), на што већ вековима претендује епископ „старога” Рима, а одскора и епископ „Новога Рима”, односно Константинопоља, Цариграда, данас Истамбула.
      Обе претензије су за православно схватање природе и устројства Цркве неприхватљиве. Према 28. канону Четвртог васељенског сабора епископ Новога Рима задобија исто „преимућство части” које ужива епископ Рима у тада јединственој Цркви, али се при набрајању или у диптисима налази на другом месту, иза римског епископа, јер је римско првенство части старије и потиче из апостолске епохе. Ниједном од њих канон не приписује првенство власти. Такав појам у канонима Цркве уопште не постоји. Укратко речено, Цркву одликује саборност, а не монархија. Однос између првог по части епископа и епископског сабора је притом динамичан, али једини могућ: нити први може да одлучује сâм, без сабора, нити сабор сâм, без првог епископа, како налаже 34. апостолски канон. Богочовечанска равнотежа и хармонија одликују не само Личност Христову већ и Тело Његово, Цркву Божју. Мој скромни коначни одговор на ваше питање гласи: саборност је једини могући пролазак велике историјске Лађе зване Црква између Сциле централизације и Харибде анархије.
      Извор: Печат/Видовдан
    • Од Иван Ц.,
      Зна ли неко како се решава овај проблем?
      Јавио ми се проблем са слањем смс порука, чак не и ка свим бројевима, него онако, насумично... не може да се пошаље смс...
      Има ли неко идеју како се то решава?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Цетињски свештеник Игор Балабан повео је двадесетпрву по реду „Интернет литију“ која је и ове недеље емитована на радију и youtube каналу „Светигора“, Фејсбук и Инстаграм страници „Не дамо светиње“ и телевизији „Нови“.     „Црква је једна и једина масовна организација или скуп вјерника у Црној Гори који је потпуно независтан“ нагласио је отац Игор додавши да Црова нема никакву потребу за било каквим клијентелистичким односом према власти.   Он је је рекао да је то њен услов постојања – да би била Црква само таква мора и да буде. „Онога часа када се ставља у службу било које политичке идеологије, било којег интереса, државе или нације, чак и циља коме крајња станица није Царство Божије – она тога часа долази у опасност да престане да буде Црква“ релао је отац Балабан, службеник Митрополије црногорско-приморске.   „Власти овога свијета су склоне томе да све подреде својој власти“ објаснио је тежње наше власти отац Игор нарочито нагласивши да у режиму могу да одлуче да буду невјерници и то је право које им нико не треба одузети „али ни нама нико не може одузети право да будемо вјерници“.   Дио разговора посвећен је инциденту који се 21. маја догодио у Бару када је група младића који су прослављали Дан незавиности и у „заносу“ напали свештеника Николу Радовића испред Парохијског дома у Бару. Том приликом оцау Николи је група младића псовала српску мајку и пријетила говорећи да “попови убрзо више неће моћи да се шетају по Црној Гори”,   „У Бару сам као дијете одрастао током рата у Босни и никада није било никакви инцидената. Ово је плод анти-црквене и анти-српске пропаганде која се огледала у нападу на оца Николу“ прокоментарисао је са чуњем отац Игор Балабан.   Отац Игор је нагласио да је јасна разлика између ових политичких скупова и молитвених литија у Црној Гори. „Чули смо да се момак који је препознат као виновник осјетио понешен у атмосфери масе. То говори о маси која није слична литијама које би се зауставиле када крене езан са џамије“ подсјетио је на диван примјер суживота у Пљевљима отац Игори Балабан.   Балабан објашњава да је благослов видјети праву хришћанску рекацију оца Николе Радовића „А видите како прави Хришћанин реагује – Отац Никола је забринут а не озлојеђен. Када је чуо шта му вичу није изашао да се обрачува већ да помогне“ рекао је отац Игор похваливши гест оца Николе који је понудио помоћ у плаћању новчане казне младићу који је препознат као виновник тог недјела.   Отац Игор се на на крају придружио поруци да је одлучан да истраје на путу Божијем – “Ходећи стазама Светих Божијих људи, уздајући се у њихову помоћ, поручујемо још јаче и гласније – Не само светиње”.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...