Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Свети Амброзије Милански о редовном причешћивању

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

Свети Амброзије Милански о редовном причешћивању

 

Апостолска пракса је било свакодневно причешћивање (али не по сваку цену, него диктирано спољашњим условима) и оно није било условљено никаквим специјалним припремама (Дела 2, 42-46), ни у смислу поста ни у смислу исповести. Но, та пракса се до 4. века мало-помало расточила, задржала се у многим крајевима у сталном причешћивању за празнике и недељом, а негде се и сасвим изгубила. Желео бих да проблем осветлим, без икаквих претензија на свеобухватност или исцрпност кроз један одломак из св. Амброзија Миланског.

163253_190807207600931_2184305_n.jpg?oh=

Августин, Григорије Назијанзин, Амброзије, Василије Велики. Све илистрације од З. Ђуровић

 

162951_190807230934262_1977595_n.jpg?oh=

 

24. Хлеб наш свакиданашњи дај нам данас. Сећам се свога говора када сам расправљао о Тајнама. Рекох вам да се пре Христових речи оно што се приноси назива хлебом; када су пак изговорене речи Христове, више се не назива хлеб, него се зове тело. Због чега се, дакле, у молитви Господњој која после следи, вели: Хлеб наш? Рече додуше, хлеб, али додаде πιoύσιον, то јест насушни. То није хлеб који иде у тело, него је хлеб вечнога живота, који одржава суштину наше душе. Зато се на Грчком каже πιoύσιος. Латин је овај хлеб назвао свакидашњим, јер Грци за дан који иде кажу τὴν πιoῦσαν μέραν. Према томе, оно што је казано латински и грчки – обоје се указује корисним. Грк је једно и друго изразио једном речју, Латин каже свакидашњи.

 

25. Ако је хлеб свакодневни, зашто га узимаш – како су Грци на Истоку уобичајили – једанпут годишње? Узми сваки дан оно што ти је дневно корисно. Тако живи да будеш достојан да се сваки дан причестиш. Ко не заслужује сваки дан примати, није достојан ни да се причести после годину дана. Тако је свети Јов за своје синове сваки дан приносио жртву да не би што загрешили у срцу или речи (1, 15). И ти чујеш да се сваки пут када се приноси жртва потврђује смрт Господња, његово васкрсење и вазнесење, као и опроштење грехова, а не узимаш сваки дан онај хлеб живота? Ко је рањен тражи лека. Рана је што смо под грехом, лек је небеска и чудесна Тајна.

 

26. Хлеб наш свакодневни дај нам данас. Ако се сваки дан причешћујеш, сваки ти је дан данас. Ако је Христос за тебе данас, сваки дан он за тебе васкрсава. На који начин? Ти си син мој, ја сам те данас родио (Пс 2, 7). Према томе, данас је када Христос васкрсава. Апостол Павле каже: Он је јуче и данас (Јевр 13, 8). А на другом месту каже: Ноћ је минула, а дан се приближио (Рим 13, 12). Јучерашња ноћ је прошла, а данашњи дан се приближио.

 

162778_190807320934253_1200362_n.jpg?oh=

 Амброзије и Василије

 

Ambrosius, De Sacramentis liber sex, PL 16, 417-462A, ivi 452A-453A

De Sacramentis liber, lib. V, cap. IV, 24-26

 

 

24. Panem nostrum quotidianum da nobis hodie. Memini sermonis mei cum de sacramentis tractarem. Dixi vobis quod ante verba Christi quod offertur, panis dicatur: ubi Christi verba deprompta fuerint, jam non panis dicitur, sed corpus appellatur. Quare ergo in oratione Dominica quae postea sequitur, ait: Panem nostrum (Joan. VI, 35)? Panem quidem dixit, sed πιoύσιον, hoc est supersubstantialem. Non iste panis est, qui vadit in corpus: sed ille panis vitae aeternae, qui animae nostrae [0452B] substantiam fulcit. Ideo Graece πιoύσιος dicitur: Latinus autem hunc panem quotidianum dixit quem Graeci dicunt advenientem; quia Graeci dicunt τὴν πιoῦσαν μέραν advenientem diem. Ergo quod Latinus dixit, et quod Graecus, utrumque utile videtur: Graecus utrumque uno sermone significavit, Latinus quotidianum dixit.

 

25. Si quotidianus est panis, cur post annum illum sumis, quemadmodum Graeci in Oriente facere consuerunt. Accipe quotidie, quod quotidie tibi prosit. Sic vive, ut quotidie merearis accipere. Qui non meretur quotidie accipere, non meretur post annum accipere. Quomodo Job sanctus pro filiis suis offerebat quotidie sacrificium (Job, I, 5) ne forte aliquid [0452C] vel in corde, vel in sermone peccassent? Ergo tu audis quod quotiescumque offertur sacrificium, mors Domini, resurrectio Domini, elevatio Domini significetur, et remissio peccatorum: et panem istum vitae non quotidianum assumis (I Cor. XI, 26)? Qui vulnus habet, medicinam requirit. Vulnus est, quia sub peccato sumus: medicina est coeleste et venerabile sacramentum.

 

[0453A] 26. Panem nostrum quotidianum da nobis hodie. Quotidie si accipis, quotidie tibi hodie est. Si tibi hodie est Christus, tibi quotidie resurgit. Quomodo? Filius meus es tu, ego hodie genui te (Psal. II, 7). Hodie ergo est, quando Christus resurgit. Heri et hodie ipse est, apostolus Paulus ait (Hebr. XIII. 8). Sed et alibi ait: Nox praecessit, dies autem appropinquavit (Rom. XIII, 12): nox hesterna praecessit, dies hodiernus appropinquavit.

 

163400_190807580934227_6690475_n.jpg?oh=

 

Текст је јасан као сунце и не представља никакве егзегетске тешкоће. Осврнућу се на неке техничке детаље, а остало, у смислу једне духовне егзегезе интегрисаћу са текстовима коју гравитирају око Амброзијевог времена.

 

„Рекох вам да се пре Христових речи оно што се приноси назива хлебом; када су пак изговорене речи Христове, више  се не назива хлеб, него се зове тело“ (24).

У мало плодним расправама католика и православних и ово је био проблем. Католици су инсистирали да хлеб о изговореним речима постаје тело, православни по епиклези. Епиклеза је и код Латина постојала, али је питање кад је нестала (Тафт). Сада је поново имамо. Амброзијеву аргументацију не треба видети у светлу ових касних расправа. Ми смо у литургији у једном процесу. Обред практично никад није био унифициран. И освећење кроз ове речи као кроз епиклезу се не искључују међусобно. Јер, ко тврди да само после епиклезе имамо тело, онда вели да су лажне речи пре тога изговорене: Узмите, једите, ово је тело моје. Јер и те речи подразумевају епиклезу. Никада Дух и Исус нису били одвојени. И увек је по Духу Христос присутан.

Хлеб свакодневни и/или насушни. Код Амброзија је једно те исто. Односно, грчка реч обухвата оба значења. Коренски долазе из οσία, суштина, есенца, добра која неко поседује, имовина, и долази од οὖσα, што је партицип презента глагола εμί женског рода, постојати, бити. Следовање хлеба је разумевано овде. Оригену се дугује повезивање πιoύσιος са οσία. У верзијама Vetus Latina налазимо quotidianum (свакодневни). Jeроним је то касније превео са supersubstantialem у Мт., али је задржао quotidianum у Лк. Латинска литургијска форма је quоtidianum (cf. Lightfoot, On a fresh revision of the N. T. pp. 195 f.). Aмброзије преноси Оригеново тумачење у de Fide, 3, 5. 127, а оно је блиско и са Кирилом Јерусалимским, Cat. 23, 15.

167415_190807710934214_5689545_n.jpg?oh=

Ориген у рељефу са пола ореола. Анатемисан, али без њега не би било теологије ни великих Отаца

 

25. „Ако је хлеб свакодневни, зашто га узимаш – како су Грци на Истоку уобичајили – једанпут годишње? Узми сваки дан оно што ти је дневно корисно. Тако живи да будеш достојан да се сваки дан причестиш. Ко не заслужује сваки дан примати, није достојан ни да се причести после годину дана“.

Не сме се мислити да је један пут годишње причешћивање био обичај на Истоку. Не, то је Амброзије чуо за неке од заједница које су прешле на то новотарство, јер извори нам говоре супротно. Но, у орацијама се генерализује, не улази се у суптилности. Али ни Амброзијево сведочанство не можемо узети као неку измишљотину. Не би функционисалo. Довољно је поменути сведочанство из Василија Кесаријског, или Великог († 379) да се у његово време у Кападокији причест примала четири пута недељно: у недељу, среду, петак и у суботу, а и удруге дане ако падне празник неког свеца; уједно казује да у Египту и сви верници у највише случајева имају причест у својој кући и причешћују се сами кад хоће (Epist. 93).

 

165622_190810440933941_3129463_n.jpg?oh=

Василије Велики    

Битан моменат је Амброзијево инсистирање да будемо хришћани 24 часа. Не повремени. Не као у флиперу. То никако не подразумева моралну беспрекорност и могућност да се заслужи причешће. Подразумева само оно што је у тадашњој цркви било општеприхваћено, да се немају „смртни“ греси. Кад си ескомунициран, изопштен, онда не можеш да примаш причест. Ако пак ниси изоштен, онда си свакодневно пред и са Господом и са њиме васкрсаваш. Нема времена „резервисаног“ за побожност. Ко је хришћанин, такав је стално. Греси као убиство, прељуба, трговина робљем, раскопавање гробова, пљачка и сл., су они који те одвајају од Бога. И такав грех, у старој цркви, могао си само једном у животу да направиш, а код ригориста ни једанпут.

Величина и лепота Амброзијевог става је (на страну што је Библијски утемељен) у томе што ти указује да цео свој живот Христу Богу предаш. И у томе је оно чувено Мараната! Млакост и површност су опасне ствари. Опасне по нас. Наравно да је Господ далеко блажи у суду, али ни он не гледа кроз право него кроз преданост. Због тога позив на будност, јер не знамо час у који ће доћи, важи за све од првог дана па све до последњег.

167880_190810557600596_8246944_n.jpg?oh=

Амброзије

Бити на литургији и не причестити се, за прве хришћане је равно противприродном блуду. Јер, позван си на вечеру, и у том обреду велиш да ћеш јести, а онда не једеш! То је сумрак ума. То само код нас може да буде замисливо јер нисмо из заједнице која је била првобитна. Навешћу како је канонски било регулисано ово кршење правила о обавезном причешћивању, јер нам то говори каква је била позитивна свест о причести.

Сабор у Елвири (око 306) наређује да се хршићанин који се налази у граду а три недеље није дошао на састанак мора за неко време одлучит и то непричешћивање да му буде казна (кан. 21): Si quis in civitate positus tres dominicas ad ecclesiam non accesserit, pauco tempore abstineatur, ut correptus esse videatur.

Најсуровију казну против непричешћивања донео је сабор у Сарагоси у Шпанији 380, који у свом 3. канону вели да буде заувек изопштен онај за кога би се доказало да у цркви примљену евхаристију није појео. Item legit: Eucharistiae gratiam si quis probatur acceptam in ecclesia non sumpsisse, anathema sit in perpetuum. Ab universis episcopis dictum est: Placet.

Очигледно је да је непричешће за ове оце било изједначено са издајством Христа које је подлегало једнакој казни, односно вечној анатеми. И на Истоку (Апостолска правила, редигована око 380) су одлучивали од цркве оног ко се не би причестио, али су га после покајничког периода поново припуштали цркви. Тако кан. 8 вели: Свештеник који се не причести за време приноса нека каже узрок. Ако је узрок прихватљив, биће му опроштено, а ако неће да каже, нека се одлучи, јер је навео народ да сумња да предстојатељ није нешто добро урадио (и на Западу имамо сл. правило - Толедо г. 400: Ако неко од свештеника примљену евхаристију не узме, да се отера као светогрдник! кан.14). Кан. 9: Све верне који долазе на литургију, а не остају за време молитве и причешћа, као оне који узрокују неред у Цркви, треба одлучити (опет сл. у Толеду, кан 13). Кан. 10: Ко се са одлученим, ма и у кући, моли, нека се одлучи.

Исто смо имали и у Антиохијским канонима (341), који су, дакле, ушли највероватније у збирку Апостолских канона. Овде се вели, кан. 2: Све оне који долазе у Цркву и слушају света Писма, али не учествују заједно с народом у молитви, или се одвраћају од светог причешћа евхаристијом по некаквој жељи да руше поредак, треба истерати из Цркве, све док се не покају. Не треба их примати у другу цркву, или се молити са њима. Епископ, презвитер или ђакон који општи са њима, нека се одлучи, као онај ко уништава црквено правило.

Јасно је из ових правила да је непричешћивање сматрано за једну опасну новотарију која уништава црквени поредак. И, наравно, никакав пост, осим пред само причешће, није постојао. Проблем свакодневном причешћивању је правио супружнички полни однос, јер је врло брзо схваћено да је Павле забрањивао секс пред причешће: „Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали [посту] и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем“ (1Кор 7, 5). Реч „пост“ је интерполација, не постоји у изворнику. Јероним нам сведочи кроз своју критику, како су се римски верници причешћивали свакодневно приватно ако су имали сексуалне односе, али су ишли у цркву и тамо се причешћивали ако их нису претходне ноћи имали (Epist. 48, 15, око 392/3). Дакле, ови су нашли Соломонско решење да не иду у цркву тог дана а Јероним их с правом критикује, јер је исти Христос у кући и у цркви.

Ваља приметити, иако је дигресија у питању, како су недоследни православни талибани када нас осуђују за молитве са „јеретицима“, а једнако се моле са онима који се не причешћују редовно! Наиме, канони забрањују и једно и друго, тако да су сви талибани одлучени од цркве. А отужбе одлучених се не примају. Треба имати у виду да су ова правила промислом Господњим остала неизмењена! И због тога мислим да се требају прекратити сваке дискусије око причешћа, јер правила имамо, само прашину треба одувати. А најперверзнији моменат је када нас зелоти оптужују да смо ми новотарци! Не, ми само тражимо да се поштују црквена правила. Ни мање, ни више.

На Западу су се ради повратка на редовно причешћивање користили Августиновим ауторитетом, па је тако једна реченица Генадија Марсељског (Gennadius Massiliensis, + 496 cca.) кружила под Августиновим именом: „Ја не хвалим, нити кудим чињеницу да примају евхаристијску причест сваки дан; али саветујем и апелујем на сваког да је узме сваке недеље, под условом да дух није под утицајем греха“, а то су смртни греси (mortalia crimina), Liber ecclesiasticorum dogmatum, 22.

168058_190807394267579_6351375_n.jpg?oh=

Августин

Дакле, у Генадија имамо један хришћански минимализам, али и сведочанство о још увек неуспостављеним на општем нивоу ткз. Апостолских правила и антиохијских одлука. Она ће ући у канонско право Истока, али у пракси ће бити редовно кршена. Стога и у аутентичног Августина налазимо један релативно помирљив став, мада „навија“ за редовно причешћивање. Прави је бисер његово писмо Јануарију из 400., које се наводи као писмо 54. Он је пермисиван зато што сматра да само оно што је Писмима, предањем и општим саборима установљено, мора да се држи таквим. Овде није видео такву јасну одлуку, па вели да Закеј прима Христа у дом, иако свесан своје грешности, а римски официр га не прима, јер га превише поштује. Дакле, и један и други га поштују, иако и један и други грешници (3, 4). Августин је од Амброзија примио правило да се поштују обичаји цркве у којој се ко налази, и то је сматрао откривењем. Наиме, св. Моника, Августинова мајка је дошла у Милано код Амброзија, где се није постило суботом. Дакле, морала је да се причешћује без поста, а у Римској цркви се постило суботом. То јој је, као и мојој ташти, која је код Артемија чула да треба да пости суботом пред причешће, правило многе психолошке проблеме. Амброзије је одговорио Августину: Ја кад одем за Рим, тамо постим суботом, овде не. Тако се ни они о мене не саблажњавају, ни ја о њих. А да сам упознао нешто боље (пост суботом), то бих држао (2, 3). Видите, дакле, колико су далеко од резона ових светаца наши талибани који нас оптужују за новотарство јер не постимо суботом? Која је уз то и забрањена источним канонима да се пости! Те забране налазимо у кан. 51, 53, 66 светих апостола и 14. кан. Анкирског Сабора.

Августин је инсистирао на диспозицији душе, и наводи како је манна код Јевреја имала укус по жељи сваког примаоца, а да причешће не подноси само презир, односно да га неко види као обичну храну и не разликује од небеске (3, 4). Јасно је, да су у хлебу и вину видели реално присуство Господа Христа, и да стога они нису више обично јело, него мистеријски елементи који га чине присутним овде на земљи и који нас, који учествујемо у њима чине Његовим сутелесницима.

 

 

Зоран Ђуровић

Рим 06.05.2016

Share this post


Link to post
Share on other sites

И у моје име.

Када сам кренула редовно на литургије, видела сам да се без причести не може.

Страшно је када људи прилазе да се причесте, а ти стојиш и гледаш. А не прилазиш.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Веома занимљиво и важно питање. Да не бих много одузимао простор на овој теми, више сам о овоме написао у својим одговорима на питања 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
16 minutes ago, R2D2 рече

Зашто у тесту инсистираш на имену Амброзије а не на Амвросије?

Па човек се на његовом језику звао Амброзијус. Немамо потребе да га погрчавамо у Амвросије. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Захваљујем о. Сави. Радо ћу прочитат ствари са његовог блога. Такође морам да обећам да ћу превести и једно место из Златоустог на ову тему (морам да обећам, јер тада нећу слагати!). 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 5/6/2016 at 13:10, Zoran Đurović рече

уједно казује да у Египту и сви верници у највише случајева имају причест у својој кући и причешћују се сами кад хоће (Epist. 93).

Oh kako bi ja voleo da pročitam nešto više o ovome a prvenstveno me zanima zašto se je ova praksa napustila.

 

Inače obožavam prepiske o.Save i o.Zorana. Hvala vam.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

Oh kako bi ja voleo da pročitam nešto više o ovome a prvenstveno me zanima zašto se je ova praksa napustila.

Inače obožavam prepiske o.Save i o.Zorana. Hvala vam.

Ја верујем да ни о. Сава не би ми замерио да кажем да се и ми радујемо твојим коментарима!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Причешће овјечњује. Какав се причестиш, такав остајеш у вјечности. Као фотографија, какав се усликаш у том тренутку, такав остајеш на фотографији.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...