Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

И ако да, коме?

Пошто је то стално једна од врућих тема, а у економију се не разумем превише, реко да отворим тему па да видимо каква су мишљења.

Поготову је збуњујуће да и међу самим економистима постоје потпуно опречна мишљења. Док једни мисле да је то штетно, други сматрају да без субвенционисања ниједно ново радно место не би могло да буде отворено у Србији, јер страни инвеститори не иду тамо где нема правне државе, квалификоване радне снаге и ресурса, а то све фали Србији данас (један пример таквих опречних ставова: линк).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Subvencije nacelno ne, uslovno da.

Paralela sa kreditom.

Uzeti kredit da bi finansirao tekucu potrosnju npr da se lepo najedes i napijes, izlazis i slicno je pa ne znam, bacanje para je preslab izraz. Uzeti kredit da bi investirao u nesto sto ce ti jednog dana dati profit, da.

Opet zavisi kako od koga, pod kojim uslovima, koje su ti raspolozive opcije, koje je manje zlo, vece zlo, kakav je status kvo...

Ako subvencionises otvaranje fabrika, ajde, u nekoj situaciji nuzno zlo, ali bez dobre i detaljne analize o mogucim opcijama dzaba sve...i poklanjanje zemljista, subvencije plata radnicima i slicno, nisu subvencije nego pranje para.

Nije u samim subvencijama kao takvim problem, problem je sto mi nemamo CILJ, nacionalnu strategiju po svim osnovama, pa onda detaljne akcione planove i sve tome slicno.

Ovakve subvencije kao kod nas bez cilja, tek da bi se reklo, bez neke vizije zasto i sta radimo i sta zelimo da postignemo osim da se slikamo u novine...su sulude u normalnom svetu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Subvencije opravdavam jedino za poljoprivredu, stocarstvo, prehrambene proizvode jednostavnog kvaliteta poput mlijeka itd... ili neke druge strateske resurse recimo u energetskom sektoru, subvencije radi podsticanja razvoja obnovljivih energija recimo.

Subvencije bankama, subvencije takozvanim "stranim investitiorima", subvencije za zaposljavanje itd... smatram jako jako pogubnim. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Против, осим у специфичним случајевима, отприлике као Јустин.

Ево до чега воде субвенције „страним инвеститорима“ за „отварање нових радних места“: https://pouke.org/forum/topic/32008-biv%C5%A1i-ministar-sa%C5%A1a-radulovi%C4%87/?page=247#comment-144578

Малагурски смара, ал' концентришите се на суштину

Последице су ужасне по економију и право, пре свега.

Решење - уредиш државу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Ne subvencije, zato što su selektivne i pogodne za korupciju i partijski reket. Tržište je utakmica i zamislite na šta bi ličilo kada bi sudija onako selektivno dosuđivao date golove nekom timu.

Pravo rešenje je da država sjaše sa privrede, da smanji poreze i namete na rad i da napravi uređen sistem, pa će svi moći da posluju.

Pogotovo su štetne subvencije stranim "investitorima". Da nema njih, oni nikada ne bi došli, jer sistem nije uređen, pa ih zato Vučić vuče za rukav. Kada je sistem dobar za domaće privrednike, dolaziće i strani, ali nikako da se favorizuju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наш премијер је управо дошао на генијалну идеју да дуплира субвенције које Србија даје немачком Бошу да би ови остали код нас  :ani_biggrin:

 

Цела вест

Share this post


Link to post
Share on other sites
9 minutes ago, GeniusAtWork рече

Наш премијер је управо дошао на генијалну идеју да дуплира субвенције које Србија даје немачком Бошу да би ови остали код нас  :ani_biggrin:

 

Цела вест

Ето, једноставан пример на ком се види сва катастрофа субвенционисања радних места.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Uglavnom ne pogotovo stranim investitorima, videli smo sta se desava sa Jurom citam jutros ne verujem, doduse moguce da preteruju novine ali ne sumnjam da je stanje takvo sa mnogim stranim kompanijama kod nas gde strani poslodavci maltretiraju i kako bi to levicari rekli eksploatisu radnike. I naravno da ce kada vide tako nesto udariti protiv kapitalizma i globalizacije, doduse ne razumejuci sta je to, ali ce narod da se nalozi na takve stvari eto nama populizma jos vece drzave i manje privrede. 

Sto se tice subvencija domacim preduzetnicima i privrednim granama, pa sad uglavnom ne ali ako je potrebno i ako postoji mogucnost da to pogura zemlju napred, why not? Pa SAD, Britanija, Japan, da ne pricam tek o Juznoj Koreji, su dobrim delom razvijene postale zbog guranja sopstvenih kompanija. Ali to ne znaci da se treba ugledati na to, jer neka tendencija obicno ne ide u prilog drzavnom mesanju u privredu, ali izuzetaka uvek ima, nego samo kada je potrebno i to dobro razmotrititi. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

ja sam za obilne subvencije, ako nista u inat ovim liberalima.

svakog treba pogurati u zivotu, posebno u mladjem periodu mu treba udariti i smjernice i pomoc, kasnije narod pobenavi, uvati se filozofije da opravda svoje nistavilo i nesposobnost, aj sam za subvencije, nekada su bliznji izmedju sebe to radili, danas je zivot mnogo dinamicniji i ako izgubis korak jako tesko se vracas . lupio bi poreze svima da pomognem mladima da se zaposle, osnuju porodicu, pa bi onda i njima lupio poreze zbog drugih mladih, od ovog liberalizma nema nista, nit on gdje na svijetu psotoji, samo u masti logicara koji misle da vrede vise od prosjecnog covjeka, a obicno nista od zivota nisu uradili

Share this post


Link to post
Share on other sites

Subvencije se moraju vratiti nazad drzavi bilo kroz porez ili nesto drugo. Recimo kad neko skuplja kisnicu i korsiti tu vodu za zalivanje baste, drzava ako subvencionise dijelom kupovinu sistema za skupljane dobija na rasterecenju vodovoda i manjim troskovima odrzavanja. Subvencije za solarne ploce i druge izvore obonovljive energije rasterecuju elektrodistribuciju i time rasterecuje drzavu troskova. 

Subvencije u poljoprivredi ako se to odradi kako treba dobra su stvar. Konacni proizvod poljoprivrede moze biti zito, povrce i voce i ono ako je normalno uzgojeno ne moze biti nekog posebnog kvaliteta u odnosu na ono uvozno. Ta vrsta robe, zito, voce, povrce i mlijeko je poprilicno jednsotavna stvar i ono je onako kako je priroda dala i ne moze biti predemt jake trzisne konmkurencije koliko to mogu biti produkti masinke industrije, IT, farmacije itd...Tako da stiti takve proizvodjace koji iskoristavaju domaci potnecijal je sasvim opravdano. Interes svake drzave je da u stratskim resursima sto manje zavisi od uvoza i da bude nezavisna koliko je moguce na tom polju. Drzavi se subvencije ovog tipa vracaju kroz porez kupovinom tih produkata koji bi onda bili mahoma zastupljeni na domacim policama. Tako rade Njemci. 

Subvencije koje trenutno radi srpska vlast cisti su populizam bez ikakvog stvarnog efekta. Nekakvi "strani investitori" dodju u ekonomski nestablino podrucije sa zeljom da pokrenu biznis, ali nemau petlju da uloze sopstveni novac zbog nesigurnog trzista, lose pravne drzave, milion regulacija itd...drzava im ponudi novac da zapocnu biznis. Ako uspiju uspiju, ako ne uspjiju nece snositi posljedice makar i svojih losih poslovnih poteza jer cem im drzava sve nadoknaditi. Eto to je jedan skolski primjer sta drzava radi i kako kroz demagogiju odrzava sliku nekakvog navodnog ekonomskog progresa. Slicna je stvar i sa subvencijama za zaposljavanje, to je 100% populizam kako bi se vlast mogla hvaliti. Subvencije bankama ne treba komentarisati, to je kriminal zesce vrste.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Против сам субвенција генерално, осим у посебним случајевима и у посебним ограниченим временским периодима. Субвенције могу бити директне ( држава ти да паре ) али и индиректне ( држава те ослободи плаћања пореза, такси или других намета које други иначе сносе ) и све зависи од конкретног случаја шта се треба примјенити.

Наиме, шта је проблем са субвенцијама? Проблем је тај што држава одређује коме те субвенције иду. А зашто је проблем што држава доноси такву одлуку? То је због веома велике шансе уплива политичких интереса у економску сферу који могу оптирати за економски субоптималну солуцију ( што то често се и дешава ). Дакле, први разлог је неадекватност поступка доношења одлуке о давању субвенција.

Други разлог је разлог (не)ефективности. Када се појединаци ли предузеће субвенционише, то значи да он не сноси све трошкове свог ангажмана. То јест, он не сноси пун обим штетних посљедица свог понашања, па је због тога под подстицајем да се не понаша најрационалније могуће, најефективније могуће и сл. ( то се назива "морални хазард" јер се управи тим осигурањем од штетних посљедица својих дјела ствара опасност од "лошег" понашања појединца или предузећа - што је веома евидентно, рецимо, код богатих размажених тинејџера, и генерално све размажене дјечурлије које родитељи тетоше и стално бране ). 

Трећи разлог је разлог (не)квалитета. Наиме, ако се субвенционишу они који без тих субвенција не би могли опстати ( као наши губиташи ), то онда значи да се на тржишту одржавају субоптимални произвођачи који не могу задовољити потрошаче, али због субвенција имају одређену предност над квалитетнијим произвођачима ( ово све начелно говорећи ).

Четврти разлог је разлог (не)правичности. Могуће је да субвенције добија једно предузеће, док друго које се бави истом дјелатношћу их не добија. Опет - због политичких интереса који су упливали у економску сферу.

 

Е сад - шта су предности субвенција ( како директних, тако и индиректних у виду пореских олакшица и сл. )? Предности су заправо исте ствари које су им и мане, иронично. Прво, код начина доношења одлука, очигледно је да је веома лоше када се политика умијеша у доношење коначне економске одлуке. Али, предност јест ешто уопште постоји ентитет који располаже новцем којег жели инвестирати у привреду, и предност је да је то могуће.

Друго, уколико одређена грана привреде, или одређени произвођач има велики јавни значај и при томе је у питању привредна грана у којој остваривање и максимизација профита није примарни циљ ( већ је примарни циљ да се услуга пружа стално, непрекидно и квалитетно, тј. важнија је сигурност од профита - као што је то случај са здравством, јавним превозом и сл. ), онда државне субвенције помажу да се та активност и даље спроводи, упркос неконкурентности њеног произвођача/понуђача ( као нпр. јавна библиотека или полиција, комунално предузеће итд. ).

Треће, због субвенција одређеним привредним учесницима, могуће је ограничавање конкурентности других привредних субјеката ( као нпр. кад аЊемачка субвенционише своје компаније у њиховом извозу на српско тржиште, па нас онда преплаве својим нижим цијенама ), што је веома битно имати на уму код одређених сектора гдје постоји сагласност да се одређени привредни учесници морају помагати. ово уједно обухвата и четврти разлог.

На крају крајева, потребно је само схватити како субвенције дјелују и сходно томе одлучити када их примјенити, а када не примјенити, и у коликој мјери, као и у којем облику ( као директне или индиректне ).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Укратко, субвенције примаоцу ( произвођачу ) смањују трошкове производње, олакшавају му производњу. Тако због субвенција се може десити брз и велики економски раст. Али, управо због моралног хазарда којег субвенције носе са собом, помијешаним са лошим начином доношења одлука од стране државе, велиак је вјероватноћа да ће доста субвенционисаних произвођача бити неквалитетни, неконкурентни и генерално субоптимални. Ако се то деси, онда је веома могуће да ће се десити да се држави неће вратити сав новац који је она утрошила на субвенције, па на крају читаве приче забиљежен је само губитак. Али, са друге стране могуће је да се ефекти субвенционисане производње пренесу на друге ствари и на друге гране привреде које нису субвенционисане, али које не би настале без ове прве субвенционисане гране привреде, тако да је погрешно одмах у почетку сагледати ефекте субвенција овако линеарно и једнозначно ( као што је у видеу објашњено, због државних субвенција створена је НАСА која је омогућила настанак других производа својим свемирским истраживањима, а који се не користе у ту сврху ).

Субвенције значе лак и брз почетак, али ако се у току читавог поступка ил ина његовом крају не направе одређене промјене, онда субвенционисана грана привреде неће моћи опстати без субвенција. Како брзо нешто створе, тако брзо могу нешто и уништити - easy come, easy go.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Дана 29. марта у Издавачком савету Руске Православне Цркве под председавањем Митрополита калушког и боровског Климента одржана је редовна седница Комисије Међусаборног присуства Руске Православне Цркве у вези са питањима друштвеног живота, културе, науке и информисања.

      Један од праваца који разматра експертна група Комисије добио је радни назив „Економија у условима глобализације – православни етички поглед“.
      Али зашто се управо Црква данас активно укључује у разматрање економских проблема? Који су кључни смисао и вредности које православни стручњаци нуде држави у друштву у, наизглед, тако примењеној области? О овоме је за „Царграду“ говорио председник Комисије и руководилац Издавачког савета Руске Православне Цркве, Митрополит калушки и боровски Климент.
      Владико, Међусаборно присуство ће ове године обележити десетогодишњицу постојања. Кад се ради о црквеној историји то је кратак рок, и зато многи, чак и уцрквљени људи, немају најјаснију представу о томе каква је то структура. И зато вас молим да нам за почетак кажете нешто о Међусаборном присуству и принципима његовог рада.
      Саборно начело има веома велики значај за Руску Православну Цркву, њене главне одлуке доносе Помесни сабор, Архијерејски сабор или Свети синод. Међусаборно присуство је радна платформа где се на основу анализе актуелних проблема сачињавају документа која одражавају став Цркве, како у вези са значајним питањима унутрашњег живота, тако и у вези с различитим аспектима сарадње између Цркве и друштва.
      Међусаборно присуство се у Руској Цркви појавило на иницијативу Његове Светости патријарха Кирила како би се клирици и мирјани ангажовали у разматрању и доношењу црквеног става о најактуелнијим питањима данашњице. Пре свега пажљиво слушамо мишљење угледних експерата и стручњака у датој области. Али и сваки човек којем је стало до нечега и који поседује стручно искуство и неопходна знања, може се придружити отвореној дискусији пославши своју реакцију на овај или онај документ који је сачињен у оквиру Међусаборног присуства. Уколико његови предлози наиђу на одазив, уколико буду компетентни и конструктивни, може бити позван као стручњак да учествује у раду комисије датог профила. Узгред речено, користим прилику да позовем читаоце портала „Царград“ да се прикључе овој дискусији.
      Односно, може се рећи да је Међусаборно присуство црквена стручна платформа за размену мишљења о најактуелнијим и горућим питањима и за припрему даљих саборских одлука?
      Управо тако. Притом је за нас важан резултат: полемика се не води ради полемике, већ ради проналажења општецрквеног консензуса, који се ослања на дубоку оцену овог или оног питања. Живот не стоји у месту, већ великом брзином иде напред. Појављују се нови изазови, на које благовремено треба давати адекватне одговоре.
      Међусаборно присуство ради у различитим форматима: округли столови, семинари, саветовања уз позивање стручњака. У току предметних дискусија о свакој теми припремају се конкретни предлози који се износе на одобрење Цркве. Прво их разматра пленум Међусаборног присуства, а затим – Свети синод који одређује спремност документа и даље кораке за рад на њему.
      Кад документ више не треба дорађивати он се шаље на Сабор. А кад документ усвоји Архијерејски или Помесни сабор свештенослужитељи и паства добијају оријентире у вези са ставовима о овој теми. Комисија уједно може доћи до закључка да време за формирање става још није наступило и може одлучити да се проучавање теме настави.
      Наравно, у сва времена Црква доноси Радосну вест и бави се спасењем људских душа. Она учи да је обавезан задатак хришћанина да се бори против греха у самом себи како би постао обитавалиште Светог Духа и стекао Царство Божије које је у њему (в. Лк. 17, 21). Међутим, хришћани такође треба да осмишљавају стварност у којој живе. Она данас у наш живот доноси мноштво нових појава – као што су дитигализација, трансхуманизам и роботизација.
      Осим тога, суочавамо се с проблемима који су постали „хронични“ за људску цивилизацију. Загађење природне средине, трошење природних ресурса, производња оружја и средстава за масовно уништавање, тероризам – све то одређује стварност XXI века у којој живи савремени човек. Све ове изазове треба оценити са хришћанских позиција.  
      На прошлом заседању Комисије Међусаборног приуства на чијем челу се налазите говорило се о стручном правцу „Економија у условима глобализације – православни етички поглед“. Зашто Црква разматра овај проблем?
      Глобализација која се схвата као економска, политичка и културна интеграција, у коју су у већој или мањој мери увучене све земље и народи је вишеплански и сложен процес. С једне стране, он нуди планетарни поглед на човечанство које се схвата као породица народа с јединственом судбином и стварају се механизми за слободну трговину. С друге стране, глобализација може представљати претњу због унификације друштвених и међуљудских односа услед постепеног брисања националних и цивилизацијских особености.
      Унификација светске економије треба да се врши у интересима целог човечанства, а не уског круга транснационалних корпорација, а области културе и религије уопште не треба да буду унификоване.
      Глобализација одређује и стање светске економије у целини, и у свакој појединој земљи као њеног сегмента. Данас управо економска сфера постаје „бојно поље“ за доминацију на планети, за приступ природним ресурсима, за право да се свету намеће један-једини модел развоја у чијој основи се налази трка за профитом и оштра конкуренција. Православни верници сматрају да економија не треба да буде само ефикасна, већ и морална, и треба да одговара погледу на свет учесника у економским односима. И ми ћемо се залагати за ову тачку гледишта.
      Али у ком правцу ће се економски проблеми разматрати у оквиру рада Међусаборног присуства? Јер није тајна да савремени домаћи економисти на различите начине виде путеве развоја наше земље, укључујући и односе са западним светом.
      Ако је реч о питањима глобалне економије и њених моралних димензија желимо да се обратимо водећим економистима Русије. Стручна заједница се састоји од људи који имају дијаметрално супротна гледишта: од либералних до левичарских. Да, свако од њих има своју концепцију економског развоја Русије, али Црква жели да проучи све разноврсне погледе како би формирала свој пастирски однос према кругу питања везаних за економску глобализацију.
      Ипак, које погубне појаве Црква запажа у савременом животу, у његовим економским аспектима?
      Посебно нас брине култ потрошње и хедонизма који усађује масовна култура. Човеку се сугерише мисао да је једини животни циљ стицање и поседовање новца, луксузних предмета и престижних ствари. Људи се увлаче у трку за материјалним добрима. Човека покрећу среброљубље, похлепа, гордост и жеља за успехом. Многи се навикавају да живе на кредит и доспевају у замку дугова. Живот им пролази у испразности, недостатку љубави и мира. Човек нема кад да се замисли о вечности која га очекује, а још мање да се припреми за њу. Он живи чак ни не видећи лепоте овог пролазног света.
      Једном сам имао прилике да разговарам са психолошкињом која ради с људима. Рекла ми је нешто о главним проблемима због којих јој се клијенти обраћају и издвојила је два нивоа страха: глобални и лични. На глобалном нивоу људи се плаше рата, тероризма, техногених катастрофа, климатских катаклизми, друштвених потреса и економске кризе. Због тога не праве оптимистичке планове за будућност и живе у ишчекивању пуном бриге. Овакав доживљај света умногоме формирају медији који повећавају свој рејтинг захваљујући негативним вестима и темама које плаше обичне грађане – сеју „глобалне страхове“. А уплашеним човеком се лакше управља и манипулише.
      На личном нивоу људи су уморни од борбе за опстанак. Жале се на преоптерећеност на послу, потребу за конкуренцијом, на „борбу за место под сунцем“. Бизнисмени се плаше да ће пропасти, најамни радници се плаше да ће добити отказ и постати технолошки вишак. Многи су приморани да штеде. Неки се плаше да неће отплатити кредит. Једне притиска страх да ће бити непотребни на тржишту рада или да ће се тешко разболети – где онда да нађу новац за лечење? А шта ће бити с пензијом, с девизним курсом? Питања, питања...
      Такође, страх изазивају дигиталне технологије у банкарству, и то што електронски новац потискује папирни. Људи се плаше да ће живети у „дигиталном логору“, кад њихове банкарске картице у сваком тренутку могу бити блокиране, и кад се незаштићене личне информације могу наћи у рукама сајбер-криминалаца. Данас је круг економских проблема заиста огроман.
      И шта Црква може да понуди као одговор на ове изазове?
      У сва времена Црква се Христовим речима обраћа људима који живе у бригама овог света:
      Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт. 11, 28-30).
      Пастирске речи које доносе мир у људска срца не искључују активну бригу за решавање друштвено-економских проблема, подела између богатих и сиромашних и помоћи потребитима.
      Црква ублажава нарав и срца, позива на љубав и јединство у Христу. За православну свест свака наша земаљска делатност, рад и стваралаштво имају смисла само ако представљају сарадњу с Господом.

      Извор: Православие.ру
    • By Поуке.орг - инфо
      У условима хроничне беде, екстремне непредвидивости и нетранспарентности путева који воде до успеха, новац је стекао мистериозно својство.[1] Његово поседовање је најчешће веома тешко довести у везу са уобичајеним изворима акумулације, укључујући власништво, наслеђивање, рад и таленат. „Перцепција да се новац, моћ и живот покоравају закону вероватноће постаје стално све присутнија.“[2] Раширило се схватање да богатство и успех леже са оне стране рационалног и моралног.
      Велики део простора који би у Подсахарској Африци требало да припада економији и политици заузели су „предузетници вере“ и „јеванђеља просперитета“ која чине темељ њихових идеологија. Њихова главна порука је обично веома једноставна – „дођите да искусите своје чудо“.[3] Њихова популарност прати раст „окултне економије“ која израста на веровању да су акумулација и поседовање богатства засновани на „коришћењу техника које се не могу објаснити конвенционалним појмовима практичног разума“,[4] односно да је економски успех првенствено везан за коришћење магијских средстава и поступака и помоћ из невидљивог света. Модерност, у смислу неолибералне реалности обележене огромним неједнакостима, делује изузетно нетранспарентно, противречно и узнемирујуће.[5] Бројни припадници афричких друштава, чију историју је дуго карактерисао традиционални егалитаријанизам,[6] једино разумно објашњење огромног богатства новобогаташа виде у бављење окултним радњама које подразумевају једнако велику жртву, каква је, рецимо, „ритуално убиство слабо вредноване деце“.[7]
      У Подсахарској Африци – и у најсиромашнијим, неуспелим земљама, као што је ДР Конго, и у Јужној Африци, највећој и глобално најинтегрисанијој економији у региону – прихватање неолиберализма довело је до нове експанзије активности које имају везе са окултним. То је у великој мери последица чињенице да је наметање неолибералног поретка правдано месијанским дискурсом који је капитализам „представљао као јеванђеље спасења“.[8] Ипак, „окултне економомије се не могу свести на симболичко, фигуративно или алегорично“[9] значење. Срастање есхатолошких страхова и магије са потрошњом, као кључним означитељем пожељне и ускраћене модерности, важан је део постколонијалне политичке економије.
      Ипак, то није феномен који је искључиво везан за просторе екстремне „духовне конфузије“[10] и нестабилности, велике територије на глобалном Југу где живе највећи „губитници глобализације“. Религија је и у САД, баш као у највећем делу Подсахарске Африке, све више практична и модерна. Верским тржиштем доминирају постпротестантски предузетници који вешто спајају веру и потрошњу, јеванђеље и просперитет, који тврде да је исплативо бити верник. Међу најуспешнијим су оне хришћанске цркве које „пентакостализам[11] спајају са неолибераним подухватом“, чији проповедници успевају да убеде „милионе чланова да Други долазак не евоцира Исуса који спасава, већ онога који плаћа дивиденде. Или, тачније речено, онога који обећава чудесну зараду у замену за ограничену духовну инвестицију.“[12] Али однос пентакосталаца и јеванђеоских хришћана, као и неких других цркава и верских покрета „поново рођених“,[13] према месту духовности у хришћанству посебно је близак религијском искуству житеља Подсахарске Африке (и афричке дијаспоре у обе Америке) и представља изузетно погодну основу за синтезу атрактивних хибридних форми.[14]
      У Подсахарској Африци „испод површине видљиве реалности увек вреба друга реалност“.[15] За разумевање свих друштвених и економских промена у Подсахарској Африци, укључујући последице глобализацијских процеса, неопходно је имати у виду да је вештичарење, које је широм региона остало блиско везано са концептом моћи и свим облицима акумулације, „постало саставни део визије модерности“[16] и да ирационално има одлучујући утицај на саморазумевање и поступке подсахарских актера. „Свима нама који смо схватање света извели из европског просвететљства изузетно је тешко да појмимо (место) вештичарења у свакодневном животу у Африци.“[17] Подједнако је важан и са вештичарењем блиско „повезан аспект духовне несигурности“,[18] у коме су афрички актери нашли задовољавајуће објашњење нових неизвесности, опасности и неједнакости које су донели процеси турбоглобализације и неолиберализације. Став да је вештичарење, веровање да се окултним силама може интервенисати у овом („видљивом“) свету, нешто што не спада у поље политичких наука или економије спречило би нас „да разумемо живот у Африци“.[19] Када посматрамо догађаје и процесе јужно од Сахаре, морамо увек узимати у обзир „невидљиве силе“. Такође, ирационално не треба разумети као не-рационално, већ као кључни састојак свега што верујемо да се може анализирати у рационалним и научним категоријама.
      У Подсахарској Африци практично не можемо говорити о раздвајању цркве и државе или процесу секуларизације. Подсахарска Африка је данас један од најрелигиознијих делова света. У већини земаља „девет од десет становника сматра да религија има важно место у њиховом животу“.[20] У свих 19 држава региона у којима је у првој половини 2009. године обављено испитивање јавног мњења више од половине хришћана верује да ће се Исус вратити за време њиховог живота, а, изузев у Сенегалу,[21] више од једне трећине муслимана да ће дочекати обнову калифата и успостављање поретка из времена посланика Мухамеда.[22] Већина истраживања обављених током претходне деценије показује да је у подсахарским земљама број „атеиста, агностика и нерелигиозних“ мањи од 1%.[23]
      Малобројни атеистички активисти се жале да су неверници често мета „насилног обраћења, репресије [и] дискриминације“ и да су принуђени да се претварају да су религиозни и да „живе у клозету“.[24] Верске слободе су у многим државама схваћене као слобода да се изабере вера,[25] а не слобода да се не верује. Није реч само о институционалној дискриминацији. Свако ко се декларише као неверник „ризикује да буде изопштен из своје породице и заједнице“.[26] Сви расту у окружењу у коме је снажно укорењено схватање да не постоји алтернатива религиозности. Људима који долазе са секуларизованог запада Европе делује невероватно колико многи Африканци нису у стању да разумеју концепт атеизма.
      Штавише, спој овако велике религиозности и сиромаштва представља један од разлога зашто су становници Подсахарске Африке, чак и они који су толерантни по питању свих других разлика, изузетно хомофобични. У условима хроничне и свеприсутне беде библијске и куранске слике су „живе“, оне неретко одражавају животне околности и делују „стварно“. То треба имати у виду када покушавамо да разумемо зашто у Подсахарској Африци чак и само помињање хомосексуалности обично изазива хистеричне реакције. Схватање да је хомосексуалност „неафричка“ је толико распрострањено да неки аутори сматрају да можемо говорити о „консензусу“ који укључује и „оне који су најобразованији, најизложенији западној култури“.[27] Овако раширена хомофобија има комплексне корене. Поред религиозности, важна је и „сложеност афричких односа са Западом: делимично дивљење, делимично завист, делимично љутња и кључајући јед. Све што оставља утисак нечега што Западњаци намећу Африканцима одмах изазива презир; то евоцира сећање на горку историју колонизације и експлоатације.“[28]
      * Други део текста биће објављен 16.7.2018.
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
    • By Поуке.орг - инфо
      Велики део простора који би у Подсахарској Африци требало да припада економији и политици заузели су „предузетници вере“ и „јеванђеља просперитета“ која чине темељ њихових идеологија. Њихова главна порука је обично веома једноставна – „дођите да искусите своје чудо“.[3] Њихова популарност прати раст „окултне економије“ која израста на веровању да су акумулација и поседовање богатства засновани на „коришћењу техника које се не могу објаснити конвенционалним појмовима практичног разума“,[4] односно да је економски успех првенствено везан за коришћење магијских средстава и поступака и помоћ из невидљивог света. Модерност, у смислу неолибералне реалности обележене огромним неједнакостима, делује изузетно нетранспарентно, противречно и узнемирујуће.[5] Бројни припадници афричких друштава, чију историју је дуго карактерисао традиционални егалитаријанизам,[6] једино разумно објашњење огромног богатства новобогаташа виде у бављење окултним радњама које подразумевају једнако велику жртву, каква је, рецимо, „ритуално убиство слабо вредноване деце“.[7]
      У Подсахарској Африци – и у најсиромашнијим, неуспелим земљама, као што је ДР Конго, и у Јужној Африци, највећој и глобално најинтегрисанијој економији у региону – прихватање неолиберализма довело је до нове експанзије активности које имају везе са окултним. То је у великој мери последица чињенице да је наметање неолибералног поретка правдано месијанским дискурсом који је капитализам „представљао као јеванђеље спасења“.[8] Ипак, „окултне економомије се не могу свести на симболичко, фигуративно или алегорично“[9] значење. Срастање есхатолошких страхова и магије са потрошњом, као кључним означитељем пожељне и ускраћене модерности, важан је део постколонијалне политичке економије.
      Ипак, то није феномен који је искључиво везан за просторе екстремне „духовне конфузије“[10] и нестабилности, велике територије на глобалном Југу где живе највећи „губитници глобализације“. Религија је и у САД, баш као у највећем делу Подсахарске Африке, све више практична и модерна. Верским тржиштем доминирају постпротестантски предузетници који вешто спајају веру и потрошњу, јеванђеље и просперитет, који тврде да је исплативо бити верник. Међу најуспешнијим су оне хришћанске цркве које „пентакостализам[11] спајају са неолибераним подухватом“, чији проповедници успевају да убеде „милионе чланова да Други долазак не евоцира Исуса који спасава, већ онога који плаћа дивиденде. Или, тачније речено, онога који обећава чудесну зараду у замену за ограничену духовну инвестицију.“[12] Али однос пентакосталаца и јеванђеоских хришћана, као и неких других цркава и верских покрета „поново рођених“,[13] према месту духовности у хришћанству посебно је близак религијском искуству житеља Подсахарске Африке (и афричке дијаспоре у обе Америке) и представља изузетно погодну основу за синтезу атрактивних хибридних форми.[14]
      У Подсахарској Африци „испод површине видљиве реалности увек вреба друга реалност“.[15] За разумевање свих друштвених и економских промена у Подсахарској Африци, укључујући последице глобализацијских процеса, неопходно је имати у виду да је вештичарење, које је широм региона остало блиско везано са концептом моћи и свим облицима акумулације, „постало саставни део визије модерности“[16] и да ирационално има одлучујући утицај на саморазумевање и поступке подсахарских актера. „Свима нама који смо схватање света извели из европског просвететљства изузетно је тешко да појмимо (место) вештичарења у свакодневном животу у Африци.“[17] Подједнако је важан и са вештичарењем блиско „повезан аспект духовне несигурности“,[18] у коме су афрички актери нашли задовољавајуће објашњење нових неизвесности, опасности и неједнакости које су донели процеси турбоглобализације и неолиберализације. Став да је вештичарење, веровање да се окултним силама може интервенисати у овом („видљивом“) свету, нешто што не спада у поље политичких наука или економије спречило би нас „да разумемо живот у Африци“.[19] Када посматрамо догађаје и процесе јужно од Сахаре, морамо увек узимати у обзир „невидљиве силе“. Такође, ирационално не треба разумети као не-рационално, већ као кључни састојак свега што верујемо да се може анализирати у рационалним и научним категоријама.
      У Подсахарској Африци практично не можемо говорити о раздвајању цркве и државе или процесу секуларизације. Подсахарска Африка је данас један од најрелигиознијих делова света. У већини земаља „девет од десет становника сматра да религија има важно место у њиховом животу“.[20] У свих 19 држава региона у којима је у првој половини 2009. године обављено испитивање јавног мњења више од половине хришћана верује да ће се Исус вратити за време њиховог живота, а, изузев у Сенегалу,[21] више од једне трећине муслимана да ће дочекати обнову калифата и успостављање поретка из времена посланика Мухамеда.[22] Већина истраживања обављених током претходне деценије показује да је у подсахарским земљама број „атеиста, агностика и нерелигиозних“ мањи од 1%.[23]
      Малобројни атеистички активисти се жале да су неверници често мета „насилног обраћења, репресије [и] дискриминације“ и да су принуђени да се претварају да су религиозни и да „живе у клозету“.[24] Верске слободе су у многим државама схваћене као слобода да се изабере вера,[25] а не слобода да се не верује. Није реч само о институционалној дискриминацији. Свако ко се декларише као неверник „ризикује да буде изопштен из своје породице и заједнице“.[26] Сви расту у окружењу у коме је снажно укорењено схватање да не постоји алтернатива религиозности. Људима који долазе са секуларизованог запада Европе делује невероватно колико многи Африканци нису у стању да разумеју концепт атеизма.
      Штавише, спој овако велике религиозности и сиромаштва представља један од разлога зашто су становници Подсахарске Африке, чак и они који су толерантни по питању свих других разлика, изузетно хомофобични. У условима хроничне и свеприсутне беде библијске и куранске слике су „живе“, оне неретко одражавају животне околности и делују „стварно“. То треба имати у виду када покушавамо да разумемо зашто у Подсахарској Африци чак и само помињање хомосексуалности обично изазива хистеричне реакције. Схватање да је хомосексуалност „неафричка“ је толико распрострањено да неки аутори сматрају да можемо говорити о „консензусу“ који укључује и „оне који су најобразованији, најизложенији западној култури“.[27] Овако раширена хомофобија има комплексне корене. Поред религиозности, важна је и „сложеност афричких односа са Западом: делимично дивљење, делимично завист, делимично љутња и кључајући јед. Све што оставља утисак нечега што Западњаци намећу Африканцима одмах изазива презир; то евоцира сећање на горку историју колонизације и експлоатације.“[28]
      * Други део текста биће објављен 16.7.2018.
       
      Извор: Теологија.нет
    • By RYLAH
      Дуго времена, и не само на овом форуму, се славе представници новог таласа капиталиста. Они су креативни, способни, богати и углавном ексцентрични. Изуми иза којих стоје њихове компаније су углавном слављени (често с правом) као прекретница у областима којима се баве, а они сами, од стране либертаријанских сајтова, као доказ да приватни капитал, без икакве помоћи државе, може да сакупи огромна средства у нешто што је визионарски подухват, који на почетку и није толико исплатив, али има потенцијала да промени свет.
      Међутим, да ли је то баш тако?
      На почетку, као што смо небројено пута, и на овом форуму, видели, није постојао већи инфраструктурни или други пројекат у нашој прошлости без помоћи државе. Та помоћ је била или у давању чистог новца у виду субвенција, или у пореским олакшицама, вршена је и експропријација, али није било већег пројекта без помоћи и учешћа државе са својим огромним средствима. Ово важи и за друге области - поморска и свемирска истраживања, научна достигнућа која су мењала свет и слично.
      Да ли је данас другачије?
      Као два типична слављена представника "нове генерације", узећемо примере Стива Џобса и Илона Маска.
      На првом месту, компанија коју је водио покојни Стив Џобс, Apple, постоји неколико деценија, али је прави бум доживела тек кад је ушла на тржиште мобилних телефона својим телефоном iPhone. Телефон је врло брзо постао апсолутни хит, а компанија је захваљујући томе данас највреднија компанија на свету.
      Технологију за Ајфон, Епл је добио потпуно бесплатно, и то од америчке Агенције за напредна истраживања (ДАРПА), коју води војска САД. Ово је огромна ставка, јер истраживање тих технологија подразумева године, понекад и деценије мукотрпног и скупог рада у напредним лабараторијама, читаве армије научника. Поред тога, Епл је примио стотине милиона директних субвенција америчких пореских обвезника, велика ослобађања од пореза, као и низ других повољности. Проед САД, Епл користи и све пореске погодности које им даје влада НР Кине, како би Епл са својим партнерима остао у Кини и наставио подсао склапања мобилних телефона. А Еплов партнер у Кини, Фокскон, је примио неколико милијарди долара директне помоћи владе НР Кине како би Епл остао у Кини и додатно проширио посао.
      Илон Маск - човек визионар, који нам је "подарио" Пеј Пел, електрични аутомобил Тесла, нов начин изградње и добијања електричне енергије преко соларних панела, а сада и свемирска истраживања. Несумњиво, човек чији геније води ка напретку ове цивилизације.
      У исто време, човек чије су компаније до 2015. године примиле укупно око 5 милијарди долара у разним субвенцијама, ослобађањима од пореза и сличним стварима. То су ствари које не мора да врати. Поред тога, примио је и много у федералним зајмовима које свакако мора да врати (и уредно враћа), али се ради о зајмовима који се добијају под далеко повољнијим условима него што би их добио на тржишту. Шта је било након 2015. године, има мало података, јер су субвенције које добија из разних извора и са разних нивоа власти у САД, тако да је тешко испратити их. Такође не веома битно напоменути да су му били доступни ранији патенти и искуство из НАСА, са којима је пројекат реализован, као и да је пословање са "приватним компанијама" заправо пословање са Ваздухопловним снагама САД и НАСА, који су потписали уговоре вредне 5,5 милијарди са SpaceX. Дакле, нема приватних корисника (макар за сада), већ компанија и даље опстаје јер држава има потребе да плаћа свемирска истраживања, слање сателита у свемир и слично.
      Оно што је скоро изашло на видело јесте да по субвенцијама које им се дају, испада да једно "радно место" у субенционисаним технолошким фирмама (рецимо Тесла Гигафабрика) кошта близу 2 милиона долара, што значи вероватно да се ентитету који те субвенције даје та "инвестиција" вероватно никад неће исплатити.
      Ово свакако не значи да држава треба да престане да финансира те пројекте, јер они вуку свет напред. Ово је био само један мали осврт на либертаријанске бајке о "индивидуалцима који успевају сами", односно о приватном капиталу који доказује да је спреман да улази у ризичне подухвате који ће можда бити исплативи на дужи временски период, а можда и неће.
      За крај, ево неколико линкова које вреди погледати у вези са овом темом:
      https://www.marketwatch.com/story/why-governments-are-giving-billions-in-tax-breaks-to-apple-amazon-and-other-tech-giants-2016-10-13 - Чланак о количинама субвенција или пореских олакшица технолошким компанијама, и колико заправо кошта једно такво радно место
      https://www.washingtonpost.com/blogs/govbeat/wp/2015/03/17/the-united-states-of-subsidies-the-biggest-corporate-winners-in-each-state/?utm_term=.2944c2b71255 - Чланак сличне садржине, у ком постоји и графикон највећих корисника субвенција у САД
      https://www.nytimes.com/2016/12/29/technology/apple-iphone-china-foxconn.html - Кина је дала преко 1,5 милијарди долара Фокскону
      http://www.latimes.com/business/la-fi-hy-musk-subsidies-20150531-story.html - Истраживачки чланак из 2015. године, у коме је сабрано да су компаније Илона Маска до те године добиле око пет милијарди долара субвенција. Наводи овог чланка нису демантовани, а Илон Маск, сем постова на Твитеру, никад није хтео да одговори на позив ЛА Тајмса да разјасни шта мисли да у чланку није тачно
    • By Жељко
      BLI Shqip – Економија ВЕЛИКЕ АЛБАНИЈЕ је већ формирана!
      8. фебруара 2018.  
       
      Последње четири године пројекат BLI Shqip у преводу КУПУЈ АЛБАНСКО дошао у је у финалну фазу. Уједињење свег албанског тржишта и производње, под покровитељством Тиране, постигнуто је готово неприметно од стране суседа.
      Формирањем „албанске економске зоне“ заокружена је економија Велике Албаније. Прошле године су се окупили министри Албаније, Косова и Македоније у Шенђину, заједно са бизнисменима и албанским произвођачима, те договорили формирање заједничког албанског тржишта.
      Иза оскудних изјава о овом економском форуму скрива се нешто веће. Министри су потписали документ о оснивању Форума. Очигледно је да се оснивање овог форума или албанске зоне економске сарадње одвија у великој брзини. Дипломатски извори тврде да је оснивање економског форума само врх леденог брега и да се ускоро могу  очекивати и други кораци ка уједињењу албанске етничког и језичког простора.
       
       
      Цео пројекат иде под слоганом „Купуј албанско“ („БЛИ Шкип“). Форум је нагласио да ће се „промовисати предузетништво и производња на албанским територијама“.
      То просто значи тихи бојкот роба и услуга суседних народа на чијим територијама, тј. државама ће деловати овај форум.
      Након укључења Македоније у НАТО, практично ће бити створена Велика Албанија, која сада има јединствену економску политику на свим „албанским територијама“ а под НАТО ће свакако сви Албанци живети на истом политичком и безбедносном простору.
      Пројекат стварања Велике Албаније се одвија у фазама, поступно, пред очима албанских суседа, чије територије су предмет аспирације овог пројекта!
       
       
      Vidovdan

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...