Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Снежана

Велике љубави великих људи

Оцени ову тему

Recommended Posts

ivo_andric_i_milica_babic.jpg

 

 

 

Ivo Andrić, čovek koji je 30 godina voleo i čekao jednu ženu

 

 

154.jpg

Prava ljubav, večito pitanje, dilema, nesigurnost, vera i nevera, potreba za dokazom... Nadu da ovakva ljubav postoji uliva nam svakako životna priča Ive Andrića, jedinog Nobelovca sa naših prostora, samotnjaka u svim biografijama, velikana kakvog skoro nećemo imati, čoveka koji je 30 godina voleo i čekao jednu ženu.

U njegovim književnim delima srećemo lepezu ženskih likova, seoskih i gradskih devojaka, gospođa i kontesa, ali samo jedna od svih njih je “Jelena, žena koje nema”- pripovetka bez fabule, u kojoj je Andrić izneo osećanja za koja niko nije slutio da zaista postoje duboko u njemu. Svi su mislili da je Jelena samo plod piščeve mašte, ne sluteći pravu bujicu osećanja čoveka koji zaista dugo i iskreno voli jednu ženu koja ne može biti njegova - pa je zato nema.

Andrić, poznat po svojoj zatvorenosti, dugi niz godina je bio ljubomorni čuvar svoje tajne. Neki su ga smatrali samotnjakom, ne znajući da je bio zaljubljen u Milicu Babić-Jovanović (kostimografkinja Narodnog pozorišta u Beogradu), ženu svog prijatelja Nenada Jovanovića (novinar i prevodilac), ženu kojoj se nije nadao, ženu koju nema ali koja, kao plod njegove mašte, često dolazi kod njega na raznim mestima, u raznim situacijama, daleka, divna, nedostižna!

Kao da se pridržavao čuvene misli Bernarda Šoa: “Ni jednu tajnu nećete bolje sačuvati od one o kojoj svako nagadja”, svakodnevno joj je pisao pisma koja je slao na adrese gde ona tek treba da stigne, kako bi je pošta dočekala i iznenadila. Sve do smrti Nenada Jovanovića, Andrić svoja pisma uvek počinje sa: "Dragi prijatelji,” i svako potpisuje nadimkom koji mu je Milica dala pre jednog njegovog polaska na put – Mandarin. Ovakav način ljubavne igre prihvatila je i ona. Ne nadajući se ničemu, strpljivo je čekao. “Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!”  

 

Nenad umire 1957. godine i tada nastupa period nepodnošljivog ljubavnog jada zakletog neženje koji više ne može i neće da živi bez nje, pozorišne slikarke (kako je imao običaj da je zove). Godinu i po dana kasnije (1958) su se venčali. Tek tada je priznao da je pišući priču "Jelena, žena koje nema" imao na umu svoju sadašnju suprugu. U prilog tome da je njegova ljubav prema njoj bila prava, iskrena i snažna, ona koja raste od jutra prema večeri, ona koje je više danas nego juče a mnogo manje nego sutra, govori podatak da sada već oženjen, šezdesetogodišnji Andrić nastavlja sa svojih putovanja da piše ljubavna pisma u kojima se, poput nestašnog dečaka, udvara svojoj supruzi Milici.

Vest da je roman “Na Drini ćuprija” ocenjen kao remek-delo jugoslovenske književnosti, i da je njegov autor dobio Nobelovu nagradu, je stigla ubrzo nakon toga (1961). U raskošno plavoj balskoj haljini Milica Babić-Andrić je prisustvovala ceremoniji uručenja ove velike nagrade svom mužu – Ivi Andriću.

 

jelena-zena-koje-nema.jpg

 

Poslovica kaže: “Ni jedna prava sreća ne traje dugo, svaka je kratkotrajna.” Milica je posle duge i teške bolesti, preminula 1968. godine. On ju je voleo i posle njene smrti.

Evo šta je zabeležio: Sada vidim - naša je sudbina da sagorimo. Uvek sam tako osećao svet i sebe u njemu, iako nisam uvek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja.

Ove reči su mu pomogle da podnese ogromnu prazninu koja ga je razdirala do kraja života (1975).

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-i-ivo-andric-covek-koji-je-30-godina-voleo-i-cekao-jednu-zenu

medias2.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mene fascinira život i lik Dostojevskog, pored njegovog djela. S oduševljenjem sam čitala sve biografske zapise o njemu, pisma, dnevnike i njega i njegove žene. Taj život je bio pun ludih zapleta i fabule njegovih romana su često i duboko proživljene, a svi njegovi muški likovi su pomalo on sam, a ženski - njegovih žena recimo.

Tako se mladi Dostojevski zaljubio u udatu ženu, a i ona u njega, ili bar u njegovu strast prema njoj, bivši razočarana u svog propalog i pijanog muža. Međutim, kad je muž umro, i ona trebala da ostvari vezu s njim, upliće se drugi, mlađi, ljepši, lakšeg karaktera. I ona odlazi s njim umjesto s Fjodorom. Šta čini Fjodor - koji je nosio strasnike i ubice iz svojih romana u sebi (ali i  MIškina, dakkako) - on nesebično se trudi da joj ostane prijatelj, pomaže im u svemu, traži od svojih uticajnih prijatelja da im pomažu, daju namještenja sretnom suparniku.. I ona, vidjevši takvu nesebičnu ljubav, ipak se udaje za njega. Međutim, naravi im se nisu slagale  i bili su nesretni zajedno (Marja Dmitrijevna je  prototip  svih njegovijh plahovitih i oholih junakinja). I on nju napušta, i to kad je već bila bolesna, i strastveno se  zaljubljuje u studentkinju koja se zaljubila u njegov genij. Nju je zamalo iz strasti i ljubomore ubio...

Ili priča sa drugom ženom, krotkim anđelom, u koju se zaljubljuje dok mu hitno kuca roman za dug. I pita je za savjet, za fabulu novog romana, da li bi bilo uvjerljivo da mlada djevojka zavoli dosta starijeg, siromašnog i bolesnnog intelektualca, na šta mu ona odgovara: Volim vas i voljeću vas do groba... I ostaje do njegove smrti njegov drug i anđeo, ukrotivši njegove demone, pretrpjevši krotko i njegovu narav, i lutanje, i kockanje, omogućivši njegovom geniju da predahne i stvori svoja najveća djela...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ni Jungov genij nije imao mira. Iako je jako volio ssvoju ženu i do smrti je nije ostavio (kao ni ona njega) prvo je imao strastvenu avanturu sa pacijentkinjom Sabinom Špilrajn (filmovano, The Dangerous Method), protiv čega ga je Frojd savjetovao; potom je cijeli život bio dvoženac, živio neskriveno od porodice sa svojom saradnicom Toni Wolf (npr. u kuli u Bolingenu je bio čas s njom čas s porodicom), obe žene ga nisu napustile do svoje smrti, njegova žena je umrla 20 godina prije njega, a Toni 8 godina prije...

A Frojd, koji je ludo volio svoju ženu Martu, se, čini mi se, zaljubio u svastiku, i nije imao odnose sa ženom zadnjih 30 godina svog života, tvorivši svoju teoriju o sublimaciji...

A Kafka se zaljubio u udatu mladu ženu, ona mu je uzvratila osjećanja jer je bila nesretna s nemarnim mužem, preljubnikom; ali nije imala hrabrosti ni samopregora da ostavi  muža i posveti se psihički i fizički bolešljivom Francu. Što je najgore, on je htio da prekine svaki  kontakt s njom, ali ga ona nije ostavljala na miru; razvela se odmah nakon njegove smrti (Pisma Mileni su potresna).

Kjerkegor je valjda od neurotičnog straha, ostavio svoju vjerenicu,koja se iz razočarenja udala ubrzo. I on je shvatio grešku i tražio je da se vide bar utroje, ali bilo je kasno... Znamo njegovu pesimističnu filosofiju i preranu smrt.

Džubran je imao platonsku vezu sa Mej Zijadom 20 godina - dopisivali su se ali se nikada nisu sreli. Isto je imao (platonsku)  ljubav sa starijom ženom koja nije mogla da savlada predrasude i odbila je da se uda za njega; mislim da je ubrzo nakon njene udaje za nekog on umro, mislim da je imao manje od 40.

A tek Jesenjin, koliko je on žena imao i sve su bile lude za njim! Jedna njegova vjerna drugarica se ubila na njegovom grobu, a ubrzo je tragično nastradala i Isidora Dankan...  

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

pismo_f2.jpg

 

Branko Radičević, pesnik u zamci bečke dekadencije

 

156.jpg

 

Legenda o ljubavi Branka Radičevića (1824-1853), srpskog romantičarskog pesnika i Vilhemine-Mine Karadžić (1828-1894), slikarke, pesnikinje, prevodioca i kćerke Vuka Stefanovića Karadžića prati kao senka ceo Brankov opus. U njegovim pesmama se oseća Minin duh, ali se pouzdano zna da je isključivo njoj posvetio jednu, neki kažu svoju najlepšu pesmu „Pevam danju, pevam noću”. Poznati stihovi kroz želju da je „digne međ’ zvezdice” iskazuju vrhunsku idealizaciju Mininog lika.

Priča o njihovoj ljubavi je veoma teška. Mina je bila zvezda bečkog društvenog života, izuzetno obrazovana, imućna, uspešna slikarka, a Branko siromašni student sa teretom teške bolesti. Prof. Dr Vaso Minlinčević , istoričar srpskog romantizma je napisao:

Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog, naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije, a o tome svedoči i Brankova prepiska s Daničićem. Međutim, siromašni student nije mogao ni pomisliti da se u nekoj obziljnoj nameri približi Vukovoj ćerki.

Mnogi istoričari smatraju da je način na koji je njihova platonska ljubav materijalizovana u umetnosti rezultat epohe u kojoj su živeli i stvarali. Romantičarska epoha zahtevala je takav pristup, bez obzira na realnu sliku te komplikovane privrženosti, koja je bila daleko od idealne i ostvarene.

Tadašnjim Bečom kružile su priče da Branko ne gaji naklonost samo prema lepoj i nedostižnoj Vilhemini- Mini Karadžić, već i prema njenoj majci  Ani kojoj je izdahnuo na rukama u bečkoj bolnici 1853. godine. Nagoveštaji o mogućem bečkom četvorouglu nalaze se u Brankovoj prepisci sa Đurom Daničićem, u činjenici da ga u svojim opširnim spisima sam Vuk retko spominje iako su bili veoma bliski, a najviše u Brankovom romanu u stihovima - „Bezimena” ili „Ludi Branko”. Ovaj realističan, malo preterano slobodan spev koji  Branko nije uspeo da završi, plete priču o razuzdanom životu studenta u Beču u burnim istorijskim vremenima nakon revolucije i mađarske bune. Roman u stihu napisan je sa mnogo satire i ironije, a detaljno opisuje sočnu avanturu sa „jednom majkom i šesnaestogodišnjom kćerkom”. Dovoljno da zapanji i najslobodnije umove tog doba.

 

branko-i-mina.jpg

Branko Radičević i Mina Karadžić

 

Mina Karadžić se udala pet godina nakon Brankove smrti u Sabornoj crkvi u Beogradu za Aleksu Vukomanovića, osnivača katedre za srpski jezik, istoriju i književnost na beogradskom Liceju, i bratanca kneginje Ljubice. Aleksa je umro nakon godinu ipo dana, i ostavio je sa sinom Jankom sa kojim se Mina vratila u Beč. Godine lagodnog života, bečkih balova i borbi brojnih udvarača za njeno srce ostale su iza nje. Svoj život je posvetila stvaralačkom radu i očuvanju od zaborava radova svog oca i ostalih književnih stvaralaca iz tog perioda.

Onima koji vole da zavire u intimu umetnika, ostala su nagađanja o tome šta se pre skoro dva veka dešavalo između ostarelog genija balkanske kulture, njegove supruge Ane, mladog pesnika teško obolelog od neizlečive bolesti i devojke koja je bila muza i nedostižna ljubav mnogim umetnicima iz tog perioda. Oni drugi, zaljubljeni u ljubav, imaju Brankovu poeziju koja je i dalje inspiracija mnogim umetnicima:

https://www.youtube.com/watch?v=8tSVM71mVCc

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-ii-branko-radicevicpesnik-u-zamci-becke-dekadencije

medias2.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

milos_i_ljubica_obrenovic.jpg

 

Miloš Obrenović i šekspirovske dvorske spletke

 

166.jpg

 

Žena je nastala od muškarčevog rebra, ne od njegovih stopala da se po njoj gazi.. Ne od njegove glave da se njome vlada, nego od boka da mu bude jednaka - Talmud

U Ljubicu Vukomanović, buduću knjeginju Ljubicu Obrenović, Miloš Obrenović se sa 20 godina zaljubio na prvi pogled, na jednom od srezojevačkih potoka. Ko i ne bi? Bila je prelepa. Četiri godine se vraćao na taj potok da je posmatra, dok konačno njen otac nije odobrio venčanje. Bilo mu je 24 godine tada.

Kada je već bio u poznim godinama, knjaz Miloš o tim dešavanjima je rekao sledeće: „Čim videh Ljubicu, ostaše mi oči na njoj. Ona i majka joj, opaziše mene, izidjoše iz vode, i spustiše skute (bejaše ih stid od mene da duboko gaze). Ja pregazih vodu i na drugom bregu sedoh obuvati se. Ošljario sam valjda čitav sahat, samo da duže gledam Ljubicu. Jest bila lepa za čudo."

Za vreme njegove vladavine kneževa kuća smatrala se cela narodnom, a knjeginja Ljubica je sama radila sve kućne poslove. Kako je kod knjaza dolazio silan svet, mada je za domaćicu vazda bilo pune ruke posla, živeli su u skladnom braku punom poštovanja i podeljenih dužnosti.

Dodje tako jednom kod Miloša lepa Petrija i zamoli ga za pomoć. Neki kažu da je bila udovica sina vojvode Hadzi Prodana Nikole Gligorijevića, a neki da je bila žena Hadzi Prodanovog rodjenog brata Mihaila. Ono sa čim se svi slažu je da je bila žena izuzetne lepote, duhovita, vredna i jednom rečju neodoljiva.

Kao u šekspirovim tragedijama koje se zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled dogadjaja, na dvoru Obrenovića počeo je da se stvara ozbiljan zaplet čiju radnju su činila dela koja izviru iz karaktera učesnika, a naročito glavnog junaka. Ljubica je bila veoma jakog karaktera, što je i dovelo do neminovnog tragičnog ishoda.

milos.jpg

Lepu Petriju, knjaz ostavi na dvoru da pomaže knjeginji dok ne reši njene muke. Da li zbog njegove opčinjenosti njome ili pak zaista valjanih razloga, te muke su se vremenski gledano dugo rešavale, a ljubav medju njima cvetala. Ljubomorna na lepu Petriju, knjeginja je često prebacivala knjazu zbog njihovih šala i smeha koji su odzvanjali dvorom. Nedugo potom, Petrija je rodila ćerku kojoj su dali ime Velika, a čije rođenje je na dvoru veoma brzo pokrenulo zle jezike koji su govorkali o tome da Ljubica ne može da ima više dece, a da knjazu treba naslednik koji Petrija može i treba da mu podari.

Kneginja Ljubica dugo nije radjala, ali je početkom 1819. godine bila zatrudnela, što joj je ulilo takvo samopouzdanje da je rešila da po svaku cenu prekine knjaževu ljubavnu romansu.

Marta iste godine, posle jednog drskog Petrijinog odgovora, Ljubica je dohvatila Miloševu kuburu i uz reči: „Miloševa je kubura, Ljubičina ruka, pa da vidim da li ću da promašim!” Pogodila je Petriju posred grudi od čega je ova izdahnula na licu mesta, a knjeginja pobegla. Naravno, ljuti knjaz Miloš svuda je tražio Ljubicu da je ubije, ali narod ju je čuvao jer je opravdavao to što je uradila znajući da je ona stroga, ali veoma poštena i pravična žena kojoj je porodica bila iznad svega.

Dugo je Miloš tugovao za Petrijom, a ovaj gnusni čin Ljubici je oprostio tek kada je saznao da nosi njegovo dete. Iako je Ljubica u septembru te godine rodila Milana, sa mnogo ljubavi se brinula i o muževljevoj vanbračnoj kćeri. Uprkos tome samo četiri godine kasnije, nakon epidemije velikih boginja, Velika je preminula četiri dana pre nego što će umreti i dvogodišnja Marija, šesto Miloševo i Ljubičino dete.

Tri meseca nakon ovih tragičnih događaja, kneginja Ljubica nam je podarila Mihaila, budućeg srpskog vladara.Ko zna kojim tokom bi naša istorija išla dalje da, knjeginja Ljubica Obrenović, braneći čast svoju i svoje porodice, poput šekspirovog junaka punog ljutnje, bola, ljubavi i ljubomore, nije ovako presudila.

Knjaz Miloš nije nikada iskazao svoje kajanje za učinjene ljubavne prestupe, ali knjeginja jeste: Mnogo greha imam, njih će mi milostivi Bog sve oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se neće mi nikad oprostiti! Kud me zanese moja ženska pamet? Kad bih ja ubijala sve njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta! Grešna druga, šta učinih!

Ne zna se pouzdano gde je Petrijin grob. Po narodnom predanju, Miloš je svoju dragu po svim adetima sahranio na groblju u Gornjoj Crnući, ali kako taj grob nikada nije obeležen spomenikom, niti je nad njim iko zapalio sveću, ovaj deo priče ostaje obavijen velom tajne o kome može samo da se poput šekspirovskih spletki nagađa.  

ljubica.jpg

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-milos-obrenovic-sekspirovske-dvorske-spletke

medias2.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

aaf8ddcb1d1552d5a14651f4e19fd96563a91d58

 

Jesenjin i Isidora, šal od svile

 

283.jpg

 

Dvadesetih godina prošlog veka dogodila se burna ljubav između Sergeja Aleksandroviča Jesenjina, slavnog ruskog pesnika i Isidore Dankan, amerikanke koja se smatra majkom modernog plesa. Plamen strasti među njima je romansu  pretvorio u dramu. Njihova priča ostala je upamćena kao jedna od najvećih ali i najbolnijih ljubavnih priča svih vremena.

Sve je počelo na jednom prijemu u ateljeu slikara Georgija Jakulova.

 Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,

Čiji pogled gasne u magli i memli...

Da, baš kao da sanja je dvadesetšestogodišnji Sergej Jesenjin gledao “Ples sa šalom” koji je na parketu izvodila plavooka žena u crvenom, skoro providnom kostimu. U njenom plesu bilo je nečeg jakog, drskog i divnog u isto vreme.  Izražavala je istinu o sopstvenom biću gestom i pokretom kakav do sada nije video.

Da, baš kao da sanja je osamnaest godina starija balerina, Isidora Dankan gledala plavokosog mladića o čijoj pesničkoj slavi nije znala ništa.  Ona, koja je znala tek po neku reč ruskog jezika, kada ga je ugledala opčinjeno je rekla: “anđeo,” a potom, kao da je predosetila buru koja se baš u tim trenucima rađa, dodala: “čort!” (vrag)

“Haljina modra i plave oči. Lagao sam dragoj jedne noći.”

Ne, nije bilo laži. Među njima se rasplamala ljubav koja nije poznavala granice. Nije im smetalo to što ona ne zna ruski a on engleski jezik, nije im smetala barijera u godinama kao ni mišljenje javnosti. Ona je na prijemima i književnim večerima plesala a on čitao svoje stihove. Kako se umetnost ne može razdvojiti od ljubavi, njihova kreativnost je cvetala. Bosonoga, raspuštene kose ona je igrala a svaki pokret koji je izlazio iz nje zračio je strašću koju je osećala prema njemu, što je mladog pesnika dovodilo da ludila. Bila mu je inspiracija, muza, poezija.

"Ti si, moja gipka, lakonoga breza, Stvorena za mene i za mnoge druge."

Uskoro Isidori u Parizu umire majka. Kako mladi par nije želeo da se rastane, da bi pesnik dobio vizu i mogao da putuje sa svojom "lakonogom brezom", dve umetničke duše rešavaju da se venčaju. Njihov medeni mesec je trajao zapravo 2 meseca u Parizu a činilo se da njihovoj sreći niko i ništa, nikada neće moći da stane na put.

Isidora i njen voljeni "Sergej Aleksandrovič", (kako je balerina volela da zove Jesenjina) odlaze u Ameriku, gde pesnik željan slave, uspeha i ljubavi, nije bio prihvaćen.  Uzalud je Isadora na svaki način pokušavala da predstavi svog “anđela” javnosti, priređivala književne večeri, organizovala prevođenje i objavljivanje njegovih pesama.  Van granica Rusije Jesenjina su doživljavali  isključivo kao "prilepak" slavne plesačice.

“Sudbino, zašto nas snadje? Život je gorak i siv. Gde glava spokoj da nađe? Teško je biti živ.”

Jesenjin se osetio odbačenim, padao je u depresije smatrajući da nikome nije potreban. Poezija, muzika, igra, svađe, tuče, alkohol, bile su sasvim uobičajne stvari u njihovoj kući. Da, „anđeo“ ili „vrag“ je sve češće tukao Isidoru. Na jednom od njenih koncerata je on, sada već po pravilu pijan, izazvao takav skandal,  da je balerina lično pozvala policiju koja je Sergeja odvezla u psihijatrijsku bolnicu. Kada se posle tri dana vratio kući, nije više u njoj video vatrenu igračicu već jednu ostarelu, ne baš privlačnu gospođu. Vratio se u Rusiju.

 

jesenjin-grob.jpg

 

“Dragi moj, dragi moj, jako sam, jako bolan! Sam ne znam odakle dolazi ova bol. Da li to vetar vije nad pustim i mrtvim poljem ili, ko gaj u septembru, zasipa mozak alkohol."

Ivan Jevdokimov, prisećajući se poslednjeg susreta s Jesenjinom, nekoliko dana uoči njegove smrti, je rekao da ga je pesnik upitao: “Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isadore. Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ona mi je i poklonila šal.” Nekoliko dana posle toga, napisao je svoju poslednju pesmu “ Do viđenja druže, do viđenja”. Sutradan je presekao vene, zapalio cev od grejanja a onda je šal, koji ga je tako bolno podsećao na nju, zavezao oko vrata i izvršio rastanak sa životom, nadajući se da on ujedno predstavlja i sastanak.

       "Urečen rastanak bez našeg htenja

  Obećava i sastanak, zar ne?"

 

Nakon ove velike tragedije, balerina se potpuno povlači iz umetničkih krugova pokušavajući da zaboravi ali, umesto da ona iznova pronađe sebe, nju je pronašao “crni čovek”. Dve godine nakom smrti supruga, sudbina je htela da šal – njen zaštitni znak, presudi i njoj. Dok je jedan kraj ešarpe  bio obmotan oko njenog vrata, drugi se zapetljao u točak automobila koji je bio u pokretu. Prijatelji kažu da su njene poslednje reči pre ulaska u kobni auto bile:

“Zbogom prijatelji, odlazim u večnu slavu!”

"Crni čovek   na postelju uza me seda, crni čovek spavat mi ne da svu noć."

 

isidora-grob.jpg

 

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-iv-jesenjin-i-isidora-sal-od-svile

medias2.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

sopen_i_sandova.jpg

 

Šopen i Sandova, nežni sanjar i feministkinja

 

371.jpg

 

Jedan od velikih umetnika koji je i pored zaslužene slave pripadao nesrećnom soju ljudi, bio je Šopen. Njegova rana biografija je prilično stereotipna, bio je muzički vunderkind.

O njegovom specifičnom načinu sviranja najbolje govori on sam u pismu roditeljima, nakon 2 koncerata koja je sa 19 godina održao u Beču: “Skoro svi kažu da sviram suviše meko, ili tačnije, suviše nežno za ovdašnju publiku. Ali ja više volim da se kaže da sam suviše nežan nego suviše grub. To je moj način sviranja a znam da se beskrajno svidja ženama i umetnicama”.

U privatnom životu, nežni Šopen je bio preosetljiv, težak i razdražljiv čovek, što se uglavnom pripisivalo njegovoj bolesti. Španski naučnici veruju da je bolovao od epilepsije, praćene glavoboljom, depresijom pa i halucinacijama. Bila mu je potrebna osoba koja će o njemu brinuti, koja će mu biti ljubavnica, prijateljica, muza i negovateljica. Sve ovo je našao u Aurori Dupin, ženi za koju mnogi govore da je bila prva feministkinja u najpozitivnijem smislu te reči a koja je bila sušta suprotnost andjeoski lepih, plavih Poljakinja koje je Šopen nekada, u svom odrastanju, čedno voleo.

 

sand.jpg

 

Kako je Aurora živela u doba Napoleonovog zakona koji je muževima davao neograničenu vlast nad ženama, kada žena nije imala pravo na sopstveni imetak, na razvod i slobodu da ponovo sklopi brak, njena jaka ličnost se bunila. Napustila je muža i otišla u Pariz gde je radila kao novinarka, slikarka a najviše kao pisac. Jednog dana, odlučila je da se vidno usprotivi tom “muškom svetu”, sklonila je svoju gustu kosu pod kapu, navukla pantalone i sako, stavila cigaretu u usta i rekla: "Madam Dupin je mrtva, sada postoji samo Žorž Sand. Žensko u muškom liku". I tada je krenula njena borba, ne protiv muškaraca, već za pravo da žena bude slobodna u meri da odlučuje o svom životu.

Ovaj neobičan par se upoznao na jednoj od večera koje je ona često pravila za umetnike. Kod jednog introvertnog mušićavog sanjara, kakav je bio Šopen, njeno muškobanjasto ponašanje, oslovljavanje ljudi sa „ti“ i cigareta u ustima su izazvali šok. Te večeri kada je krenuo kući, svom prijatelju je rekao: ‘Kako je neprijatna žena ova Sand! Je li to zbilja žena? Ja čisto sumnjam". Sa druge strane, prijateljica je nakon tog susreta Sandovu savetovala ovako: "Vidi se da je on žensko, zavedi ga - kao muškarac". I tada su dobili šaljive nadimke “Gospođica Šopen i Gospodin Sand”.

Međutim, Šopen je uskoro u Sandovoj otkrio da je dovoljno muzički obdarena da bi ga mogla ocenjivati, nadahnjivati i savetovati, kao i to da se ispod muškog odela krije jedna velikodušna žena koja uživa da nekome pomaže. Sandova, koja je bila 6 godina starija od njega, u njemu je pronalazila sina i ljubavnika. Voleli su se bez mnogo strasti ali uz veliko poštovanje. Ona se divila i podržavala velikog muzičara, on je poštovao velikog pisca. Svoja najbolja dela je stvorio u periodu od tih deset godina, koliko su bili zajedno.

 

zorz-sand-i-sopen.jpg

 

Šopen nikada nije shvatio ni prihvatio način komunikacije i druženja Sandove, večere na kojima se pričalo glasno i bahato, na koje su ljudi dodlazili neobrijani i u razgovoru nisu persirali jedni drugima. Sandova je smatrala da on preteruje, da je bez razloga razdražljiv i da nema ništa loše u tome što se ljudi kod nje osećaju slobodno. Postao je inpulsivan i ljubomoran te su svađe među njima bivale sve češće a ljubav lagano nestajala. Iako se odnos među njima pogoršavao, ostala je brižna prema njemu kao prema detetu čuvajući u dubini svoje duše sav bol i patnju koju joj je nanosio. Ljubav koju je gajila prema genijalnom detetu ju je jako zamorila.

Izlaz iz tužne svakodnevice Žorž je pronalazila u pisanju. Tako je, aludirajući na njihovu vezu, napisala dramu koja je dovela do njihovog rastanka. Delo govori o bogatoj glumici koja biva uništena od mladog i lepog  poljskog princa slabog zdravlja, koga je do kraja obožavala. Šopen joj ovo nikad nije zaboravio. Bez pozdrava je otišao iz njenog života. Ma koliko su njihovi zajednički prijatelji pokušavali da ih pomire, ostao je neumoljiv.

Rastanak su oboje teško podneli. Sandova je patila osećajući da je ona uzrok, izvršilac ali i žrtva a on je prestao da živi prvo duhovno, a za manje od dve godine i telesno. Tuberkuloza ga uzima skroz pod svoje i on umire.

"Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav." R.Tagore

 

 

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-v-sopen-i-sandova-nezni-sanjar-i-feministkinja

medias2.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

albert_i_mileva_ajnstajn_head.jpg

 

Albert Ajnštajn, Mileva Marić i „Teorija pravde”

 

601.jpg

 

U mnogim pogledima bili su slični. Oboje su iskusili nacionalne predrasude, on je poticao iz jevrejske, ona iz srpske porodice. Oboje su zbog svojih superiornih umova u školi dobili nadimke:

On – „bidermajer” a Ona „svetica”.  Oboje su se često selili radi daljeg školovanja i oboje su bili samotnjaci okupirani naukom. Mogli su da budu idealan par, Mileva Marić i Albert Ajnštajn.

Upoznali su se na predavanjima, u periodu kada su se oboje trudili da dođu do istog akademskog stepena. Ona je imala 21. a on 17 godina. Niko nije pomišljao da jedna izuzetno ozbiljna, mlada žena, krajnje partijarhalnog vaspitanja, kako je i dolikovalo u to vreme u Vojvodini, može da privuče tako šarmantnog i druželjubivog mladića, kao što je bio Albert.

Prve tri godine su bili samo dobri prijatelji, a onda im se dogodila ljubav.

Mileva je rođena sa deformitetom zbog koga je hramala čitav život. Bila je devojka briljantnog uma, pa je kao takva prva koja je primljena u mušku klasičnu gimnaziju, a nakon toga došavši u Cirih, postala i jedna od prvih žena koje su studirale matematiku u tom muško-naučnom svetu. Bila je izuzetan student. Onda je srela Alberta. U početku su samo razmenjivali misli i zajedno učili u njenoj sobi, na najvišem spratu pansiona „Engelbret“. On je bio impresioniran ne samo njenim intelektom, već i disciplinom i odlučnošću. Obuzeta osećanjima koja ni sama nije razumela, postepeno je umesto svojim, počela je da se kreće njegovim putem i da se bavi njegovim radovima.

 

mileva-maric.jpg

 

Plima emocija koja je u njoj sve više nadolazila pomutila joj je pamet u to doba kada žene nisu bile dobrodošle u naučne ustanove. Radila je završni ispit u sred emocionalne zbrke. Ocene su joj bile prelazne, ali je ispitna komisija odbila da joj izda diplomu iz neobjašnjivog razloga. Iskusila je pristrasnost profesora koji nisu videli budućnost žena u nauci. Ponovo je pokušala da položi diplomski ispit 1901. godine, ali kako se u to vreme rasplamsala njihova ljubav i strast, i kako je na ispit izašla u šestom mesecu trudnoće, trajno je isključena sa Politehnikuma. Otputovala je u Novi Sad da bi roditeljima saopštila sramnu vest. U februaru 1902. godine, Milevin otac Miloš je obavestio Alberta da je dobio ćerku i da je Mileva jedva preživela. Albert nije došao da je poseti, a svoju ćerku Lieserl nikada nije video.

Uprkos svemu, oni su nastavili da se dopisuju. Ajnštajnova pisma su uvek počinjala ljubavničkim cvrkutanjem, a završavala se postavljanjem zadataka koje je Mileva uspešno rešavala. Ovakav način komunikacije doživljavala je kao izazov žene i naučnika. Kao žena je pokleknula, kao naučnik nije. Kako je ona bila njegov pokretački um, zajedno su razvijali naučne teorije. Verujući da nezakonito dete može da ugrozi njegov položaj, uspeo je da je nagovori prvo da privremeno ostavi jedanaestomesečnu ćerku kod roditelja, i dođe kod njega kako bi 6. januara 1903. godine postala gospođa Anjštajn, a potom i da se u septembru iste godine vrati u Novi Sad kako bi Lieserl dala na usvajanje. Bol koji je osećala kada se nakon toga vratila u Bern, nikada je neće napustiti. Sada je imala svoj dom, ali njena ćerka nikada neće biti u njemu, ni sa njom.

Mnogo godina kasnije, u pokušaju da odgonetnu šta se dogodilo sa njihovom ćerkom, osnovani su istraživački timovi i pravljene DNK analize. Sav napor je bio uzaludan. Mileva i Albert su ovu svoju veliku tajnu odneli u grob.

Mileva je ponovo ostala u drugom stanju i Albertu izrodila još dva sina, Hansa i Eduarda. Nastavili su da rade zajedno, u strasnom stvaralačkom naponu. U vreme najvećih otkrića Albert je konačno dobio stalan posao, kao službenik u patentnom uredu u Cirihu, tako da se veći deo dana bavio stvarima koje nisu imale nikakve veze sa teoretskom fizikom. Za to vreme je Mileva sedela kod kuće, gajila sinove i rešavala matematičke probleme, pa su njihove naučne rasprave po njegovom povratku kući trajale do kasno u noć.

 

albert-ajnstajn.jpg

 

Završili su 3 rada „O Braunovom kretanju”, „Fotoelektrični efekat” i „Posebna teorija relativiteta”. U Vojvodini su završili četvrti rad u kome je čuvena jednačina: "energija je jednaka masi pomnoženoj kvadratom brzine svetlosti". Sva četiri rada su objavljena 1905. godine. Jedan od asistenata izdavača “Anala fizike“ rekao je da je Milevino ime stajalo u originalnom dokumentu. Nije objašnjeno zašto ona nije i ostala potpisana kao koautor. Bilo je to vreme u kome se podrazumevalo da svaka žena stoji iza uspešnog muža, čak i onda kada su u pitanju važna naučna otkrića. Kako je po karakteru bila introvertna, tiha i povučena, među njima se dogodila neka vrsta mehanizma pomoću koga je on ne samo preuzimao svu zaslugu za njihove radove i ideje, već ih je i objavljivao samo pod svojim imenom. Nisu očekivali neverovatan uspeh koji će postići i koji će veoma brzo Albertu doneti titulu počasnog doktora univerziteta u Ženevi i profesora univerziteta u Bernu.

Kako je Albert brak sa Milevom doživljavao kao intelektualno partnerstvo, onog momenta kada je postao priznat dogodilo se ono od čega je najviše strepela - nije izdržao pritisak slave. Način na koji se razveo, kao i njegov kasniji odnos prema Milevi i sinovima, govore ne samo o neobičnoj mržnji i osvetoljubivosti supruga prema bivšoj ženi, već i o nekoj vrsti velike traume.

Mileva je potpuno poražena, popustila i fizički i emotivno. Albert joj nije slao novac, pa je držanjem časova matematike sama izdržavala decu. Pošto je Albert na teoriju relaviteta više puta bio nominovan za Nobelovu nagradu, u pregovorima tokom razvoda su se složili da će, ako se to ipak dogodi, Mileva dobiti novac koji joj po tom osnovu pripada. Nagradu je dobio, a kao jedini gest priznanja za njene zasluge, predao joj je novac tajno, da niko ne zna. Mileva je konačno sinovima i sebi obezbedila pristojan život.

 

mileva-maric-sa-sinovima.jpg

 

Nažalost, Eduard je u gimnaziji počeo je da dobija napade šizofrenije, a usled lečenja elektrošokovima, um mu je trajno bio oštećen, tako da je ostatak života proveo na klinici. Mileva je prodala sve kako bi platila troškove lečenja i do kraja života ih izdržavala davanjem časova. Hans je  postao uspešan inženjer, konstruisao je most preko Dunava u Novom Sadu, a kasnije je predavao na Berkeley univerzitetu u Kaliforniji.

Mileva Marić je umrla napuštena 1948. godine. Nikada nije rekla da je koautor naučnih teorija i nikada nije polagala pravo na slavu koju joj je ukrao bivši muž. Njena smrt nije umanjila strah o otkrivanju istine koji je Albert osećao. Ubrzo nakon njene smrti, on je poslao u njenu kuću svoje poverenike koji su „pročešljali” papire i sasvim neovlašćeno uzeli njene lične stvari, između ostalog i deo njihove korespondencije.

Gospođa Mileva Ajnštajn je sahranjena na groblju u Cirihu, gde važi surovo pravilo da se grob preore ukoliko niko ne plati za njegovo izdržavanje 25 godina, što se i dogodilo krajem 1973. godine. Ni sin, ni unuci nisu platili. 

Uz veliku pomoć ciriške gradske uprave, 2004. na groblju Nordheim locirani su posmrtni ostaci čuvene fizičarke, grobno polje broj 9, parcela 9357. Na preoranom groblju danas je livada na kojoj je postavljena nadgrobna ploča. 

 

nadgrobna_ploca_mileva_maric.jpg

Nakon razvoda, Ajnštajn više nikada nije objavio ni jedan značajan rad.

Teorija relativiteta nam govori da vreme i prostor nisu apsolutni, već da zavise od relativnog kretanja osobe koja vrši merenje i stvari koje ta osoba posmatra. U svetlosti ovog aspekta života Alberta Ajnštajna, čini se da je njegovo „kretanje” kroz život bilo relativno nepošteno, da je odnos i brak sa Milevom posmatrao kroz prizmu interesa, tako da kao rezultat ove njihove zajedničke teorije moramo da postavimo ozbiljno pitanje:

A, gde je tu pravda?

 

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-vi-albert-ajnstajn-mileva-maric-i-teorija-pravde

medias2.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јој Снежо како је ово лијепа тема  :ruza2:  :ruza3::ruza2:  :ruza3::ruza2:

 

Немој случајно да се неко усуди да је спамује. Имаће посла самном  :grab:

:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

nice_i_lu_salome.jpg

 

Fridrih Niče, u začaranom platonskom trouglu

 

636.jpg

 

Jedan od najvećih i najkontraverznijih nemačkih filozofa, Fridrih Vilhelm Niče, osim po svom izuzetnom literarnom talentu, po oceni mnogih, bio je poznat i po tome što je ženomrzac.

 

"Površna je duša ženina, pokretna burna skrama nad plitkom vodom. A narav muškarca je duboka, njena bujica šumi kroz podzemne pećine, žena sluti njenu snagu, ali je ne shvata."

Mada je u svojim delima o ženama pisao sa potcenjivanjem, tvrdeći da su one nežne i dragocene ali opasne igračke predodređene za kućni a ne javni život, diskutabilno je koliko je Niče zaista bio ženomrzac a koliko je takav stav prema ženama u svojim delima iznosio kao bunt zbog neuzvraćene ljubavi jedine žene koju je u životu voleo.

 

lu-salome.jpg

 

Dogodilo se to 1882. godine, kada je Fridrih bio na jednoj od čuvenih večera gospođe Melvide fon Majzenburg. U trenutku kada je poslužena „pečenica Majzenburg“, sa zakašnjenjem je pristigla još jedna gošća - Lu Andras Salome. Ova dvadesetjednogodišnja devojka nezavisna i slobodnog duha, samosvesna i inteligentnta, skeptična prema društvenim i verskim običajima svog vremena i žedna znanja o svetu, odmah je osvojila Ničea.

Upoznao ih je njegov prijatelj, biolog Paul Rej, sa kojim je Lu tada živela u jednoj nestandardnoj zajednici, komuni koja je podrazumevala čedan život sa odvojenim spavaćim sobama i mogućnošću da im se pridruže i drugi momci i devojke. U trentuku upoznavanja Niče je izgovorio rečenicu: “Koje su nas to zvezde spojile?” - što je ako imamo na umu o kom filozofu je reč, bilo veoma indikativno.

Kako je bila obrazovana i načitana devojka, Lu je bila upoznata sa njegovim delima i o njima je govorila sa poštovanjem. Kada se na sve to doda i njena lepota, nije za čuđenje što je zakleti tridesetosmogodišnji neženja bio očaran.

Uskoro je, ne shvatajući da je i Rej podjednako zaljubljen u Lu, zamolio svog druga da je u njegovo ime zaprosi. Salome je odbila bračnu ponudu ali je želela da nastavi da uživa u pažnji koju su joj bezgranično pružala dva prijatelja. Uskoro su Lu, Rej i Niče živeli svo troje u istoj kući, stvarajući začarano ljubavni, platonski trougao. Tako je nastala njihova prijateljska trojka o kojoj će se još dugo pričati a Lu je formirala veoma specifičan pogled na odnos prema muškarcima - umesto braka, čedan život u komuni.

 

salome-re-i-lu.jpg

 

U tom periodu njih troje su mnogo čitali, diskutovali, stvarali, družili se. Kako su strasti kipele među njima, zanesen ljubavlju Niče nije želeo da taj odnos ostane samo platonski, pa je ovaj put lično zaprosio Lu. Ponovo ga je odbila sa obrazloženjem da je konačno doživela ono što je uvek zamišljala – nezvaničnu emotivnu vezu ispunjenu večernjim druženjima sa mladim intelektualcima. Tada se u njemu pojavila sumnja da su Rej i Lu ljubavnici i da su ga samo koristili da opravdaju svoju aferu. Ljubomoran i pod tim utiskom, Niče je zajedno sa poznatim švajcarskim fotografom Žilom Boneom napravio poznatu fotografiju na kojoj se njih troje nalaze u jednoj vrlo neobičnoj situaciji: Salome kleči na kolicima držeći bič, dok on i Rej stoje ispred kolica vezani konopcem čiji kraj ona drži u drugoj ruci.

Ničeovo povlačenje iz ovog trougla dogodilo se pod jakim uticajem njegove majke, a posebno sestre Elizabet, 36-ogodišnje usedelice, koje nisu mogle da shvate nekonvencionalne navike i šokantno ponašanje sa muškarcima koje je praktikovala Lu. Ubrzo nakon raskida, u periodu od samo par dana, Niče je napisao Tako je govorio Zaratustra u kome mu starica daje sledeći savet: "Ti ideš k’ ženi? Ponesi bič!" Njegova osećanja i vapaj prema ženi koju neizmerno voli i na koju je ljut zato što ne može da je osvoji, podstakla su u njemu književni potencijal koji je okarekterisan kao ženomrzački.

 

nice-1.jpeg

 

U svom ludilu, u decembru iste godine kada su se rastali, piše joj ovo pismo:

Lu,

Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećeš, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći. Nikada nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično. Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu - nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju; bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke - zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitijima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjast egoizam kao rezultat seksualne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

Tvoj, F.N.

Niče je imao 38 godina kada je upoznao Lu, ona 21. Bila je jedina Ničeova ljubav i to platonska, a sa svim drugim muškarcima imala je prave veze. Kada je to shvatio, u jednom pismu upućenom posle izvesnog vremena gospođi Majzenburg, Niče je napisao: "Doći ću u sredu na večeru, ali molim vas, nikada me više nemojte poslužiti onom, za mene kobnom, "pečenicom Majzenburg."

Ostatak svog života, Niče je proveo razočaran, razjaren, tužan i depresivan do te mere da je više puta pokušao samoubistvo. Nikada je nije preboleo.

Upravo taj kasniji deo Ničeovog života, kao jednu nesvakidašnju ljubavnu priču čije posledice su neizlečivo, poput metastaze iz dana u dan uništavale čuvenog filozofa, Irvin Jalom je uzeo kao temu za svoje delo “Kad je Niče plakao”. Knjiga je bazirana na stvarnim događajima u koje je pisac dodao neodoljivu mešavinu istine i fikcije, dramu o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča 19. veka, uoči rođenja psihoanalize. Ova saga počinje tako što Lu Salome moli jednog od očeva psihoanalize, dr Brojera, da leči Ničeovo samoubilačko očajanje. Tokom seansi, doktor shvata suštinu njegovog stanja:

 

kad-je-nice-plakao.jpg        “Tvrdoglavo, on se drži nečega što je počeo da prezire, ali to zove vernošću!”

 

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-vii-fridrih-nice-u-zacaranom-platonskom-trouglu

medias2.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

laza_i_lenka.jpg

 

Santa Maria della Salute

 

798.jpg

 

Samo je harizmatična ličnost Laze Kostića mogla da odsanja u najlepšoj srpskoj ljubavnoj pesmi XX veka „Santa Maria della Salute“ ceo svoj život pre nje, poznanstvo sa njom, njenu misterioznu i tragičnu smrt, život posle nje kao i ponovni susret sa njom na onom svetu, pesmom koja čitav jedan vek govori i ćuti o Lenki i Lazi.

Legendu o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerski nije ni malo jednostavno ispričati, objasniti i shvatiti. Sve je satkano u pesmi koju je veliki pesnik u sebi nosio punih 14 godina kao rezultat pokajanja, a koja je proizašla iz intimne drame pesnika koji pred kraj svog života više ne može da ćuti, već preispituje sebe, svoje strahove, nadanja i neke postupke.

“Santa Maria della Salute” se može razumeti samo ako se sagleda cela ljubavna priča i društvene prilike tog doba.

 

lenka24.jpg

 

Lenku Dunđerski, najmlađu ćerku njegovog prijatelja i dobrotvora Lazara Dunđerskog, siromašni pesnik je upoznao 1891. godine kada mu je utočište pružio ovaj veleposednik. Očaran dvadesetogodišnjom Lenkom, koja je plenila lepotom, šarmom i mladošću, trideset godina stariji pesnik nije mogao da savlada talas emocija koje su počele da ga ispunjavaju ali, kao prijatelj porodice Dunđerski i častan čovek, duboko je bio svestan razlike u godinama i nemogućnosti njihove veze.

Mnogo godina pre nego što je upoznala Lazu Kostića, Lenka je slušala priče o njemu  i čitala njegovu poeziju sa nekim neobjašnjivim nemirom koji se pretvorio u bezgraničnu, toplu ljubav kada ga je upoznala. Odbijala je mnogobrojne prosce nadajući se da će je Laza uskoro zaprositi. Isprepletan burom osećanja, razapet između moralnog i emotivnog, pesnik je pokušao da pronađe način koji bi zauvek stavio tačku nemogućnosti na njihovu vezu.

Napisao je pismo svom dobrom prijatelju, Nikoli Tesli u kome opisuje devojku izuzetne lepote, koja ispunjava sve uslove idealne supruge velikog naučnika. Kako je Lenka bila bogata udavača, a Nikoli upravo izgorela laboratorija, Laza se nadao da će spojiti ova dva divna bića i time rešiti nemoguću situaciju u kojoj se našao. Ovaj pokušaj je doživeo dvostruki debakl. Tesla nije bio zainteresovan za bilo kakav “elektricitet” osim strujnog kola i nauke, a Lenka je izjavila da bi se udala samo za nekoga kao što je Laza Kostić.

Ne znajući kako da se izbori sa burom koju su snažni vetrovi sve jače podizali u njemu, pokušao je da spas pronađe bekstvom u manastir Krušedol, ali ni ovaj pokušaj nije uspeo. Ne mogavši da se oslobodi emocija, on u manastiru piše prvu pesmu posvećenu svojoj velikoj ljubavi “Gospođici L.D”, pesmu obavijenu velom tajni u kojoj se naziru topli osećaji koje pesnik gaji, ali ih izriče u prijateljskom tonu, pesmu koja je sve do nastanka “Santa Maria della Salute” bila njegova najdraža pesma.

 

laza_i_lenka_home.jpg

 

Poslednji, očajnički korak u svom begu od velike ljubavi, pesnik je konačno napravio na predlog svog prijatelja i nesuđenog tasta, prihvativši da se oženi bogatom somborskom udavačom Julijanom Palanačkom, koja je svog “Lazu” verno čekala punih dvadeset godina. Ne shvatajući šta se dešava, a u želji da učini uslugu svom prijatelju, na venčanju 1895. godine, pesnikov kum je bio Lenkin otac, Lazar Dunđerski.  

Nisu prošla ni dva meseca od ovog događaja kada se dogodila strašna tragedija. Jelena-Lenka Dunđerski je tragično preminula, na svoj 25 rođendan, 25. novembra 1895 .godine u Beču. Kolale su razne glasine od toga da se ubila zbog nesrećne ljubavi, do toga da je uzrok smrti bila sepsa nakon neuspešnog abortusa. Kako pouzdanih informacija nema, njena smrt je ostala tajna, a kao zvanična verzija se uzima ona koju je iznela njena porodica, da je preminula “licem na Arhanđela Mihaila” od tifusne groznice.

Za ovaj tragičan događaj, Laza je saznao dok je tokom bračnog putovanja boravio u Veneciji. Obuzet tugom kakvu nije mogao ni da zamisli, otišao je u crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute) i pod okriljem njene grandiozne lepote, dugo se molio i plakao u sebi, tamo gde niko suze ne vidi, gde najviše boli i potpuno nesvesno već tada počeo da piše stihove najlepše oproštajne ljubavne pesme kod nas.

laza_kostic_i_crkva.jpg

 

Pesma počinje njegovim obraćanjem Gospi od Spasa u kome on traži oproštaj za sve svoje grehe a potom počinje da ispoveda svoju intimu od momenta kada je iznenada u njegov život zauvek ušla mlada žena sa kojom je došla svetlost ali i muke i patnja. Njena mladost i njegova starost su se našli u vreme kada je jedno isključivalo drugo. On govori o sukobu razuma i osećanja u kome će razum nadvladati jedno srce ali će  zbog toga drugo srce umreti. Dok stoji pred hramom i likom Bogorodice, on shvata da uspostavlja vezu sa nebeskim i da stiže do momenta kada java i san počinju da se približavaju. U tom snu oni su muž i žena, ali je ona sada starija od njega. Ne po godinama, već po smrti. Njegove pesme su njihova deca. Shvata da se ne plaši smrti, već da je priželjkuje, jer se tamo nalazi raj u kome Lenka obitava i gde će najzad doživeti neslućenu sreću i uskrsnuće ljubavi za divljenje.

Lenka nije imala priliku da pročita pesmu koja je nastajala punih 14 godina u pesniku, ali je pročitala pesmu “Gospođici L.D” koju je pesnik priložio dvorcu Dunđerski u njen spomenar, mali, drveni kovčeg sa ružama oslikanim na poklopcu, koji je nažalost nestao, a time i  zauvek odneo sa sobom istinu o ovoj, večnoj ljubavi.

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-viii-santa-maria-della-salute

medias2.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

milos_i_vida_home_2.jpg

Poslednja seoba Miloša i Vide Crnjanski

 

943.jpg

 

Te večeri na železničkoj stanici je obećao da će joj pisati, a već sutradan je prvim vozom stigao u Pariz. Postala je njegov san od koga nije mogao, ni želeo da odustane.

On je bio mlad, učen čovek, večito sa knjigom pod miškom. Držao se na distanci, pa se o njemu govorilo kao o lepo obučenom, ekstravagantnom, ali uobraženom zanesenjaku. Ona je bila ćerka bivšeg dvorskog savetnika i pisca, Dobre Ružića. Važila je za jednu od najlepših devojaka Beograda. Svi koji su ih poznavali, o njima su govorili u jednini, kao o celini koju je neotuđiva ljubav stvorila – Miloš Crnjanski i Vida Ružić, kasnije Crnjanski.   

Sa kamašnama na nogama i plavim šeširom na glavi, Crnjanski je redovno slušao predavanja na Beogradskom univerzitetu. Bio je veoma zapažen od strane devojaka, a kako je često i bio u njihovom društvu, glas ženskaroša ga je već tada pratio. Ipak, njegovu ljubav i pažnju je trajno osvojila devojka koja je pred jedan čas istorije na stolicu pored svoje stavila šešir, dajući svima do znanja da je to mesto zauzeto. Mladi pesnik koji je voleo da se šali, a i da pecka, seo je baš na to mesto. Gospođica Ružić ga je pogledala zbunjeno i pokušala da mu objasni da to mesto čuva za prijateljicu. Ne dopustivši joj da završi rečenicu, odgovorio je: „Zauzeto? Pa, za mene naravno“. Od tada je mesto pored nje, zauvek postalo zauzeto. 

 

vida_ruzic.jpg

 

Njena porodica nije odobravala ovu ljubav. Naročito se protivio njen stric, Žarko Ružić, koji je bratanicu već obećao jednom kraljevskom oficiru. Mada je Vida bila pozivana na dvorske balove, nije prestajala da se viđa sa Milošem. Ne znajući kako da ih razdvoji, stric ih je jedno veče na Slaviji sačekao motkom! Pesnik je nekako izbegao tuču a Vida uspela da stricu otme palicu. Da bi smirila ovakvu situaciju i bes porodice, rešila je da ode u Pariz. Na ulasku u voz, Miloš je obećao da će joj pisati, ali bura emocija koja se odvijala u pesnikovoj glavi ga je naterala da učini nešto što je ovoj priči donelo potpuno neočekivan rasplet. Bez razmišljanja je stavio kuću u Pančevu na "doboš", a Pariz je već sutradan pored Vide, dočekao još jednog gosta. “Deleći sa njim radosti njegove slave i gorčinu njegovog stradanja“, Vida je ostala sa Milošem do kraja života. Venčali su se 1921. godine. 

Kako je Miloš bio protivnik Tita i komunističke ideologije, bračni par Crnjanski je ostao da živi u emigraciji. Da bi preživeli u Londonu, on je radio kao knjigovođa obućarske radnje i raznosio knjige na Pikadiliju, a ona je šila lutke i haljine za modnu kuću “Herods”.  

Život kao da je spleo veo drame paradoksa oko Miloša. Od posveta na knjigama koje su velikog pisca mogle da koštaju života i naterale ga da živi u egzilu, do večite potrage za novim ženama koje su mu pružale samo čulnu ljubav. Od mladog novinara kolebljivog opredeljenja, Crnjanski se vinuo u pesnika i romansijera najvišeg reda koji stilom i slobodom reči predstavlja prekretnicu naše novije književne istorije. U emotivnom životu, iako oženjen, ostao je kicoš i ženskaroš.  

Možda neobično, ali evo kako je Vida o ljubavnim izletima njenog Crnjanskog govorila: 

Mnogo je voleo žene. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.
 

Bez obzira na njegove izlete u pokušaju da sazna ko je ta divna, lepa, strasna, među ogledalima i časicama u sumraku kafane, Crnjanski je obožavao svoju suprugu. O tome između ostalog svedoči i jedno pismo koje joj je napisao po povratku iz emigracije u Beograd, 1965. godine. Ono nikada nije stiglo na londonsku adresu a sačuvala ga je njihova prijateljica, Vukica Prica. Deo tog pisma glasi ovako:

 

milos_crnjanski_citat.jpg

 

Dragi moj Šošo,

 

Zadrži mesto u aeroplanu za gornje datume, a uvek možeš izabrati dan kad je lep. Dočekaćemo te na aerodromu.

Ja imam mnogo prijatelja, ovde, više nego što sam mislio. Međutim, kao filmskim glumcima, familija se javlja i nameće i ako familija nije. A treba da te pripremim i na to, da i tebe očekuje malo iznenađenja, ne samo sasvim lepih, od familije, kako o njima čujem. Sve je to la comedie humaine. Sačuvaj svoj normalni pritisak i smej se.

U svakom slučaju shvati da se naš život menja, pa i ako je svaka budućnost ljudi, uvek, neizvesna, veruj u svoju zvezdu. Glavno je da se volimo i da hladno upravljamo naš mali čun.

Seti se našeg čamca u Versalju.

Obožava te Tvoj Crnjanski

 

milos_pismo.jpg

 

Miloš Crnjanski je svoju životnu "Seobu" završio 1977. godine u Beogradu. Kažu da su njegove poslednje izgovorene reči bile dokaz večne ljubavi: “Vode” i “Vido”. Njegovi prijatelji tvrde da je u samrtnom času ponavljao želju da kada dođe vreme, njegova supruga počiva pored njega.

Život bez Miloša za Vidu je izgubio svaki smisao. Poživela je još toliko da zavešta sredstva za osnivanje Zadužbine “Miloš Crnjanski” koja će trajno čuvati uspomenu na velikog pisca i brinuti se o objavljivanju njegovih dela u zemlji i inostranstvu, a onda, samo deset meseci kasnije je i ona sklopila oči sa njegovim stihovima na uzglavlju:

 “A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje”.

Ona je sahranjena u grobnici porodice Ružić na Novom groblju, a on u Aleji zaslužnih građana. Zaostavna želja Crnjanskih da počivaju u istom grobu i nakon skoro četvrt veka, nije ispunjena. Na taj način su Čarnojevića srpske literature protiv njegove volje “razveli” od žene koja je šest decenija bila njegov verni pratilac, od Vide, jedine sreće u njegovom životu, kako je u jednoj svojoj knjizi zapisao.

 

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-x-poslednja-seoba-milosa-i-vide-crnjanski

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...