Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Иван ♪♫

Da li je strast/greh glavni uzrok duševnog bola?

Recommended Posts

"Ко је победио страсти победио је и невољу. А онај ко попушта страстима неће избећи оков туге. Као што се болесник распознаје по боји лица, тако се опседнут страшћу одликује тугом." (Свети Серафим Саровски)

Da li je tuga baš uvek i isključivo posledica strasti? I uopšte bilo kakav duševni bol?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наравно да није увек. Душевни бол је често последица психолошких поремећаја, који опет могу да имају органски узрок.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pored organskog uzroka, dusveni bol moze biti prouzrokovan patnjom kroz koju covjek ne mora da prolazi zbog sopstvenih gresaka, vec mu se desava zbog ne znanja ili ne iskustva za odredjene situacije. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
15 minutes ago, Juan said:

Наравно да није увек. Душевни бол је често последица психолошких поремећаја, који опет могу да имају органски узрок.

I to je krajnost, samo na drugi način. Zamisli recimo neko se razveo, neko doživeo nešto stresno, neko je gladan, neko ne može da se ostvari, neko se muči da preživi i sl. To nisu ni psihološki, ni organski poremećaji.

Share this post


Link to post
Share on other sites
7 minutes ago, Иван ♪♫ said:

I to je krajnost, samo na drugi način. Zamisli recimo neko se razveo, neko doživeo nešto stresno, neko je gladan, neko ne može da se ostvari, neko se muči da preživi i sl. To nisu ni psihološki, ni organski poremećaji.

 

24 minutes ago, Juan said:

Наравно да није увек. Душевни бол је често последица психолошких поремећаја, који опет могу да имају органски узрок.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Eh, svi mi drugacije dozivljavamo dusevni bol, tj za nas je on drugaciji nego za drugog. I to je u redu.

Primer, imam prijateljicu koja je zena kakva se retko srece, dobra na leb da je mazes sto kazu, uvek spremna za drugog, uvek tu, misli jasne, rasudjivanja sjajnog...njena dusa zna kroz sta je sve prosla i prolazi, a vala zivot joj je namestio i previse toga za jedan zivot. I sad dodjose one poplave, ona je bila poplavljena...i dobise u jednom trenutku krevet posle poplava...ali tu jedan komsija je bio, dete, koji se upoznao sa njenim sinom, koji je ziveo u supi kod bake i deke...i ona je njemu dala krevet. "ja cu bez kreveta da prezivim, nije da meni on nije potreban, razumi me, ali njemu je potreban mnogo vise nego meni". 

Sa strane ako gledamo, ta zena bi trebalo da bude konstantno u teskoj depresiji, ali nije.

Drugi primer, jedan poznanik, hipohondar. Svaki cas razmislja o novoj bolesti, opterecen je. Doduse ne onim krupnim jelte tipa ima rak, ali na sitno. E ne znam imam kandidu, a jel moze to ovako, a onda krene tri sata diskusije o kandidi, a jel mogu ja to da prenesem nekom ovako, nekom onako, pa sta sad da radi i slicno...zubobolja? Crni sine, pa to je smak sveta...i on je iskren u tome. Mozes ti njemu da kazes sta hoces, il da mislis kako je ovakav il onakav, al on se covek izede sto kazu. On zaista oseca dusevni bol zbog svake te bolesti koju pomisli da ima, pokida se covek, to mu zaokuplja vreme, snagu, non stop je u brizi i za sada je to jace od njega.

Neko sa strane ce reci da je stvar volje, pa bas i nije, nije ono pucnes prstima, kazes sebi e od danas necu biti ...sad po zelji. Ali jeste volja u smislu da i to sto nam je mozda "datost", da li kroz zivotne okolnosti, da li kroz karakter, da li kroz psihicki problem, da mi to prevazidjemo, da preobrazimo. Imamo opciju da kazemo takvi smo zbog zivota, zbog karaktera, zbog psihe i sta sad i opciju da kazemo dobro trenutno smo takvi ali ulozicemo napor da ne budemo. 

A sta je za koga dusevni bol i odakle dolazi je bukvalno potpuno subjektivno, ne postoji ono algoritam na osnovu kog mozemo ni kod sebe, a kamoli kod drugog da zakljucimo zasto je tako. Za to su potrebne godine samoposmatranja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Maltretiram jednog subotara, Miloša Bogdanovićа.

Поменуо се аргумент око страсти, јер он телесне страсти види као грех. - Иако то овде није прецизна тема, чисто да окачим део, па да се и неки оквири сагледају: 

Писма су јасна: Мт 5, 29-30: «А ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи све тијело твоје да буде бачено у пакао. Ако ли те десна рука твоја саблажњава, одсијеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тијело твоје буде бачено у пакао». Следећи твоју логику, Исус је саветовао да се сакатимо. Ти то слободно уради, ја нећу. 
Јер, јасно каже: око, рука, неки уд. Неки су се и кастрирали и добро су урадили, јер им се семе глупачко није размножило. Него, ја нешто не видим да се ви адвентисти сакатите... Упс, па то је зато што сте ви праведни, вас ниједан орган не саблажњава)) 
Дакле, јасно је да Ис говори у преносном смислу. Одсеци лошу жељу, али жеља не потиче од ока него од изопаченог духа. Тако је све створење Божије добро по себи, као и страсти које му по природи припадају. По природи је добро да желиш да имаш капут кад дува кошава зими у Београду, али је твоје око зло ако хоћеш само Армани капут, а немаш ни за леба! Очи ти гладне! Ископај их! Добро је да имаш добар секс са својом женом и да у томе уживате, лоше је ако уз пут узмеш и крешеш дечаке. Одсеци полни уд! То ти каже Исус! 
Речит је и Павлов пример који си ти навео не разумевајући га: "Telu ne ugađajte po željama." (Rimljanima 13,14). Такође, ово си погрешно навео, јер текст вели: καὶ τῆς σαρκὸς πρόνοιαν μὴ ποιεῖσθε εἰς ἐπιθυμίας: „и старање за тело не претварајте у похоте (страсти)“. Видиш, Апостол користи реч пронија која означава планирање, обезбеђење нечега, везана је за провиденцију, промисао Божији (Хрвати веле провидност). Дакле, купи ти удобне ципеле, то није грех, али немој да купиш ципеле од 200 еу и тиме лишиш своју децу најнеопходнијег. Не вели ти Апостол: Купи неудобне ципеле, па кад их увече скинеш онда ћеш да видиш какво задовољство има да осетиш! 
Писма су добра и спасоносна у себи, али не и за первертите. Перверзне особе. Није Писмо криво ако будала пропадне; крива је будала! Нису страсти и жудња која је природна телу криве и лоше по себи, него њихова глупачка употреба. Послушај Петра, 2, 3, 16: „Као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека места тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст (ἃ οἱ ἀμαθεῖς καὶ ἀστήρικτοι στρεβλοῦσιν ὡς καὶ τὰς λοιπὰς γραφὰς πρὸς τὴν ἰδίαν αὐτῶν ἀπώλειαν)“. By the way, од вас се ништа добро и не може очекивати јер сте и вино и нечисте животиње прогласили злом по себи.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
2 hours ago, Иван ♪♫ said:

"Ко је победио страсти победио је и невољу. А онај ко попушта страстима неће избећи оков туге. Као што се болесник распознаје по боји лица, тако се опседнут страшћу одликује тугом." (Свети Серафим Саровски)

Da li je tuga baš uvek i isključivo posledica strasti? I uopšte bilo kakav duševni bol?

 

Није туга увек последица страсти. И Бог уме бити тужан, очигледно је на више места у Јеванђељу. Наравно, не значи да није умео да се насмеје али се сигурно није кревељио. Са друге стране, примера ради, мени је туга када видим да неко не препознаје своју острашћеност. Ништа већа туга није ако ни сам нисам способан да је детектујем у себи. Ако је то острашћеност, треба јој дозволити да рашири крила.

Са треће стране, човек не може не бити острашћено биће чак и на врхунцу свог обожења. Страсти имају два афинитета: први је у трофији задовољене страсти а други је у продубљивању и „богаћењу“ страсним усмерењима. Човек не може а да не буде страстан. Страстан је чим је смртан. То је основа. То треба созерцавати. И са тим аргументом друге прихватати. Човек се не може ослободити страсти. Неко од академских теолога је лепо рекао да страсти остају активне и на највишем ступњу благодати. Но то није речено да би се страстима дао позитиван карактер самима по себи у ономе што је негативно, него да оне у синергији са деловањем (озареношћу) Светог Духа постају преображене, „успаване“ за продуктивнија дела зле (не етичке већ онтолошко пропадљиве) природе. Уосталом, чиме би се човек кретао ка Богу да му нема страсти? Човек се може „узбудити“ због присуства Духа Светога у себи, или самим читањем неких богословских текстова који му у једном тренутку због познања истине творе благодатну узнемиреност. Има негде у Писму за неког: „Узбуди се у Духу!“. Зар је мање страсно оно Христово: „Ревност за Твој дом, изједе ме!“? Али то нису страсти о којима бруји „Добротољубље“, већ благодатне страсти које у себи повезују подвиг морала и дар Духа Светога.
Човек не може бити без жудње. Све његове животне силе се трзају у жељама за жудњом. Проблем настаје у садржају – за чиме или киме жудња жуди и на који начин жуди. То је једно жалосно расипање енергије (духовно крварење) и улазак у област чамотиње. Ако пак постоји динамизам то не значи да ће нечија хипер-активност изнедрити квалитетан садржај из тога. А што Богом није свезано, брзо се рашива – макар ми дуго не видели како тај конац вири.

Опширније: https://upodobljavanje.wordpress.com/2011/05/16/о-страстима/

Share this post


Link to post
Share on other sites
3 hours ago, Иван ♪♫ said:

"Ко је победио страсти победио је и невољу. А онај ко попушта страстима неће избећи оков туге. Као што се болесник распознаје по боји лица, тако се опседнут страшћу одликује тугом." (Свети Серафим Саровски)

Da li je tuga baš uvek i isključivo posledica strasti? I uopšte bilo kakav duševni bol?

 

Prvo malo ko može u potpunosti da pobedi strasti, potpuno ne mogu  za života ni svetitelji, moramo da shvatimo  da su nam strasti preateće kroz život i da borba sa njima mora biti neprestana.Ako dozvoliš nekoj strasti da te pobedi da se ne izboriš sa njom/ako je ne  sasečeš u korenu/ posledica  te pobede strasti nad  tobom /druga strana medalje / može biti tuga.Sad sve zavisi od čoveka do čoveka, neko zapada u tugu neko u očajanje, neko je ogorčen/ozlojeđen/...itd.

Po meni sve što nije RADOST, to je tuga, pa i ravnodušnost može biti jedna vrsta zaleđene tuge.Svi mi manje više u životu imamo taj osećaj tuge i situacije koje dovode do iste, prosto je neizbežna, ali treba voditi računa da ne preraste u patologiju.

  Recimo bipolarni poremećaj ima biološki uzrok . 

I postoji na kraju jedna posebna vrsta tuge to je radosna tuga...ta tuga je  manje više ugravirana svakome  od nas, a to je onaj viši oblik tuge, za večnim domom, ona tužno radosna čežnja za jedinim Čovekoljupcem....  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Takođe, da se uključim samo kratko, pošto je uglavnom sve već rečeno. Ima tuga izazvana vanjskim okolnostima koja je realna i opravdana, ali od psihičke konstitucije čovjeka (tj.temperamenta) zavisi kako će je nositi, koliko dugo, i koliko snažno biti njome prožet. Duhovna postignuća osobe će dodatno izmijeniti ovaj odgovor na tugu, (ali i brigu, strah, uznemirenost, gnjev) - tj. koliko je odmakao u preumljenju i oblagodaćenju svoje prirode. Jer strasti (tj.prirodne emocije i tjelesne želje i žudnje) su prirodne i same po sebi nisu loše. 

Mislim da je sv. Serafim tu konkretno mislio da će čovjek predan strastima neminovno tugovati, jer se strasti ne mogu (bar na etičan način) nikada potpuno zadovoljiti;  kao što je Buda recimo govorio da je put oslobođenja od patnje - put odricanja od žudnje. Tu je on mislio na one koji su već predani duhovnoj borbi, pa će njihovo pokleknuće da proizvede i patnju zbog izdaje Boga popuštanjem tjelesnoj ili duševnoj slabosti. A najviše je možda mislio na to da će neko stvarno preumljen i oblagodaćen da podnosi patnje i nevolje radosno ili bar s manjim doživljajem bola, zavisno od prisustva blagodati u njemu. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Страсти могу бити и показатељ наше створености и ограничености. Па су онда страдања поселдица и тога да нас Бог увек опомиње и изнова упознаје са том чињеницом да смо ограничени и смртни.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Генерално , јесте . Као што стомак боли кад једемо оно што не треба, тако и душа боли кад јој дајемо погрешну храну .

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 4/12/2016 at 11:40, Иван ♪♫ рече

I to je krajnost, samo na drugi način. Zamisli recimo neko se razveo, neko doživeo nešto stresno, neko je gladan, neko ne može da se ostvari, neko se muči da preživi i sl. To nisu ni psihološki, ni organski poremećaji.

O i tek kako jesu. Pitanje je samo u kojoj meri su organski a u kojoj psiholoski i u kojoj meri su psiholoski direktno izvedeni iz organskih a koliko su nebioloskog porekla, ako jesu uopste. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...